Очување културног и духовног наслеђа (пример Румунија)

У туђ ми народ да с` не прелијемо,

Нек нас греју мисли те!

Да! Нек нас греју, па и к делу воде,

Труло зрно, гола реч.

Нас свише Свети Сава, Душан… мотре

Јесмо л` ми достојни њих!

Аманет њин: ,,У добру сложни буд`те!

Прут сам слаб, у снопу јак“

Лукијан Мушицки

За већину Срба данас културно наслеђе нема апсолутно никакаву вредност. Многи чак и не знају шта то значи и представља. Из тог разлога не треба да чуди што постајемо генерације апатичне масе без система вредности. Одређени степен кривице сноси комунизам који је у својој бити био негација свега србског, из којег је касније произашло да су Срби нешто сирово и примитивно, а што ће тек комунистичким устројством и васпитањем  да изврши одређени напредак. Има са друге стране и наших примордијалних особина који се базирају на фатализму, дефетизму и непоштовању себе. Када се све то лепо уклопи не треба уопште да чуди како Срба нема ни у матичној држави, а ни у другим државама где су некада били већина. Ако нису чинили већину, били су конститутиван народ. Континуирана негација самога себе, аутодеструкција која временом прераста у аутошовонизам допринели су да наша културна баштина пуни галерије и музеје других држава. Не само то, велики део тога тешко неко може да повеже са Србима пошто су сви народи осим нас докторирали процес асимилације и врло вешто презентују јавности наше културно добро као своје. Један од многобројних примера лошег односа и приступа нама самима јесте Румунија. 

   Када се помене Румунија, код просечног Србина то име и не изазове неку врсту емоција. Устаљено је мишљење да личе на цигане, да им језик вуче на италијански, да никада нисмо међусобно ратовали и да су њихови радници за време Чаушескуа долазили у Србију да надниче. То је отприлике мишљење већег дела популације. Како се нисмо удубљивали ни у повест сопственог народа, са друге стране нисмо сматрали за сходно да треба да се бавимо Румунима. Да ли у овим тврдњама има истине или нема за наш предмет интересовања и није претерано битно. За нас као народ битна је чињеница да управо у тој Румунији можемо на буквално сваком кораку да пронађемо србске трагове. Један од најупечатљивијих примера су Темишвар и Арад. Тренутно су та два места последњи локалитети уз оближња села где је могуће пронаћи Србе. У осталим деловима Румуније просто је дискутабилно да ли уопште постоје, премда по топонимима и по одређеним културно историјским дешавањима можемо да констатујемо да су и на том поднебљу Срби и те како били релевантан фактор.

Током посете Темишвару и Араду на сваком кораку можете да видите србске трагове. Србске цркве и манастири који јасно указују и говоре да Срби на овом поднебљу не живе од сеобе 1690. године, како нам се често импутира, него да се њихово боравак помера на ранији период. Владичански двор у Темишвару, својеврсна ризница богатства, јасно сведочи о доприносу и богатству Срба у Темишвару. На крају крајева, ако тада нисмо чинили већину, због кога и због чега је све то настало? Наравно, ту су мошти Светог Јосифа Темишварског које се чувају у Румунској православној цркви, иако је он Србин из Дубровника који је припадао нашој цркви. У периоду када је живео и радио није ни било назнаке постојања било какве независне румунске цркве. На његовом примеру можемо да направимо аналогију са моштима светог краља Милутина која се налазе у Софији. Ако смо се свесно одрекли територије, зашто не потражујемо наше културно благо које се ту налази, него допуштамо другим народима да се ките нашим богатством? Не постоји ниједна институција унутар србског народа која је покренула акцију да нам се врати све што је претходних векова узето или украдено од нас. Задовољавамо се мрвицама да нам у одређене дане Румунска православна црква допусти да преузмемо мошти нашег светитеља и  да их слободно један период изложимо верницима да их целивају. О Јованки Стојковић, најбољем пијанисти 19. века по речима њеног учитеља Франца Листа, ништа није могло да се пронађе. На примеру  Арада, ситуација није ништа боља, театар Јован Славић, улица Михаил Еминовић, Србски трг као и кућа Јована Стерије Поповића само су мали део онога што се може повезати са Србима. Узгред, Михаил Еминовић се налази и на новчаници од 500 леја, тако да не треба да нас чуди када имамо кратко памћење. Србска црква у Араду је најстарији објекат уз Србски трг и околину у граду. Након њих долази кућа Јована Стерије Поповића која је у катастрофалном стању, чија ће судбина вероватно бити као и судбина претходних кућа и палата, а то је да буде национализовани и временом уништени.

Са друге стране, пример Мађара на овом подручју може и те како да нам буде нека врста параметра у будућности. Занемаримо наше међусобне односе који су кроз прошлост били више него турбулентни и покушајмо хладне главе да сагледамо како се они опходе према свом наслеђу. На подручју Арада данас не живи ни 400 Срба, са друге стране Мађара живи између 20-30.000. Имају своје школе, лицеје, институције, заменик градоначелника је Мађар, имају своје канале на радију и телевизији. Кључна ствар, оно по чему одскачу далеко од нас, јесте да имају заштиту своје државе. Нигде нећете чути ни видети да је држава Србија урадила или да има неки посебан интерес да уради нешто за Србе ни у Србији, а камоли за Србе ван матице. Зато се онда данас питамо како смо и до сада опстали, када се зна да се врло лако асимилујемо и врло лако одричемо сопствене вере и идентитета? Како је просто могуће да не видимо сопствени интерес у очувању нечега око чега се цео свет око нас отима. Ако погледамо Хрватску, Румунију, Македонију и друге земље у окружењу, оне користе све могуће начине који су им доступни како би доказали да је то њихово и тиме потврдили своју аутохтоност на датој територији и стали раме уз раме са културним народима. Свесни да без језика, културне и материјалне баштине не могу издејствовати властито признање очајнички се труде да  им неко поверује у то што причају. Супротно њима, Срби на сваком кораку показују потпуну незаинтересованост. Два свештеника Србске православне цркве у Араду, иако су приметили да у порти стоје људи који су дошли са стране да се упознају са Србима и њиховом културом у Араду, закључавају цркву и одлазе, необазирући се да ли ту неко стоји. Симпатични господин, иначе хроничар града Арада се понудио и испричао доста интересантних ствари везаних за прошлост Срба. Онда не треба да нас чуди што нам Румуни позајме мошти нашег светитеља које ми после одређеног периода морамо да им вратимо.

На самом крају треба истаћи да је ово само мали дело који је обухваћен, а тиче се самих Срба. Постоји још велики број доказа који  јасно и недвосмислено говоре о нама као једном и те како релевантном фактору на подручју Румуније. Вероватно да краљ Александар није поклонио у мираз део Баната другачије би околности биле и можда би нешто од овога што је преостало могло да се спаси. Каква је тренутна ситуација на терену немамо никаквог разлога за оптимизам и слободно можемо да будемо искрени према себи и да кажемо да у Румунији тренутно живи последња генерација Срба.

Матија Мићић Бућић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: