Култ Пупинов уместо Брозовог (4)
Пријатељство и школско другарство
Сви који су се бавили Пупиновим заслугама у Конференцији мира у Паризу истичу да су оне, понајвише, биле последица Пупиновог познанства, пријатељства и школског другарства са председником Вилсоном а нешто мање и познанства и пријатељства с америчким министром спољних послова (државним секретаром) Робертом Лансингом.
Пупин и сам “признаје” да су њега познавали (а не он њих!) амерички председник Вилсон и државни секретар Роберт Лансинг (1864-1928), али је извесно да није био близак са њима, нити је, како се то може прочитати код овлашћених тумача Пупиновог лика и дела, с њима био у пријатељским односима, још мање, како то пише Александар Маринчић (1933-2011), да су Вилсон и Пупин били “школски другови”. (Нису могли бити школски другови, пошто се Вилсон, по наводу Пупиновом, на Принстон уписао 1875, док Пупин тада, како то казује Енциклопедија Југославије, “најпре ради на једној фарми близу Њујорка као чувар стоке, затим у граду као ложач казана, перач кола итд. Доцније, као фабрички радник, успева да уштеди нешто новаца и да слободно време користи за учење. Тако завршава гимназију и септембра 1879 одлично полаже пријемни испит на Колумбија универзитету”). Оно што је несумњиво јесте да је Пупин десетак дана систематски изучавао документацију којом је располагала Делегација Краљевства СХС, после чега је, “у врло тешкој ситуацији по границе Југославије… упутио меморандум председнику САД (заправо: Конференцији – ИП) 19. априла 1919… о историјским и етничким карактеристикама граничних подручја Далмације, Словеније, Истре, Баната, Међумурја, Барање и Македоније”. То је, како то тумаче заљубљеници у Пупинову “дипломатију” а потом и они који верују у све што су једном негде чули или прочитали, “допринело да Вилсон да изјаву, свега три дана касније, о непризнавању Лондонских уговора савезника са Италијом”.
О томе да Пупин, примера ради, није био пријатељ са Лансингом, посредно може сведочити рад Драгољуба Живојиновића под насловом Црногорска мисија у САД 1915. године, објављен у Гласнику цетињских музеја, XII књига, Цетиње 1979, у коме се говори о напору већег броја појединаца и група да се чланови те Мисије ослободе од законских прогона и суђења. Радило се о томе да су се Сједињене Државе све до пролећа 1917. године доследно држале неутралности у Великом рату, што је црногорској Мисији била стварна и једина сметња да, за попуну својих војних јединица на црногорском ратишту, по Америци купи добровољце пореклом из тадашњих крајева под аустроугарском влашћу. У том кругу заинтересованих да се нађе правно решење за судбину похапшених црногорских “мисионара” налазио се и Роберт Лансинг, амерички државни секретар за спољне послове, човек који је “у европском рату видео погодно средство за остварење америчких државних интереса” и који је концепцију америчке неутралности уобличавао тако да она буде “веома благонаклона према савезницима, а неповољна за Централне силе”. Пуна четири месеца вођено је правно и дипломатско надмудривање око насталог спора – у коме је Лансинг био незаобилазна личност –, а Михаило Пупин, и сам “до грла” у целом случају, ниједном није тражио помоћ од г. Лансинга који га је “познавао”, још мање од истога тог Лансинга свога наводног пријатеља.
Пупиновим доприносом србској ствари током Великог рата и личним познанством са Вилсоном и Лансингом баве се и Владимир Гречић и Марко Лопушина, па кажу:“Пупин је остао у историји забележен не само као професор и научник, већи као друштвени радник и патриота обе домовине, а изнад свега понос народа из којег је потекао. Наш народ је неизмерно задужио својим хуманизмом и родољубљем, особито заслугама које је стекао као почасни генерални конзул Србије у Њујорку, председник Србског народног савеза у САД, организатор у прикупљању материјалних средстава, опреме и медицинске помоћи, као и добровољаца из САД за Први светски рат, као и на Мировној конференцији у Паризу. За време педесетодневног рада у Паризу, Пупин је много допринео томе да сви чланови америчке делегације потпуно разумеју југословенске тежње и жеље. Стога је Пупин својим личним познанством с председником Вилсоном и министром спољних послова Лансингом, допринео да се границе Југославије што повољније повуку и да у састав државе СХС уђу Далмација, западна Словенија, део Славоније и Барање и његов родни Банат”.
А да заиста није био Вилсонов школски друг, да није са њим био пријатељ, те да се са њим није премного ни познавао, сведочи и сам Пупин својим писмом Хинку Хинковићу (1854-1929), члану Југословенског одбора, писаним 22. септембра 1916. године, у коме и не помиње председника Вилсона, изабраног на то место као кандидат Демократске странке, већ се позива на неке своје несигурне везе (обећано му је, ако га убеди), са бившим републиканским америчким председником Теодором Рузвелтом (1858-1919):
“Аустрија живо ради преко својих консула и њихових агената, преко католичког клеруса и преко плаћених новинара, да спречи ширење југословенске идеје међу Хрватима и Словенцима, па чак и међу Србима… Али ја сам уверен… да ће успех у будуће бити све лепши када се… (по)купе међу многобројним српским, хрватским и словеначким братствима резолуције, у којима ће се тражити да се Југословени у Аустрији саједине са Србијом. Те ће резолуције бити употребљене да упливишемо на комисију, коју ће на сваки начин послати американска влада на конгрес мира.
У конференцији са г. Теодором Рузвелтом, бившим председником Уједињених Држава, а садашњим вођом републиканске партије, обећано ми је да ће г. Рузвелт а са њиме и цела републиканска партија изјавити преко штампе да је жеља американског народа да се сви Југословени саједине у једну јединствену независну државу. Уверен сам да ће то обећање бити испуњено чим убедим Рузвелта да југословенски народ то заиста и жели”.
Извесно је да Михаило Пупин ни једном једином речју није поменуо своје “пријатељство” са председником Вилсоном и заједничке школске дане, чак ни онда када је у Панчеву, 1919. године, свечано обележаван “Дан Вилсона” и када је он, замољен да изговори штогод о Вилсону и Америци, рекао и следеће:
“Председник Вилсон је идеалиста, и тај његов идеализам ја дубоко поштујем, дивим му се. Али свечано поричем да је тај његов идеализам само ‘оаза у безграничној пустињи материјализма’, ако се подразумева да су и Седињене Државе један део те безграничне пустиње. Ја верујем да се израз ‘материјализам’ не сме примењивати на Америчке Сједињене Државе… На западном фронту било је два милиона америчких бораца… Америка не тражи ни земље ни градове, не тражи ни овлашћења да се наметне за тутора туђим крајевима; не тражи ни велике ратне одштете… Без икаквих ограда тражи правичност за мале народе.
Неки од наших савезника, када је дошло до густог, ставили су на пазар југословенску Далмацију, Истру, Корушку и Ријеку. Америка је данас једини несавитљиви заточник ваших југословенских права на те крајеве… Амерички мужеви и жене трчали су на све фронтове и ту, у сред разних опасности и непогода, пазили и неговали ваше болеснике и рањенике. Хранили су гладне, босе и голе, обували и одевали. И чинили су то пре но што је Америка сtупила у рат. Да ли је потребно да вам наглашавам: како је она америчка мисија, 1915 године, спасла Србију од језиве пустоши страшнога тифуса и да неколико Американаца, жртава ове немани, лежи данас сахрањено на српским гробљима?… Зато нека идеализам председника Вилсона, у очима вашим, увек значи само једно – идеализам Америке”.
Без обзира на толику Пупинову американску самоувереност, ваља рећи да се Американци нису баш претргли “трчећи на све фронтове”, ако је било храњења, обувања и одевања – били су то појединачни подухвати, а Пупиново “наглашавање” да је нека “америчка мисија, 1915, спасла Србију од језиве пустоши страшнога тифуса” може се прихватити тек као преголема неистина, или измишљотина једног самохвалног прирођеног Американца. Јесте да су бројне медицинске мисије дошле са стране, неке и из Америке, да помогну у лечењу оболелих од пегавог тифуса (било је и оних који су у том подухвату умрли), али је једина истина да је епидемију пегавог тифуса у Србији зауставила енглеска војна мисија коју је од 15. фебруара до 10. јуна 1915. године предводио др Вилијам Хантер (1867-1937), управник епидемиолошке клинике у Лондону. Као потврда, ево неколико појединости о томе:
Енглеска војна мисија за рад у Србији, под званичним називом Британска војна болница при србској војсци (British Мilitary Hospital attached то the Serbian Armies), установљена је 15. фебруара 1915. године, одлуком Министарства за рат Уједињеног Краљевства, а за њеног команданта постављен је др Вилијам Хантер, за ту прилику произведен у пуковника.
Мисија је добила изричиту наредбу да се не бави лечењем оболелих. Њен основни циљ био је усмерен на превентивни рад: требало је снимити ситуацију на терену, у целој Србији, и предложити мере којима би се најпре спречило ширење епидемије, што би довело до њеног гашења.По доласку у Србију, Хантер је србском санитету изнео “главне препоруке, а оне су се односиле првенствено на вашљиву природу пегавог тифуса и рекуренса (повратног тифуса) и строги захтев да сваки човек и жена у Србији помогну у рату против епидемије, баш како су се успешно борили против Аустријанаца. Смрт вашима; како ратовати у овом новом рату; како убити ваши простим практичним, домаћим средствима”.
После двадесетак дана припремних радњи, мисија је, 15. марта, србској влади предочила потребу да се дотадашња борба против тифуса измени, те да се, уместо лечењем, даље ширење болести спречи “превенцијским мерама, згодним по једноставности и масовној примени, којим се ширење епидемије може зауставити и тиме олакшати притисак на болнице”. У том смислу, предложене су и “мере које треба да присвоји влада, управе градова и болница да би спречили ширење пегавца и рекуренса (повратне грознице, рекурентног, односно повратног тифуса – ИП)”:
1. Обавезна пријава оболелих, њихова изолација и депедикулација у болницама;
2. У градовима и селима обољевања пријављују домаћини;
3. Лична чистоћа болесника и уништење инсеката у рубљу, одећи и постељини;
4. Смештај оболелих у болнице где је то могуће;
5. Лична заинтересованост сваке особе за борбу против ове болести;
6. Јавност обавештавати плакатима и новинама;
7. Формирање јавних дезинсекционих станица;
8. Формирање новоимпровизованих парних дезинсекционих буради (barelle desincector), осмишљених “као тако просте, тако јефтине и тако лаке да се могу израдити у сваком броју и у сваком селу, чак и у сваком домаћинству у земљи”. Већ 16. марта све предложене мере почеле су да се предузимају широм Србије, и у грађанству и у војсци.
Уз прекид железничког саобраћаја и укидање војничких одсустава, започета је и депедикулација помоћу србског бурета. За сваку чету (око 250 војника) обезбеђено је по једно буре, а поступак је понављан сваке две седмице. Формирани су и санитетски возови за дезинфекцију.
Резултат свих тих активности био је радикалан преокрет у борби против пегавца и вашљивости, тако да је епидемија завршена већ 17. маја; мисија је могла из Крагујевца кренути према Енглеској 10. јуна, а из Солуна 14. јуна 1915. године.
Рад Хантерове мисије, састављене од двадесет шест лекара и једног бактериолога, убедљиво је показао какав је ефекат превентивних мера кад се оне истовремено примене на целој угроженој територији. И показало се да су србске власти, војска и народ с одушевљењем прихватили све препоручене противепидемијске мере, тако да је епидемија пегавог тифуса у Србији из прве половине 1915. године брзо заустављена и угушена; у другим земљама које су се суочиле с тифусном епидемијом (у Русији, Аустрији, Бугарској, Пољској, Румунији), стопа обољевања одржавала се током целог Великог рата.
Када Пупин каже да су Американци “хранили гладне, босе и голе, обували и одевали” Србе и за време своје неутралности, он “заборавља” (и не казује) да је неки месец раније, како то сведочи Јелена Лозанић, у Америчком одбору за помоћ Србији најпре прихватио наум да прикупљеним новцем треба купити и “послати храну, лекове, одело, болнички материјал”, да би само два дана касније променио мишљење и предложио “да се не помажу деца, већ да се новац употреби на подизање једне пољопривредне школе”.
Пупинови односи са сународницима. Са гледишта Пупинових биографа, које у најуопштенијој форми, али зато врло сликовито, представљју већ поменути Грчић и Гњато, “Михаило Пупин је у себи ускладио два животна циља – ‘амерички сан’ о успеху и богатству и ‘национални идеал’ о слободи”. И, даље, Пупин је “међу нашим исељеништвом у Америци радио на усаглашавању националних и демократских идеала, те је, стога, он “крупна историјска личност којој (Срби) трајно дугују… за крупан допринос у остварењу својих виталних националних циљева”.
Истина је, заправо, да је Пупин готово цео свој “политички” живот у Америци провео у сукобима са својим сународницима, да би тек 7. априла 1921. године, Српско коло, лист намењен србском сељаштву, на 4. страни, под насловом “Једна радосна новост” и са потписом М. Јанковић, објавило да је свему томе дошао крај:
“Давно очекивана жеља Срба у Америци остварена је. Сјединили се савези ‘Србобран’ и ‘Слога’… Овај чин америчких Срба за похвалу је са две стране. Прво, сјединила се браћа, која су нахушкањем себичне господе, чак постајали и међусобни непријатељи. Тако је нестало и тога непријатељства, која су нам свуда сметала. Осим овог великог успеха, постигнут је овим сједињењем и други велики успех америчких Срба, надничара.
Амерички Срби, надничари, ослободили су се једног опасног трговца са радничким жуљевима, ослободили су се проф. Михајла Пупина, који нас је тровао најгорим отровом пуних једанаест мјесеци (треба да стоји: година – ИП). Тај опасни отров био је завађање два рођена брата, два мукотрпна јадника, два неука бивша сељака, сада фабричког изнемоглог надничара. Јест, пуних једанаест година, за своје личне интересе, Михајло Пупин је уживао ако се два рођена брата заваде и покрве.
И што је најстрашније, ми смо се тешко ослободили овога професора, трговца са радничким жуљевима. Знао се он највештије нама улагивати. Имао је своје људе међу нама, који су га увек славили и величали. Имао је своја два листа овде, а један у Банату (Банатски гласник – ИП).
Но последња конвенција савеза Слоге разголити га потпуно. Тамо је притеран био до зида и даље није могао. Тамо је свима нама пљунуо у лице, зацерио се и рекао, да он неће уједињене Србе у Америци, јер ће се тиме открити његова недела, његова гнусна трговина са радничким жуљевима.
Савез Слогу је толико задужио да би морао пропасти. Савез Слога је оправљао, плаћао кирију, удешавао тако звани Српски Дом у Њујорку, а кад се погледало у грунтовници тамо се пронашло, да то није Српски Дом, него властита кућа Михајла Пупина. На ту Пупинову кућу ‘Слога’ је потрошила преко 30 хиљада долара и још у њој плаћала кирију.
Савез Слога је купио штампарију за 8 хиљада долара за свој посао. Али, пронашао је Пупин, да се не исплати држати ту штампарију, јер је он Пупин на друго име почео своју штампарију, у коју је однешено све боље што се могло из Слогине штампарије.
Тако је под управом М. Пупина савез Слога остао без штампарије, морао је штампарске послове огромном сумом плаћати Пупиновој штампарији. Само за 4 последње године био је рачун близу 50 хиљада долара. И још је морао савез Слога да плаћа кирију за просторије, где су били смештени упропашћени остаци њене штампарије.
Силни чланови савеза Слога беху овде без породица. Породице су им ту у Европи. За време рата, тај новац, тих наследника у Европи, био је смештен у зајмове и у готовом новцу у банкама. Сума тих наследника близу је 400 хиљада долара.
Да би тај новац М. Пупин могао преко себе изаслати у Европу, отворио је он неку банку. И пре конвенције већ је слао новац наследницима. Али, не у доларима, него у динарима. А како нико није знао каква је вредност новца, Пупин и његова црна камарила спремили су се у велико, да ће њима пасти у део, да тај новац сав испошаљу у Европу. Рачуна се да би, према њиховом проценту, који они узимају у банци, Пупин зарадио неких 100 хиљада долара. Али свесни делегати Савеза то одма обуставише.
…Тешко нам је било свладати овога трговца-професора, јер смо сви држали, да он није у тој трговини главни. Али, кад дохватисмо и проучисмо ону лепу народну: с главе риба смрди, видесмо, да је само Пупин једини остао да смета нашем напретку и бољитку, јер је трговац са раднич-ким жуљевима и противан сваком сложном раду Срба.
Но данас је он побеђен. И то потпуно… Сједињени наши савези запечатише политичку раку Мише Пупина, из које се више никада дићи неће”.
Несумњиво, банка на коју се ова вест односи тиче се Србско-американске банке чији је директор (негде га зову: гувернер) био Павле Хаџи Павловић. Он, као најближи Пупинов сарадник, Пупинов секретар, морао је спадати у групу оних “неколико” који су се, према ономе што је 1. октобра 1918. године Срдан Гајић писао србском Министарству спољних послова, борили “само за опстанак… да би себи осигурали што лакши живот” .
Извесну потврду таквом размишљању налазимо и у приповести о згради Етнографског музеја у Београду, грађеној за Берзу (glassrbije.org/privreda/
Врло скроман
Првог децембра 1933, поводом наводне седамдесет пете годишњице Пупиновог рођења (јер их је човек тада имао свих седамдесет девет), у Матици србској у Новом Саду одржана је свечана седница, а главни говорник био је већ помињани Миливој Матић. Његов славослов, објављен годину дана касније у Матичином Летопису, на више од осам страна, овде ће бити представљен са свега четрдесетак редова:
“Живот нашег великог Војвођанина, Г. Д-ра Михајла Пупина, исто је што и живот Војводине… На Мировном конгресу у Паризу, Михајло Пупин стекао је бесмртне заслуге за целу Југославију својим меморандумом Вилсону. Српском народу у Војводини служи на највећу част… Његова особа је оличење наше народне способности… Судбину Великог рата решава Америка у корист потлачених, а за зеленим столом даје велики Вилсон прилике свом професорском колеги Михајлу Пупину, да својим мишљењем и саветом допринесе решењу многих питања у нашу корист…
Михајло Пупин умео је својом личношћу и својим целим бићем да свуда и на сваком месту прикаже у најлепшем виду наш југословенски народ, а пошто се он никада није одрекао припадности том малом народу… сасвим је природно да је Вилсон у њему и тражио и нашао најбољег саветника за решавање многих југословенских проблема. Поред великог Вилсона нашао се дакле као десна рука за наше ствари Михајло Пупин… Његовој речи веровали смо ми, али његовој речи веровао је и неумрли Вилсон. На тај начин, дошао је наш земљак Војвођанин у положај да игра знамениту и историску улогу у заокруживању граница Југославије…
Он нас је задужио својом сарадњом на конференцији мира у Паризу. Наша делегација на Мировној конференцији у Паризу… суочила се са трагичним тешкоћама. Ове су потицале из уговора, које су са великим савезницима имале Румунија, у погледу Баната, и Италија, у погледу Далмације, Истре и делова Словеначке. Румунији је обећан цео Банат до Тисе, Италији пак цела Далмација, цела Истра и знатан део Словеније. Иначе, и сами Американци сматрали су, да би према Мађарској била наша најбоља граница Дунав и Драва. Претседник Вилсон у својим одлукама ослањао се на извештаје стручњака, који су питање проучили… Мудри Никола Пашић је схватио ситуацију и одмах је позвао Пупина у Париз, јер витешка Србија, мучки нападнута од две велесиле, није имала никакве територијалне уговоре. Пупин је дошао одмах у Париз и развио огромну делатност, налазећи се у сталном контакту са Југословенима и Американцима… У Паризу упутио је на основу темељних и објективних информација, добивених од српских, хрватских и словеначких научењака, меморандум претседнику Вилсону, који је на овога учинио такав утисак, да је Вилсон одрекао да призна важност уговорима, које су Румунија и Италија пре ступања у рат склопиле са савезницима… Овом сарадњом Пупиновом спасени су за Југославију српски делови Баната и Барање, даље Међумурје, Далмација и западни делови Словеначке”.
Показало се да је, иако у дубокој старости, Пупин пажљиво пратио шта се о њему пише у Југославији, тако да је Матић могао бити обрадован писмом које му је стигло из Америке. А у томе писму, између осталог, пише да се “пре Вас врло мало писало у Југославији о моме раду на париској Мировној конференцији. Мој рад на тој конференцији много је боље познат Американцима него Југословенима, мада се пок. Пашић о њему врло похвално изражава у његовим писмима пок. Стојану Протићу. Не знам зашто су Југословени, а нарочито Срби, о њему ћутали”.
Михаилу Пупину није могло бити дато да дочека одговор који је 1985. године на ово питање дао др Никола-Коча Јончић (1922), партизански првоборац, “високо котиран официр ОЗНЕ” (Одреда за заштиту народа), својевремено председник Матице исељеника Србије, једно време (1978-1982) и члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије:
“Успехе у Паризу Пашић и други политичари приписивали су себи, да би стицали поене у страначкој јагми око власти. Разочаран у такав однос, и неупућен у његову суштину, Пупин се непосредно пред смрт 14. децембра 1934. године и сам питао – који су томе разлози”.
Коча Јончић није умео друкчије него идеологизовано:
Никола Пашић припадао је “ненародним режимима”, због чега је спречио, он “и други политичари”, да се у Краљевини Југославији више пише о подвизима Михаила Пупина на Конференцији мира у Паризу. При томе, он се није досетио да је Михаило Пупин, свега четири године по догађају, док је све још било “вруће”, своју улогу на тој Конференцији препричао у четрдесетак речи (укључујући предлоге, свезе и помоћне глаголе), смештених у свега пет редака, а могао је опширније, нико га није ометао док је сам писао свој животопис. Тако док су у животу били “Пашић и други политичари”, нарочито они који су имали непосреднијег додира са конференцијским збивањима. Тек када су они отишли из живота, Пупин се досетио да хвали Матићеву “похвалну песму” и да постави питање због чега се раније није тако писало, док су у животу били Пашић и другови, они који су, како нас то лепореко уверава Коча Јончић, на тај начин “стицали поене у страначкој јагми око власти”.Могло би бити да су др Симић и Бoрис Субашић од њега позајмили тврдњу да су га политичари “помињали само понекад, када су морали, али су редовно присвајали или прећуткивали његове заслуге”.
Пупинов култ брозовскога типа
Иако је све то баш тако, у србској јавности још увек се, упорно, протурају “култне” тезе налик оној коју смо слушали четрдесетак брозовских година: да није Михаила Пупина било – не би ни нас било.
Једну прилично свежу потврду такве логике “личнога култа” налазимо у београдским Вечерњим новостима од 11. маја 2014. године, у тексту Р(ада) Драговића под насловом “Научник скројио државу”, наднасловом “Михајло Пупин, осим у науци, имао велике заслуге за исцртавање граница на Балкану и истицао се својим патриотизмом” и поднасловом “Захваљујући Пупину Краљевина СХС одбранила територије”.
У једном делу, тај текст гласи:
“Највеће заслуге за исцртавање граница новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца на мировној конференцији у Паризу 1919. године припадају – научнику Михајлу Пупину. Без његовог ауторитета и дипломатске вештине нова држава на Балкану остала би без готово целе јадранске обале, Баната, Барање и Међумурја, као и Македоније која је требало да се подели науштрб Србије. Велико је питање и да ли би Блед и Триглав данас били у саставу Словеније.
Српска делегација у Паризу имала је тежак задатак да за чојаним столом одбрани победу стечену на бојишту. Захваљујући угледу који је у САД и код председника Вудроа Вилсона уживао велики научник, нова јужнословенска краљевина добила је подршку ове земље и извојевала велику дипломатску победу. Да се то није догодило, велики делови данашњих територија Србије, Хрватске, Словеније или Македоније били би припојени Румунији, Бугарској, Аустрији, Италији…
Епизода са париске конференције, која је и формално прекројила Европу, само је једна од политичких битака које је водио Михајло Пупин. Дипломатске мисије, које су досад биле у сенци истицања његових научних заслуга, истражио је и сместио у корице књиге под насловом ‘Звоно слободе’ публициста Жељко Шајн. Монографија, која ће ускоро бити промовисана на великој свечаности у београдском Народном позоришту, баца ново светло на Пупинову улогу у великим историјским дешавањима”.
Кончина
Михаило Пупин умро је у Њујорку 12. марта 1935. године. Сахрањен је на гробљу Вудлон, у њујоршкој градској области Бронкс.
На гробној плочи, као година рођења, уклесано је: “1858”.
Према ономе што се средином новембра 2004. године могло чути у једној америчкој телевизијској емисији посвећеној годишњици његовог рођења, Михаило Пупин поседовао је највеће имање у држави Њу Хемпшајр, у Норфолку, а кућа на њему грађена је од камена увезеног из Југославије.Имало се, могло се.
А како, ко те пита.
А ко те пита и откуд настојање бројних званичних историчара, аналитичара, новинара, публициста и разних других пупиниста, међу њима и самоовлашћених “цртача” Пупиновог лика и дела, да се култ Највећег Сина Наших Народа И Народн
Мада, ако те неко и приупита… можда је то нечији налог, не зна се чији, да те одучи од вере у истину.
Живети у страху од једнокњижне “учености”
На крају, као прилог заглупљивању “радних људи и грађана” у Србији – кроз замену брозовског култа пупиновским -, дописују се две цртице.
Прва: Пре седам-осам година гостујући у Историјском музеју Новог Сада и поштапајући се бројним грешкама у размишљању (почев од погрешног МихаИловог именовања) и разним судовима заснованим на неистинама и домишљањима, извесна Александра Нинковић Ташић, председник неког удружења за бригу о очувању (заправо о обожењу) Пупиновог лика и дела, “жена која је вратила Михајла Пупина у земље Светога Саве” и, стога, била проглашена за “личност 2016. године”, жена изузетне красноречивости (због које су Латини сковали изреку eloquentiae unda, sapientiae gutta, Србима познату као речитости море, мудрости кап) – потрудила се да себе представи као овлашћену да “усаврши” култ МихаЈла Пупина.
Друга: Пре три године, 13. октобра, у емисији “Агапе” незнано које телевизијске станице, ватрен причалац – мање о Пупину (и он о МихаЈлу), више о Александри –, био је неки Љубомир Ранковић, за кога сам током емисије сазнао да је др од нечега и да уређује “Глас цркве”, ваљда у Шапцу. Оно што је у целој његовој причи могло бити најзабавније, јесте непристојно инсистирање на Александрином познавању Пупиновог “живота и смрта”, на њеном труду да Пупин буде представљен свету у пуном светлу, да она то ради као да јој је презиме Пупин, после чега је пита није ли њен муж љубоморан на толико њено “пупиновање”.
Ако је све то онима који понешто знају о Пупину могло бити помало и неукусно, Александри није, она је за све то време имала разјапљена уста у осмех “од ува до ува”.
Наредног дана позвао сам телефоном “Глас цркве” (015-349 309) и одмах наишао на његовог уредника. Утрошили смо скоро пола сата у обострано једносмерној причи о његовом одушевљењу Александриним небулозама о Пупину. Своје тврдње (на које се позивао више пута) ослања на оно што је забележио Николај Велимировић (1881-1956), до избора за владику жичког (1919) суплента Богословије Светога Саве у Београду, али никако не казује шта је то он забележио.
Зло велико, у Земљи Србији упорно се из једне књиге учи, толико упорно да се и једнокњижних “учитеља” и једнокњижне “учености” треба бојати.
Илија Петровић/Васељенска
Бонус видео
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.