Здравко Пено: ПРОТИВ СОДОМСКЕ ПОШАСТИ – ЗА СПАС БЕОГРАДА И СРБИЈЕ

На телевизији „Храм“ 15. јула текуће године објављено је обраћање јавности у вези са тзв. „еуропрајдом 2022“, чије је одржавање најављено у периоду од 12. до 18. септембра. Концепција емисије „Одговор духовника“ јесте да се на постављено питање анонимног пошиљаоца, изнесе мишљење такође анонимног тумача – тзв. духовника. Повод за саопштење поменутог датума била је упитаност хришћанке шта чинити поводом организовања „великог неморалног скупа на који ће доћи припадници lgbt популације из разних земаља“. Чак и уколико се занемари крајње патетична, чак пијетистичка интонација којом је писмо неименоване хришћанке у прилогу интерпретирано, као и чињеница да се у њеној молби мешају два плана: потенцијални активизам – изражен у првом лицу множине(„не смемо не реаговати“) и, с друге стране, скрушеност од бриге и кајање што се уопште усудила да изнесе мишљење и потражи савет – изражени у првом лицу једнине  („не могу да будем мирна и да то све то гледам скрштених руку“), намеће се утисак увредљиво лоше инсцениране дијалошке форме преузете из рубрика појединих женских часописа. Утисак је и да су писац и питања и одговора једна те иста личност, што само по себи не би заслуживало јавни коментар, будући да то није начин унапређења програмске концепције наше, још увек једине, јавне телевизије под покровитељством СПЦ. Као члан наше помесне Цркве и наставник у високом богословском училишту дужан сам, међутим, да укажем на погрешне ставове самозваног „духовника“ и последице његових у етар пуштених савета, посебно имајући у виду трасирање неадекватног обрасца понашања хришћана у вези са до сада небивалим скандалом који се припрема на српским просторима.

1. Јеромонах се на почетку свог одговора ограђује исказом да он не може да износи став Цркве, када је реч о овом питању, које хришћанка поставља, а из садржаја оног што је рекао у наставку, види се да он не познаје догматски аспект датог проблема. То, што важи за њега, међутим, није свеопшти принцип у Православљу, јер његово незнање није обавезујуће ни за кога. Преподобни Јустин Поповић, благовесник и светитељ нашег времена, научио нас је да истину Цркве може исказати и обичан монах и лаик, а не само сабори Цркве. То не значи да било ко може да наметне свој став за учење Цркве, до кога се долази једногласјем на васељенском сабору и свенародним прихватањем – аминовањем на литургијским сабрањима. Такво искуство је зајамчено живим Предањем Цркве и сведочењем истине коју су дали ђакон Атанасије, светитељ александријски и свеправославни, у време Аријеве јереси, али и монах Максим, велики Исповедник Православља, који је исказао учење Цркве у доба монотелитске јереси. О хомосексуализму као гностичкој јереси је својевремено писао професор Панајотис Христу, савременик оца Јустина, велики патролог и сведок истине Православља. Суштина ове јереси, којој би било потребно посветити знатно више простора и другу форму писаног прилога, овом приликом се може, на основу сведочења Светог Епифанија Кипарског, исказати укратко на следећи начин: Бог постоји као андрогино (хермафродитско) биће, које неки од гностика називају Μητροπάτορ – Мајкаотац или Мајка и Отац свега (Μητέρα καί Πατήρ όλων). Према учењу гностика манихеја, човекова душа у нематеријалном и духовном стању је андрогина. Са уласком у материјално тело губи се то јединство, дешава се раздељење на два пола, мушки и женски, како је то изложено у гностичком тзв. Филиповом Јеванђељу.

Поред безбожништва – савремене јереси усмерене против Бога и Његове твари, које представља безрезервну преданост греху („ако нема Бога све је дозвољено“) и потпуно безумље (рече безумник у срцу свом – нема Бога – Пс. 14, 1), „софистициранији“, тј. демонским утицајима оданији, бранитељи содомске пошасти за своје неморално понашање налазе оправдање и упориште у гностицизму, антиоткривењском учењу о Богу. Ово учење одликује луциферијански бунт против Божијег стварања, његовог поретка, али и човека као бића сазданог по икони Божијој (1. Мојс. 1, 26).

2. Премда мишљење „духовника“, које, по његовој сопственој оцени, може бити и сасвим погрешно и које се „многима неће свидети“, заиста не представља став Цркве, код неких хришћана је, судећи по друштвеним мрежама, наишло на добар пријем. То је додатни разлог за разматрање његових мисли, будући да је реч о не малом народном незадовољству, које би многи да усмере у њима одговарајућем смеру, а не у правцу истине Цркве. Када анонимни „духовник“ износи размишљања на овако важну тему, он тражи од своје слушатељке, а преко ње и свих других, да претходно одбаци све предрасуде и предубеђења настала под утицајем медија и друштвених мрежа. Потребна је, дакле, tabula rasa да би започело уписивање нових података. Први корак је ослобађање од кривице, убризгавањем идеје да ћутање није одобравање и да је то лажна помисао, као да нас је Бог створио немуште и поставио нам идеал да по сваку цену сачувамо овај живот (упор. Мт. 16, 25; Мк. 8, 35). Уместо става Фјодора Михаиловича Достојевског да смо сви одговорни за све, набацује се идеја о неодговорности за опште добро, уз себични изговор да нико „добру хришћанку“ није питао да се та парада дозволи. Ту је и закључак да она „пред Богом није одговорна за тај догађај“. Да би јој било лакше поднети бреме одговорности, следи бомбастична мисао: „Буди сигурна да те Бог неће питати зашто ниси спречила да се одржи парада поноса 2022. године у Београду“. Као да је она једина у стању да се супротстави апокалиптичном злу, које „духовник“, у складу са lgbt терминологијом назива „парадом поноса“.
3. Оштрицу отпора „духовник“ тупи и тиме што одговорност народа пред Богом за оно што нам се догађа, пребацује у прошлост, па тако наводи да је „овај догађај последица наших ранијих греха и пропуста, а не наше тренутне неспремности да нешто предузмемо“. Као да је све што се десило у нашој земљи у правном систему, па и закони сходно којима је „таква парада могућа и законита“, нешто што је трајно обележило историју српског народа. И као да нема ни могућности, ни потребе за променом и одбацивањем такве прошлости. И као да је цео народ, а не мањина, била за придруживање Европској унији, те да смо већински „ми као народ то желели“. Та већина, међутим, била је „гласачка“, и никад реална, а чак и да је већина до недавно била за ЕУ, све статистике показују да је чак преко 80% Срба данас против евроунијаћења, а вероватно преко 99% против одржавања параде срама. С оваквим, далеко поузданијим статистичим подацима не би требало вољу народа спутавати и растакати чекањем нових избора, него подржати и усмерити у правцу испуњења Божије воље. Одлагање решења до нових избора је недобронамеран савет, пошто је по једној светоотачкој изреци, „одлагање доброг дела најподмуклија демонска подвала“. Намеће се, пак, мисао да смо дошли до таквог стања да поједини духовници не брину на првом месту о поштовању Божијих, него противприродних закона донетих насупрот воље народа. Тврдња да „сви они који би сада хтели силом да спрече (параду срама) аутоматски постају прекршиоци закона“, никада није била, нити би могла бити усаглашена са хришћанским правилом вере, нити хришћанским обрасцем понашања. Напротив, могла је бити и може да буде мотив за сведочење истине и аутентичног живота по вери, а Житија светих су препуна крвљу исписаних сведочења Божије истине и правде против многобожачког безакоња. Не треба следити љигавој логици „духовника“ с високим титулама који су протурали лицемерне пароле, попут оне „змију глади, испод ње се вади“, нити трулом законодавству ЕУ, него здравом законодавству Руске Федерације, у којој је пропаганда хомосексуализма кривично дело. То је начин да се успоштује библијско Предање, посведочено и у Старом и у Новом завету, где је содомски грех и грех мужелоштва кажњив не само привременом смрћу, него вечном, другом смрћу, будући да за такве преступнике, уколико се не покају, спасења нема (5. Мојс. 20, 13; 1. Кор. 6, 9).
4. Када говори о конкретним решењима поводом одржавања најављене параде у септембру, неименовани „духовник“ православним хришћанима не саветује активни отпор, достојан Косовског завета и не помиње мото најпознатијег српског мајора, Гавриловића, и његових сабораца, бранитеља Београда у Првом светском рату. Он не саветује чак ни пасивни отпор, у смислу организовања мирних демонстрација против изазивача најгорег од свих нереда, него предлаже да сваки верник „тих дана не излази на улицу и да ни најмање не обраћа пажњу на оно што ти људи буду радили на улици. Онима који живе у тим улицама у којима ће се парада одржати саветовао бих – вели самозвани „духовник“ – да ако икако могу тих дана отпутују негде и не буду ту. Власницима ресторана, продавница и других радњи у тим улицама саветовао бих да тих дана оду на одмор и затворе своја врата. Онима, пак, који морају бити тих дана у тим улицама било по службеној дужности или због немогућности да се негде склоне саветујем да се усредсреде сваки на свој посао и да буду слепи и глуви за све што се на улици тих дана дешава. Онима који су физички јачи и склони тучама, испадима гнева, саветујем да никако не прилазе тим улицама јер ће можда међу демонстрантима бити и провокатора који ће желети да испровоцирају неки сукоб“. Наводећи пример Одисеја, који је био принуђен да прође кроз област у којој су сирене својом заводљивом песмом одвлачиле многе морнаре у пропаст, и који је наредио својим саборцима да запуше уши да их обмањивачке мелодије не поробе, а да њега самог вежу ланцима и да га никако не пуштају све док не прођу кроз критичну област, „духовник“ анонимус одвраћа противнике параде срама од протеста тако што им указује на „моћ заводљиве песме“ содомита. Јер шта је друго песма која привлачи Одисеја и његове морнаре, ако не песма која долази са друге стране, оне која прети пропашћу? Ако је, пак, заводљива песма јуначка, са ове, праве стране, песма коју певају сведоци Божије истине и правде, песма која сведочи о слободи од греха и противприродног безумља, песма победе над похотним страстима, она, дакле, која је спевана у славу Господа, победиоца над сваким злом, зар треба икога спречавати да је пева?

Отпор најезди хомосексуалаца не може бити „помрачење разума“ нити нешто „противзаконито и погрешно“, како говори преплашени и обазриви, а надасве толерантни „духовник“. Такав отпор је јунаштво, будући да је одбрана себе од других, уједно и чојство, будући да је одбрана других од себе, а обоје је природна реакција на зло. Пошто су други у овом случају они који насрћу на наш град, државу и народ, неопходно је показати снагу која је у истини, а не у понижењу противника, управо онако како је то учинио Свети Александар Невски, Христов кнез дубоко свестан да Божија моћ није у сили, него у истини. Сваки хомосексуалац је сам себе до такве мере понизио да се на њега, а не на бранитеље светиње живота, како то мисли сервилни „духовник“, може применити реч Писма: будући да је почетак мудрости страх Господњи (Приче 1, 7), више је него јасно ко је мудар, а ко безуман.

5. Тачно је да „православни хришћани не би требало никога да мрзе, ни на кога да се гаде“, како вели иза кулиса сакривени „духовник“, али је тачно да православни хришћани треба да мрзе сваки грех и да га се гаде, а содомија јесте управо такав грех који изазива Божији гнев, сходно закону Мојсијевом: Ако мушкарац легне са мушкарцем као са женом, обојица би починили одвратно дјело. Нека се погубе и крв њихова нека падне на њих (5. Мојс. 20, 13). Или неко мисли да Бог Старог завета није и Бог Новог завета, него неки други Бог, а не Онај исти који осуђује мужелоштво као грех који се не може ничим оправдати, јер такви неће наслиједити Царство Божије (1. Кор. 6, 9)? Хришћани су позвани да превасходно покажу на делу љубав према својим ближњима, немоћнима и слабима, а тек онда да брину о непријатељима нашег живота и спасења. Лажа је сваки онај који ствари изврће и ставља богохулнике у исти ред са побожнима или содомите у исти ред са својом децом, јер и они су „нечија деца“. Када се Јевреји позивају на Авраама, говорећи да су његова деца, Господ Христос им каже: Вама је отац ђаво и жеље оца својега хоћете да чините (Јн. 8, 44). Када су Константина Философа – Светог Кирила Сарацени питали зашто се хришћани не држе Христових заповести према којима се треба молити и за непријатеље, чинити добро и онима који нас мрзе и гоне, окретати образ онима који нас бију, те зашто поступају супротно овоме, кују оружје, одлазе у рат и убијају противнике, Константин одговара питањем: ,,Ко ће од људи бити истински извршилац закона? Да ли онај ко извршава једну или обе заповести, ако су у неком закону већ записане две заповести и дате људима на извршење“? Када су му Сарацени одговорили да је разумљиво „бољи онај који извршава обе заповести“, Свети Кирило каже: „Христос Бог наш, који нам је заповедио да се молимо Богу и да добро чинимо онима који нас вређају, рекао је исто тако и ово: Од ове љубави нико нема веће, да ко душу положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Ми, дакле, подносимо увреде, али када су оне уперене против заједнице, против друштва, онда устајемо у одбрану један за другога, па и душе своје полажемо, да не бисте ви заробивши браћу нашу, заједно са телима њиховим заробили и душе њихове навевши их на богопротивна дела“. Ова мисао св. Кирила је у складу са Христовим речима: Не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити;, него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу (Мт. 10, 28).

Православни хришћани нису кренули у освајање туђих градова и народа, у било какву индоктринацију њихове деце, него настоје да буду своји на своме. Када „духовник“ каже да су учесници параде „пре свега несрећни људи“, говорећи на другом месту да сваки од њих своју заблуду сматра „за нешто величанствено и да се њом поноси“, јасно је да никаква дијагноза не допире до њих, јер они мисле да смо ми који живимо у складу са природним и Божијим законима несрећни, а они срећни, те да смо ми у заблуди, а не они. Пошто никаквог разумевања међу њима и нама нема, и пошто они не одустају од својих злих планова, не би било исправно да за њихову несрећу имамо саосећање, и још више да ћутке прелазимо преко последица њихове очекиване најезде на наше животе. Сажаљење треба показати према покајнику, а не према насртљивцу. Насилнику се треба супротставити, стати му на пут, научити га „познанију права“.

6. Чему служи констатација обавештеног савременог „духовника“ да „хомосексуалност, блуд и разврат нису ништа ново“ и „да се баш у наше дане знатно шире блуд и разврат и да се знатно повећава број хомосексуалаца“? Неки ће се уплашити њихове најезде, премда су и у броју и по сили незнатни, као што је незнатан број хомосексуалаца у сваком народу, чак и у Великој Британији у којој њихов број не прелази 5% опште популације Британаца. Они, пак, који су утемељени у живом народном Предању и библијској вери знају да је пропаст безбожнику близу, управо када је на врхунцу моћи ( Пс. 72, 2-20 ). Иако се стиче утисак да се ова пошаст не може лако искоренити, будући да је цео један систем иза ње, она се засигурно може зауставити и, штавише, одстранити, и то мирним протестима и снагом воље породичних људи. Наравно, пресудну улогу треба да има свештенство наше помесне Цркве, које треба да, као и у до сада критичним тренуцима наше историје, стане испред свог народа. За углед могу да нам буду и грузијски часни јереји, који су се недавно содомитској пошасти супротставили управо мирним путем. Неопходан је допринос Срба промени тока историје, ослобођењу од западног система лажних вредности, чему смо сведоци, посебно када имамо у виду њихово посртање у борби са руским оружјем и православним погледом на свет.

Протест против содомита не треба унапред пројектовати као борбу разјарених хулигана, „људи који су спремни да се на улици физички разрачунавају са својим неистомишљеницима“, од чега страхује „духовник“. Протест може бити литија породичних људи насупрот помрачених умова који свој грех намећу другима. Најављени број учесника тог срамног догађаја говори да они оправдање траже у броју, зато што грех увек тражи број. Сваки грех се скрива под окриљем таме, а содомити, као слепи мишеви, без духовне оријентације, излазе на светло дана, без стида и зазора, потврђујући ону народну изреку: „Чега се паметан стиди, тиме се луд поноси“. Разлог томе је што, насупрот другим гресима, који представљају погрешну употребу природне енергије, хомосексуализам као противприродни грех, представља потпуно обесмишљење свега природног и нормалног. Према учењу Светог Максима Исповедника, природа нема у себи неприродне законе, него само природне које овај светитељ у Дијалогу са Пиром, поистовећује са врлинама. Свети Максим наглашава да је постојање зла условљено губљењем врлине: „Нестајање врлине јесте почетак зла, пошто се ум страствено занимао оним што се налази са једне и са друге стране пута“. Сваки грех, будући погрешно усмеравање природног и врлинског потенцијала човека у духовно беспуће, представља узрок његовог пропадања, а хомосексуализам, због своје изопачености и циљне бесплодности, представља узрок потпуног обезличења и самоуништења.

7. Бавећи се проблемом педофилије, „духовник“ подсећа да „деца данас одрастају изложена великим проблемима“, а многа од њих су збуњена и затечена бројним питањима у вези с полношћу. То стање је погоршано дрском пропагандом џендер идеолога о родној равноправности, тврдњом да пол није биолошко, него социјално опредељење, да је то пре свега ствар накнадног избора, а не Божије воље приликом стварања човека. Уместо постепеног одрастања и проласка кроз доба детињства, кроз пубертетске мене, небригом родитеља и слабим школским образовањем и васпитањем, деци се нуде инстант решења у погледу њиховог идентитета, која их збуњују и чине несигурном и све више агресивном. То, међутим, не значи да је такво стање увод у хомосексуализам, него да су содомити спремни да искористе свако испуштање деце из руку како би их, ако не привукли на своју страну, а оно бар учинили равнодушним према саблазни коју шире у име слободе у греху. Таква је слобода увек лажна, јер човека чини робом греху; она је без садржаја, будући да оставља пустош и празнину у душама. Наша деца не смеју постати жртве хомосексуалаца, који су најавили да ће у септембру, у склопу једнонедељног скрнављења свега што је свето, чисто и невино, ући у београдске школе и вртиће. Та мрачна идеја кваритеља деце, исказана у песми „Спремите се, долазимо вам по децу“ која се шири по друштвеним мрежама, представља највеће зло које намеравају да учине содомити у својој незајажљивој жељи да поробе цвет младости нашег престоног града. Њиховој охолости и циничном позиву да се спремимо, ми правослани хришћани и породични људи треба да изађемо на црту, одговорно, бескомпромисно, до краја бранећи своју децу.
8. У низу патетичних и с хришћанским маниром неусклађених савета, постоји и једно запажање „духовника“ вредно похвале. Он, наиме, исправно предвиђа да „и када би хомосексуалци постали огромна већина, када би то постала најуобичајенија ствар на свету, они би се и тад осећали одбачено од оне мањине“. Прича о Содому и Гомору из Библије потврђује ту тоталитарну свест хомосексуалаца који су хтели да учине противприродни блуд над Лотовим гостима, желећи да успоставе потпуну власт над његовим домом, као и над целим Содомом. Лот није покушао да ускрати могућност гостопримства другим становницима Содоме, нити је разлог опкољавања његове куће била знатижеља Содомљана, као што неки бранитељи хомосексуализма тврде. Посреди је била посве другачија ситуација, о чему сведочи сами Лот: Људи, браћо не чините таквога зла (1. Мојс. 19, 7), баш као и Содомљани: Сад ћемо теби учинитии горе него њима (1. Мојс. 19, 9). Поквареност и огрезлост у противприродном блуду се нарочито виде у томе што су Содомљани одбацили Лотову понуду да им да своје две невине кћери да с њима чине што хоће, само да оставе његове госте на миру. Тоталитарно зло хомосексуализма, а не грех негостопримства и знатижеље, одвело је Содомљане у вечну погибао, у област таме и смрти, где са демонима имају удела и мужеложници. О томе пише и апостол Јуда (не Искариотски) у својој посланици: као што Содом и Гомор, и градови око њих који се бјеху на њима сличан начин одали блуду и повели за другим тијелом, стоје као примјер, подвргнути осуди огња вјечнога, слично, дакле, и ове сањалице презиру Господство (Божије), а на славе хуле (Јуда 1, 7–8).

На основу библијског казивања о Лоту не можемо никако извести „духовников“ закључак „да би Бог опростио целом граду да је у њему било још само девет људи попут Лота“. Бог не би опростио граду, него би га сачувао од тренутне погибли и уништења које је уследило. Бог не прашта свима због десет праведника у једном месту, него се на основу праведности десеторице даје могућност осталима да остану у животу ради покајања. У Књизи поновљених закона је записано: Нека не гину очеви за синове, ни синови за очеве; сваки за свој гријех нека гине (5. Мојс. 24, 16). Другим речима, као што не страдају праведници због грешника, тако се не спасавају грешници због праведника. Само је један Праведник, који је пострадао због грешника и дао им могућност да се спасу на плану јединства божанске и људске природе у Њему. Али пошто се спасење, према Светом Максиму Исповеднику, одвија превасходно на плану воље, оно је увек добровољно, зависи од одлуке сваког човека. Бог хоће да сачува један град од уништења, али Његов циљ није у томе да се међу људима нађу десеторица праведника. Бог хоће да се сви људи спасу и дођу до познања истине ( Прва Тим. 2, 2-3). Зато речи „духовника“ да свако „поради на самом себи и над онима који су му Богом поверени и да обезбеди да ни у једном граду не завлада толико безакоње да спадне на мање од десет праведника“ представљају сотириолошки минимализам. Број од десет праведника има символично значење и односи се на ситуације и стања у народу које могу довести до овоземаљских катаклизми, ратова, земљотреса и других непогода. Оне се не односе на вечно спасење свих, што је крајњи циљ нашег живота. Закључак „духовника“ да се „тако најбоље брани свој град и своја земља“ јесте тачан само под условом да десеторица праведника постигну да се град преобрази, онако како је Свети Григорије Неокесаријски учинио. Дошавши као епископ у град затекао је само седамнаест хришћана, а када се упокојио у истом граду остало је само седамнаест незнабожаца. Десет праведника је у стању да умилостиви Бога да не допусти катаклизме и најезде противника, а уколико тога нема, уколико су становнци града или земље окорели у својим злим намислима, онда следе немили догађаји од којих се избављају само појединци, попут Лота или Ноја са њиховим породицама.

У случају најезде содомита, десеторица часних и праведних свештеника је довољан број уколико стану пред часни народ. То свакако не значи да на саборној литији треба да се појави тек десеторица српских јереја, него би требало да дођу сви предстојатељи олтара, па да Господ, знајући срце свакога, покаже најбоље пастире које ће народ следити. Следећи њих, следиће Јагње и Пастира – Христа.

9. Болесна нарцисоидност и опседнутост собом изазивају код хомосексуалаца стално присутно осећање прогоњености, што их покреће да и они прогоне друге. Преокупираност собом не дозвољава им да виде лик Божији у себи, да чују глас савести у себи. Њихова наводна борба за слободу изражавања другачијих полних и свих других назора, нема реално покриће, зато што је Бог створио све људе различитим. Другост коју заступају окренута је против слободе као иконе Божије у сваком човеку. Бог ствара све људе као потпуно нове личности, независно од пола и од спољашњег изгледа, чак и у случају једнојајчаних близанаца. Содомити не могу да виде ништа друго у људима до искривљену слику себе. Тмина и густи облак греха им заклањају унутарњи видик, јер је њихова униформна и тоталитарна свест усмерена против свакога ко не следи њихове обрасце понашања, ко не учествује у њиховим делима таме. Мрзећи пре свега лик Божији у човеку, руковођени својим лажним представама, они атакују на најдубљу потребу човека да се оствари као јединствено и непоновљиво биће. Заслепљени својом страшћу не могу да виде Свјетлост истиниту која обасјава сваког човјека који долази на свијет (Јн. 1, 9).

Под утицајем разних душегубних анестетика, могуће је, на одређено време, угушити глас слободе и савести у себи, али то није могуће лако учинити са другима. Међутим, не треба потцењивати демонску упорност хомосексуалаца, која долази из осећања празнине и неостварености. Содомити не бирају начине да преваре наивне људе, тражећи притом савезнике међу разним богоодступницима, на првом месту поклоницима Мамона – љубитељима новца. Дугогодишњим скривањем, ванинституционалним мешетарењем, закулисним радњама, уједињени у свом греху, дошли су до позиција власти, како би на тај начин завели диктатуру над свима. Модел за увођење хомосексуализма у јавну сферу и његове декриминализације постављен је победом бољшевика у Русији са Лењиновим законима „О укидању брака“ и „О укидању кажњавања за хомосексуализам“. Зли плодови ових закона били су видљиви све до потирања последица истих у, ослобођеној од стега западног либерализма, Путиновој Русији, у којој је однедавно на снази закон о кажњавању за пропаганду хомосексуализма. Веза између комунизма и политичког хомосексуализма постоји и у идејном и у методолошком смислу јер, као што је уочио проф. Владимир Димитријевић, српски комунисти су „пре Другог светског рата, у Краљевини Југославији тражили демократију за себе, а кад у дошли на власт почели су да се обрачунавају са свима који нису хтели да им се поклоне“.

10. Прича „духовника“ о следовању нашим славним војсковођама и војницима међу прецима и потреби да се на њих угледамо површна је и није утемељена у реалности. Слична је причи о Одисеју и на погрешан начин усмерава енергију народног незадовољства пред најављеном парадом срама у Београду. Подсећајући на велике битке у Првом светском рату, на Дрини, Церу и Колубари, као и повлачењу преко Албаније, он се бави лажним претпоставкама. „Можда је било – вели он – и таквих који су одбили да се повуку, можда су неразумно кренули у неку своју личну борбу са непријатељем, али о таквима ништа данас не знамо сем то да нам такви нису извојевали слободу“. То значи да су само они који су погинули за отачаство под врховном командом донели слободу и да нико ко под командом није био није допринео слободи. Такво је мишљење тенденциозно и тек делимично тачно; алудира на непогрешивост врховне команде у војсци што се много пута у историји показивало нетачно. Тачно је, међутим, то да је „духовниково“ гледиште у складу с учењем Томе Аквинског, према којем је поступање у рату правилно уколико је спроведено према овлашћењу и вољи владара, те да такви поступци, макар они били неетички и крајње неправедни, не подлежу никаквој казни. И сервилни „духовник“ нагиње убеђењу да потчињавање некој невидљивој команди и уподобљење вољи владајућег режима да се све одигра по унапред договореном сценарију може имати веће користи по наше душе, него ли супротстављање истој. Постоје назнаке да ће тих септембарских дана у „активности“ содомита бити уврштене и посете манастиру Крушедолу, Сремским Карловцима, па чак и Православној Богословији, што наводи на помисао уз која свиралу и коју песму пева неименовани духовник.
11. Успоствљајући аналогију с догађајима из Великог рата, „духовник“ ваљда хоће да нам каже да у одлучни бој против содомита треба кренути тек пошто они прегазе и духовно опустоше престони град. И нек се случајно не појави неки, не дај Боже, Гаврило Принцип да пре тога пуца у (не)видљиву главу содомита, или неки нови Гавриловић, избрисан са списка врховне команде, него да се сви повуку на резервне положаје, да летују на Крфу и прођу новим друмовима до Албаније, па да онда, када изветри смрад содомита, достојанствено уђу у посрамљени Београд. Не познаје „наш“ „духовник“ српски менталитет и српску историју! Не зна да је Кумановска битка, којом је 1912. године извојевана највећа српска победа у Првом балканском рату, била спонтана, прса у прса, без претходне заповести с командног врха. А да ову светлу страницу из наше прошлости боље знају наши непријатељи, него ли скрушени „духовник“, дâ се закључити и из чињенице да је у Куманову склопљен поражавајући мир 1999. године, како бисмо ваљда потрли из народне свести јуначко сећање на Јужну Србију.

Маловерје и малодушност провејавају из саопштења „духовника“ и његово обраћање лаковерне хришћане уводи у та иста стања. Он своје хришћанство поткрепљује још и мазохизмом, подстичући на такво осећање њему сличне речима о насилнику који, како каже, „удара богато, удара од свег срца, већ му се лице од напора криви; губи дах, застаје, превише не може и пада мртав уморан“. И опет позив на безусловно покоравање, да све претрпимо, јер се њему чини „да смо ми данас у таквој ситуацији да нас велике силе овога света немилице ударају и да их још додатно срди то што смо и даље још живи“. Решење које уплашени „духовник“ види „за такву ситуацију није да силом поразимо неупоредиво веће и јаче нападаче, нити да се уздамо у сопствене снаге, него да се уздамо у Бога и Божију помоћ“. Сходно његовој стратегији, када смо већ ушли у рат, најбоље би било да устукнемо пред „содомитском силом“ и да се не уздамо у своју моћ, као да такво уздање искључује Божију помоћ. Шта су то онда чинили Срби од Косовске битке до Великог и Другог светског рата, па су се супротставили далеко надмоћнијем противнику? Срећа те српски народ нису саветовали и на уво им шаптали духовници налик овом скривеном, јер тада не би ни војвода Мишић могао изрећи ону чувену крлатицу: „Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред“.

12. Сваку заједничку акцију у друштву требало би, по замисли „духовника“, неутралисати, као да хришћани у Цркви не живе сви једни са другима и једни за друге. Литургија је пре свега заједничко дело Бога и верног народа, из кога се онда изводи целокупни наш живот. Недоучени у истинама вере „духовник“ би да свест хришћана баш у тренутку када су сви угрожени редукује на индивидуалну одговорност, а лажним вођама би препустио да чине што им је воља. Но, ваља нам изаћи пред Бога са делима, а не празних и упрљаних руку. Поред коначног суда, који ће се збити на крају историје, хришћани свакодневно излазе пред Бога и сходно свом односу према онима који су им поверени, а превасходно према нејакима бивају измерена њихова дела. Нема, судећи по томе како размишља „духовник“, разлога за бојазан, ни стида пред потомцима, који нас с правом могу упитати шта смо учинили да они не живе у Србији прегаженој европском чизмом дужничког ропства и пораженој содомитском идеологијом. Римокатоличка теологија суда, према којој сусрет са Богом треба одлагати до Другог доласка Христовог, већ је много зла учинила нашем народу, који се и сам навикао да суд, тј. сусрет са Богом у лицу ближњег одложи на неизвесни рок. Христове речи: Сада је суд овом свијету (Јн. 12, 31), односе се на сваки Његов долазак у Литургији, али и на сваки тренутак нашег живота, тако да је неопходно испитати себе, стојимо ли пред Њим или не.

Није извесно на кога мисли „духовник“ када каже: „Нелогично је да будем одговоран за оне који су изнад нас, које сам дужан да послушам“. Уколико мисли на себе самог, упитно је зашто би уопште слушао државну власт која још увек није забранила најављену параду срама? Зар му није познато правило послушности у Цркви које гласи: Богу се треба покоравати већма него људима (Дап. 5, 29)? Но, пошто је очигледно себе сврстао међу народ, делећи с њим одговорност „у погледу тога – како вели – коме смо дали свој глас на изборима и да ли смо уопште учествовали на изборима“, он то чини тако што упреже себе у службу политичке и изборне, а не Божије воље, тврдећи да су „мимо избора вође одговорне како за своје сопствене грехе, тако и за грехе свог народа“. „Духовник“, штавише, недвосмислено тврди да „не треба слушати те демонске предлоге како смо ми сада одговорни за овај или онај поступак наших вођа“. Као да су недавно НАТО бомбардери убијали само вође, а не и невини народ, и као да хијене са Запада до дана данашњег не одустају да и српским лидерима и народу пришију етикету колективне кривице за учињено и за неучињено у скоријој прошлости. И као да немамо искуство и наивно верујемо да је на изборима воља народа пресудна, а не воља оних који држе полуге моћи над Србима, и многим народима диљем света.

Одговорност вођа, иза које своју хришћанску одговорност покушава да сакрије „духовник“, требало би да подразумева постојање добре воље да се нешто учини за српски народ. А народу је све горе и горе. Најгоре, пак, ће доћи, ако не схватимо ко је ко у нашем роду, сходно пророчкој речи песника: „Из ропства мисирског неће те извести рука фараона. Лажни избавитељ пречицом води до новог ропства и Вавилона“.

13. Суштина савета врлог „духовника“ у вези са планираном парадом срама своди се на следеће: не идите на протест и на литије, пустите да све то прође, сакријте се у мишије рупе, имајући на уму да и на тај начин следите своје славне претке. Не зна и неће да зна невидљиви „духовник“ да када се зло допусти, накнадног паметовања нема, а касно је онда и за буђење утрнуле савести. Више је него јасно да лажне вође неће одустати од свог удела у овом прљавом послу, а ми би требало опет и по ко зна који пут да затворимо очи и покријемо уши. Иза тога, међутим, више нећемо имати право да кажемо да смо обманути. Немамо више права ни да будемо народ кратке памети, да остајемо слепци које слепци воде! А такви смо се, нажалост, у новијој историји много пута показали. Крајње је време да се целим бићем окренемо нашој деци и једни другима, да градимо на предањским примерима своју будућност, не препуштајући безбожницима и содомитима да је креирају у складу са својим изопаченим аршинима. А „духовник“ нека се присети да су деценијама уназад у изборним кампањама главне пароле „продаваца магле“ биле везане за будућност наше деце. И нека скупи храброст па себи и онима које саветује именује потврду њихове „бриге“ за српску децу и омладину. Долазак педофила у Београд, уз поменуту песму Спремите се, долазимо вам по децу, организују њихови српски вазали, који су одавно показали да су личног достојанства спремни да се одрекну свега људског за смрдљиве новце и богатство које мољац и рђа кваре. Сада иду корак даље и бесрамно хоће да жртвују и достојанство сопствене, али и наше деце, коју нам даде Бог.
14. Да би апологија власти и покорности добила завршни, „божански“ печат у „духовниковом“ саопштењу, он поентира да ништа не треба мењати до некаквих нових избора, чак ни противуставне законе. Притом се још позива на апостола Павла: Свака душа да се покорава властима које владају јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје, од Бога су установљене (Римљ. 13, 1). Не цитира овај легалиста стих даље из којег се види да постоје власти које су по Божијем благоволењу, али и оне које су по Божијем допуштењу. Када апостол Павле каже да старешине нису страх за добра дјела него за зла… јер је Божији слуга осветник да излије гнев на онога који зло чини (Римљ. 13, 3–4), он оправдава власт која штити добро, а хомосексуализам, по његовом учењу, које је уједно учење Цркве, није добро, него безаконито дело. Тумачећи речи апостола Павла, Свети Јустин Ћелијски говори следеће: „Властима се треба покоравати док су слуге Божије, страх злим делима, а не добрим. Но када су страх добрим делима, када гоне Божије добро, онда им се не треба покоравати, нити их слушати. Јер и апостол пред јудејским синедрионом рече: Богу се треба покоравати већма него људима (Дап. 5, 29)“. Ваљало би, дакле, да се пре јавног обраћања прикривени „духовник“ обавестио о томе како су јеванђелске поуке о односу хришћана према властима протумачили животом и делима потврђени духовници. Свети Филарет Московски је говорио да смо „дужни да се признатој земаљској власти повинујемо све док она не захтева од нас оно што Бог забрањује, и док не забрањује оно што Бог заповеда“. И Свети Теофан Затворник је истицао да „свако послушање и покорност властима, које владају не по Богу, јесте уствари припремање наше душе за долазак антихриста, без тога да му се супротставимо, вољно или невољно. То је лажно и небогоугодно послушање и покорност, које води у погибао“ – тврдио је овај велики угодник Божији. „Наш духовник“, пак, хоће да зажмури(мо) пред содомским грехом, за који је према Кривичном закону у Србији до 1994. године била предвиђена затворска казна од једне године. Ако речима Светог Теофана измеримо савете „духовника“ излази болна осуда: он се не може назвати хришћанином, већ отпадником од вере и слугом антихриста.

Нека се Господ смилује „духовнику“, исправи га и просветли! Нека се Господ смилује и подари нашем народу трезвеност и храброст коју су имали наши свети преци, како би нас молитвама Пресвете Богородице, заштитнице Београда, и Светог Александра Невског, чији пренос моштију  празнујемо 12. септембра,  спасао од содомске и сваке друге пошасти.

(Др Здравко Пено, професор је догматике на Богословском факултету СПЦ у Фочи. Аутор је више важних уџбеника за наше богословије.)

Здравко Пено

БОНУС ВИДЕО: