Николај Берђајев: ЦРКВЕНА ПРЕВИРАЊА И СЛОБОДА САВЕСТИ

Клерикализам је туђ духу православља. Овај негативни феномен се више развијао на тлу католицизма. Али сада присуствујемо рађању руских клерикалних тенденција и клерикалне идеологије. Наша православна омладина, чак и њен најбољи део, погођена је овом болешћу. Међу младима је то дечија болест руског религијског препорода, страствена реакција против дугог периода отпадања од Православне цркве. Међу старијима, у предреволуционарној генерацији, то више личи на старачку склерозу, потпуну неспособност за стваралаштво и слободу.

Последњи архијерејски сабор у Сремским Карловцима, кренувши путем црквеног раскола, поразио је митрополите и осудио хришћански покрет младих. Подстицао је отровна, злобна подозрења желећи да зарази здраве душе својом безумном неповерљивошћу. Изазвао је страшан потрес својим клерикалним настројењима и учинио да се замислимо над основним питањима црквене самосвести. То је позитивна страна овог несрећног сабора. Понекад се добро постиже кроз зло. Божије провиђење може чак и зло да користи у сврхе добра. Отворила се гнојна рана. И то је добро. Задат је страшан ударац ауторитету руских епископа у Југославији и Бугарској који су свих ових година практиковали духовно застрашивање. И ово искушење морају болно искусити они који су били подложни илузији клерикализма.

Oglasi

REPORT THIS AD

У одређеним деловима руске омладине, који су искрено и страствено религиозни, али који нису до краја промислили и схватили основе православља, постоји тенденција да сваког епископа сматрају непогрешивим и да виде у њему нешто попут папе. У поколењу које је захваћено реакцијом против рушилачких стихија револуције постоји потреба за ослањањем на непоколебљиву стену, потреба за чврстим ауторитетом, постоји страх од слободе духа, од слободе избора. Али такво расположење мора довести до трагичних сукоба савести.

Само је у католицизму до краја развијен концепт спољашњег, непогрешивог, хијерархијског ауторитета и из њега се извлаче остали закључци. У православљу такав концепт може бити само непотпун и противречан. Ако се може живети са једним папом, онда живот са двадесет и пет папа који се међусобно свађају и један другог нападају, лако може да се претвори у лудницу. У ствари, православље се разликује од католицизма не по томе што има двадесет пет папа уместо једног, већ по томе што у њему нема ниједног папе. И то се мора до краја разумети.

Православна свест не познаје непогрешиви ауторитет епископа. Унутрашњи непогрешиви ауторитет има једино читава Црква, једино црквена саборност, а њен носилац је цео црквени народ свих хришћанских поколења, почевши од апостола. У Окружној посланици источних патријараха из 1848. године, каже се: „Непогрешивост почива искључиво у универзалности Цркве, обједињеној узајамном љубављу, а неизменљивост догмата, као и чистота обреда није поверена заштити само јерархије, већ целокупног црквеног народа који јесте тело Христово.“ Носилац и чувар хришћанске истине је читав црквени народ, а не само јерархија. И не постоје никакве формално-правне гаранције које би изражавале унутрашњи ауторитет Цркве.

Један православни појединац може бити више у праву него огромна већина епископа. Била су времена када је Свети Атанасије Велики, још као ђакон, тј. особа безначајна у хијерархији, био носилац истине православља против скоро целог источног епископата који је нагињао аријанству. Свештеници тог времена, поклоници спољашње јерархијске власти, сматрали су за своју дужност да буду против светог Атанасија Великог и да подржавају епископе аријанце. За православну свест је потпуно допустиво да је мирјански аутор Алексеј С. Хомјаков боље изразио дух православља него неки митрополити на које је утицала схоластичка теологија, било католичка, било протестантска.

У православљу је била могућа већа слобода религиозне мисли. Велика предност православља налази се у његовом недостатку спољашњих гаранција, у томе што православна визија Цркве није по обрасцу царства овога света, по аналогији са државом која захтева формално-правне услове; напротив, православна визија Цркве је надахнута вером у непосредно деловање самог Светог Духа. Питање које је сада затамњено, али које мора бити постављено у свој својој оштрини јесте питање о томе признаје ли православље слободу савести као првобитну основу духовног живота? Тјутчев је једном, у вези са папом Пијем IX, написао: „Упропастила их је кобна реч. Слобода савести је постала бесмислена.“ Ове речи, тако блиске нашим словенофилима, имају смисао и оправдање само у том случају ако православље чврсто стоји на гледишту да слобода савести није глупост, већ највећа вредност хришћанства. Али, ми живимо у епохи бојажљивости и страха пред слободом савести, као и неспремности да сносимо бреме слободе, бреме одговорности.

Савремене клерикалистичке тенденције су одраз католичког поимања цркве и црквене власти. А ово католичко поимање је посебно снажно код оних који фанатично и искључиво себе сматрају православцима, који мрзе католицизам и нису у стању да разумеју његове позитивне стране. Данас постоји реакција не само на руску антирелигијску мисао, што је врло добро, него и против руске религијске мисли XIX века, што је већ незахвалност и непотребан раскид са континуитетом. Руска религијска православна мисао била је необично слободољубива, неговала је идеју слободног духа, слободе савести и припремала је стваралачку духовну реформу, духовни препород који је био угушен силама давно започете атеистичке револуције и од ње неодвојивих сила смртоносне реакције које гасе дух. Сада је стваралачки покрет црквеног препорода отежан и парализован неистинама „Живе цркве“ и лажним црквеним реформама у совјетској Русији.

Проблем слободе савести за мене је основни проблем хришћанске свести и зато га треба поставити на најјаснији и најрадикалнији могући начин. Слободи увек припада првенство над ауторитетом. Чак је и у католицизму трагање за непоколебљивим ауторитетом са својим спољашње видљивим знацима, на крају крајева, фиктивно и засновано на илузији. Непогрешив ауторитет папе претпоставља његово признавање и потврђивање слободном вољом верујућег католика.

Папски ауторитет није спољашња објективна реалност, није реалност природно-материјалног поретка, попут камена који је бачен на нас или комада дрвета који би нас споља ударио, то је стварност духовног реда. Али папски ауторитет постаје духовна стварност само као резултат чина вере, који је чин слободе, дакле чин признавања религиозног субјекта.

Особеност владајуће католичке перцепције је у томе што она жели скоро да заустави деловање слободе савести, што не препознаје њено трајно деловање. Православна перцепција у принципу не прихвата ту границу слободе савести, то њено преношење на највиши црквени орган. Слобода савести делује непрекидно, кроз њу се остварује и сам саборни живот Цркве. Живот Цркве је јединство љубави у слободи. У суштини, све што је духовно значајно, у католичком свету такође, претпоставља слободу савести, стваралаштво слободног духа, а не деловање спољашње формалне власти.

Слобода савести у православљу уопште не значи протестантски индивидуализам, она је изнутра, у дубини повезана са саборношћу. Реформација је била савршено у праву у својој афирмацији слободе савести, али је након тога ступила на лажни пут индивидуализма. Слобода није приватност душе, њено противстављање свакој другој души и целом свету. У стихији слободе, хришћанске слободе, индивидуално-јединствено је тајанствено повезано са универзално-свеопштим. Али слобода се никада не може зауставити или потиснути, не може се делегирати на другог и на друге, она може само бити просветљена.

Никада нећу прихватити ништа против моје слободне савести, нећу прихватити ни самога Бога, јер Бог не може бити насиље нада мном. И моје смирење пред највишим може бити само просветљење и преображај моје слободне савести изнутра, само мистичко заједништво са вишом реалношћу.

Чак ни васељенски сабор, највиши орган православља, нема формални ауторитет. Васељенски сабор нема формалне и правне ознаке, чулно је видљив, али он нема законски карактер. Од сабора не треба правити идола, не треба га апсолутизовати. Сабор може бити и разбојнички, са свим одликама легитимности. Истински васељенски сабор је онај који је заиста вођен Духом Светим. Аутентичност и духоносност васељенског сабора открива и потврђује слободна савест црквеног народа. Дух Свети делује у црквеном народу, у црквеној саборности и установљује разлику између истине и лажи, аутентичности и фалсификата.

Поредак црквеног постојања као духовног постојања разликује се по томе што нема спољашњих гаранција, нема правних и материјално опипљивих знакова истинитости. О свему одлучује духовни живот, духовно искуство. Дух Свети не делује онако како делују природне или друштвене силе. Ту нема никавих аналогија. Превелик уплив такве аналогије представља искушење у црквеном животу, то је уподобљавање Цркве овоме свету.

Хијерархијско устројство Цркве историјски је неизбежно. Настанак и развој канона је феномен другог реда, а не примарног поретка. Примаран је само духовни живот и плодови које он доноси. То је оно што одржава Цркву у светости. Инсистирање на примату спољашње јерархијске власти увек је самообмана и илузија. Дефинитивно се потчињавају спољашњој јерархијској власти они чија су унутрашња уверења иста или слична црквеној власти. Нико се никада није потчинио спољашњем ауторитету ако се његова савест одлучно томе противила, или је пак потчињавање било знак чисто спољашње дисциплине.

Исто се мора рећи и за католике. Спољни ауторитет сам по себи никада и никога није успео да убеди у било шта. Убеђење увек долази изнутра и увек претпоставља узајамно деловање слободе савести и Духа Божијег. Клерикализам је убедљив само за људе клерикалне по духу, за оне који и сами највише цене чиновничко устројство живота, за оне који желе и са нестрпљењем очекују тријумф клерикализма и те школе мишљења. Бранитељи власти и непријатељи слободе обично признају потпуну и неограничену слободу за себе, али не желе да је признају другима. Ти људи сами су најмање скромни, а највише својевољни.

То се потврђује на примеру десничарско-клерикалног тренда у емиграцији. Екстремне и повремено фанатичне присталице линије архијерејског синода у Карловцима, а против митрополита Евлогија представљају екстремно десничарску монархистичку групацију која не бира највише црквено тело и митрополите на основу принципа црквених канона, већ на основу својих политичких симпатија и црно-реакционарних афинитета. Ако би архијерејски синод и архијерејски сабор изненада усвојили леви и слободољубиви правац деловања, ако би раскинули са десним монархистичким тенденцијама, тада би их садашње присталице напустиле и почеле да негирају њихову црквеност и ауторитет. Такви исти су и комунисти који сами заступају пуноћу слободе, али другима не дају да слободно дишу.

Сви ови екстремно десничарски монархисти у емиграцији у потпуности признају за себе слободу савести и слободу избора, заговорници су црквене власти тамо где им одговара и кад им се свиђа, признајући ауторитет оним митрополитима и епископима који повлађују њиховим инстинктима и деле са њима исте погледе. Неколико пута сам чуо од Руса у Берлину да они не признају ауторитет митрополита чијој јурисдикцији припадају јер им се не свиђа правац којим он иде. Црквену реч која би осудила њихове тежње и политичке афинитете ти људи никада не би препознали и послушали као глас Цркве. Уосталом, они никада нису желели да слушају патријарха Тихона, односно врховни орган Православне руске цркве, нису га слушали ни епископи којима се није свидело патријархово усмерење. Само формирање архијерејског синода представљало је нарушавање воље патријарха, било је произвољан чин.

Сви ови самовољни људи из десничарског табора никада нису признавали слободу цркве и увек су бранили насиље државе над црквом, чак не толико ни државе колико сопствених политичких циљева и интереса. Први карловачки сабор, осуђен од патријарха, сав је протекао у знаку доминације десничарских монархистичких организација над црквом. Чему овде служи јерархијска црквена власт? Не признају је онда када им се не свиђа.

Сада је у десној емиграцији црквена власт призната тамо где се одобравају и подстичу реакционарно-обновитељске политичке тенденције, где влада дух мрачњаштва и злобна параноја од јудеомасонске завере. На каноне нико не обраћа пажњу осим када је потребно неко лажно и лицемерно покриће. Савршено је јасно да је са канонског становишта истина на страни митрополита Евлогија, али за десно-клерикални правац црквена власт припада архијерејском синоду јер он изражава њихов дух и њихове тежње. Десно-клерикални табор се и састоји од оних људи који у цркви желе доминацију своје политике, монархистичке државности. Они такође признају и примат слободе над ауторитетом, али само сопствене слободе. Своју слободу или самовољу пројектују на оно црквено тело које им се свиђа и које им одговара. И ову лаж мора разоткрити и разоткрива је сам живот.

Карловачки епископат представља одређену партију, одређену струју, то није глас Цркве. Захтеви ове струје загранично-емигрантске православне цркве за аутокефалијом и за управљањем целом Руском православном црквом, јадни су и смешни. Значајан део емигрантске јерархије (не сви, наравно) јесу епископи који су напустили своју паству и зато они не могу имати велики морални ауторитет за сав руски православни свет. Ниједан епископ или свештеник у емиграцији нема морално право да суди епископима и свештеницима који су осуђени на мученички живот у Русији. А има и таквих који са презиром и осудом говоре о патријарху Тихону, о митрополиту Венијамину. То је безбожна и одвратна појава. Нико не може знати како би се презрени и осуђени појединац понашао у совјетској Русији, да ли би пришао „Живој цркви“ као што су то чинили бивши црностотинаши, пошто су се претходно бавили денунцијацијама и били сервилни према режиму. Ми сада знамо да су и патријарх Тихон и митрополит Венијамин – сваки на свој начин – мученици.

Ступили смо у дугу епоху црквених превирања. За онога ко познаје црквену историју, ту нема ничег новог. Али ми Руси смо навикли на дужи период мира и стабилности у цркви. Православни су живели стабилним начином живота у снажној кохезији цркве и државе. У руском свету XIX века одвијала су се бурна кретања која су и довела до кризе и катастрофе, али је црква очигледно била у стању гробног спокоја и непокретности. Можда је катастрофа и проистекла из ове непокретности цркве. Монархија је чувала спокој цркве, али је истовремено гушила сваки стваралачки покрет у цркви, не дозвољавајући чак ни сазивање сабора.

Многи православни су мислили да ће овај мир и непокретност трајати вечно. Али за проницљивији поглед било је јасно да није баш све у Православној цркви тако сигурно и мирно. Догађали су се унутрашњи процеси, откривале су се унутрашње противречности које нису биле обелодањене само зато што је црква била заробљена од државе. Преовлађујући стил царске цркве била је умртвљеност, мртвачка инерција и непокретност. Није било црквених превирања или спорова зато што није било стваралачког живота, или га је било само у мањини која је била немоћна да се изрази. Када је у цркви првих векова било сукоба, у њој је било и бурног стваралачког живота. Црквена превирања могу бити друга страна бурног унутрашњег живота, религиозне напетости, унутрашњих борби духа.

Улазимо у такву епоху, врло тешку, болну, пуну одговорности, али и радосну због појаве стваралачког покрета. Структура православне духовности мораће да прође кроз промену. У православљу се појављује нови стил. И треба припремити своју душу за немирну и конфликтну епоху. Немогућ је повратак старом миру и стабилности, не треба ни да га буде. Не можемо скинути са себе терет слободе избора, не можемо се ослонити на непоколебљиву стену изван нас. Та стена је у дубини нашег духа.

Сведоци смо историје Православне цркве која означава крај и ликвидацију не само петровског синодалног периода, већ и константиновског периода у историји хришћанства. Сада смо на почетку нове ере у хришћанству. Црква ће морати на нов начин да дефинише свој однос према свету, као и према процесима који се у њему одвијају. Она мора бити слободна и независна од државе, од царства Ћесара, од стихија овога света и истовремено бити саосећајнија, благонаклонија према позитивним и креативним процесима у свету, она мора благосиљати кретање света према Христу и хришћанству, чак и када то кретање још није свесно. За разлику од досадашње праксе, она треба да прослави добродошлицом повратак блудног сина.

У епохи историјских криза и ломова, рушења старог света и рађања новог, црквена јерархија не успева благовремено да освести размере догађаја, не схвата одмах црквени, религиозни смисао онога што се дешава. Део јерархије остаје потпуно у прошлости и жуди за обновом старог, спокојног, непомичног живота. Нема осећај за историјски тренутак. Слеп је за оно што се догађа у свету. На трагедију човечанства гледа без љубави и саосећања, пун фарисејског самооправдавања и учаурености. Други део јерархије почиње да осећа неку прекретницу, али је још није довољно свестан. Трећи део је већ свеснији. Тако разноврсни осећаји и различити степени свести о ономе што се дешава рађају борбу унутар саме јерархије и црквене сукобе. Као и увек, класни и лични мотиви, класна борба и лична суревњивост мешају се са идеолошким мотивима.

Карловачки епископи, карловачки синод и претежни део сабора представљају онај правац јерархије који потпуно припада нестајућој прошлости, епохи у православљу која одумире. Они не виде ништа и не разумеју шта се догађа, духовно су слепи и озлојеђени због трагедије која се дешава у свету и човечанству, они су савремени писмознанци и фарисеји, за које је субота већа од човека. Последњи карловачки сабор и његова осуда сваког стваралачког покрета у хришћанству последњи су трзаји умируће црквене епохе, монофизитске по духу (у смислу негирања човека), и цезаропапистичке по телу (у смислу обоготворења земаљског цара). Ова струја мора анатемисати све што се догађа у човечанству и у свету, поседнута је злобном неповерљивошћу и подозривошћу, види само увећање зла јер жели само стари живот и мрзи сваки нови живот.

Она није везана за оно што је вечно у Цркви, већ за оно што је у њој пролазно и пропадљиво. Спречава зору младог живота у православљу. У овој струји не само да нема духовне истине, него нема ни канонске истине. Десничарска синодална струја у емиграцији формално је слична левичарској синодалној струји у совјетској Русији. Слобода Цркве је на удару и овде и тамо. Духовна истина и канонска истина у потпуности су на страни оног дела јерархије који чува слободу Цркве, који Цркву ставља изнад стихија овог света и политичких страсти, који је осетио размере историјског преврата који се догодио и немогућност повратка на старо. Овај део јерархије у иностранству представља митрополит Евлогије. И ствар овде није у личним ставовима митрополита Евлогија, већ у томе што се он показује као оруђе Највише Воље, Божијег Промисла у тешком и болном, прелазном периоду постојања православне цркве у иностранству. Такав је био и патријарх Тихон за целу Русију. У томе нам је јасно пружена Божија помоћ.

Патријарх и митрополит не могу бити гласноговорници било каквих екстремних струја у црквеном животу и ретко кад су иницијатори неких динамичних кретања. Њихова мисија је у одржавању црквене равнотеже током периода превирања и немира. Али у својој мисији не би требало да се мешају у настајуће стваралачке покрете, они их могу благословити и укључити у основне токове црквеног живота.

Равнотежа живота цркве, њено јединство, не може се одржати кроз компромисе са оним делом јерархије који се распада, који проклиње стваралаштво и спречава цркву да уђе у ново доба. Ова пропадајућа струја осуђена је на одумирање. Црквени развој је на другој страни од те умртвљујуће политике која гаси дух. Мислим да је раскол неизбежан, пре или касније. Православна црква због њега неће престати да постоји и неће изгубити јединство. Важно је јединство у истини, а не компромис између истине и лажи. А страх да ће се реакционарно-обновитељска струја коначно одвојити и угасити није религиозно-црквени већ политички страх, јер ће ово бити фатални ударац за читав десничарско-монархистички покрет. Но, овај ударац мора да се зада јер овај покрет кочи опоравак Русије и руског народа, спречава настанак бољег живота.

Крајње десна струја у православљу држи се црквеног национализма, самоће и изолације православља од хришћанског света, не разуме дух васељенске универзалности. Можда ћемо морати да прођемо кроз нови раскол старообредника и старовераца, али у најгорем смислу тих речи. У старом расколу је постојала свенародна истина, у новом расколу је неће бити. Овај раскол је могућ и у самој Русији и у емиграцији. На ово треба бити духовно спреман. Биће потребна храброст и одлучност.

Наша црквена епоха представља врло тежак и сложен духовни проблем. Шта значи ако се епископ, познат по свом подвижничком животу, прави монах који живи по завештањима светих отаца, познат по својој духовности, испостави као духовно слеп, као неко ко није способан да разликује духове, ако свугде у свету и човечанству види само зло и таму, ако је осуђен да свуда око себе баца само мрачне клетве?

Ово је врло забрињавајуће питање које захтева промишљен однос према себи. Очигледно, аскеза сама по себи не доводи до виших духовних достигнућа и не развија духовни вид, може чак исушити и окаменити срце. Ђаво је, такође, аскета. Потребан је и други елемент на духовном путу без којег аскеза губи свој просветљујући и преображавајући смисао. Аскеза без љубави је бесплодна и мртва. „Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу. Не радује се неправди, а радује се истини. Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.“ (1. Кор. 13, 1–7)

Епископи, сабрани на архијерејском сабору у Карловцима нису испунили завете Апостола Павла. У њиховим речима и делима нема љубави, постоји дубоко непријатељство, одсуство љубави према човеку и Божијој творевини. Они нису „дуготрпељиви“, „милосрдни“, они су „горди“, „нетрпељиви“, „зло мисле“, ништа не „трпе“, не „надају се“ ничему, ништа не „подносе“. Монах аскета може да испуни заповест љубави према Богу, али ако не испуни заповест љубави према ближњем, ако не воли човека и Божију творевину, ако у човеку види само зло, онда је и сама његова љубав према Богу искривљена и изопачена, онда је он „звоно које јечи, кимвал који звечи“.

Монашко-аскетска зловоља, недостатак љубави, сумња у људски свет, у сваки покрет у свету, представља изопаченост хришћанске вере. Хришћанство је религија љубави према Богу и љубави према човеку. Љубав само према Богу, без љубави према човеку је изопаченост љубави према Богу. Љубав према човеку без љубави према Богу (хуманизам) је изопаченост љубави према човеку. Тајна хришћанства је тајна Богочовечанства. Монах аскета у коме се срце стврднуло и охладило, који воли Бога али не воли човека и свет, у пракси и животу је монофизит, он не исповеда религију Богочовечанства. Он је кривац за рођење безбожног хуманизма у свету.

Православље није увек одолевало искушењу монофизитства и сада видимо његове лоше плодове. Сведоци смо последњих, грчевитих трзаја монофизитског православља непријатељског према човеку, тачније псеудоправославља. Овај дух је осуђен на пропаст, он злобно делује против човека и проклиње сваки животни напредак. Ово питање се оштро поставља у нашим црквеним диспутима. Сада постоји борба за хришћанство као религију Богочовечанства која спаја у себи пуноћу љубави према Богу и према човеку. Аскеза без љубави је мртвило, она не отвара очи већ чини слепим, она од човека прави ушкопљеника. Ова истина се мора искусити у садашњим сукобима. Онај ко се искључиво брине за спас своје душе и ко је хладан и суров према ближњем, тај уништава своју душу. Код епископа који су донели своје резолуције на сабору у Карловцима нема знакова хришћанске љубави, они чине дела без љубави, непријатељска према човеку. Они су монофизити у духовно-моралном смислу те речи, ма колико исповедали беспрекорне црквено-догматске формуле. У овоме је метафизичко значење тренутних догађаја.

У наше време много се говори о томе да живот треба оцрквенити. То је слоган хришћанског покрета руске омладине. Слоган је, несумњиво, тачан али захтева откривање и појашњење његовог садржаја јер се у тај појам могу сместити веома различити садржаји.

„Оцрквењени“ живот се може схватити у смислу лажног јерократизма и клерикализма, у духу старе византијске теократске идеје, историјски пропале и необновљиве. Неки разумеју израз „оцрквенити“ као потчињавање свих аспеката живота јерократском принципу, непосредном вођству јерараха. Ово је пре католичко него православно схватање црквености, католичка теократска идеја од које се и многи католици ослобађају. Није јасно откуда у одређеном делу наше омладине та идеја да црквена јерархија поседује неку врсту непогрешивости и посебан дар знања и учитељства. У суштини, такво учење не постоји у Православној цркви, иако су га неки јерарси заступали. То учење се коренито супротставља начелу саборности, које лежи у основи Православне цркве. Саборност Цркве, која не може имати никакав формално правни израз, непомирљива је са тврдњом о непогрешивом ауторитету епископата и његовим искључивим, дарованим привилегијама у питањима доктрине и поучавања.

Дух дише где хоће. За православну свест Црква није друштво неједнакости. Свештенство има, пре свега, литургијски значај и у том контексту је непогрешиво, тј. не зависи од човекових својстава и дарова. Али хришћанску истину открива и чува целокупан црквени народ и у њему се могу појавити људи са посебном врстом личних дарова за поучавање.

Свештенству припада вођство на духовном путу спасења душа, али не и на путу стваралаштва које је човечански позив. На пример, старчество, које је тако карактеристично за православље, сведочи о томе да чак ни духовни дар руковођења душама није директно повезан са јерархијским чином. Јер старац је човек обдарен личном харизмом кога народ препознаје, духоносна личност, а не одређени чин у јерархији. Епископи су скоро увек прогонили старце. Несумњиво је да епископу припада дисциплинска власт у својој епархији без које је немогуће управљање црквом. Али то не означава ни непогрешивост ауторитета, ни посебан дар поучавања. Епископат предводи хијерархијско устројство цркве, одржава црквено јединство и чува православну традицију. Али њему не припада власт над целим стваралачким животом човека и народа, над његовим знањем, над његовим друштвеним устројством, њему не припада стваралачка иницијатива у духовном животу.

Чак и католицизам признаје да унутарње свештенство припада свим хришћанима и да су у одређеном смислу сви хришћани свештеници. Католици само на спољашњем плану афирмишу јерархијски принцип у екстремном облику. Православље још више препознаје потенцијално опште свештенство. Ово је у складу са учењем апостола и многих учитеља Цркве. Међутим, јерократизам је одступање и искривљавање, одбијање да се призна да Дух Свети делује у целом хришћанском човечанству, да Христос пребива међу својим народом. Ово је искушење Великог инквизитора, одрицање од слободе духа и уклањање терета слободног избора, стављање одговорности на неколицину и скидање те одговорности са савести свих хришћана. И није поштено за ово кривити само католике.

„Оцрквењавање“ живота може се разумети и у дијаметрално супротном смислу, видећи у њему управо стављање веће одговорности целом црквеном народу, свим хришћанима, снажније деловање духовне слободе. Може и треба да се препозна као потенцијално црквено и оно што нема званични, формално правни печат црквености.

„Оцрквењавање“ живота је невидљиви процес, оно се одвија дискретно. Царство Божије долази неприметно у дубини људских срца. Људи су се уморили од конвенционалне лажи спољашње црквености која симболички освештава живот без његовог стварног преображаја и побољшања. А истинско оцрквењавање живота не означава само процесе који су формално подређени црквеној јерархији и подлежу условно-симболичком освећењу, него пре свега оне процесе у којима се живот заиста мења и преображава у духу Христовом, у којима се испољава Христова истина. Ови процеси могу споља остати слободни и изгледати аутономно, али изнутра Дух Христов може деловати у њима. Теодор Бухарев, један од најсјајнијих руских теолога, врло добро је говорио о „Христовом снисхођењу ка људима“ и о сједињавању са Христом у сваком чину нашег живота.

„Оцрквењавање“ живота је истинска, онтолошки реална христијанизација живота, уношење Христове светлости, Христове истине, Христове љубави и слободе у све сфере живота и стваралаштва. Овај процес захтева духовну слободу, он не може бити резултат спољашњег ауторитета или принуде.

„Оцрквењавање“ живота није само сакраментални, светотајински процес, процес освећења живота, то је такође и профетски, пророчки процес, стваралачки процес који преображава живот, мења га, а не само освећује. Према томе, он се не може одвијати под искључивом влашћу јерократског принципа, у њему делује хришћанска слобода.

Погрешна и произвољна је тврдња да благодат делује кроз власт, а да не делује у слободи. Наводе како је слобода починила многа злодела у свету, да је бивала мрачна и без милости. Међутим, власт је такође починила много злочина и ширила је таму и злобу у свету. Не постоји гаранција ни у власти, ни у слободи, јер и иза власти може да се крије деструктивна слобода, самовоља и хировитост. Али, слобода може бити и просветљујућа и пуна благодати. Дух Божији делује кроз слободу.

Тамо где је Божији Дух, ту је и слобода. Без слободе Божије дело не може бити извршено у овом свету. Слободна савест у човеку је затамњена првородним грехом, али није уништена. У противном би слика и прилика Бога у човеку биле избрисане, он не би могао да прими никакво откривење и религиозни живот би био немогућ. Христовим искупљењем, човекова слобода је препорођена и просветљена изнутра, у човеку је утврђена слободна савест као непосредно деловање Христове светлости у њему.

Неустрашива афирмација слободе духа, слободе савести има посебан значај у нашој критичној епохи, у време црквених сукоба и верских олуја. Слобода је сурова и захтева чврстину духа. Али та строгост и та чврстина су данас преко потребне. Управо је у нашој епохи немогуће ослонити се искључиво на спољни ауторитет, на стену која се уздиже изнад нас, а није у нама самима. Морамо до краја искусити овај осећај одсуства спољних гаранција и спољне непогрешивости, освестити га тако да се у нама самима открије непоколебљиво упориште.

То уопште не значи да нас је Бог напустио. Деловање Светог Духа може бити јаче него икад. Непостојаност свих спољашњих власти, крах свих илузија могу имати смисао провиђења. Ово нам је послато као испит наше хришћанске слободе, наше унутрашње снаге. Ниједном православном хришћанину није дато да избегне слободу избора и извршење чина слободне савести. Не може се од овога кукавички побећи и сакрити се на сигурном месту.

У епохи превирања и борби, самој високој јерархији ће бити потребна слободна савест хришћана, слобода њиховог избора. Богу је потребна човекова слободна савест, човекова слободна одлучност, његова слободна љубав. Читав смисао стварања света лежи у овоме. Негирање слободе савести као врховног начела и првобитне основе религиозног живота, одрицање је смисла света, то је онда ропско супротстављање Богу, то је искушење и пропаст. Патос слободе савести није патос формалног и равнодушног либерализма, он се односи на сам садржај хришћанске вере.

Ја све време говорим не о слободи коју захтевам од Бога, већ о слободи коју Бог захтева од мене. Црквени сукоби који се сада збивају у Русији и у емиграцији, постављају захтев за чврстином, снагом, јачином, за моћном слободом у нама. Без духа слободе не може се победити искушење комунизма и нема му се шта супротставити.

Није нам дозвољено да збацимо са себе бреме, озбиљност и подвиг слободе. У одређеном смислу, колико год то парадоксално звучало, присиљени смо на слободу самим трагичним током светских догађаја. А наша свест мора да стоји на висини задатка свих историјских збивања. Жалосни догађаји који су се одиграли на архијерејском сабору имају своју позитивну страну – ослобађају од илузија и искушења, негативним путем подсећају хришћане на њихово првородство, на њихово више позвање. Подозрење према хришћанском покрету руске омладине, према ономе највреднијем што сада постоји у емиграцији, поучава младе људе да је хришћански препород немогућ без слободе духа. Сада је јасније него икад раније да Православну цркву не одржава спољашња власт и спољашње организационо јединство, већ унутрашња слобода духа, слобода Христова, слобода и благодат, деловање Светог Духа на човекову слободу.

Николај Берђајев, Два схватања хришћанства, (стр. 90-109) Biblos Books, 2021.

Клерикализам је туђ духу православља. Овај негативни феномен се више развијао на тлу католицизма. Али сада присуствујемо рађању руских клерикалних тенденција и клерикалне идеологије. Наша православна омладина, чак и њен најбољи део, погођена је овом болешћу. Међу младима је то дечија болест руског религијског препорода, страствена реакција против дугог периода отпадања од Православне цркве. Међу старијима, у предреволуционарној генерацији, то више личи на старачку склерозу, потпуну неспособност за стваралаштво и слободу.

Последњи архијерејски сабор у Сремским Карловцима, кренувши путем црквеног раскола, поразио је митрополите и осудио хришћански покрет младих. Подстицао је отровна, злобна подозрења желећи да зарази здраве душе својом безумном неповерљивошћу. Изазвао је страшан потрес својим клерикалним настројењима и учинио да се замислимо над основним питањима црквене самосвести. То је позитивна страна овог несрећног сабора. Понекад се добро постиже кроз зло. Божије провиђење може чак и зло да користи у сврхе добра. Отворила се гнојна рана. И то је добро. Задат је страшан ударац ауторитету руских епископа у Југославији и Бугарској који су свих ових година практиковали духовно застрашивање. И ово искушење морају болно искусити они који су били подложни илузији клерикализма.

Oglasi

REPORT THIS AD

У одређеним деловима руске омладине, који су искрено и страствено религиозни, али који нису до краја промислили и схватили основе православља, постоји тенденција да сваког епископа сматрају непогрешивим и да виде у њему нешто попут папе. У поколењу које је захваћено реакцијом против рушилачких стихија револуције постоји потреба за ослањањем на непоколебљиву стену, потреба за чврстим ауторитетом, постоји страх од слободе духа, од слободе избора. Али такво расположење мора довести до трагичних сукоба савести.

Само је у католицизму до краја развијен концепт спољашњег, непогрешивог, хијерархијског ауторитета и из њега се извлаче остали закључци. У православљу такав концепт може бити само непотпун и противречан. Ако се може живети са једним папом, онда живот са двадесет и пет папа који се међусобно свађају и један другог нападају, лако може да се претвори у лудницу. У ствари, православље се разликује од католицизма не по томе што има двадесет пет папа уместо једног, већ по томе што у њему нема ниједног папе. И то се мора до краја разумети.

Православна свест не познаје непогрешиви ауторитет епископа. Унутрашњи непогрешиви ауторитет има једино читава Црква, једино црквена саборност, а њен носилац је цео црквени народ свих хришћанских поколења, почевши од апостола. У Окружној посланици источних патријараха из 1848. године, каже се: „Непогрешивост почива искључиво у универзалности Цркве, обједињеној узајамном љубављу, а неизменљивост догмата, као и чистота обреда није поверена заштити само јерархије, већ целокупног црквеног народа који јесте тело Христово.“ Носилац и чувар хришћанске истине је читав црквени народ, а не само јерархија. И не постоје никакве формално-правне гаранције које би изражавале унутрашњи ауторитет Цркве.

Један православни појединац може бити више у праву него огромна већина епископа. Била су времена када је Свети Атанасије Велики, још као ђакон, тј. особа безначајна у хијерархији, био носилац истине православља против скоро целог источног епископата који је нагињао аријанству. Свештеници тог времена, поклоници спољашње јерархијске власти, сматрали су за своју дужност да буду против светог Атанасија Великог и да подржавају епископе аријанце. За православну свест је потпуно допустиво да је мирјански аутор Алексеј С. Хомјаков боље изразио дух православља него неки митрополити на које је утицала схоластичка теологија, било католичка, било протестантска.

У православљу је била могућа већа слобода религиозне мисли. Велика предност православља налази се у његовом недостатку спољашњих гаранција, у томе што православна визија Цркве није по обрасцу царства овога света, по аналогији са државом која захтева формално-правне услове; напротив, православна визија Цркве је надахнута вером у непосредно деловање самог Светог Духа. Питање које је сада затамњено, али које мора бити постављено у свој својој оштрини јесте питање о томе признаје ли православље слободу савести као првобитну основу духовног живота? Тјутчев је једном, у вези са папом Пијем IX, написао: „Упропастила их је кобна реч. Слобода савести је постала бесмислена.“ Ове речи, тако блиске нашим словенофилима, имају смисао и оправдање само у том случају ако православље чврсто стоји на гледишту да слобода савести није глупост, већ највећа вредност хришћанства. Али, ми живимо у епохи бојажљивости и страха пред слободом савести, као и неспремности да сносимо бреме слободе, бреме одговорности.

Савремене клерикалистичке тенденције су одраз католичког поимања цркве и црквене власти. А ово католичко поимање је посебно снажно код оних који фанатично и искључиво себе сматрају православцима, који мрзе католицизам и нису у стању да разумеју његове позитивне стране. Данас постоји реакција не само на руску антирелигијску мисао, што је врло добро, него и против руске религијске мисли XIX века, што је већ незахвалност и непотребан раскид са континуитетом. Руска религијска православна мисао била је необично слободољубива, неговала је идеју слободног духа, слободе савести и припремала је стваралачку духовну реформу, духовни препород који је био угушен силама давно започете атеистичке револуције и од ње неодвојивих сила смртоносне реакције које гасе дух. Сада је стваралачки покрет црквеног препорода отежан и парализован неистинама „Живе цркве“ и лажним црквеним реформама у совјетској Русији.

Проблем слободе савести за мене је основни проблем хришћанске свести и зато га треба поставити на најјаснији и најрадикалнији могући начин. Слободи увек припада првенство над ауторитетом. Чак је и у католицизму трагање за непоколебљивим ауторитетом са својим спољашње видљивим знацима, на крају крајева, фиктивно и засновано на илузији. Непогрешив ауторитет папе претпоставља његово признавање и потврђивање слободном вољом верујућег католика.

Папски ауторитет није спољашња објективна реалност, није реалност природно-материјалног поретка, попут камена који је бачен на нас или комада дрвета који би нас споља ударио, то је стварност духовног реда. Али папски ауторитет постаје духовна стварност само као резултат чина вере, који је чин слободе, дакле чин признавања религиозног субјекта.

Особеност владајуће католичке перцепције је у томе што она жели скоро да заустави деловање слободе савести, што не препознаје њено трајно деловање. Православна перцепција у принципу не прихвата ту границу слободе савести, то њено преношење на највиши црквени орган. Слобода савести делује непрекидно, кроз њу се остварује и сам саборни живот Цркве. Живот Цркве је јединство љубави у слободи. У суштини, све што је духовно значајно, у католичком свету такође, претпоставља слободу савести, стваралаштво слободног духа, а не деловање спољашње формалне власти.

Слобода савести у православљу уопште не значи протестантски индивидуализам, она је изнутра, у дубини повезана са саборношћу. Реформација је била савршено у праву у својој афирмацији слободе савести, али је након тога ступила на лажни пут индивидуализма. Слобода није приватност душе, њено противстављање свакој другој души и целом свету. У стихији слободе, хришћанске слободе, индивидуално-јединствено је тајанствено повезано са универзално-свеопштим. Али слобода се никада не може зауставити или потиснути, не може се делегирати на другог и на друге, она може само бити просветљена.

Никада нећу прихватити ништа против моје слободне савести, нећу прихватити ни самога Бога, јер Бог не може бити насиље нада мном. И моје смирење пред највишим може бити само просветљење и преображај моје слободне савести изнутра, само мистичко заједништво са вишом реалношћу.

Чак ни васељенски сабор, највиши орган православља, нема формални ауторитет. Васељенски сабор нема формалне и правне ознаке, чулно је видљив, али он нема законски карактер. Од сабора не треба правити идола, не треба га апсолутизовати. Сабор може бити и разбојнички, са свим одликама легитимности. Истински васељенски сабор је онај који је заиста вођен Духом Светим. Аутентичност и духоносност васељенског сабора открива и потврђује слободна савест црквеног народа. Дух Свети делује у црквеном народу, у црквеној саборности и установљује разлику између истине и лажи, аутентичности и фалсификата.

Поредак црквеног постојања као духовног постојања разликује се по томе што нема спољашњих гаранција, нема правних и материјално опипљивих знакова истинитости. О свему одлучује духовни живот, духовно искуство. Дух Свети не делује онако како делују природне или друштвене силе. Ту нема никавих аналогија. Превелик уплив такве аналогије представља искушење у црквеном животу, то је уподобљавање Цркве овоме свету.

Хијерархијско устројство Цркве историјски је неизбежно. Настанак и развој канона је феномен другог реда, а не примарног поретка. Примаран је само духовни живот и плодови које он доноси. То је оно што одржава Цркву у светости. Инсистирање на примату спољашње јерархијске власти увек је самообмана и илузија. Дефинитивно се потчињавају спољашњој јерархијској власти они чија су унутрашња уверења иста или слична црквеној власти. Нико се никада није потчинио спољашњем ауторитету ако се његова савест одлучно томе противила, или је пак потчињавање било знак чисто спољашње дисциплине.

Исто се мора рећи и за католике. Спољни ауторитет сам по себи никада и никога није успео да убеди у било шта. Убеђење увек долази изнутра и увек претпоставља узајамно деловање слободе савести и Духа Божијег. Клерикализам је убедљив само за људе клерикалне по духу, за оне који и сами највише цене чиновничко устројство живота, за оне који желе и са нестрпљењем очекују тријумф клерикализма и те школе мишљења. Бранитељи власти и непријатељи слободе обично признају потпуну и неограничену слободу за себе, али не желе да је признају другима. Ти људи сами су најмање скромни, а највише својевољни.

То се потврђује на примеру десничарско-клерикалног тренда у емиграцији. Екстремне и повремено фанатичне присталице линије архијерејског синода у Карловцима, а против митрополита Евлогија представљају екстремно десничарску монархистичку групацију која не бира највише црквено тело и митрополите на основу принципа црквених канона, већ на основу својих политичких симпатија и црно-реакционарних афинитета. Ако би архијерејски синод и архијерејски сабор изненада усвојили леви и слободољубиви правац деловања, ако би раскинули са десним монархистичким тенденцијама, тада би их садашње присталице напустиле и почеле да негирају њихову црквеност и ауторитет. Такви исти су и комунисти који сами заступају пуноћу слободе, али другима не дају да слободно дишу.

Сви ови екстремно десничарски монархисти у емиграцији у потпуности признају за себе слободу савести и слободу избора, заговорници су црквене власти тамо где им одговара и кад им се свиђа, признајући ауторитет оним митрополитима и епископима који повлађују њиховим инстинктима и деле са њима исте погледе. Неколико пута сам чуо од Руса у Берлину да они не признају ауторитет митрополита чијој јурисдикцији припадају јер им се не свиђа правац којим он иде. Црквену реч која би осудила њихове тежње и политичке афинитете ти људи никада не би препознали и послушали као глас Цркве. Уосталом, они никада нису желели да слушају патријарха Тихона, односно врховни орган Православне руске цркве, нису га слушали ни епископи којима се није свидело патријархово усмерење. Само формирање архијерејског синода представљало је нарушавање воље патријарха, било је произвољан чин.

Сви ови самовољни људи из десничарског табора никада нису признавали слободу цркве и увек су бранили насиље државе над црквом, чак не толико ни државе колико сопствених политичких циљева и интереса. Први карловачки сабор, осуђен од патријарха, сав је протекао у знаку доминације десничарских монархистичких организација над црквом. Чему овде служи јерархијска црквена власт? Не признају је онда када им се не свиђа.

Сада је у десној емиграцији црквена власт призната тамо где се одобравају и подстичу реакционарно-обновитељске политичке тенденције, где влада дух мрачњаштва и злобна параноја од јудеомасонске завере. На каноне нико не обраћа пажњу осим када је потребно неко лажно и лицемерно покриће. Савршено је јасно да је са канонског становишта истина на страни митрополита Евлогија, али за десно-клерикални правац црквена власт припада архијерејском синоду јер он изражава њихов дух и њихове тежње. Десно-клерикални табор се и састоји од оних људи који у цркви желе доминацију своје политике, монархистичке државности. Они такође признају и примат слободе над ауторитетом, али само сопствене слободе. Своју слободу или самовољу пројектују на оно црквено тело које им се свиђа и које им одговара. И ову лаж мора разоткрити и разоткрива је сам живот.

Карловачки епископат представља одређену партију, одређену струју, то није глас Цркве. Захтеви ове струје загранично-емигрантске православне цркве за аутокефалијом и за управљањем целом Руском православном црквом, јадни су и смешни. Значајан део емигрантске јерархије (не сви, наравно) јесу епископи који су напустили своју паству и зато они не могу имати велики морални ауторитет за сав руски православни свет. Ниједан епископ или свештеник у емиграцији нема морално право да суди епископима и свештеницима који су осуђени на мученички живот у Русији. А има и таквих који са презиром и осудом говоре о патријарху Тихону, о митрополиту Венијамину. То је безбожна и одвратна појава. Нико не може знати како би се презрени и осуђени појединац понашао у совјетској Русији, да ли би пришао „Живој цркви“ као што су то чинили бивши црностотинаши, пошто су се претходно бавили денунцијацијама и били сервилни према режиму. Ми сада знамо да су и патријарх Тихон и митрополит Венијамин – сваки на свој начин – мученици.

Ступили смо у дугу епоху црквених превирања. За онога ко познаје црквену историју, ту нема ничег новог. Али ми Руси смо навикли на дужи период мира и стабилности у цркви. Православни су живели стабилним начином живота у снажној кохезији цркве и државе. У руском свету XIX века одвијала су се бурна кретања која су и довела до кризе и катастрофе, али је црква очигледно била у стању гробног спокоја и непокретности. Можда је катастрофа и проистекла из ове непокретности цркве. Монархија је чувала спокој цркве, али је истовремено гушила сваки стваралачки покрет у цркви, не дозвољавајући чак ни сазивање сабора.

Многи православни су мислили да ће овај мир и непокретност трајати вечно. Али за проницљивији поглед било је јасно да није баш све у Православној цркви тако сигурно и мирно. Догађали су се унутрашњи процеси, откривале су се унутрашње противречности које нису биле обелодањене само зато што је црква била заробљена од државе. Преовлађујући стил царске цркве била је умртвљеност, мртвачка инерција и непокретност. Није било црквених превирања или спорова зато што није било стваралачког живота, или га је било само у мањини која је била немоћна да се изрази. Када је у цркви првих векова било сукоба, у њој је било и бурног стваралачког живота. Црквена превирања могу бити друга страна бурног унутрашњег живота, религиозне напетости, унутрашњих борби духа.

Улазимо у такву епоху, врло тешку, болну, пуну одговорности, али и радосну због појаве стваралачког покрета. Структура православне духовности мораће да прође кроз промену. У православљу се појављује нови стил. И треба припремити своју душу за немирну и конфликтну епоху. Немогућ је повратак старом миру и стабилности, не треба ни да га буде. Не можемо скинути са себе терет слободе избора, не можемо се ослонити на непоколебљиву стену изван нас. Та стена је у дубини нашег духа.

Сведоци смо историје Православне цркве која означава крај и ликвидацију не само петровског синодалног периода, већ и константиновског периода у историји хришћанства. Сада смо на почетку нове ере у хришћанству. Црква ће морати на нов начин да дефинише свој однос према свету, као и према процесима који се у њему одвијају. Она мора бити слободна и независна од државе, од царства Ћесара, од стихија овога света и истовремено бити саосећајнија, благонаклонија према позитивним и креативним процесима у свету, она мора благосиљати кретање света према Христу и хришћанству, чак и када то кретање још није свесно. За разлику од досадашње праксе, она треба да прослави добродошлицом повратак блудног сина.

У епохи историјских криза и ломова, рушења старог света и рађања новог, црквена јерархија не успева благовремено да освести размере догађаја, не схвата одмах црквени, религиозни смисао онога што се дешава. Део јерархије остаје потпуно у прошлости и жуди за обновом старог, спокојног, непомичног живота. Нема осећај за историјски тренутак. Слеп је за оно што се догађа у свету. На трагедију човечанства гледа без љубави и саосећања, пун фарисејског самооправдавања и учаурености. Други део јерархије почиње да осећа неку прекретницу, али је још није довољно свестан. Трећи део је већ свеснији. Тако разноврсни осећаји и различити степени свести о ономе што се дешава рађају борбу унутар саме јерархије и црквене сукобе. Као и увек, класни и лични мотиви, класна борба и лична суревњивост мешају се са идеолошким мотивима.

Карловачки епископи, карловачки синод и претежни део сабора представљају онај правац јерархије који потпуно припада нестајућој прошлости, епохи у православљу која одумире. Они не виде ништа и не разумеју шта се догађа, духовно су слепи и озлојеђени због трагедије која се дешава у свету и човечанству, они су савремени писмознанци и фарисеји, за које је субота већа од човека. Последњи карловачки сабор и његова осуда сваког стваралачког покрета у хришћанству последњи су трзаји умируће црквене епохе, монофизитске по духу (у смислу негирања човека), и цезаропапистичке по телу (у смислу обоготворења земаљског цара). Ова струја мора анатемисати све што се догађа у човечанству и у свету, поседнута је злобном неповерљивошћу и подозривошћу, види само увећање зла јер жели само стари живот и мрзи сваки нови живот.

Она није везана за оно што је вечно у Цркви, већ за оно што је у њој пролазно и пропадљиво. Спречава зору младог живота у православљу. У овој струји не само да нема духовне истине, него нема ни канонске истине. Десничарска синодална струја у емиграцији формално је слична левичарској синодалној струји у совјетској Русији. Слобода Цркве је на удару и овде и тамо. Духовна истина и канонска истина у потпуности су на страни оног дела јерархије који чува слободу Цркве, који Цркву ставља изнад стихија овог света и политичких страсти, који је осетио размере историјског преврата који се догодио и немогућност повратка на старо. Овај део јерархије у иностранству представља митрополит Евлогије. И ствар овде није у личним ставовима митрополита Евлогија, већ у томе што се он показује као оруђе Највише Воље, Божијег Промисла у тешком и болном, прелазном периоду постојања православне цркве у иностранству. Такав је био и патријарх Тихон за целу Русију. У томе нам је јасно пружена Божија помоћ.

Патријарх и митрополит не могу бити гласноговорници било каквих екстремних струја у црквеном животу и ретко кад су иницијатори неких динамичних кретања. Њихова мисија је у одржавању црквене равнотеже током периода превирања и немира. Али у својој мисији не би требало да се мешају у настајуће стваралачке покрете, они их могу благословити и укључити у основне токове црквеног живота.

Равнотежа живота цркве, њено јединство, не може се одржати кроз компромисе са оним делом јерархије који се распада, који проклиње стваралаштво и спречава цркву да уђе у ново доба. Ова пропадајућа струја осуђена је на одумирање. Црквени развој је на другој страни од те умртвљујуће политике која гаси дух. Мислим да је раскол неизбежан, пре или касније. Православна црква због њега неће престати да постоји и неће изгубити јединство. Важно је јединство у истини, а не компромис између истине и лажи. А страх да ће се реакционарно-обновитељска струја коначно одвојити и угасити није религиозно-црквени већ политички страх, јер ће ово бити фатални ударац за читав десничарско-монархистички покрет. Но, овај ударац мора да се зада јер овај покрет кочи опоравак Русије и руског народа, спречава настанак бољег живота.

Крајње десна струја у православљу држи се црквеног национализма, самоће и изолације православља од хришћанског света, не разуме дух васељенске универзалности. Можда ћемо морати да прођемо кроз нови раскол старообредника и старовераца, али у најгорем смислу тих речи. У старом расколу је постојала свенародна истина, у новом расколу је неће бити. Овај раскол је могућ и у самој Русији и у емиграцији. На ово треба бити духовно спреман. Биће потребна храброст и одлучност.

Наша црквена епоха представља врло тежак и сложен духовни проблем. Шта значи ако се епископ, познат по свом подвижничком животу, прави монах који живи по завештањима светих отаца, познат по својој духовности, испостави као духовно слеп, као неко ко није способан да разликује духове, ако свугде у свету и човечанству види само зло и таму, ако је осуђен да свуда око себе баца само мрачне клетве?

Ово је врло забрињавајуће питање које захтева промишљен однос према себи. Очигледно, аскеза сама по себи не доводи до виших духовних достигнућа и не развија духовни вид, може чак исушити и окаменити срце. Ђаво је, такође, аскета. Потребан је и други елемент на духовном путу без којег аскеза губи свој просветљујући и преображавајући смисао. Аскеза без љубави је бесплодна и мртва. „Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу. Не радује се неправди, а радује се истини. Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.“ (1. Кор. 13, 1–7)

Епископи, сабрани на архијерејском сабору у Карловцима нису испунили завете Апостола Павла. У њиховим речима и делима нема љубави, постоји дубоко непријатељство, одсуство љубави према човеку и Божијој творевини. Они нису „дуготрпељиви“, „милосрдни“, они су „горди“, „нетрпељиви“, „зло мисле“, ништа не „трпе“, не „надају се“ ничему, ништа не „подносе“. Монах аскета може да испуни заповест љубави према Богу, али ако не испуни заповест љубави према ближњем, ако не воли човека и Божију творевину, ако у човеку види само зло, онда је и сама његова љубав према Богу искривљена и изопачена, онда је он „звоно које јечи, кимвал који звечи“.

Монашко-аскетска зловоља, недостатак љубави, сумња у људски свет, у сваки покрет у свету, представља изопаченост хришћанске вере. Хришћанство је религија љубави према Богу и љубави према човеку. Љубав само према Богу, без љубави према човеку је изопаченост љубави према Богу. Љубав према човеку без љубави према Богу (хуманизам) је изопаченост љубави према човеку. Тајна хришћанства је тајна Богочовечанства. Монах аскета у коме се срце стврднуло и охладило, који воли Бога али не воли човека и свет, у пракси и животу је монофизит, он не исповеда религију Богочовечанства. Он је кривац за рођење безбожног хуманизма у свету.

Православље није увек одолевало искушењу монофизитства и сада видимо његове лоше плодове. Сведоци смо последњих, грчевитих трзаја монофизитског православља непријатељског према човеку, тачније псеудоправославља. Овај дух је осуђен на пропаст, он злобно делује против човека и проклиње сваки животни напредак. Ово питање се оштро поставља у нашим црквеним диспутима. Сада постоји борба за хришћанство као религију Богочовечанства која спаја у себи пуноћу љубави према Богу и према човеку. Аскеза без љубави је мртвило, она не отвара очи већ чини слепим, она од човека прави ушкопљеника. Ова истина се мора искусити у садашњим сукобима. Онај ко се искључиво брине за спас своје душе и ко је хладан и суров према ближњем, тај уништава своју душу. Код епископа који су донели своје резолуције на сабору у Карловцима нема знакова хришћанске љубави, они чине дела без љубави, непријатељска према човеку. Они су монофизити у духовно-моралном смислу те речи, ма колико исповедали беспрекорне црквено-догматске формуле. У овоме је метафизичко значење тренутних догађаја.

У наше време много се говори о томе да живот треба оцрквенити. То је слоган хришћанског покрета руске омладине. Слоган је, несумњиво, тачан али захтева откривање и појашњење његовог садржаја јер се у тај појам могу сместити веома различити садржаји.

„Оцрквењени“ живот се може схватити у смислу лажног јерократизма и клерикализма, у духу старе византијске теократске идеје, историјски пропале и необновљиве. Неки разумеју израз „оцрквенити“ као потчињавање свих аспеката живота јерократском принципу, непосредном вођству јерараха. Ово је пре католичко него православно схватање црквености, католичка теократска идеја од које се и многи католици ослобађају. Није јасно откуда у одређеном делу наше омладине та идеја да црквена јерархија поседује неку врсту непогрешивости и посебан дар знања и учитељства. У суштини, такво учење не постоји у Православној цркви, иако су га неки јерарси заступали. То учење се коренито супротставља начелу саборности, које лежи у основи Православне цркве. Саборност Цркве, која не може имати никакав формално правни израз, непомирљива је са тврдњом о непогрешивом ауторитету епископата и његовим искључивим, дарованим привилегијама у питањима доктрине и поучавања.

Дух дише где хоће. За православну свест Црква није друштво неједнакости. Свештенство има, пре свега, литургијски значај и у том контексту је непогрешиво, тј. не зависи од човекових својстава и дарова. Али хришћанску истину открива и чува целокупан црквени народ и у њему се могу појавити људи са посебном врстом личних дарова за поучавање.

Свештенству припада вођство на духовном путу спасења душа, али не и на путу стваралаштва које је човечански позив. На пример, старчество, које је тако карактеристично за православље, сведочи о томе да чак ни духовни дар руковођења душама није директно повезан са јерархијским чином. Јер старац је човек обдарен личном харизмом кога народ препознаје, духоносна личност, а не одређени чин у јерархији. Епископи су скоро увек прогонили старце. Несумњиво је да епископу припада дисциплинска власт у својој епархији без које је немогуће управљање црквом. Али то не означава ни непогрешивост ауторитета, ни посебан дар поучавања. Епископат предводи хијерархијско устројство цркве, одржава црквено јединство и чува православну традицију. Али њему не припада власт над целим стваралачким животом човека и народа, над његовим знањем, над његовим друштвеним устројством, њему не припада стваралачка иницијатива у духовном животу.

Чак и католицизам признаје да унутарње свештенство припада свим хришћанима и да су у одређеном смислу сви хришћани свештеници. Католици само на спољашњем плану афирмишу јерархијски принцип у екстремном облику. Православље још више препознаје потенцијално опште свештенство. Ово је у складу са учењем апостола и многих учитеља Цркве. Међутим, јерократизам је одступање и искривљавање, одбијање да се призна да Дух Свети делује у целом хришћанском човечанству, да Христос пребива међу својим народом. Ово је искушење Великог инквизитора, одрицање од слободе духа и уклањање терета слободног избора, стављање одговорности на неколицину и скидање те одговорности са савести свих хришћана. И није поштено за ово кривити само католике.

„Оцрквењавање“ живота може се разумети и у дијаметрално супротном смислу, видећи у њему управо стављање веће одговорности целом црквеном народу, свим хришћанима, снажније деловање духовне слободе. Може и треба да се препозна као потенцијално црквено и оно што нема званични, формално правни печат црквености.

„Оцрквењавање“ живота је невидљиви процес, оно се одвија дискретно. Царство Божије долази неприметно у дубини људских срца. Људи су се уморили од конвенционалне лажи спољашње црквености која симболички освештава живот без његовог стварног преображаја и побољшања. А истинско оцрквењавање живота не означава само процесе који су формално подређени црквеној јерархији и подлежу условно-симболичком освећењу, него пре свега оне процесе у којима се живот заиста мења и преображава у духу Христовом, у којима се испољава Христова истина. Ови процеси могу споља остати слободни и изгледати аутономно, али изнутра Дух Христов може деловати у њима. Теодор Бухарев, један од најсјајнијих руских теолога, врло добро је говорио о „Христовом снисхођењу ка људима“ и о сједињавању са Христом у сваком чину нашег живота.

„Оцрквењавање“ живота је истинска, онтолошки реална христијанизација живота, уношење Христове светлости, Христове истине, Христове љубави и слободе у све сфере живота и стваралаштва. Овај процес захтева духовну слободу, он не може бити резултат спољашњег ауторитета или принуде.

„Оцрквењавање“ живота није само сакраментални, светотајински процес, процес освећења живота, то је такође и профетски, пророчки процес, стваралачки процес који преображава живот, мења га, а не само освећује. Према томе, он се не може одвијати под искључивом влашћу јерократског принципа, у њему делује хришћанска слобода.

Погрешна и произвољна је тврдња да благодат делује кроз власт, а да не делује у слободи. Наводе како је слобода починила многа злодела у свету, да је бивала мрачна и без милости. Међутим, власт је такође починила много злочина и ширила је таму и злобу у свету. Не постоји гаранција ни у власти, ни у слободи, јер и иза власти може да се крије деструктивна слобода, самовоља и хировитост. Али, слобода може бити и просветљујућа и пуна благодати. Дух Божији делује кроз слободу.

Тамо где је Божији Дух, ту је и слобода. Без слободе Божије дело не може бити извршено у овом свету. Слободна савест у човеку је затамњена првородним грехом, али није уништена. У противном би слика и прилика Бога у човеку биле избрисане, он не би могао да прими никакво откривење и религиозни живот би био немогућ. Христовим искупљењем, човекова слобода је препорођена и просветљена изнутра, у човеку је утврђена слободна савест као непосредно деловање Христове светлости у њему.

Неустрашива афирмација слободе духа, слободе савести има посебан значај у нашој критичној епохи, у време црквених сукоба и верских олуја. Слобода је сурова и захтева чврстину духа. Али та строгост и та чврстина су данас преко потребне. Управо је у нашој епохи немогуће ослонити се искључиво на спољни ауторитет, на стену која се уздиже изнад нас, а није у нама самима. Морамо до краја искусити овај осећај одсуства спољних гаранција и спољне непогрешивости, освестити га тако да се у нама самима открије непоколебљиво упориште.

То уопште не значи да нас је Бог напустио. Деловање Светог Духа може бити јаче него икад. Непостојаност свих спољашњих власти, крах свих илузија могу имати смисао провиђења. Ово нам је послато као испит наше хришћанске слободе, наше унутрашње снаге. Ниједном православном хришћанину није дато да избегне слободу избора и извршење чина слободне савести. Не може се од овога кукавички побећи и сакрити се на сигурном месту.

У епохи превирања и борби, самој високој јерархији ће бити потребна слободна савест хришћана, слобода њиховог избора. Богу је потребна човекова слободна савест, човекова слободна одлучност, његова слободна љубав. Читав смисао стварања света лежи у овоме. Негирање слободе савести као врховног начела и првобитне основе религиозног живота, одрицање је смисла света, то је онда ропско супротстављање Богу, то је искушење и пропаст. Патос слободе савести није патос формалног и равнодушног либерализма, он се односи на сам садржај хришћанске вере.

Ја све време говорим не о слободи коју захтевам од Бога, већ о слободи коју Бог захтева од мене. Црквени сукоби који се сада збивају у Русији и у емиграцији, постављају захтев за чврстином, снагом, јачином, за моћном слободом у нама. Без духа слободе не може се победити искушење комунизма и нема му се шта супротставити.

Није нам дозвољено да збацимо са себе бреме, озбиљност и подвиг слободе. У одређеном смислу, колико год то парадоксално звучало, присиљени смо на слободу самим трагичним током светских догађаја. А наша свест мора да стоји на висини задатка свих историјских збивања. Жалосни догађаји који су се одиграли на архијерејском сабору имају своју позитивну страну – ослобађају од илузија и искушења, негативним путем подсећају хришћане на њихово првородство, на њихово више позвање. Подозрење према хришћанском покрету руске омладине, према ономе највреднијем што сада постоји у емиграцији, поучава младе људе да је хришћански препород немогућ без слободе духа. Сада је јасније него икад раније да Православну цркву не одржава спољашња власт и спољашње организационо јединство, већ унутрашња слобода духа, слобода Христова, слобода и благодат, деловање Светог Духа на човекову слободу.

Николај Берђајев, Два схватања хришћанства, (стр. 90-109) Biblos Books, 2021.

БОНУС ВИДЕО: