Не треба се клети у Стојана

Електронском поруком (мејлом) од данас, указује се на текст Бориса Субашића “БЕЧКИ АГЕНТ ЈИРЕЧЕК ПИСАЦ ИСТОРИЈЕ СРБА: Како су Хабзбурзи измишљали прошлост Балкана”, објављен у јучерашњим београдским “Вечерњим новостима” (хттпс://њњњ.новости.рс/ц/култура/вести/1136582/бецки-агент-јирецек-писац-историје-срба-како-хабзбурзи-измислјали-прослост-балкана).

Већ нас уводна реченица подучadва да “СРБИ, као и остали Балканци, себе често спознају туђим очима, у светлу предубеђења и интереса научника великих сила који су им писали националне родослове”, да би као најзначајније доказно средство за ту тврдњу био употребљен “Јосиф Константин Јиречек, аустроугарски филолог, историчар, дипломата и политичар чешке националности, који је 1911. објавио чувену ‘Историју Срба’ која се и данас често представља и прихвата као апсолутна истина о српском народу, иако је превазиђена новим доказима и сазнањима”.

Агент хабзбуршки или не, мање је битно, али под повелик знак питања ваља ставити оцену “да Јиречек није имао превелики утицај на српску историографију 19. века која је већ имала континуитет”, те да су “њени великани, као што је Стојан Новаковић, имали су критички став према Јиречековом раду, у коме је он српску баштину упорно гурао у неку непостојећу јужнословенску”.

За почетак, ваља знати да су “знања” зва­ничне “срп­ске” историјске науке (и не само историјске) о прошлости соп­стве­ног народа, “знања” која су “у црно завила” однос “интелек­ту­алне елите” у Срба пре­ма србском културном и историјском на­слеђу, србским пре­дањима и србском завештању и која истом том наро­ду, већ данас, прете потпуним уни­штењем, утемељена на “научним” достигнућима та­ко­зване берлинско-бечке историјске школе и наметнуте срб­ск­о­м народу пре скоро подруг века, на Берлинском конгресу 1878. го­дине.

Тада, да би Србији била призната (и уде­ље­на јој) само­стал­но­ст, кључни за­хтев западних европ­ских сила био је да се срб­ски народ од­рекне своје на­ционалне ис­то­рије старије од Немањића (њих није било могуће “укинути” јер су били жив део националног памћења) и при­х­в­а­ти “на­учна” правила успостављена у берлинско­-беч­кој историј­ск­ој шко­ли, званој и нор­дијска, правила којима су и до тада “увођени у ре­д” Срби школовани на западној страни. А да би преузете (наме­т­ну­те) обавезе могле бити ис­пу­њене до кра­ја, на том “но­вом та­ла­су тре­з­ве­ности и по­литике ре­а­ли­зма” мора­ли су се наћи не баш бројни тада­шњи србски ин­телектуалци; њини пред­водници и нај­значајнији зато­чни­ци те нове “научне” логике би­ли су Сто­јан Нова­ко­ви­ћ и Иларион Руварац.

Како Субашић није помињао Руварца, И овде ће бити речи само о Стојану Новаковићу – по схватању овог потписника, повеликој штеточини за србску историографију – по чијим је рецептима, нова “српска на­ука” кренула са св­е новијим “критичким” причама о србској про­шлости, причама у којима није било места ни за народно преда­ње, ни за она знања ко­ја су до тада била позната у србској ис­то­ријској науци. Под ут­и­цајем те и такве школе, у делу срб­ског народа окренутог тако­зв­а­ним европским вредностима почела је тада да се не­гује ло­гика до­казаних србских непри­јатеља са стране, по ко­ј­ој србски народ н­е треба да се бави националном прошлошћу, већ треба да се ок­р­ене будућности. Ту исту ло­ги­ку, и у нашем време­ну, са­да још жешће, “препоручују” исти ти срб­ски непријатељи, а инте­лектуалци по­т­е­кли из истог тог на­рода здушно се труде да је на­метну сопственом народу, нешто кроз школски систем а нешто пу­тем најразли­чити­јих “теоријских” при­ти­сака на подсвест срб­ски­х људи, нарочито пу­тем средстава масов­ног општења.

У журби да та нова логика бу­де пред­ст­ав­љена тадашњем ма­ло­бројном србском интелектуал­ном слоју (нај­ве­ћим де­ло­м шко­ло­ваном на европском Западу, по већ разрађе­ној ре­це­п­тури но­р­дијске школе), ко­ме је остав­љено да га пренесе буду­ћим србски­м ђа­цима и сту­дентима, Стојан Новаковић је напи­сао студију под на­словом Срп­ск­е обла­сти X и XII века пре владе Не­мањине. Да би оно што је написано одмах добило на тежини, али и да би могло по­служити као основа новој “науци”, тај спис об­јав­љен је већ 1879. године, у Бе­ограду, у Гласнику Србског уче­ног друштва, претече Српск­е краљевске ака­демије, данашње наводно Срп­ске академије наука и уметно­сти.

На овом месту навешћемо само неко­лико појединости које од­сликавају “научну” вредност Нова­ко­вићеве логике:

“Извори, по којима нешто знамо о српској географији пре Немање, сачувани су нам у записима Константина Порфироге­ни­та (који је међу 949-952 писао своју књигу De administrando imperio) и у летопису попа Ду­к­љанина, који је у приморју зетском на ла­тински преведен у првој полови­ни XII века, из некаква словен­ског, никад после ненађеног рукописа. Кон­стантин Порфиро­ге­нит казује нам своје знање о нашим земљама тек у општим црта­ма, ретко се упуштајући у појединости. Летопис дукљански негде се слаже с начином казивања Константиновим, негде тек од њега одступа, упуштајући се већма у ситнице. Константин Порфироге­нит је, по своме положају већ, црпао из најбољих извора, до којих се у Цариграду доћи могло; поп дукљанин је живео у приморју тих земаља, радио је своје дело у старости… и био је у прилици, да по­т­пуно познаје земљу, о којој пише. Јер и ако су приче летописа ње­гова о многима догађајима сметене или очевидна појезија – гео­гра­фијско његово казивање свагда је дослед­но и верно, и у мно­гим појединостима, о којима говори, сачувало је и за данашње до­ба реалне доказе о својој истинитости” (Ст. Новаковић, Српске области X и XII века пре владе Нема­њине, Гласник Српског ученог друштва број XLVIII, Београд 1879, 1-2).

Иако му је могло бити познато да се мудар свет често пошта­па латинском сентенцом timeo hominem unius libri, бојим се човека који из једне књиге учи, Новаковић је, самосвесно надмоћан, изја­вио да су нам “извори, по којима нешто знамо о српској гео­гр­а­фији пре Немање, сачувани у записима Константина Порфироге­ни­та”, поменувши при томе и врло сумњив Летопис попа Дукља­нина у латинском преводу “некаква словен­ског, никад после не­на­ђеног ру­кописа”. Стога, посебно забавним треба процењивати Новако­ви­ћево разматрање шта се пре Не­мање сматрало Срби­јо­м, нарочи­то због тога што ње­гово разми­шљ­ање не нуди одго­во­р на питање како је то једна Србија, сабијена у неке планине дана­шње среди­шње Србије, од­јед­ном, из чиста мира, мо­гла достићи држа­в­не, по­литичке, вој­не, културне, градитељске и сваке друге вр­едности не­мањић­ког времена. Али, зато, он тамо каже:

“И Дукљанин и Порфирогенит, а нарочито последњи, говоре о до­га­ђа­јима политичким, и помињу племена и области, која су самостално уче­ст­вовала у историјској борби за самостални живо­т. Видеће се, да је про­стор таких области мањи не само од оне етно­графске раширености на­ше­га пле­мена, коју данас видимо као ре­султат средњевековне наше историје, него да је нешто мањи и од онога простора, за који се може ми­слити, да су га Ср­би одмах за­узели. (Срби су, дакле, заузели тај простор, што би зна­чило да су га другоме отели – ИП). Зна се да је Србија оче­ви­не Не­мањине хва­тала само оно клупко планина, које се почиње на јуж­ни­м грани­цама садашње Ср­бије. Мали народи, кад хоће да у области ве­ћих отпочну мучну борбу за своје самостално народно и политично би­ће, обично почињу тај свој посао из планина. Планине су у свако доба таким народима и колевка и последње уточиште слободи… Ако је српских насе­ља и било још онда око Бе­ограда, у равном Посављу, на доњој Дрини, на Ко­со­ву пољу, по Метохији, по пито­мом Колубарју, она су била сувише на дохва­ту уређеној сили ви­зантијских војничких средишта, да би могла или разви­ти засебан народни живот, или да би уз развијен могла пристати… Српска пл­емена, дакле, пре Немање во­ди­ла су двојак живот: једна су би­ла непосре­д­но потчињена средиштима ви­за­н­тијским, и њих нити по­миње Порфироге­нит, нити о њима има шта писа­ти поп Дук­ља­нин, она су изгуб­ље­на била за на­родни живот; друга су, закло­њена зго­д­ним земљиштем, сваг­да чувала ма и сенку своје самостал­но­сти. Њихов рад је постао осно­ва раду Немањином; њима припада ис­торија до Немањића… Тако на стр. 274 читамо цитат из гла­ве 32 де­ла дde administrando imperioо, да је цар дао Ср­бима на насељавање зе­м­ље које се сад зову Србија… Поганија (област око Нерет­ве – ИП), Требиње и Конавли, пошто су оне остале пусте иза Ава­ра” (Исто, 3-4).

Свој “научни” став да је “цар дао Србима на насеља­вање зе­мље које се сад зову Србија”, Новаковић темељи и на сопстве­ном “зна­њу”, ваљда стеченом раније, “да је Србија пре Не­мање хва­та­ла са­мо оно клупко планина, које се почиње на ју­жним границама са­дашње Србије”. Његово је разматра­ње по свему произвољно, јер из њега самог израња и питање због чега су се Срби, по наводном преласку преко Дунава, запутили тако далеко, а нису се зауста­ви­ли у неком бл­и­жем пределу, прикладнијем за живот, макар и пл­а­нинском. Од­говор који нуди и себи и својим читаоцима – да “мали народи, кад хо­ће да у области ве­ћих отпочну мучну борбу за своје самостално на­родно и политично би­ће, обично почињу тај свој по­сао из планина”, те да су “планине у свако доба таким народима и колевка и послед­ње уточиште слободи”, није особито уверљив ни њему самом; види се то и из његовог невољног признања да је срб­ских насе­ља “било још онда око Београда, у равном Посављу, на доњој Дрини, на Ко­со­ву пољу, по Метохији, по пито­мом Колубар­ју”, односно по целој данашњој Србији. Мада он тај свој став ус­ловљава речју “ако”, у наставку без икаквог околишења признаје да су та србска племена “би­ла непосре­д­но потчињена средишти­ма византијским, и њих ни­ти по­миње Порфироге­нит, нити о њима има шта писати поп Дук­ља­нин”.

И мора данашњи читалац поставити питање како се то Нова­ко­ви­ћу омакло да напише нешто што није истекло из Порфиро­ге­нитовог извора, нарочито кад се онда знало “да је Србија оче­ви­не Не­мањине хва­тала само оно клупко планина, које се почиње на јуж­ни­м грани­цама садашње Србије”.

Што се тиче Новаковићевих србских племена да ли “изгуб­ље­них за народни живот”, да ли са “ма и сенком своје самостал­но­сти”, у сваком случају оних племена која су постала “осно­ва раду Немањином”, Милош Благојевић каже да су њихове земље Нема­њина дедовина. Немања је “само обновио, учврстио и уздигао сво­ју пропалу дедовину тиме што је изнова стекао све те територије. Употреба таквих израза недвосмислено потврђује да су у етнич­ко­м погледу припојени крајеви већ тада, а вероватно и раније, би­ли претежно насељени Србима и да су као такви сматрани саста­в­ним деловима Немањине »земље српске«. Овим се, наравно, не искљ­у­чује присуство извесног броја Влаха, па и Грка, али су већину ста­новништва сачињавали Срби” (М. Благојевић, Србија у доба Немањића – Од кнежевине до царства : 1168-1371, Београд 1989, 42).

Кад се говори и пише о србској историји, најбоље ће бити да Стојан стоји по страни.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: