Илија Петровић: Култ Пупинов уместо Брозовог 3. део

Мировна конференција у Паризу

Током априла и маја 1919. године, Пупин је, на позив Владе тек успостављеног Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, боравио у Паризу, с намером да његовој делегацији помогне у мировним преговорима. Неки Пупинови биографи, инжењер Миливој Матић, на пример, пренебрегавајући разлику која је, по природи ствари, постојала између надлежности краљевске Владе и овлашћења њених преговарача, записаће, у песничком заносу, како је “мудри Никола Пашић схватио ситуацију и одмах позвао Пупина у Париз, јер витешка Србија, мучки нападнута од две велесиле, није имала никакве територијалне уговоре. Пупин је одмах дошао у Париз и развио огромну делатност, налазећи се у сталном контакту са Југословенима и Американцима”. Пишу тако јер им није могло бити познато оно што ће Павле Хаџи Павловић, најсигурнији сведок тога чина, написати коју годину касније, убрзо по Пупиновом упокојењу:

“Код ствари наше отаџбине нису ишле глатко на Конференцији мира у Паризу, претседник Владе Стојан Протић посла крајем марта 1919 год. из Београда каблограм проф. Пупину у Њујорк, молећи га да помогне нашој делегацији у Паризу својом сарадњом са Американцима. По пријему каблограма, проф. Пупин се размисли мало. Затим, одлучивши се, рече свом десетогодишњем сталном сараднику, писцу ових редова (Павлу Хаџи Павловићу – ИП), да ће и он поћи с њим у Париз и да се што пре спреми за пут првим бродом у Европу. Због мина није није било често бродова. Први брод је ишао 31 марта за Ливерпул и проф. Пупин отплови са својим сарадником, а у Париз стиже преко Лондона-Фолкстона-Булоњ-сир-мер-а 10 априла 1919 год.

Претстављајући се претседнику наше делегације, Николи Пашићу, у хотелу Бо Сит у Паризу, проф. Мих. Пупин је рекао:

– На каблографски позив претседника Стојана Протића, похитао сам из Њујорка да моје скромне услуге ставим на расположење у вашем озбиљном и тешком раду, а моју одлуку о доласку побудила је славом увенчана српска војска, која је, без обзира на жртве, тако сјајно извојевала ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца.

Претседник Ник. Пашић је врло топло примио проф. Пупина и, у подужем разговору с њим, дотакао је питање потребног обавештавања америчке делегације о свима стварима које се тичу наших праведних захтева у погледу нових граница.

Проф. Пупин упознао се са свима важним питањима и, пошто је научио многе ствари које му нису биле познате, отишао је у хотел Кријон, где је била америчка делегација, и давао је обавештења о нашим оправданим тежњама”.

Пупинов Меморандум. У аутобиографији из 1923. године, на страни 247, Пупин је о своме раду током Конференције мира у Паризу, посветио свега пет редака, како следи:

“Марта 1919. године југословенска делегација на париској мировној конференцији позвала ме је у Париз, очекујући да ће моје знање енглеског језика и англо-саксонског менталитета помоћи овој делегацији. Провео сам седам недеља у Паризу. Премијер Пашић уверавао ме је да су резултати ове моје акције били добри”.

Мало због “добрих резултата” а мало, како то пише Павле Хаџи Павловић, “ако има времена”, Никола Пашић (1845-1926) позвао је Пупина “у Београд да буде гост владе и да размотри(м) ситуацију око ратне сирочади у Србији”, из које је посете, по Пупиновим речима, “проистекло Америчко друштво за заштиту српске ратне сирочади”, чији је рад “високо цењен у сваком делу Србије”. (Пашић је овде назван премијером јер је то он био у време када је Пупин писао, и објавио, своју аутобиографију).

Насупрот Пупиновом безбојном приказу сопственог доприноса дипломатском труду делегације Краљевства СХС на париској Мировној конференцији, тумачи новије српске историје са пуно сентименталности уверавају да је Пупин 19. маја написао један меморандум за америчког председника Томаса Вудроа Вилсона (1856-1924) и да је тај меморандум одлучујуће утицао на доношење одлука Мировне конференције у прилог југословенској држави.

Како смо видели, Пупин уопште не помиње тај свој меморандум, писан за председника Вилсона или, можда, за водеће личности Мировне конференције, а ни његов секретар Павле Хаџи Павловић не казује о њему ниједну реч. (Ваља знати да су Конференцију мира сачињавали представници двадесет девет земаља које су, да ли стварно или декларативно, биле у рату са Централним силама или су са њима, почетком рата, прекинуле дипломатске односе. Конференција, чији је председник био француски председник Жорж Бенжамен Клемансо – 1841-1929 -, састала се у пуном саставу свега седам пута, али само као гласачка машина. Шефови делегација Велике Британије, Француске, САД, Италије и Јапана чинили су Веће петорице. “Појачани” својим министрима спољних послова, они су сачињавали Веће десеторице. Прва четворица, без представника Јапана, били су у Савету четворице, али су о свему одлучивали само Клемансо, Дејвид Лојд Џорџ – 1863-1945 – и Вилсон. Шеф италијанске делегације Виторио Емануеле Орландо – 1860-1952 – био је у таквом друштву неприметан).

И не само да Михаило Пупин не помиње свој меморандум (да ли председнику Вилсону, да ли неком од набројаних конференцијских већа), он у својој аутобиографији не помиње ни свој “велики допринос” српској ствари на Мировној конференцији. Да га је било, он такво признање не би избегао да помене, нити би то умео избећи, баш као што није пропуштао, у истој тој аутобиографији, да се надугачко и нашироко хвали својом неизмерном физичком снагом, успесима у боксу и рвању, спремношћу и да, зарад повећања мишићне масе, у великим количинама тестери дрва и коси ливаде, али и да подучава школске другове који су кубурили са грчким и латинским језиком, или математиком. Само је записао да је Банат, кад је он рођен, припадао Угарској, али да на Мировној конференцији Румуни “нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у ономе крају у коме се налази Идвор. Председник Вилсон и г. Лансинг познавали су ме лично (познавали су га а нису били пријатељи, као што то Пупину подмећу његови романтичарски биографи – ИП) и када су од југословенских делегата (а не од њега! – ИП) дознали да сам родом из Баната, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости”.

Кад је у питању “додела” Баната Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, Пупинов допринос српској ствари могао је бити понајвише психолошке природе, али само у очима српске делегације. Јер, што се Баната тиче и разграничења с Румунијом, гранична линија била је исцртана целих тринаест дана раније, још 6. априла, тако да је Пупинов меморандум у том делу био закаснео и, због тога, некористан. Истога тога дана објављен је и “извештај број 2” у коме је био садржан предлог за границу са Маџарском, што значи да Пупиновог утицаја ни у том делу “разграничних” послова није било. На страну труд српских чланова делегације на Мировној конференцији да се, мимо одредаба тог извештаја, све тамо до краја јула 1919. године, граница у Барањи поправи у корист Краљевине СХС. (Делегација СХС изложила је своје предлоге Врховном савету Конференције, а француски председник Клемансо назвао је то “рискантном тврдоглавошћу у последњи час”). Када се ради о осталим границама, граничним питањима и разграничењима (у Маћедонији, према Аустрији и према Италији), Пупинов допринос, ако га је уопште било, могао се свести на подршку оним аргументима којима је српска делегација баратала и које је, према Хаџи Павловићевим запису, Пупин морао научити, ту, у Паризу, “пошто… му нису биле познате”.

А шта се из те непознатости испилило, биће представљено на пет или шест наредних страница, ситнијим слогом, само због тога што би се, у нормалним околностима, без тих страница могло.

“Скројио границе СХС, а Србији донео Банат”

Београдски дневни лист Вечерње новости од 29. септембра 2014. године, посветио је Михаилу Пупину (макар тамо био назван Михајло) специјални додатак на осам страница. Борис Субашић, онај који потписује поменути додатак, позивајући се на проф. др Предрага Симића поставља питање шта би са Краљевином СХС уопште било да се у Паризу није појавио Пупин, близак пријатељ с америчким председником Вудроу Вилсоном, толико близак да је Пупинова аутобиографија “учила Американце ко су Срби” и која је “и данас обавезна лектира у САД” – чисто да би се знало како да блиске и пријатељске Србе “милосрдно” бомбардују. Па Субашић констатује да је “угледни научник убедио врх САД да подржи стварање нове државе Срба, Хрвата и Словенаца”, да су “захваљујући њему (то јест Михаилу Пупину – ИП) у састав Краљевине СХС ушле Далмација, Барања, Банат и добар део Словеније”, да “ни у једној Југославији Пупинове заслуге за стварање те земље нису истицане”, те да се “његово име ретко и спорадично појављује у историјама Србије у Првом светском рату и доцније заједничке државе”. Проширујући таква своја размишљања, Субашић и Симић “откривају” да су “политичари и режимски историчари… помињали (Пупина) само понекад, када су морали, али су редовно присвајали или прећуткивали његове огромне заслуге за Србију и некадашње заједничке државе, Краљевину СХС и обе Југославије. Међутим, када се сагледају суве чињенице са Версајске мировне конференције после Првог светског рата, лако је уочити да Краљевине СХС вероватно не би било да није било Пупина, а Румунија био вероватно зграбила цео Банат”.

Без обзира на то што је један од Субашићевих циљева да својим читаоцима представи изузетну дипломатску заслугу Пупинову за стварање Краљевства СХС (будуће Краљевине СХС, па Југославије…), цела његова прича мора се спотаћи бар на два пута искоришћену реч “вероватно” у претходној реченици.

Без намере да се овде бавимо Далмацијом и Словенијом, нарочито Бледом, осврнућемо се, можда и мало опширније, само на оно што се тицало разграничења са Маџарском у Барањи и са Румунијом у Банату. Ако се понекад помене и Бачка – биће то не због Пупина (нико се још није “сетио” да му у заслугу припише и Бачку али, по правилу да онај ко може више – може и мање, ваља му и њу натоварити јер он је, како нас уверавају многи, не само Субашић, “скројио границе СХС”, а у те границе ушла је и Бачка), већ због неизбежне чињенице да се она често помиње у пакету с осталим чега не би било да њега није било.

Треба знати да је све нерешене проблеме у односима с Угарском, нарочито оне које су се тицале нових граница, Краљевство СХС покушало да реши пре Конференције мира, споразумно са својим северним суседом. Са тим циљем, првих дана јануара 1919. године, пуковник Данило Калафатовић (1875-1946) допутовао је у Будимпешту и грофу Михаљу Карољију (1875-1954), маџарском председнику, пренео жеље председника српске владе Стојана Протића да се пре отварања Конференције мира постигне непосредни споразум о свим спорним питањима и да се тако олакшају будући мировни преговори у Паризу. Карољи је прихватио идеју о разговорима, чак и у Београду, али је одбио било какву помисао да новом јужном суседу уступи и најмањи део територије под ранијом угарском јурисдикцијом: граничне проблеме треба да решава Конференција мира а његово, Карољијево, јесте да брани целовитост угарске државе.

С обзиром на такав маџарски став, разложним се може сматрати што су српски територијални захтеви прослеђени представницима савезничких држава још пре доласка делегације Краљевства СХС у Париз. У тим је захтевима, понекад називаним југословенским, а често и “Пешићевом линијом” (јер их је тамо образлагао ђенерал Петар Пешић – 1871-1944 -, шеф војне мисије при мировној делегацији Краљевства СХС), било предвиђено да граница буде повучена “на неких 25 км источно од Беле Цркве, 30 км источно од Вршца, око 10 км источно од Решица и на око 28 км источно од Темишвара, па је уз нека кривудања, у основи ипак попут вертикале везивала Казан на Дунаву са Липовом на Моришу. Од Липове (по Пешићевом предлогу, Липова и Арад остали би Румунији – ИП) требало је да скрене нагло на запад, готово под правим углом и, пратећи реку Мориш до утока у Тису, да иде испод Сегедина, 15 км северно од Суботице, непосредно северно од Баје, 15 км северно од Печуја, 20 км северно од Сигетвара и непосредно јужније од Велике Кањиже”.

Гледано из војничке перспективе, може се сматрати логичним што су гранични захтеви према Румунији и Маџарској правдани стратегијским разлозима и неопходношћу да Краљевство СХС заузме најповољније одбрамбене положаје у односу на њих. Тако је, на пример, границом према Румунији требало осигурати не само равни Банат него и Београд, а није била без значаја ни потреба “да се осигура долина Мораве од свих могућих оперативних изненађења”.

Насупрот Пешићу, стручњаци у Делегацији заснивали су своје концепције о разграничењу не само на стратегијским него и на етничким, географским, привредним и историјским чињеницама. Тако се и могло догодити да Историјско-етнографска секција, на предлог географа Јована Цвијића (1865-1927), прихвати као начело “да се у целокупном раду за Конференцију пре свега и једино руководимо истином, и да цео рад поставимо на чисту научну, и по томе потпуно објективну основу”. Са своје стране, историчар Станоје Станојевић (1874-1937) тражио је да, све до коначног разграничења, српска војска не напушта територије које је запосела северно од Саве и Дунава и да што пре консолидује своје позиције у Војводини Српској, све тамо до Баје, Суботице и Мориша. Он је српске аспирације на Банат, Бачку и Барању правдао чињеницом да је “у правној, а особито у економској науци признато право на живот и на потпору оним јединицама које су показале у борби за живот, у слободној економској и интелектуално-културној конкуренцији, способности и снаге за одржање и напредак”. А према његовом уверењу, “српски народ у Јужној Угарској је показао у борби за опстанак ретке способности и ретку снагу”.

Иако без једнаке теоријске подлоге, српски пројекат нове државне територије према Румунији и Маџарској требало је, дакле, да захвати цео равни Банат, целу Бачку са Бајом и Барању оивичену Дунавом, Дравом и, са северне стране, гребеном планине Мечек. Или, како је то Никола Пашић, после договора у Делегацији Краљевства СХС, 7. фебруара 1919, реферисао свом председнику Владе, “у Банату оставили смо три среза на северу и западу од Темишвара и то Липовски, Ракајски и Бузјашки, а на југу, поред Дунава, ушли смо у жупанију Крашовску, тако да наша граница почиње између Молдаве и Љубкове, па обухвата Белу Цркву и Вршац и иде северно од Мориша и источно од Темишвара. У Бачкој смо такође оставили на северу два среза Мађарској и то Бајски и Бачалмашки, али тако да Суботица остане на нашој страни. У Барањи имамо највећу тешкоћу, јер наших има само 31-32.000 па је тешко повући границу која би имала разлога. Али ипак смо је тако повукли да нам остаје Мохач и да се граница спушта на Драву”.

У односу према Румунима, став у Делегацији био је условљен стањем на терену: српска војска повукла се са линије Оршава-Лугош десетак-петнаест километара на запад, са могућношћу да се, према инструкцијама краљевске владе, ипак повуче још који километар, “до иза равнице или гребена планинског, али даље не”.

Разграничење у Банату

Своје захтеве према Румунији, делегација Краљевства СХС изложила је Врховном савету Мировне конференције на седници одржаној 31. јануара 1919. године, много пре Пупинове појаве, истога дана када је то учинила и румунска делегација. Румуни су захтевали да у основи разграничења буду савезничка обећања дата у тајном уговору пред њен улазак у рат (средином лета 1916), док су Југословени инсистирали на примени етничког принципа. Румуни су тражили цео Банат, сматрајући га недељивом целином, а Југословени су били заинтересовани само за равни Банат, до линије која би се могла сматрати природном границом. Румуни су Тису и Дунав сматрали најбољом природном границом, док су Југословени на ове две реке гледали само као на спону између становништва исте народносне масе, српске, на супротним обалама.

Наравно, решење није одмах могло бити нађено (али не због Пупиновог изостанка), те је Врховни савет Конференције формирао посебну комисију и препустио јој да цео проблем изучи и предложи на који начин да се Румунија и Краљевство СХС разграниче. Стога, наредних недеља југословенска делегација највише се бавила техничким уобличавањем свога захтева, а добила је и једну прилику да нека допунска објашњења пружи Комисији за територије непосредно. Несумњиво, радило се брзо, тако да су крајем фебруара стручњаци водећих сила у Мировној конференцији већ имали припремљене своје нацрте за будуће разграничење, а 20. марта Пашић је известио регента Александра да је у Комисији за територијална питања формулисан предлог да Србији припадну Вршац, Бела Црква и Велика Кикинда, док би Темишвар био предат Румунији.

Петнаестак дана касније, 6. априла, објављен је извештај о разграничењу, у коме је прихваћено гледиште да Банат јесте предмет југословенско-румунског спора, али ће он ипак бити подељен између Краљевства СХС, Румуније и Маџарске. Образлажући свој предлог, савезнички стручњаци истакли су да су “с највећом пажњом узели у обзир румунску тврдњу да је Банат недељива област и да су доиста утврдили да нема једне линије која би представљала природну границу поделе за ову област, те да је свака демаркација вештачка и прети поремећајем целокупног привредног живота. Међутим нагласили су, на југозападу живи веома снажно југословенско становништво (population yougo-slave), које је најтешње повезано са Београдом. Што се тиче дела територије на левој обали ушћа Мориша у Тису, он је етнички и економски мађарски, а непосредно се везује за Сегедин. С обзиром на овај општи налаз, комисија је сматрала да јужно од Сегедина треба оставити Мађарској једну малу зону, а област Банат поделити између Румуније и Југославије на основу равнотеже броја оног националног становништва једне и друге стране које остаје на туђој територији. Стога је одлучено за решење по коме би око 75.000 Румуна остало Југославији, а 65.000 Словена Румунији. Упоредо с тим, настојало се наћи и решење које би у највећој могућој мери довело до поделе саобраћајница. Најзад, комисија се залагала да се мањине, било на којој страни да остану, морају реципрочно заштитити сагласно одредбама Друштва народа”.

Предлог за разграничење Краљевства СХС са Румунијом, онако како је дефинисан 6. априла, нашао се пред Врховним саветом Конференције о миру 1. августа 1919. године, о чему је Делегација Краљевства СХС 20. јуна званично била извештена нотом генералног секретаријата Мировне конференције. За ову прилику, Комисија је размотрила и три накнадна српска захтева, али их је све одбацила: аргументи о српској већини у Базјашу нису били убедљиви, српским власништвом у шумама Клисуре могу се касније бавити заинтересоване стране непосредно, а евентуално друкчије разграничење од Жомбоље до Модоша (Јаше Томића), зарад прилагођавања потреба постојећег хидротехничког система и саобраћаја између Вршца и Кикинде може се решавати у комисији за режим лука, водених путева и железница.

Румуни су таквом одлуком Врховног савета Конференције мира били незадовољни, те су се “наоштрили” да узму цео Банат. Влада Краљевства СХС, 22. августа, упознала је Конференцију са румунским расположењем, па је преко своје Делегације у Паризу затражила од савезничких влада да своје војне снаге поставе испред румунских, како би се евентуални румунски напад протумачио као напад на савезнике. У међувремену, Грци и Чеси понудили су војну помоћ Краљевству СХС, али је затегнутост одједном нестала: ратнички расположена румунска влада поднела је оставку а њеној наследници није било до противљења достигнутој линији. Банатско питање престало је, тако, да се потрже а новоуспостављени односи између двају суседа омогућили су да се крају приведе расправа о разграничењу заснованом на потребама хидротехничког система и железничког саобраћаја од Вршца до Кикинде: Краљевство СХС уступило је Румунима Жомбољу, Жам, Чорду, Стари Беб, и Пусту Керестур, као и ненасељену дунавску аду Молдаву, а за узврат добило је Модош (Јашу Томић), Пардањ (између двају светских ратова Нинчићево, данас Међу), Шурјан, Велики Гај, Криву Бару и дунавске аде Оградину и Плевишевицу. Краљевству СХС припало је још и 1203 хектара земље дуж границе: у Мокрину 569, у Великом Гају 102, у Кларији (Радојеву) 418 и Шурјану 114. После тога, Народна скупштина СХС могла је 4. марта 1924. године изгласати закон о разграничењу са Румунијом.

На крају, из многобројних контаката које су чланови Делегације Краљевства СХС током прве половине марта 1919. године имали с америчким, француским и енглеским стручњацима било је видљиво да се разграничној проблематици приступало веома студиозно, мада се понекад лако наслућивала и њихова спремност на уступке. Ово се нарочито односило на наговештаје да би Италија подржала неке српске захтеве на истоку, уколико би се тиме помогло да спласну српски интереси на јадранској обали.

И све то, од почетка до краја, без Михаила Пупина који је свој Меморандум писао 19. маја 1919. године – а граница према Румунији била је дефинисана месец и по дана раније, 6. априла, четири дана пре Пупиновог доласка у Париз.

Разграничење у Барањи

Из Српске Врховне команде потекао је 19. фебруара 1919. године један акт из кога се види да су “обавештени наши људи” упозорили команданта Прве српске армије “да се мађарској статистици посебно не сме веровати у погледу Барање. Зато је војна команда наредила попис и овај је извршен у шеснаест села. Вршили су попис наши ревносни свештеници у Палмоноштору (Белом Манастиру) и Качвалу (Јагодњаку). Попис је вршен и по подацима из црквених књига и по исказима бележника у дотичним селима”. Попис је показао да је “југословенски живаљ” у тим селима настањен у апсолутној већини: Срба православних било је 5.554, Срба католика (Буњеваца и Шокаца) 9.910, Немаца 7.753, Маџара 1.055, Јевреја 367 и Румуна 83.

Три дана касније, овај акт прослеђен је Министарству спољних послова, да би га оно својој делегацији у Паризу послало читава два месеца касније, тек 26. априла. Отезало се са слањем због тога што је у међувремену пописивано становништво и у северним деловима Барање, односно у печварадском и печујском срезу. Показало се да тамо од укупно 71.655 становника има 14.129 Словена, 17.651 Маџар, 38.256 Немаца и 1.649 осталих, што је за власти у Београду било изненађујуће. У акту је назначено “да је у осталим јужним срезовима словенски живаљ у много већем броју настањен, те је већ сада несумњиво да Словени имају у Барањи релативну већину”.

Наредних дана пристигли су и пописи из осталих барањских срезова и из Печуја, у којима је од укупно 186.342 становника било 71.077 Словена, 50,581 Немац, Маџара 49.899 и 14.785 осталих. Био је то довољно убедљив разлог да се српска влада 28. априла обрати првом делегату Николи Пашићу следећим налогом: “Веома хитно. Лично. Молимо порадите ако је икако могуће да се од Барање спасе онај троугао који затварају Мохач, Вилањ и Шиклош. Ту је скоро све наш свет и тај део Барање сав гравитира Осеку у економском погледу… Ту скоро била је и депутација отуда и преклињала да се тај део Барање нама да”. Влада је упозорила да је реч о области у коју би се, ако се укаже потреба, могао преселити и онај део “нашег народа који иначе мора остати под Мађарима”. Исто тако, влада је делегацији ставила на знање да се не може прихватити предлог Комисије за територије, по коме би граница са Маџарском била повучена Дунавом и Дравом.

Приспела документација одмах је дата Јовану Цвијићу и Јовану Радонићу (1873-1956), историчару, на даљу обраду, а делегати су били принуђени да се овом темом позабаве ослоњени на податке који су им управо стављени на увид. После расправе у Делегацији, одржаној највероватније 3. маја, Пашић је известио своју владу да ће се барањски случај поново изнети пред Комисију за територијална питања, а као главни аргумент за такав потез послужиће бројчано преимућство “србохрватског” живља пред маџарским. У складу са тим, стручњаци су за северну границу Барање, односно трећу страницу барањског троугла, одредили линију од тачке изнад Мохача на Дунаву, до Драве, изнад Печуја. Према подацима Етнографско-историјске секције (српске), на том је подручју живело 75.479 Србо-Хрвата, 48.256 Маџара и 58.459 Немаца, с тим што ове две последње народносне групе не живе у компактним целинама већ су “укључени у словенску масу”, исто као што изнад предложене граничне линије живи око 140.000 Србо-Хрвата измешаних са тамошњим другонационалним становништвом. Поред тога, и економски разлози упућују Барању на Краљевство СХС: везана је за Осек као индустријски центар, а гравитира Београду “као свом природном центру”.

Елаборат о Барањи предат је Конференцији 12. маја, а четири дана касније прикључен му је и допунски материјал проте Стевана Михалџића (1861-1941), Барањца, са списком осам “маџарских села у Барањи који моле да буду присаједињени нашој држави”.

Да би изложила своје накнадне захтеве, делегација СХС затражила је пријем у Врховном савету. На дневни ред стављењно је пет питања, међу њима и ово о Барањи, што је, како смо већ видели, председник Клемансо назвао “рискантном тврдоглавошћу у последњи час”. Расправа о тим питањима одржана је 20. маја у Комисији за територијална питања, а српски захтеви у Барањи сведени су на (данашњу) линију од Доњег Михољца на Драви до испод Мохача, који је, исто као и Шиклош, остављен Маџарима.

Без обзира на ову последњу чињеницу, Делегација СХС наредних неколико недеља посветила је изучавању низа меморандума пристиглих из Барање, северних делова Бачке и Баната, који су, сваки на свој начин, образлагали потребу да да се ти крајеви прикључе Краљевству СХС. Био је ту и један меморандум маџарског становништва из Барање којим је тражено да се продужи “српско-хрватско-словеначка окупација”, несумњиво мотивисан жељом да се Барања спасе тек успостављене бољшевичке власти маџарског револуционара Беле Куна (1886-1939) и страхом да ће после повлачења српске војске ова област доживети економски слом.

Коначно, предлози за разграничење Краљевства СХС са Маџарском нашли су се пред Врховним саветом Конференције у миру 1. августа 1919. године, у исто време кад и предлози за разграничење са Румунијом. Граница у Барањи, “од тачке у којој српско-хрватско-словеначка и маџарска у Бачкој сече основни ток Дунава… усмерена у југозападном правцу… до секундарног рукавца Драве у тачки која ће бити изабрана… на око 10 км од Доњег Михољца”, успостављена је релативно лако, бар из два разлога:

1. Стручњаци у Комисији за територије имали су у виду чињеницу да је Краљевство СХС одустало од захтева за Шомођ и да се задовољило копненом линијом од Драве до тачке на Дунаву одакле се наставља граница у Бачкој; и

2. Сама Комисија за територије напустила је свој првобитни предлог да се разгранична линија успостави Дунавом и Дравом, због тога што је ток тих двеју река нестабилан и није погодан за политичку границу.

И све то, од почетка до краја, у данима када Михаила Пупина није било у Паризу. А да је он претходно ишта утаначио са својим блиским пријатељем Вилсоном, комисије оформљене у Конференцији мира не би се српским захтевима ни замајавале. Ни комисије, ни Делегација СХС, ни многи пописивачи, ни бројни састављачи различних меморандума…

Што пропусти Пупин Михаило…

Када је већ Пупин пропустио да исприча чиме је и у којој мери помогао српској (југословенској) ствари на Конференцији у Паризу, ту “празнину” много је информативније и “убедљивије” попунио већ помињани Милан Јевтић , који у Банатском гласнику пише и следеће:

“Задатак америчких стручњака (које је, наводно, још 1917, окупио председник Вилсон – ИП) био је да проуче и најмању ситницу о којој ће бити речи на тој конференцији. Проучавани су не само историја, етнологија и географија појединих земаља, него и сваки спис, свака књига политичког карактера која се односи на та питања… Послови су били тако удешени да, на пример, председнику Вилсону није потребно да загледа у земљописну карту при решавању граница. Он је имао само да запита своје стручњаке о томе да лије то природна национална граница, да упита другог стручњака свог како та граница стоји с обзиром на евентуалну одбрану од освајачке навале. Трећи стручњаци имали су да кажу како би тако и тако повучене границе утицале на велике објекте за сузбијање поплава и других непогода… Пупин се обратио свом старом пријатељу пуковнику Хаусу (а не блиском пријатељу Вилсону, са којим се, по свој прилици, у Паризу није ни срео! – ИП), да му помогне у овом послу, а овај му је одговорио: ‘На што год ви наговорите наше стручњаке, ми ћемо пристати’. Тај дух вејао је на тој конференцији”.

Уз Јевтићеву (произвољну) тврдњу да је Вилсон још 1917. упослио своје стручњаке да се на будућој Мировној конференцији баве међународним границама и оним што би уз то могло ићи, треба знати да су Сједињене Америчке Државе у рат с Аустроугарском ушле 4. децембра 1917. године, али и да је, у исто време, Вилсон гарантовао Аустроугарској да се неће мешати у њене унутрашње ствари нити у њено евентуално унутрашње преуређење.

Месец дана касније, са Вилсоновим ставом да подела Аустроугарске није ратни циљ, сагласио се и енглески премијер Лојд Џорџ, рекавши још да се мир у том делу Европе може осигурати само уколико све аустроугарске народности које то желе добију стварну аутономију, на демократским принципима.

И тако, док су чланице Тројног споразума (Антанте) разматрале иницијативе за склапање сепаратног мира с Аустроугарском, председник Вилсон формулисао је свој мировни програм и 8. јануара 1918. године, у четрнаест (14) тачака, изложио га пред америчким Конгресом и Сенатом.

Месец дана касније, 11. фебруара, Вилсон је пред Конгресом рекао да питање народа у Аустроугарској није само њена унутрашња ствар и да је у интересу и Европе и човечанства да националне тежње тих народа буду задовољене. Даље разрађујући тај свој став, он је објаснио да се применом 10. тачке његовог мировног програма, која је гласила да “народима Аустроугарске, чије место међу народима желимо видети обезбеђено и зајемчено, даће се најшира могућност за аутономни развитак”, Аустроугарска може придобити за закључење сепаратног мира, а да би то било праведно и према словенским народима. Иако је добро знао да таква политика ни по чему не може одговарати словенским народима у Аустроугарској и заступајући искључиво америчке интересе, Вилсон није узмицао: и даље је доследно бранио опстанак Хабзбуршке монархије, а мировни споразум са њом видео је као могућност да се Немачка порази и потпуно изолује.

Догађаји на европским ратиштима развијали су се мимо Вилсонових очекивања, тако да је он тек 28. јуна 1918. године изрекао да више не треба имати обзира према територијалном интегритету Аустроугарске царевине и да “све словенске расе треба да буду потпуно ослобођене од немачке и аустријске власти”.

Наставиће се…

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: