Мучно ницање Каменог цвета

0
jasenovac

Јасеновац (Фото: Википедија)

„Питање обележавања јасеновачког логора уништења, негде на прелазу из педесетих у шездесете године, постало је наједном прилично вруће. Падало је у очи да је Јасеновац вероватно последње стратиште у Европи које још није било ни означено, а камоли споменички обележено. Штавише, трагови су били скоро сасвим затрвени… Шикара је увелико била преузела власт над просторима некадашњег логора, па се полако претварала у неку врсту прашуме на подводном тлу.”

То је резиме стања овог крвничког логорског комплекса петнаестак година после Другог светског рата из пера архитекте Богдана Богдановића, аутора јасеновачког споменика. У својој мемоарској књизи „Уклети неимар”, објављеној 2011. године, он описује замршене околности настајања Каменог цвета с низом интригантних епизода.

Тако Богдановић наводи да су околни сељаци из логорских грађевина „хладнокрвно разносили” што се могло разнети – циглу, дрвену грађу, металне делове, остатке пећи „за печење цигле и спаљивање затвореника”. Незамисливо је да је у то време, такво, саблажњиво черупање места мегазлочина могло да се одвија без незваничне, прећутне дозволе власти. У једном телевизијском формату с високим рејтингом саопштено је да су сељаци „потицани од власти” да растурају зграде и односе опеку (БК ТВ, „Клопка”, 25. 1. 2006).

Дириговани заборав јасеновачког пакла изазивао је ужасавања и фрустрације родбине страдалих, као и негодовање некадашњих партизанских бораца који су на своју руку почели да прекопавају терен у стратишту Доња Градина, с јужне стране Саве. Али, наметнути мук имао је и спољнополитичке референце:

– Оклевало се да се стварно каже и фактографски докаже шта је Јасеновац био. Инфантилни покушај да се концлогер приброји злочинима хитлероваца (шифра „злочини окупатора и њихових сарадника” била је више но омиљена) није био претерано виспрен, јер Хрватска није била окупирана, па су сличне формулације наилазиле на отпор и протесте не само Срба и Јевреја, нo и немачких антифашиста који су горко подсећали да немачки народ има доста домаћег путера на глави, па му није потребно још мало и туђе националне срамоте, пише Богдановић.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!
Прочитајте још:  Источно Сарајево: Освануо анти-НАТО билборд

Пре пријема у Ужичкој, 1961. године, где је Богдановић председнику Југославије требало да објасни идеју споменика, гардисти су покупили нацрте и фигурине са стола у атељеу, пред асистентима, док је Богдановић био одсутан. Конспиративна, војничка, хладна атмосфера владала је током уметниковог излагања. Само руковање с Титом Богдановићу није био пријатан део третмана: „Ја сам се руковао с њим; он са мном такорећи није. Кад ми је врло неодређено пружена бела, мека, хладна рука, дохватио сам је с нелагодом као да ми је неко потурио заклано, влажно пиле.”

Богдановић је затражио и добио још годину дана пре коначне презентације идеје.

Тито се својом „зверском интуицијом” (Богдановић) лаконски носио са притисцима. Он и „фамилија” (председници република и најважнији министри), слушали су 1962. у згради СИВ-а завршни идејно-технички експозе тада младог архитекте „забринути, помало и успаничени, а можда и солидно завађени”. То се уклапало у „напрегнуту, пригушено хистеричну атмосферу” за време вишегодишње припреме и градње споменика.

Гледајући макету споменичког комплекса и опипавајући ексере са широком главом који су означавали дрвеће, маршал је рекао: „Гле, чавли умјесто шуме… колосално”. На становито зановетање хрватског председника Владимира Бакарића узвратио му је, довољно гласно да га сви чују: „Па зашто да не, модерно је, али мени се то свиђа”. Иронија је била у чињеници да се друг Тито, неколико месеци раније, у „чувеном” говору у Сплиту, гадно окомио на „модернизам” у југословенској уметности.

Модернистичко решење, скулптурална апстракција и за огромну већину посматрача тешко ухватљиве симболичке финесе биле су за титоистичку елиту идеални излаз из недоумица, по оба кључна резона, унутрашњополитичком и спољнопропагандном..

Прочитајте још:  Нема правде за жртве НДХ

Апстрактна споменичка форма је својим непрозирним симболичким веловима избегавала јасну идентификацију злочинаца и жртава, остављајући неокрњен канон „братства и јединства”. Истовремено, спољнополитички учинак, вођен агитпроповским инстинктом, био је чист бонус, као, за западњачки укус, пожељни отклон од соцреалистичког, дословног фигуралног приступа.

Али. и такво решење је било у игри. Богдановић то потврђује уз једну, тешко појмљиву опаску, нарочито за родбину и потомке жртава: „Чињеница је да су поред мог предлога постојала још два пројекта врло угледних хрватских скулптора, у оно време фигуралаца ’пар екселанс’, који су драстично подсећали на ужасе злочина: аутори су, у најплеменитијој намери, и нехотично подилазили српској некрофилији.” (!!!)

Богдановић је, због гробних споменичких креација у Сремској Митровици (тумули) и Прилепу (кенотафи) већ био уочен у италијанској стручној критици којој су били занимљиви његови „хорски споменици”, а новински наслови („Титова лекција Хрушчову“) упућивали су на исходишта комплимената. Даље, тешко да је случајно у маестров атеље, док су трајали његови опити, бануо „одушевљени” Жан-Пол Сартр, иако су га довели „један песник и један нацврцкани критичар”, пријатељи архитекте.

Извор: ПОЛИТИКА

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *