ДАНИ(Ј)ЕЛ СИМИЋ: БОГУ МИО, А ВРАГУ ОДВРАТАН

Након деценија патње и одбачености због заступања српске изворности и самобитности, а након нагле промјене свијета, који је опет скинуо маске и распукао се у степама бивше совјетске републике Украјине, избио сам у први план управо због тога. Живјех припремљен. Имам обавезу зато, након признања македонске од стране Српске православне цркве, и ја признати да осјећам како сам у основним ставовима, исходишно и повијесно, најближи Цркви Босанској. Односно богумилима.

О богумилима заправо не знамо ништа, јер су им књиге организовано спаљене. У ономе што се очувало, нема потврде да је Бан Кулин био вјерник у зороастристички дуализам увезен из Бугарске, Далмације, Француске. Његова чувена повеља, писана двјесто година прије Косовске битке, темељ је српске писмености јер је забиљежила прво оригинално слово српске графије – ђерв, а јасно почиње са зазивањем Светог Тројства. Покушавајући да спријечи крсташки рат на који је папа Иноћентије Трећи наговарао Мађаре, своју јерес се трудио демантовати и сам Кулин у Билинопољској изјави 1203. године.

Прије ће бити да је то “богумилство” о којем данас знамо највише из књига његових противника, била локална варијанта хришћанства. Другачија. Прилагођена мјесном човјеку и неприхватљива империјалистичком Риму и Цариграду. На првом мјесту – богумили су били оригинални. Праизворни антиглобалисти. Нијесу користили ни латинске, ни грчке термине. Њихов епископ који је обично имао словенско, а не грчко или јеврејско име, носио је титулу дједа. Игуман је био гост. Презвитер – старац, а јереји – стројници. У свијету кулера, фенсера и инфлуенсера, податак да је њихова црква користила старословенски језик и ћирилично писмо; сасвим разумљиво ме данас сврстава на њихову страну.

Тадашња подјела на свештенике “праве христјане” и “мрсне/мирске” вјернике, присутна је и данас међу Србима. Као мирјанин, избјећу поповање да суштински нема разлике између Македонске православне цркве*, коју су 1967. основали комунисти уз средишњи лик Јосипа Броза Тита на свом иконостасу и Црногорске православне цркве*, којој су исти поставили темељ рушењем Његошеве капеле на Ловћену 1972. Или, што је још приближније, Хрватске православне цркве, коју је основао Анте Павелић, а данас јој је на челу Бугарин Александар. То је питање које из догматске субординације неће рашчистити и јавно појаснити ни ововремени крстјани серпски. А преседан је направљен.

Само ћу рећи да сам разочаран што г. Порфирије није честитао градоначелнику Скопља уз стихове Влатка Стефановског, као што је то раније, прије састанка са овогодишњом представницом Србије на Евровизији, учинио градоначелнику Загреба – честитком у коју су били уткани стихови пјевача групе Азра – Бранимира Џонија Штулића.

Већ сам раније у колумни поредио Кристијана Шмита са Јоханом од Вилдерсхаузена, њемачким бискупом који је намјесто домаћег вјерског поглавара постављен од стране папе. У односу према њему, предсједник Александар Вучић и патријарх Порфирије су састанком са истим у својству у којем га је послала Ангела Меркел, а подржао Олаф Шолц; већ учинили тешку штету српској политици у Дејтонској Долини Плача. Класична издаја и колаборационизам који сахрањује и оно мало “српског јединства” које је успоставио став у Народној скупштини Српске, десила се недавно у Бањој Луци, када је Градски Син примио окупационог намјесника.

Нема се шта разговарати са човјеком који је овдје нелегално, као што је већ одавно нелегитимно његова окупациона канцеларија позната под еуфемистичком скраћеницом ОХР. Посебно након његових извјештаја и загонетног присуства у Савјету безбједности у којем није именован, а који настављају противрсрпску традицију шупље приче и замјене теза. Посебно што је све то крунисао јавним стављањем себе изнад демократских институција. Ко је он, да доноси било каква рјешења која умишљају да могу бити изнад одлука Народне скупштине? Но, први лист идентификације да се “разговара” са неким ко нема никаква права; који сада доводи до хиљаду праваца ерозије српског јединственог става и политике – има своје једноставно оправдање-питање: Да ли су онда издајници предсједник Србије и патријарх српски?

Само у таквим условима је прошао једнако скандалозан, а још мање оправдан и образложен потез српског члана Предсједништва БиХ. Након разговора са командантом Мисије Алтеа – “САДА разумије смисао мисије и да она САДА, а и у будућности, има његову подршку”. Што ће рећи да је Додику на састанку униформисани батица рекао нешто, због чега се без икакве помпе одрекао за дуги рок да без одлука Савбеза УН код нас остају трупе које су нас бомбардовале 1995. и 1999.

Зато смо ми данас, Срби из Српске, баш у позицији Богумила. Јер најстарији син Стефана Немање – Вукан Немањић, краљ Далмације и Дукље, опањкавао је Кулина Бана римском папи у писму још 1199. Богумилско жариште је било и у Србији, гдје су се називали “бабуни”. Не по мајмунима из Африке, већ по планини Баба, гдје им је био духовни центар. Лазар Хребељановић и Стефан Твртко Котромањић, осим савезништва против аутохтоног Рашанина, Николе Алтомановића, којег су заточили и убили у Ужицу, хваљени су са Запада и за тријебљење богумила.

Богумили су, као изворни и мистични, били духовни узор и другим српским писцима. И онима који су писали српским језиком, али се он данас зове другачије. Али њихови стварни насљедници су на искомаданом лешу СФРЈ – једино Срби. То је случај различит од црвене петокраке, која је данас искључиво српско наслијеђе као и ћирилица – само што је нико неће. У случају богумила, Срби су као колективитет њихови суштински, програмски насљедници.

Срби су задржали политику аутентичности, ослањањем и вјером у саме себе, која је најмање два пута направила Југославију. Русији, која је то имала у глобалним оквирима, данас фали управо то и ништа не уче у духовном смислу на нашем примјеру. Или је ближе истини да смо на ослањање на своје снаге приморани политиком других, који су деведесетих сви нашли себе у слијеђењу наређења из других престоница. Рима, Меке, Берлина, Анкаре, Вашингтона или Брисела. Она у Србима још увијек тиња и сада су тренуци када се одлучује о томе хоће ли се угасити. Да ли ће у Србима утонути пламичак самосвојне потребе за слободом или ће се утопити у море малих, вазалних народа Евросојуза и НАТО.

Прогноза није добра. За посљедњих 30 година, плус 50 из доба титоизма, постали смо у саставу и идеолошком опредјељењу елите, народ бескичмењака и удворица. Преписивача и фолираната. Сјећам се како је то изгледало 1991. године, рецимо. Катастрофално, али много силније него данас. Након срамотне Дританке на коју смо ошишани испуцавањем и издувавањем Здравка Кривокапића, Српство је никада ближе издисају. Чињеница да се прати оволико ситуација у Донбасу, док издаја свега што је покренуо литијски политички надреализам пролази мирно, по ко зна који пут указује на то да је српски идеолошки фронт потпуно разбијен и без бусоле.

Зато сам користио сваку прилику да при гостовању у медијима у Србији одржим “скраћени курс из Републике Српске” тамошњој публици. Која о нама појма нема. Упутим их да страст и преданост коју дају на праћење стања у источној Украјини, под хитно усмјере са Доњецка на Бању Луку. САД, ЕУ и НАТО никада неће бити партнери Русије. Никада неће престати са покушајима да је распарчају због њених ресурса. Само замијените, као и увијек, Русију са Србијом и знаћете шта нам је чинити. И шта нас чека.

Враг на руском значи непријатељ.

Данијел Симић / Фронтал.рс

БОНУС ВИДЕО: