Зашто би папа Фрања могао да дође у своју прву папску посету Србији

Садржај текста ни у ком случају не одражава и ставове уредништва портала Васељенска!

Крајем новембра 2021. године Србију је посетио надбискуп Пол Ричард Галагер, секретар Свете столице за односе са државама. Током посете, састао се са председником и премијером земље, као и недавно изабраним патријархом Српске православне цркве Порфиријем.

Галагер је после састанка са српском штампом рекао: „Папа Фрања је отворен за све позиве“, додајући да „папа не може одмах да прихвати све позиве. Међутим, он може да прихвати важан позив било следеће или следеће године.

Поред разговора о односима Београда, Свете столице и Косова, Галагер је изразио подршку реформама земље у оквиру процеса интеграције у Европску унију.

Посета надбискупа Београду била је последњи у низу значајних сусрета. Србија је последњих 20 година полако унапређивала свој однос са Светом столицом. Било је четири председничке посете Ватикану 2005, 2009, 2015. и 2019. године. Поред тога, кардинал Пјетро Паролин, државни секретар Ватикана, посетио је Србију 2018. године; Галагер је боравио у званичној посети земљи 2015. и 2019. године; и кардинал Доминик Мамберти посетио је 2014.

Кардинал Курт Кох, председник Папског савета за унапређење јединства хришћана, посетио је Србију и 2015. године. Током посете, Кох се састао са званичницима Суботице, града у северном делу Србије са значајним католичким становништвом. Обраћајући се суботичкој католичкој скупштини, Кох је рекао: „Католици у Србији могу да се надају и желе папску посету. Међутим, Католичка црква не може да одлучи о томе јер постоје друге стране које треба да прихвате ту посету. Кох је овде мислио на Српску православну цркву.

Најновија дешавања у односима Београда и Свете столице дају наду да би позив Српске православне цркве и папина посета земљи могли доћи у блиској будућности. Недавне посете папе Фрање Грчкој и Кипру – као и спремност да отпутује у Русију – јасно показују његову посвећеност ближим односима између католичког Запада и православног Истока. Патријарха Порфирија је почетком прошле године изабрао Свети синод Српске православне цркве. Порфирије је годинама служио као митрополит загребачко-љубљански.

Патријарх Порфирије је током свог боравка у Хрватској и Словенији, две католичке земље, блиско сарађивао и комуницирао са званичницима Католичке цркве, што га чини иницијатором папине посете Србији у будућности.

Двострука природа папске посете

Позивање папе у Србију не захтева никакву формалну процедуру која би се разликовала од позивања било ког другог државника или страног великодостојника. Дипломатски протокол захтева званичан позив са одговарајућег нивоа власти, прихватање позива са друге стране и усаглашавање свих конкретних детаља у вези са посетом дипломатским путем.

Међутим, папска посета има двојаку природу: политичку и верску. Стога, поред световних власти, папа треба да добије позив од највишег нивоа духовног руководства једне земље.

Према речима бившег амбасадора Србије при Светој Столици Дарка Танасковића: „Јединственост коју намеће двојна, црквено-државна природа Свете столице састоји се у томе што се очекује да поглавар Римокатоличке цркве буде позван од стране највећа црква у Србији, а то је Српска православна црква. Позив Српске православне цркве није формално неопходан да папа, као шеф државе, дође у званичну посету Србији, али је суштински важнији од државног позива јер су папине посете увек политичке и пастирске.

Танасковић је додао: „Државни позив, који је више пута наговештен, као израз политичког расположења власти у Београду, до сада није озваничен и конкретизован, јер Српска православна црква сматра да су услови за посету још нису испуњени.”

Танасковићево мишљење је у интервјуу за агенцију Бета поделио и његов колега и бивши амбасадор земље при Светој столици Владета Јанковић, рекавши да „посета папе Србији није баш реална и да се неће десити у скорије време”.

Папу су у Србију од 2004. године позвали сви председници: Борис Тадић, Томислав Николић и Александар Вучић. Поред тога, папу је Ивица Дачић више пута јавно позивао у Србију током свог мандата министра спољних послова Србије (2014-2020).

Упркос отворености српске владе да позове папу у посету земљи, Српска православна црква је и даље снажан противник те идеје. Владини званичници имају мало тога да кажу по овом питању.

Ивица Дачић је 6. јула 2018. у интервјуу за српску ТВ Пинк говорио о отказаној папиној посети 2016. У јануару 2016. отправник послова Ватикана обратио се тадашњем председнику Николићу. У документу се наводи да је папа прихватио Николићев позив да дође у Србију, а као датум посете предлаже од 21. до 22. маја 2016. године. Дачић је током интервјуа рекао да се „Николић консултовао са Српском православном црквом након чега је папина посета отказана. То је било јако лоше и штетно, јер се играмо својим националним интересима. Поштујем све разлоге наше цркве, али долазак папе је у нашем интересу.

Историјски фактори

Већина становништва Србије доживљава папску посету као напор Ватикана да покатоличи Србе. Односе између Католичке цркве и Српске православне цркве обликовала је бурна и насилна прошлост Србије са Хрватима. Ово датира од геноцида који су починиле фашистичке власти Независне Државе Хрватске и новијих сукоба током последње деценије 20. века и егзодуса око 200.000 Срба са територије Хрватске.

Танасковић је пружио увид у хрватски фактор у односима католичке и српске цркве.

„Будући да су Срби као народ историјски и најинтензивније доживљавали католичанство кроз друштвену комуникацију и интеракцију са Хрватима, логично је да су своје представе о Римокатоличкој цркви формирали кроз призму тог искуства“, рекао је Танасковић. „Наравно, ово није холистички поглед, али је релевантан само у областима друштвене стварности и мора се узети у обзир.

Танасковић је додао да у Србији постоји „дубоко укорењено и широко распрострањено незадовољство Ватиканом, због улоге папске државе и Католичке цркве, посебно у Хрватској у неким од периода највећих страдања српског народа током 20. век. Многи сматрају да је Римска курија доследно и систематски подржавала све политичке пројекте на ширем међународном и регионалном плану који су били усмерени против српског народа и афирмације српске државности. Веома је популарно уверење да је Римска курија била умешана у геноцид над Србима у НДХ током Другог светског рата, као и у процес распада југословенске федерације 1990-их, током којег је Ватикан одлучно подржао једнострано отцепљење Словеније и Хрватске“.

Ивица Дачић, бивши министар спољних послова, у интервјуу за ТВ Пинк, рекао је да сматра да су односи Србије са Ватиканом оптерећени односима земље са Хрватском, наводећи да „треба да се издигнемо изнад тога“.

Међутим, патријарх Српске православне цркве Иринеј — који је преминуо крајем 2020. након заразе корона вирусом — није делио то мишљење.

Он је 2018. изјавио да „није време за посету папе Фрање због свега што се дешавало у прошлости и огромног броја српских избеглица из Хрватске”. Иринеј је додао да „папа може да посети Србију као државник и да се Српска православна црква у то неће мешати“.

Многи званичници Српске православне цркве и теолози верују да папин пут до Београда води преко Хрватске. Бројни конзервативци у Србији често су помињали да папа треба да се извини због умешаности Католичке цркве у геноцид над православним Србима током Другог светског рата на територији НДХ, марионетске државе нацистичке Немачке.

Челници српске цркве и историчари у земљи сматрају да би Јасеновац, највећи концентрациони логор за Србе, Јевреје и Роме у НДХ, био прикладно место за то извињење.

Велика препрека у односима Београда и Свете столице је и потенцијална будућа канонизација.

Ватикан, Латинска Америка и балканска мочвара

17. фебруара 2008. Косово, аутономна покрајина Србије, уз подршку Сједињених Држава и већине држава чланица Европске уније, једнострано је прогласила независност. Од тада је независност Косова признало око 100 земаља: три од пет сталних чланица Савета безбедности Уједињених нација, 22 од 27 земаља Европске уније и 26 од 30 држава чланица НАТО.

Кина, Русија, Индија, Индонезија, Бразил, Мексико и Шпанија су земље које нису признале једнострано проглашење независности Косова. Упркос перцепцији српске јавности да Ватикан активно ради против националних интереса земље, Света столица је међу земљама које не признају независност Косова.

Од завршетка НАТО бомбардовања Југославије у лето 1999, Србија и сецесионистичке власти Косова одржавају замрзнути конфликт. Једностраним проглашењем независности у фебруару 2008. године, ту ситуацију је пореметила дипломатска кампања Косова за међународно признање. На свом врхунцу, косовске власти су тврдиле да су добиле 115 дипломатских признања.

Као одговор, Влада Србије је започела успешну кампању за одузимање признања Косова, што је довело до неуспеха Косова да се придружи Унеску и Интерполу. Поред тога, српски званичници тврде да су као резултат кампање 22 земље повукле признање Косова, иако су ову тврдњу оспорили косовски званичници.

Међу државама које су признале независност Косова су земље у региону Латинске Америке: Костарика, Колумбија, Перу, Салвадор и Хондурас. У октобру 2017. Суринам је повукао признање Косова. Јавна и политичка елита Србије је овај догађај доживео као историјску прекретницу јер је показао могућност да се процес међународног признања Косова преокрене. Неки владини званичници у Београду веровали су да би ово могла бити нова дипломатска прилика за кампању одузимања признања међу земљама Латинске Америке. Један од њих је био Ивица Дачић, министар спољних послова 2014-2020.

С обзиром на његову политичку каријеру, Дачић би могао изгледати као мало вероватан присталица папине посете. Од 2003. године неприкосновени је лидер Социјалистичке партије Србије, правни и идеолошки наследник Савеза комуниста Југославије и партије Слободана Милошевића.

Поред става владе о Косову у дипломатским односима са Ватиканом, Српска православна црква игра кључну улогу у том процесу.

„Српска православна црква има политички интерес у односу са Ватиканом. Као и Република Србија, Српска православна црква покушава да утиче на Свету столицу да задржи став о непризнавању једнострано проглашене независности Косова“, рекао је Танасковић.

Папска посета и национални интерес Србије
Чињеница да Ватикан није признао једнострано проглашену независност Косова је кључни фактор у односима Београда и Свете столице. Званичници Владе Србије треба да препознају потенцијал ширег утицаја папине посете на националне интересе Србије. Папина прва посета Србији представљаће отварање земље према Западу, истовремено сигнализирајући приврженост Србије миру, дијалогу и помирењу у региону.

У Србији има око 350.000 католика. Позивом папе да посети земљу, и Српска православна црква и српска влада би показале поштовање верске слободе као људског права. У време све већег антагонизма између Истока и Запада, папина посета Србији би се доживљавала као гест добре воље, побољшавајући углед и положај земље у међународној заједници.

Папска посета Србији и односи Београда и Свете столице требало би да обухвате и друге области од интереса за обе стране, као што су образовање, културна питања и очување историјског наслеђа.

27. јуна 2014. године, током посете Србији, кардинал Мамберти, секретар Ватикана за односе са државама, потписао је са министром спољних послова Србије Ивицом Дачићем билатерални споразум у области високог образовања. Споразум је ступио на снагу 12. јануара 2015. којим је Католичкој цркви омогућено да оснива школе и високошколске установе на територији Србије. Овај споразум би могао да послужи као сјајан пример за будућу сарадњу Београда и Свете столице.

Православни раскол и екуменски дијалог

Разлике између Цариградске васељенске православне патријаршије и московске Руске православне патријаршије расту годинама. 2018. године, одлука Цариградске Васељенске патријаршије да додели будућу „аутокефалност“ (самоуправљање) Православној цркви у Украјини означила је почетак раскола у православном свету.

Васељенски патријарх Вартоломеј И је 5. јануара 2019. године званично доделио томос о аутокефалности Православној цркви Украјине. Ова одлука, заједно са руском инвазијом на Украјину три године касније, учинила је продубљивање православног раскола неизбежним и потенцијално неповратним на дуге стазе.

Многи православни теолози упозоравају на могућу поделу православних на два блока: грчки и словенски. Грчки табор би се састојао од Цариградске Васељенске Патријаршије, Цркве Грчке, Цркве Кипра и Александријске Патријаршије; Српска, Бугарска и Руска црква би на челу словенског блока.

Раскол Москва-Цариград неће утицати само на међуправославне односе, већ ће вероватно угрозити напредак остварен у екуменском католичком православном дијалогу. Једна од последица православног раскола могла би бити могућност „вишебрзинског“ екуменског дијалога, који би довео до дубљег раскола у православном свету. Раскол би подстакао васељенску патријаршију да развија ближе односе са Римом, док би Московска патријаршија била изолована од овог процеса.

Овакав развој догађаја доводи Српску православну цркву у веома тежак положај. Српска црква је на Западу доживљавана као традиционални пријатељ и савезник Московске патријаршије. Међутим, Српска православна црква је аутокефална црква. Има своје односе са католичком и православном црквом и независан процес доношења одлука. Најбољи пример за то је Свети и Велики Сабор светске Православне Цркве, одржан на Криту 19-26. јуна 2016. године.

Московска патријаршија је одлучила да не учествује, док је Српска црква послала своју делегацију да присуствује Сабору. Штавише, Српска православна црква би имала користи од папске посете.

Танасковић је рекао да верује да би Србија и Српска православна црква, ако буду замишљене и договорене на прави начин, уз одговарајућу и структурисану припрему, имали користи од посете папе Фрање у смислу отвореног дијалога и међусобног разумевања, без икаквог претходног калкулисања ко има више да победи и ко има више да изгуби. Одсуство или стагнација дијалога свакако никоме не доноси ништа корисно. Односи Свете столице и Српске православне цркве су у последње време значајно побољшани захваљујући одржавању редовног и садржајног дијалога о свим питањима од значаја за вернике обе цркве.

Православни свет иде ка турбулентним временима. Српска православна црква треба да остане неутрална у православном расколу, да остане неутрална између Константинопоља и Москве, а да притом активно ради на изградњи односа са католичанством и православљем.

У светлу руске инвазије на Украјину и почетка православног раскола, папина посета Србији могла би да означи почетак нове ере у католичко-православном дијалогу, уз слање снажне поруке мира и помирења остатку света.

Јован Трипковић је дипломирани студент и асистент у настави на Универзитету Вајоминг.

Превод: Васељенска

БОНУС ВИДЕО: