ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ – од нацизма до ционизма

(„Други светски рат се мора покренути подстицањем сукоба између фашиста и политичких циониста.[6] Овај рат мора се тако водити да нацизам буде уништен, а да ционизам остане довољно јак да се оснује независна држава Израела у Палестини. После Другог светског рата комунизам мора бити довољно јак да би се супротставио хришћанству, које ће онда бити под контролом док не дође време за коначну друштвену катаклизму“.)

И за скептике енглески цитат: „The Second World War must be fomented by taking advantage of the differences between the Fascists and the political Zionists. This war must be brought about so that Nazism is destroyed and that the political Zionism be strong enough to institute a sovereign state of Israel in Palestine. During the Second World War, International Communism must become strong enough in order to balance Christendom, which would be then restrained and held in check until the time when we would need it for the final social cataclysm”.

Овако је Други светски рат планирао „Црни папа“ америчке и светске масонерије Алберт Пајк (Albert Pike „Алберт Штука“, Бостон, 1809 – Вашингтон, 1891) и изложио у писму које је у августу 1871. строго поверљиво послао свом завереничком илуминатском побратиму Ђузепе Мацинију (Giuseppe Mazzini, Ђенова, 1805 — Пиза, 1872).

Припреме за Други светски рат су практично почеле када је амерички банкар и подпредседник САД Чарлс Доус (Charles Dawes, 1865–1951) 20–тих година прошлог века почео да обнавља немачку привреду уништену у Великом рату,  уложивши око 800 милиона долара (!) у консолидацију картела хемијске и челичне индустрије. Три четвртине зајма за стварање ових картела дале су три банкарске куће из њујоршког Волстрита: Dillon, Read & Co., Harris, Forbes & Co. и National City Bank.[1]

Највећи од ових обновљених привредних гиганата био је хемијски картел „IG Farben“ („Interssen Gemeindschaft Farben“). „Без капитала који је обезбеђивао Волстрит не би било `ИГ Фарбена` на првом месту, а готово сигурно не би било ни Адолфа Хитлера ни Другог светског рата“.[2] Америчка подршка „ИГ Фарбену“ се наставила када је Хенри Форд удружио своје немачке филијале са онима „ИГ Фарбена“.[3]

У геноцидним плановима нацистичке партије важан производ „ИГ Фарбена“ био је смртоносни бојни отров „циклон Бе“ који су нацисти све време рата користили за убијање Јевреја и других „нижих раса“ у највећим логорима: Аушвицу, Битерфелду, Валфону, Хехсту, Агфи, Лудвигсхофену и Бухенвалду.

Немачка нема природне изворе нафте. Немачки научници су још 1909. године открили технолошки процес такозване хидрогенизације, којим се од угља добијао бензин, али ова технологија није могла да се развије током Великог рата. У августу 1927. године, „Стандард оил“ Рокфелеровог братства се сагласио да се укључи у кооперативни програм истраживања и развоја процеса хидрогенизације којим би се добијало гориво неопходно Немачкој да се припреми за Други светски рат. Коначно, 9. новембра 1929. године, „Стандард оил“ и „ИГ Фарбен“ су потписали картелски уговор који је гарантовао два циља:

1. „Стандард оилу“ је припала половина свих права на процес хидрогенизације у свим земљама света, осим у Немачкој;
2. Картели су се писмено сагласили да се никада не супротстављају један другоме на пољу хемиских и нафтних производа. Уколико би у будућности „Стандард оил“ пожелео да се укључи у велико тржиште индустријске хемије и лекова, могао би то да учини само као партнер „ИГ Фарбена“. Немачки картел се, за узврат, обавезао да никада неће наступати у нафтним пословима, осим као заједничка фирма са „Стандард оилом“.[4]

„Овај значајни америчко-немачки привредни споразум омогућио је Трећем рајху да пред крај рата производи 75% свог горива синтетичким путем. Штавише, чињеница је да постројења за синтетичку производњу горива никада нису била мета савезничких бомбардовања, тако да су до краја рата 25 до 30 ових рафинерија радиле са 85% својих капацитета“.[5]

У Сједињеним државама су 1932. године одржани председнички избори. Један од двојице најјачих кандидата био је члан Савета за иностране односе и дотадашњи председник САД-а, Херберт Хувер (Herbert Clark Hoover, 1874-1964, председник од 1929–33), а други – демократски кандидат Френклин Делано Рузвелт (Franklin Delano Roosevelt, 1882-1945), који је на тим изборима победио.

Остале су записане речи Херберта Хувера из времена председничке кампање: „Пришао ми је Хенри Херимен (Henry Harriman), председник Трговачке коморе САД, и ургирао да се сагласим и подржим ове предлоге (Акт о опоравку националне индустрије, између осталог), обавештавајући ме да је господин Рузвелт пристао да то учини. Покушао сам да му предочим да је та ствар ПУКИ ФАШИЗАМ; то је, једноставно, био римејк Мусолинијеве `корпоративне државе`, и ја нисам могао да се са тим сагласим. Информисао ме је да ће, због мојих ставова, пословни свет подржати Рузвелта новцем и својим утицајем“.[6]

Касније је Хувер индиректно објаснио зашто је одбио помоћ америчке пословне заједнице. Наиме, он је увидео да постоје суштински проблеми око Владине контроле над пословним светом. То ћемо најбоље схватити ако Хуверово објашњење рашчланимо на десет основних тачака:

1. У сваком појединачном случају, пре успона тоталитарних власти, постојало је једно раздобље којим су доминирали економски планери;
2. Свака од ових држава имала је за собом раздобље под влашћу људи ужагрених очију, који су веровали да могу да планирају и подстичу економски живот нације;
3. Веровали су да је то пут да се исправе грешке, или да се одговори на ванредне ситуације у систему слободног предузетништва;
4. Славили су државу као решење свих економских проблема; ови људи су себе сматрали либералима, али су мислили да ће моћи да заведу економску диктатуру путем бирократије, а да у исто време очувају слободу говора, доследно судство и слободну владу;
5. Можемо их назвати тоталитарним либералима;
6. Директно или индиректно, они су политички контролисали кредите, цене, индустријску производњу, сељаке и раднике;
7. Обарали су вредност, вештачки подизали и ограничавали оптицај новца; контролисали су приватне послове владином конкуренцијом, регулативом и порезима. После сваког промашаја захтевали су све више и више власти и контроле;
8. Онда је дошло до хроничне незапослености и помамног трошења од стране Владе која је покушала да помогне незапосленима;
9. Владини дугови су се гомилали и, коначно, поверење у њу је било подривено;
10. Тада је дошло до потпуног преузимања власти од стране (назовите их како хоћете) фашиста, социјалиста или комуниста.[7]

Рузвелт је током председничке кампање 1932. године стално нападао Хувера због његових тобожњих веза са међународним банкарима. Тако је, незаслужено, стекао имиџ политичара који се бори за „малог човека“, који се нашао усред финансијске депресије и незапослености које су 1929. изазвали шпекуланти.[8] Истина је, међутим, да је заправо „Рузвелт креација Волстрита и интегрални део његовог банкарског братства“,[9] и он је добио председничке изборе.

Сада је Рузвелт могао да се баци на посао и започне тзв. „New Deal“  („Нови споразум“), покрет у правцу фашистичке државе. Бивши члан Комунистичке партије САД-а, Вајтакер Чејмберс (Whittaker Chambers, 1901–61), „Њу дил“ је објаснио следећим речима: „Била је то истинска револуција, чији најдубљи циљ није била једноставна реформа у оквиру постојећих традиција, већ коренита промена у друштвеним односима и, пре свега, у равнотежи моћи унутар државе“.[10]

Тридесетих година 20. века, по доласку на власт председника Рузвелта и канцелара Хитлера, амерички амбасадор у Немачкој, Вилијем Дад (William Dud), из Берлина је писао председнику Рузвелту: „У овом тренутку више од сто америчких корпорација имају овде подружнице или заједничка улагања. Ди Понови (Du Pont) имају савезнике у Немачкој и помажу им у послу око наоружавања. Њихов главни партнер је компанија „ИГ Фарбен“, блиска властима, које дају 200.000 марака годишње једној организацији за пропаганду која делује на америчку јавност. Картел „Стандард оил“ је послао овамо два милиона долара у децембру 1933. и зарађује пола милиона долара годишње помажући Немцима да праве синтетичко гориво у ратне сврхе. „Стандард оил“ не може, међутим, да изнесе своју зараду из Немачке, осим ако је не претвори у робу. Председник компаније „Интернешенел Харвестер“ ми је рекао да им посао овде расте за 33% годишње (верујем да је реч о производњи оружја), али да из Немачке не могу ништа да извуку. Чак и људи из наших авио-компнија имају тајне аранжмане са Крупом. Компаније „Џенерал моторс“ и „Форд“ имају овде огромне послове преко својих подружница, али не могу да извуку профит напоље“.[11]

Пошто је преузео дужност 32. председника САД-а, Рузвелт је на први састанак кабинета позвао свог секретара за рад, Френсиса Перкинса (Frances Perkins), свог финансијера и финансијског саветника Бернарда Баруха (Bernard Baruch), и његовог пријатеља, генерала Хју Џонсона (Hugh Johnson), који је касније дошао на чело административног тела за националну обнову. Сви су тада добили по примерак књиге италијанског фашистичког теоретичара Ђентилеа (Giovanni Gentile 1875–1944), коју су пажљиво прочитали и проучили. План Рузвелтовог кабинета је, дакле, био да се Влада САД-а помери у правцу фашизма, односно према контроли производње и произвођача што је могуће безболније и готово неприметно. Одлучено је да један од главних метода у постизању овог циља буде – рат. Тако су настали планови за нови рат у коме би учествовале и САД.

И друге велике америчке компаније имале су значајан удео у наоружавању немачке армије. Амерички труст International Telephone and Telegraph (ITT), имао је значајан део акција у немачкој компанији Focke-Wolfe, која је производила авионе. То је практично значило да је „ИТТ производио немачке борбене авионе да би се убијали Американци“.[12] Када је у септембру 1939. године Немачка почела рат инвазијом на Пољску, компанија „ИГ Фарбен“ је од свог америчког партнера, „Стандард оила“ из Њу Џерсија, на зајам добила „гориво за авионе највишег квалитета у вредности од двеста милиона долара.

Два највећа произвођача тенкова у Немачкој били су „Опел“, који је као немачку подружницу готово у потпуности поседовао картел „Џенерал моторс“, а контролисала компанија „Џ. П. Морган“, и немачка филијала америчког труста „Форд“.[13]

„…Не само да је утицајни сектор америчког бизниса био свестан природе нацизма, већ је због својих циљева помагао нацисте кад год је било могуће (и профитабилно), знајући да ће вероватни исход бити рат у којем ће учествовати Европа и САД“.[14]

Хитлерова армија је 1. септембра 1939. године напала Пољску, и тај се датум узима као почетак Другог светског рата. Међутим, мало се помиње напад који је дошао са истока, када је, само две недеље касније (16. септембра), Стаљинова Црвена армија ушла у исту земљу. Река Висла је природна граница окупиране државе, уговорена у тајној клаузули немачко-совјетског пакта.

Немачка армија је много зависила од нафтних ресурса, а један од њих је била Румунија. Магазин „Life“ од 13. фебруара 1940. објавио је фотографију на којој се види како се румунска нафта товари у цистерне. Испод фотографије је писало: „Нафта за Немачку се превози цистернама American Essolube–Shell-a и British Petroleum-a из нафтних постројења у близини Плоештија. Цистерне су обележене знацима немачко-америчке нафтне компаније и немачких железница, и возе нафту пут Хамбурга и Вупертала у Немачкој. Послате су из Немачке да би убрзале испоруку нафте“.[15]

Нестрпљиви Хитлер је 22. јуна 1941. године повукао један крајње лош потез и напао Совјетски Савез, с којим је до тада имао Пакт о ненападању. После овога, појачао се притисак на Владу САД-а да уђе у европски сукоб: „Наравно да ћемо Русији пружити помоћ, колико год будемо били у стању“.[16]

Тако је почео чувени амерички Ленд-Лиз, програм снабдевања Совјетског Савеза великим количинама ратног материјала, и то на кредит.

Председник Рузвелт није успео да испровоцира Хитлера да нападне америчку морнарицу на Атлантику, али је зато успео да изазове војну владу генерала Тоџоа у Јапану. Тако је, 7. децембра 1941. године, уследио „изненадни“ јапански напад на америчку поморску базу смештену у Перл Харбуру на Хавајима. Следећег дана Рузвелт је најзад могао од Конгреса да затражи да објави рат Јапану, тврдећи да ће 7. децембар 1941. ући у историју као „дан бешчашћа“.

Оливер Литлтон (Oliver Lyttelton, 1893–1972), члан Черчиловог ратног кабинета, у обраћању представницима Америчке трговинске коморе у Лондону 24. јуна 1944. године, изјавио је следеће:  „Влада САД-а је до те мере испровоцирала Јапанце да су били принуђени да нападну Перл Харбур. Било би фалсификовање историје када бисмо рекли да је Америка била натерана да уђе у рат“.[17] Његове речи потврђује и чланак у часопису „Инострани послови“ (јануар 1974), органу Савета за иностране односе у Њујорку: „Јапански напад на Перл Харбур је гурнуо САД у Други светски рат, али је Рузвелтова администрација одлучила годину и по дана пре тога да уђе у ратни ризик са циљем да спречи тоталитарну доминацију над Европом“.[18]

Адмирал Роберт Тиоболд (Robert Tiobold звани Fuzzy, 1884–1956), заповедник флоте разарача у Перл Харбуру, после рата је написао књигу у којој износи своје закључке о „изненадном нападу“:

1. Председник Рузвелт је гурао Јапан у рат, а охрабривао га је да почне непријатељства тако што је Пацифичку флоту држао у водама Хаваја, као позивницу за напад;
2. Планови да се Перл Харбур искористи као мамац направљени су још у јуну 1940. године;
3. Рат с Јапаном значио је истовремено и рат с Немачком;
4. Рузвелт, Маршал и Штарк су знали за напад двадесет један час пре његовог почетка.[19]

Да су све закулисне игре бивале пажљиво смишљане и планиране, говори и податак да је Едуард Стетиниус (Edward Reilly Stettinius, 1900–49), државни секретар САД-а и члан моћног Савета за иностране односе, још 1938. године основао Комисију за изучавање проблема послератне епохе.

Двадесет пет држава сврстаних у антифашистички блок против Немачке и Јапана, потписале су 1. јануара 1942. године Декларацију у име будуће Организације уједињених нација. Ова декларација је све учеснице обавезала да не потписују сепаратно примирје или мир. Занимљиво је и симптоматично да је Даглас Мекартур (Douglas MacArthur, 1880–1964), приликом постављења за врховног команданта оружаних снага на Пацифику, именован „Командантом Уједињених нација Јужног Пацифика“.

Сада су већ сасвим очигледни циљеви другог Великог рата:

1. Стварање Организације уједињених нација – Владе светске супер–државе;
2. Геополитичко „сасецање сувих грана“, то јест, истребљење свих народа са снажним историјским памћењем и верско-националним утемељењем. Ту су на првом месту побожни Јевреји и Пољаци, али и православни Руси и Срби;
3. Ширење совјетског луциферијанског комунистичког империјализма, најпре по православним земљама источне Европе, а затим и по целој Азији и свуда где је могуће инсталирати комунистичко безакоње;
4. Рушење монархијског друштвеног уређења.

Заверенички тандем Рузвелт–Черчил, заслужан за изазивање оба светска рата, одложио је за годину дана (од 1943. на 1944), планирану инвазију савезничких снага на Европу. Одлагање је дало Совјетском Савезу више времена за напредовање са истока и омогућило му да под своју контролу стави више европских земаља које је Стаљинова армија окупирала. Тако је Совјетима било омогућено да, под покличем народно–ослободилачке борбе, силом комунизују источноевропске земље. Сенатор Џозеф Макарти (Joseph MacCarty, 1908–57) је ову историјску одлуку приписао државном секретару Џорџу Маршалу (Georges Marshall, 1880–59): „Долазимо сада до најважније одлуке која је била пресудна за рат у Европи, до Маршалове одлуке да се концентрише на Француску, и читаву Европу остави Црвеној армији“.[20]

О овој одлуци, судбоносној за исход Другог светског рата, председник Рузвелт је амбасадору Булиту (William Christian Bullitt, 1891–1967), рекао следеће: „Имам осећај да Стаљин… жели само да обезбеди своју државу, и мислим, ако му дам све што будем могао, а ништа не тражим за узврат, да он ништа неће анектирати, и да ће радити у корист светске демократије и мира“.[21]

Винстон Черчил (Sir Winston Leonard Spencer Churchill, 1874–1965), премијер британске Владе и члан триумвирата господара рата, био је задужен за оперативну финализацију ширења комунизма. Најбољи пример Черчиловог безчашћа је његова издаја Југословенске војске у Отаџбини, односно војске Краљевине Југославије.

Командант те војске је био Драгољуб Михаиловић (1893–1946), најпре пуковник, а затим генерал и министар војни. Командант Југословенске војске није признао капитулацију Југославије после априлског рата 1941. године. Пуковник Михаиловић  је са својим борцима  дошао из Босне у Србију већ 8. маја 1941. и ту, на Равној Гори, испод планине Сувобор, мобилисао велики број добровољаца који, као и он, нису признали капитулацију. Ускоро је и краљ Петар II  Карађорђевић (1923–70), који се са члановима избегличке владе налазио у Лондону, признао Михаиловићеву армију као легитимну Југословенску војску у Отаџбини, а самог команданта унапредио у министра одбране. Југословенска војска у Отаџбини, на челу са способним командантом – ђенералом Михаиловићем, ускоро се показала као изузетно успешна, па је и британска Влада почела да је хвали и да јој обећава помоћ у ратном материјалу. Енглеских обећања је било много, али ниједно није испуњено.

Помоћ од Енглеза је добио један други покрет отпора, који је свој тренутак чекао у прикрајку, све до 1943. године. Тај други покрет је називан партизанским, а био је неформална паравојска предратне илегалне Комунистичке партије Југославије. Ову војску, која се заправо и није борила, већ чекала да се „револуционарно“ окористи стварним војним успесима легитимне Југословенске војске генерала Михаиловића и резултатима немачке окупације, предводио је комуниста, који је имао многа лажна, „конспиративна“ имена, а једно од њих је било – Јосип Броз Тито.

Винстон Черчил, британски премијер, сценариста и редитељ слома Краљевине Југославије, и ратног и послератног утеривања комунизма, уприличио је и бандитски састанак назван АВНОЈ (Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије). Тај збор „Али Бабе и његових 40 разбојника“ одржан је током рата – 29. новембра 1943. године, у босанском граду Јајцу, на подручју Независне државе Хрватске.

Британско „оверавање“ комунизма у земљама Краљевине Југославије под немачком окупацијом настављено је жестоким бомбардерским „мисијама“ које су почеле у недељу Васкрса, 16. априла 1944. године, и трајале неколико месеци. На бомбама су биле кредом исписане циничне честитке „Merry Easter“ („Срећан Васкрс“). Тада су неки градови, као Лесковац и Ниш у Србији, и Подгорица и Никшић у Црној Гори, били готово сасвим уништени, а ни Београд није био поштеђен. Један од „војних“ циљева Черчилових бомбардера у Београду било је породилиште у близини двора, у Крунској улици, које је тада сасвим срушено. Ниједна породиља, ни тек рођена српска беба – нису преживели.

Затирање Срба је практично трајало пуних девет година – од 1941. до 1950. године. Током рата су убијање Срба вршили србождерски крволоци свих врста, а после „ослобођења“, крвави посао су наставили комунистички терористи под командом њиховог доживотног председника – Ј. Б. Тита. Прецизних података још увек нема, али је, по грубим проценама, од 1944. (када су стигли „ослободиоци“) до 1950. (када су зацементирали своју терористичку власт), страдало (најчешће без суда и пресуде) неколико стотина хиљада српских родољуба.

Врхунац бешчашћа и безакоња могао би се везати за име америчког председника Харија Трумана (Harry S. Truman, 1884–1972). За време рата Труман је био Рузвелтов подпредседник, а по Рузвелтовој смрти (12. априла 1945) председник Сједињених америчких држава. Поновним избором 1948. председнички мандат му је продужен до 1953. године.

Када је 1945. сео у Рузвелтову фотељу, Труман је одмах основао Организацију уједињених нација, тј. Светску владу. Четири године касније (1949) основао је и војску те владе – Северно–атлански пакт или НАТО алијансу.

 Исте 1949. године Труман је утерао комунизам у најмногољуднију земљу на свету – Кину, тако што је тајно помагао комунистичке бандите Мао Це Тунга (1893–1976) и Чу Ен Лаја (1898–1976). Следеће године Труман је изазвао Корејански рат да би створио две државе – Северну (комунистичку) и Јужну Кореју.

Међутим, врхунац Трумановог илуминатског безакоња представља одлука да се, први пут у историји ратовања, употреби нуклеарна бомба. Јапанци су нудили потписивање капитулације још 14. фебруара 1945., али је Џорџ Маршал, главнокомандујући Америчке армије, јасно ставио до знања да не верује у јапанске мировне понуде. Зато је 6. августа прва нуклеарна  бомба бачена на јапански град Хирошиму, која је тада имала око 300.000 становника. Поводом овог „подвига“ председник Труман је изјавио да је то „највећа ствар у историји“.[22] Процењује се да је, прво под бомбама, а затим од последица зрачења, живот изгубило више од 200.000 цивила свих узраста!

Одлука да се баци и друга бомба на неки од јапанских градова (овога пута одабран је Нагасаки) донета је лако: „Није одржан ниједан састанак на врху, нити се расправљало о неопходности друге бомбе. Није ни покушано да се просуди да ли ће прва бомба или улазак СССР-а у рат против Јапана (8. августа 1945) убрзати његову предају“.[23]

Док су трајала нагађања о томе зашто је ратни штаб председника Трумана одабрао баш Хирошиму и Нагасаки као циљеве нуклеарног бомбардовања, пошто ни у једном од њих није било војних постројења или база, историчарка Роуз Мартин (Rose Martin) нуди следеће објашњење: „Хирошима и Нагасаки су били… центри домаћег становништва хришћанске вере“.[24]

Кад је реч о овом стравично моћном, смртоносном оружју, подсетимо да је СССР од Рузвелтове владе још 1943. године, у оквиру тзв. Ленд-Лиз програма, добио материјал и планове за израду нуклеарне бомбе. Мајор Џорџ Рејси Џордан (Georges R. Jordan, 1898–1966) је био амерички официр задужен за пребацивање Ленд-Лиза преко ваздушне базе у Грејт Фолсу, држава Монтана. Тамо су авиони товарени преносивом робом, затим су прелетали до Фербанкса на Аљасци, где су их преузимали совјетски пилоти. По природи радознао, мајор Џордан је више пута отварао различите пошиљке и сандуке, и у њима налазио документа са речима које тада није разумевао: уранијум, циклотрон, протон, неутрон, кобалт и плутонијум. Открио је и извештаје из Оук-Риџа, „Менхетн дистрикта“, који су садржали фразе као – „енергија произведена фисијом“. Касније је дознао да су у Оук Риџу, држава Тенеси, амерички научници развијали планове за израду нуклеарне бомбе – чувени пројект „Менхетн“. Значај ових открића мајор Џордан је схватио тек 1949. године када је СССР извео своју прву нуклеарну пробу. Тада је официр решио да објави своја открића у књизи ратних сећања под насловом „Из дневника мајора Џордана“.[25]

Џејмс Рузвелт (James Roosevelt, 1907–91), најстарији син председника Рузвелта и човек коме се може веровати, потврдио је сведочења и тврдње мајора Џордана мемоарским романом „Породичне ствари“.[26] У роману се детаљно описује како је његов отац, Ф. Д. Рузвелт, ратни председник САД-а, у тајности донео храбру одлуку да резултате пројекта „Менхетн“ подели са Совјетима.

Намеће се питање: Зашто је влада САД-а дала Совјетима планове и материјал за нуклеарну бомбу?

Одговор је понудила Роуз Мартин (Rose Martin): „Док не дође време међународне контроле нуклеарне енергије, стално ће бити  подизања претњи нуклеарним уништењем које ствара атмосферу сталне кризе неопходне у циљу оправдања кензијанске политике трошења“.[27]

Труманове нуклеарне бомбе бачене на хришћанске градове у Јапану представљале су велико финале Другог светског рата, чији је резултат – више од 50 милиона мртвих, од тога 23 милиона у униформи. Већина је умрла стравичном смрћу.

Намеће се ново питање: ко је, као стварни победник, имао користи од овог, досада највећег рата?

У једном од званичних извештаја, амерички генерал Алберт К. Ведемајер (Albert C. Wedemeyer, 1896–1989) је написао следећи закључак: „Стаљин је имао намеру да створи погодне услове за остварење комунистичких циљева широм Балкана и источне Европе. Он је из рата изашао као једини победник. Ми (савезници) осигурали смо развој непријатељскије, опасније и грамзивије силе него што је то била нацистичка Немачка. Сила која је поробила више људи него што смо ми ослободили“.[28]

Британски премијер Винстон Черчил, повереник Завере који је на историјску позорницу ступио још у Првом великом рату, одржао је говор у Британском дому лордова 22. децембра 1959. године поводом 80-годишњице рођења Јосифа Стаљина (рус. Иосиф Виссарионович Джугашвили Сталин, груз. იოსებ ბესარიონის ძე სტალინი, 1878–1953).[29] У надахнутој беседи сер Черчил хвали свог „ратног друга“ бираним речима: „Велика је срећа за Русију била што је у годинама тешких искушења на њеном челу био непоколебиви војсковођа Ј. В. Стаљин… Стаљин је био човек необичне енергије, необичне ерудиције, несаломиве воље, оштар, жесток, непоштедан како у послу, тако и у разговору. Био је човек коме чак и ја, који сам васпитаван у Британском парламенту, нисам успевао да се супротставим… Своје говоре Стаљин је писао искључиво сам. Из његових дела избија дивовска снага. Та снага је толика да се он показао непоновљивом личношћу међу руководиоцима свих времена и народа… Стаљин је при сусрету остављао величанствен утисак… Кад је он улазио у дворану где су се одржавале седнице на Јалти, сви смо као по команди устајали, и да ствар буде чудија, држали смо руке приљубљене уз шавове… Био је непревазиђен мајстор који је умео да проанализира и у најтежим тренуцима путеве изласка из најбезизлазнијих ситуација… Био је то човек који је непријатеља уништавао рукама својих непријатеља, приморавши чак и нас, које је називао империјалистима, да ратујемо једни против других. Био је човек без примера у свему. Он је примио Русију са дрвеном ралицом, а оставио је снабдевену нуклеарном енергијом. Но, ма шта се говорило о њему, личност као што је он, историја и народ никад не заборављају“.

А што се оставштине тиче, Стаљинов „ратни друг“ Черчил намерно избегава да призна од кога је бољшевички вођа добио нуклеарну бомбу; уосталом, Черчил је целог живота цинично истицао: „Ако се чињенице не слажу са оним што тврдим, утолико горе по чињенице“.

Из овог сажетог приказа прикривених токова историје Другог светског рата јасно се показују план и циљеви глобалне илуминатске завере. Овим ратом остварени су главни циљеви апокалиптичне „Звијери из бездана“:

1. Рушење преосталих престола;
2. Инсталација богоборног комунизма у државама и народима снажног историјског и хришћанског утемељења (као што су нпр. Пољаци и Срби).

Америка је од 1945. наовамо, водила званично 19 ратова: Корејски, Вијетнамски и ратове у Ираку, Авганистану, Пакистану… Укупан број жртава које су америчке трупе оставиле за собом у тим ратовима прелази бројку од девет милиона људи(!), наводе истраживања о учешћу САД у војним сукобима.

Сви ови ратови имају лицемерно образложење: они су вођени у „име стварања света који ће бити сигуран за демократију.“

Наше ћутање, равнодушност према патњи и избегавање пружања отпора глобалистичком безакоњу је, најблаже речено, саучесништво у овом великом злочину.

[1] Antony Sutton, Wall Street and Rise of Hitler, 1976, p. 163.

[2] Antony Sutton, наведено дело, стр. 33.

[3] Antony Sutton, наведено дело, стр. 93.

[4] Edward Grifin, World without Cancer, Thousand Oaks, 1974, p 254.

[5] „Daily Citizen“, November 4, 1977.

[6] William P. Hoar, Reflections on Great Depression, „American Opinion”, June, 1979, p. 101.  

[7] Ралф Еперсон, Невидљива рука, Београд, 2000, превео Предраг Вишњевац, стр. 306-7.

[8] Тј. „велики бизнис“ у спрези са Волстритом.

[9] Antony Sutton, Vall Street and FDR, New York, 1975, p. 17.

[10] Wittaker Chambers, Witness, p. 472; наводи Р. Еперсон, Наведено дело, стр. 307.

[11] Antony Sutton, Vall Street and FDR, New York, 1975, p. 15-16.

[12] Ентони Сатон, Наведено дело, стр. 79.

[13] Ентони Сатон, Наведено дело, стр. 35.

[14] Ентони Сатон, Наведено дело, стр. 23.

[15] Ралф Еперсон, Наведено дело, стр. 315.

[16] Џозеф Леш, Рузвелт и Черчил, стр. 21; наводи Р. Еперсон, Наведено дело, стр. 315.

[17] George T. Egglston, Roosvelt, Churchil and World War II Oposition, Old Greenwich, 1979, p. XII-XIII.

[18] “American Opinion”, December 1980, p. 33.

[19] Robert A. Tiobold, The Final Secret of Pearl Harbor, Old Greenvich, 1954, p. 185.

[20] Senator Joseph MacCarthy, America`s Retreat from Victory, p. 23.

[21] The Conspiracy Treatens America, „The Review of the News“, August 5, 1970, p. 21).

[22] John Toland: My God, What Have We Done, „Look“, September 22, 1970, p. 53.

[23] Исто, страна 54.

[24] Rose Martin: Selling of America, Santa Monica, 1973, p 46.

[25] Лос Анђелес, 1965.

[26] James Roosvelt, A Family Matter,1980.  

[27] Rose Martin, Fabian Path, p. 354; „Кензијанска политика трошења“ се односи на економску политику Џона Мајнарда Кејнса (John Maynard Keynes), бољшевичког саветника председника Рузвелта.

[28] Albert C. Wedemeyer, Wedemeyer`s Reports, p. 92.

[29] Овај Черчилов говор је објављен у „Енциклопедији Британика“.

 

Драган Р. Млађеновић / Nauka i kultura