»ХРВАТСКИ« ФРАЊЕВЦИ – ВЕКОВИМА СРБОВАЛИ

Један мали хрватски историчар записао је недавно да је „Дубровник увијек био и јест мета тих великосрпских пресизања“ (да је дубровачка књижевност „једна од највећих досега хрватске културе“), да су Срби за то време имали „гусле, ракију и прасетину“, а за Хрвате сазнали кад им је Фердо Шишић јавио да неких таквих има негде по Горском Котару и да су то они који су се прославили покољима (протестаната) по Немачкој (и тамо били запамћени по изреци записаној на зиду магдебуршке катедрале: »Сачувај ме, Боже, куге, глади и Хрвата«).

И да за све то време Срби нису имали другога посла него да узимају оно за шта су Хрвати први пут чули пре који дан и још нису научили сва слова која су им неопходна да би штошта од тога за шта су чули да је њихово – могли прочитати и проверити.

За све у шта хоће да увере оне који им не верују Хрвати имају много више невоља него изгледа да ће у својим настојањима успети: они хоће по фикцији, а неће по истини заборављајући на просту народну реч да онај који је једино навикао да лаже никад не може знати кад је о чему како лагао. Хрвати су „одлучили“ да лажу да никад нису били Срби, али им то не може олакшати живот пред чињеницом да су им стари Срби-Дубровчани, рецимо, оставили попис „од 31. дећембра 1890“, по коме је у Дубровнику и његових 14 „одломака“ пописано 11.177 житеља, од којих 9.713 „говори у кући“ српски, 716 талијански, 19 словенски, 2 руски, 52 чешки, 6 пољски, 285 немачки и 384 мађарски. И ни један једини хрватски! И они никако да схвате да их у то време није било нигде ни по Далмацији, ни по Босни, ни по Славонији, педесетак година раније нема их ни у истарско-кварнерском подручју, а пописано је 134.445 Срба, православних и католика (тај ће податак касније „поправити“ усташки политичар високог ранга др Младен Лор­ковић наводећи да је тада тамо „живјело 134.445 »Хрвата«!!!, 64.040 Талијана и 31.995 Словенаца“).

Да Хрвата нема ван оне мале Шишићеве енклаве, сведоче и све друге чињенице које се о њима могу навести, а ми ћемо овде шире осмотрити само ону која се тиче босанских фрањеваца и неких њихових доприноса – српској култури.

Тим писцима Радован Пилиповић одаје незаслужено признање. Рецимо:

а) да су „важна српска исходишта хрватске културе – гусле, ћирилица et cetera“;

б) да је „српски јунак Милош Обилић опеван у хрватским књижевним делима“;

в) да се „ћирилица и српски језик срећу и у највећим хрватским делима“;

г) да је „заједнички живот Срба и Хрвата у Дубровнику и Конавлима трајао вековима“;

д) да су „учени римокатолички писџи… своја богословска дела објављивали ћирилицом… и свој језик идентификовали као словински, илирички, али често недвосмислено и као српски.“ И сл.

Упореде ли се, међутим, такве појединости с оним што је напред речено, показаће се да им се не може веровати јер се ништа од тога на Хрвате никако не може односити будући да се у временима о којима је реч за њих не зна нигде мимо оних Шишићевих граница, а сви они које Пилиповић помиње били су Срби-католици (у некима од тих области и Срби-православни) и били распоређени од бузетскога краја и јужних падина Велебита, преко Покупља и Славоније, до Будима (на северу) и преко јадранских острва и обалом до Бара (на југу). И на свим тим просторима за Хрвате се није знало до пре стотинак година, а потврђује се и неким другим наводима. Нека међу њима буду  поменуте две маркантније појединости:

Прва. На почетку 20. века истакнути правашки политичар Исидор Кршњави жали се да „сељак из око­лине Загреба не само да не зна да има људи који се називљу Хрватима у Далмацији, Славонији, Истри, па чак и у Босни, него не зна ни за се да припада извесној хрватској народности“.

Друга. Аугуст Харамбашић 1904. године бележи да је би[ва]о „на скупштинама у Славонији и дивио се („чудио се“) оним сеља­цима, који још прије 15 година нису ни знали да су Хрвати“, а остало је записано да су у Славонији „многи сељаци истицали да су »Славонци« и да говоре »славон­ски«, а да су Хрвати у Хрватској“, као и да је тамо „било име хрватско све до близу 1867. зазорно, као у Хрватској име Крањско“. А колико је, у том сасвим недавном времену, била поштована „хрватска нација“, сведочи и она „досјетка да је један хрватски племић говорио да би он радије свога коња сматрао припадником хрватске нације, него свога сељака“.

За „хрватски језик“, дакле, није се знало ни у Хрватској, „у Далмацији, Лици и Славонији ка­то­лички свештеници уопште врло често су србовали, писали српске родољубиве песме, и служили се само ћирилицом“, а за босанске фрањевце с краја 19. века (који продужују српску традицију својих предака Матије Дивковића, Павла Посиловића, Стипана Маргитића, Андрије Качића Миошића) надбискуп сарајевски Штадлер резигнирано се жали да „данас више нису никакви Хрвати, сви они себе сматрају Србима“. За те је фрањевце остало сведочанство да су сами бирали свог старешину („који је становао у каквом босанском са­мо­стану“), а њих је „дисциплиновао“ Штросмајер тиме што им је „направио нарочи­то Сјемениште у Ђакову, … а у Риму успео да Света Столица сама поставља фрањевцима босанским њи­­хо­­вог старешину, а не, као раније, да то чине они сами (као да се католичка црк­ва треба да прави националном, као Светосавска).“ Штрос­ма­јеру се касније прикључио и Штадлер и они су, заједно са надбискупом загребачким Јурајем Посиловићем, „доминирали“ на оном Католичком конгресу 1900. у Загребу, на коме је одлучено да до 2.000. године из Хрватске буде истребљено све оно што није „хрватско и католичко“: тада је утемељен Јасеновац, у њему се прославили као ненадмашни кољачи 1.371 фрањевац – који су прошли кроз школе поменутих „конгресних доминатора“.

А „Хрвати“ се појавили у Босни, Славонији, Посавини, Барањи, у Војводини (у Подунављу и од Сомбора до Суботице), у Далмацији, Херцеговини, Дубровнику, Конавлима, Боки, у католичким енклавама по Косову (а 1945. године то озакоњено комунистичком наредбом да сви католици-штокавци морају бити Хрвати без обзира на то како се лично изјашњавали). При чему су ти први помени „Хрвата“ прилично смешни: прва четири „хрватска делегата“ стигли су у Дубровник 1896, десетак година касније у Суботици их је било двадесетшест, а пре скоро шездесет година потписник ових редова сретао је по Црногорском приморју Србе-католике, али никад ниједног „Хрвата“ и не може бити јасно како Бока напрасно постаде „Заљев хрватских кољачких светаца“ (биће да су се Бокези тада још стидели тога имена – као и сремски католици  још пре стотинак година).

И тако било уређено да Хрвати својим именом, које је „до близу 1867. било зазорно“ (тј. срамотно) учине зазорном и сваку штокавску стопу на којој су се нашли.

 

Проф.др.Драгољуб Петровић/Васељенска

Бонус видео