У Ваљеву при крају поновљен поступак рехабилитације Николе Калабића

ПОНОВЉЕНИ поступак рехабилитације Николе Калабића, некадашњег команданта Горске гарде Југословенске војске у отаџбини и најближег сарадника Драже Михаиловића у Другом светском рату, који се води у Вишем суду у Ваљеву практично је завршен.
Одлука, да ли је предратни геометар из Ваљева рехабилитован или не, требало би, незванично, да буде позната до краја августа.

Захтев за рехабилитацију поднела је Николина унука Весна Калабић из Ваљева. Калабић, родом из Дервенте у БиХ, супругу Борку, Ваљевку, упознао је када су заједно студирали геодезију у Београду. Био је управник катастра у Ваљеву пре рата, а по распаду Југославије, на Букуљи се 1941. године придружио четницима Косте Пећанца, али га је убрзо напустио због сарадње са Миланом Недићем. У лето те године на Равној Гори се прикључио Дражи Михаиловићу, а недуго потом постао је командант Горске гарде краљевске војске у отаџбини.
– Чврсто сам убеђена да ће мој деда Никола и у поновљеном поступку бити рехабилитован и да ћемо, најзад, са његовог имена скинути љагу коју су му приписали комунисти, да је наводно злочинац и да је издао Дражу – каже Весна Калабић. – Никола није издао свог команданта, коме је био веран и одан. Зар би Никола сарађивао са комунистима, који су му убили петнаестогодишњег сина Милана?

Весна је на питање судије др Драгана Обрадовића, потврдила да је од пензионисаног свештеника Мијаила Даниловића из Горњег Милановца својевремено добила податак да су Николу у јануару 1946. у кањону реке Градац, код Ваљева, убили припадници Озне. На основу писане изјаве тог пароха, оверене у суду, Весна је покренула поступак за проглашење мртвим Николе Калабића, који се до тада водио као нестала особа. Када је Основни суд у Ваљеву донео одлуку да је командант Горске гарде мртав, његова унука покренула је поступак за рехабилитацију.

– Овај поступак за Весну и мене као њеног правног заступника завршен је 12. септембра 2017. када је Апелациони суд у Београду потврдио првостепено решење Вишег суда у Ваљеву, по ком је Никола Калабић рехабилитован, али је у међувремену то промењено – тврдио је на суду адвокат Горан Бранковић. – Очигледно, на основу свих дешавања после тога, овај случај склизнуо је из права у политику. То је посебно било видљиво након изјава појединих функционера, њиховог мешања у рад правосуђа и захтева да се првостепено решење укине, што је и уследило.

Заступник државе Србије, виши јавни тужилац у Ваљеву Драгана Марковић, у својој завршној речи истакла је да политички утицај код ње ни на који начин није био присутан током поступка, те да се држи искључиво правних норми. Поновила је став да нема основа за рехабилитацију Калабића. Навела је догађај у селу Друговац код Смедерева, када су крајем априла 1944. године четници убили више од 70 особа и запалили 120 кућа, а у том злочину, како је утврђено, највише је учествовало припадника Горске гарде.

ИМАО ЈЕ ТРИ СВЕТИЊЕ
– ОТАЏБИНА, краљ и ђенерал Дража, биле су три светиње за Николу – каже Весна. – Комунисти су мом деди приписали најтежу могућу љагу, да је издао Дражу, чији је први сарадник био. Никола је био изузетно поштен, правичан, али прек. Држао је до своје речи, заклетве краљу и отаџбини и сигурно никада не би склопио неки договор са комунистима који су стрељали његовог још малолетног сина Милана. Комунистичка пропаганда приказивала га је као бахатог и простог, гибаничара, а бака је причала да га је можда два пута видела припитог. Никола је био господин, шеф Катастра у Ваљеву, 1941. године возио је амерички аутомобил “бјуик”, имао је велику библиотеку. Био је омиљен у народу, имао на стотине кумстава… Од деде нам је за успомену остао златан сат и кокарда…

– Не могу да прихватим да Никола Калабић, као командант Горске гарде није знао за тај догађај, да није издао наређење у вези са тим – рекла је тужилац Марковић. – Само на основу одлуке Државне комисије о том догађају, може се закључити да је почињен ратни злочин. Одлуке Државне комисије сматрају се релевантним приликом оцене да ли је нека особа, припадник било које од формација наведених у Закону о рехабилитацији, починила ратни злочин. Државну комисију формирало је врховно законодавно тело АВНОЈ, 1943. године, у то време нова власт је била међународно призната, због тога сматрам да одлуке Државне комисије производе правно дејство.

Адвокат Бранковић рекао је да сматра да је потпуно јасно да Калабић није био припадник ни окупационих оружаних снага ни квислиншких формација, а да нико од четири сведока у поступку – историчари Бојан Димитријевић, Веселин Ђуретић, Миливој Бешлин и Милан Радановић нису могли да потврде, нити су изнели било који доказ о његовој сарадњи са Немцима. По Бранковићу, одлуке Државне комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача током Другог светског рата, због своје произвољности и недостатка непосредних доказа не могу да буду основа за проглашење Николе Калабића ратним злочинцем.

– Те одлуке су донете противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода – каже Бранковић. – Што се тиче догађаја у Друговцу, у поновљеном поступку рехабилитације неспорно је утврђено да је у то време Никола Калабић био у селу Стублине. Апсурдна је и одлука Државне комисије по којој је Калабић одређивао спискове за логор. То је невероватно и беспредметно, због тога што су управо чланови Калабићеве породице били у логору на Бањици, супруга, ћерка, сестра, тазбина. Бар би њих извукао, да не заврше у бањичком логору…

Убрзо након нацистичке окупације у Другом светском рату, подсећа се кроз сузе његова унука Весна, цела Николина породица била је одведена у логор на Бањици. Његову супругу, Веснину баку, неколико пута изводили су пред стрељачки строј. Николиног оца Милана, који је имао 10 одликовања из Првог светског рата убили су у бањичком логору после зверског мучења. Калабићеву породицу из логора је спасао човек коме је Никола био кум.

Зар би сарађивао са комунистима који су му убили сина Милана од 15 година?

– После рата, кад су дошли комунисти, бака Борка никад није причала о Николи, из страха да се деци нешто не деси, све тајне однела је у гроб – каже Весна. – Годинама смо преживљавали малтретирања, шиканирања, живели у немаштини, одузет нам је плац на Дивчибарама, у породичну кућу у Ваљеву комунисти су били уселили своје присталице. Николина супруга Борка изгубила је посао у ваљевском Катастру, било јој је ограничено кретање. Иако дипломирани геометар дуго није могла да се запосли, напослетку била је обичан радник у ваљевској штампарији. Николину ћерку, моју мајку Мирјану, свакодневно су на улици тукле, вређале и малтретирале скојевке и партизанке, није могла да се упише у школу, коју је морала ванредно да заврши. Иста судбина пратила је и мене, кад сам успевала да добијем посао, чим се сазнало да сам Калабићева унука, уследио је отказ. Упркос свему, иако смо били грађани другог реда, никада се нисмо одрекли Николе. Знали смо да је био частан, поштен, да није био ни издајник, а камоли злочинац и зато смо поносни на Николу.

Бранко Пузовић / Новости

БОНУС ВИДЕО: