Прогон Срба и ћириличног писма траје хиљаду година

После раскола хришћанске цркве на Римокатоличку и Православну цркву 1054. године, Римокатолички народи нарочито су прогонили, забрањивали и замењивали Србима ћириличко писмо латиничким.

Први пристанак Вука Караџића и Ђуре Даничића (под притиском Беча, 1850) да се вуковска варијанта српског учевног (књижевног) језика званично пише (и) хрватском варијантом латиничког писма.

Најоштрија забрана српске ћирилице уредбама и наредбама у време Аустријске и, касније, Аустроугарске монархије у 18, 19. и на почетку 20. века.

Хрватска политика је пред стварање Југославије била у пракси традиционално најжешћа у забранама ћирилице и њеној замени гајицом, нарочито у време окупације Срба, Србије и Црне Горе у Првом светском рату (1914-1918).

Успешна југословенска изнуђена (посебно у време Брозове комунистичке доживотне владавине,1945-1980) замена српске азбуке хрватским саставом националне абецеде под пропагандом ширења обмане зване лажно „равноправност писама“.

Стидљиви (благи) покушаји 70-их, 80-их и 90-их година 20. века истински храбрих појединаца Срба и српских политичара и лингвиста да се заустави (ублажи) високопроцентна смишљено наметнута владавина хрватске гајице њеном фаворизацијом на штету српске ћирилице и у Србији.

Академик Радомир Лукић је 80-их година био далеко најважнији и најутицајнији предводник у залагању да у Уставу (1990) и закону (1991) у језику Срба српско ћириличко писмо буде једино писмо у службеној употреби српског језика.

Оснивање Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001) – највише захваљујући подршци власти др Војислава Коштунице, министра културе Драгана Којадиновића и лингвисте Бранислава Брборића –донело је одлуку народа у Србији на референдуму за Устав Србије (2006) да се изгласа Члан 10. Устава у чијем је првом ставу прихваћен предлог да буде уставна обавеза: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“, чиме је први пут после 1918. године српски језик добио своје хиљадугодишње ћириличко писмо као стопостотно у службеној употреби, што је у складу са стопостотном употребом свих других писама у свим другим националним, матичним језицима у Европи и престижном свету.

Сви српски водећи лингвисти после 1918. године па до данас остали су, практично, заробљеници комунистичке идеологије да српско писмо не буде суверено у језику Срба и за „богатство двоазбучја“ које су комунисти наметнули у пракси само српском народу и његовом језику, као и лаж да је „и латиница српско писмо“: А. Белић, М. Стевановић, П. Ивић, И. Клајн.

Једино је нови председник Одбора за стандардизацију српског језика од 2017. академик АНУРС-а проф. др Срето Танасић први од лингвиста с тако високог места у науци после 1954. године изрекао 2018. године истину да „латиница није српско писмо и да не треба да је буде у службеној употреби српског језика“, али још му није успело да ту истину прихвати у целини Одбор и да ћириличко писмо нормира у струци и српском правопису као суверено писмо попут свих других писама у свим другим језицима Европе и света.

Драгољуб Збиљић/Између јаве и сна

ИН4С

Бонус видео