Иза плота расте антисрбство

Има у Шведске, како то рече Радош Бајић, некакав електронски Лист Срба у расејању чији је оснивач и главни и одговорни уредник Никола Јанић дајући му назив “Корени” хтео да искаже своју духовну везу са завичајем (да ли у Србији где је рођен или у братоношкој околини откуд му је старина). На његов племенити наум не треба трошити речи, али је извесно да се, како је време текло, оснивачка чежња за завичајем крајем све више топила, а под утицајем најразличитијих ерозивних дејстава, корени су се све више трошили и сушили.

Могло се то запазити кроз појаву краћих или дужих текстова “снабдевених” појединостима које су, у већој или мањој мери, осликавале несрбско или, чак, антисрбско расположење њихових аутора. Овоме потписнику дало се да, у три или четири наврата, својим коментарима испод неких од таквих текстова искаже своје неслагање, али их је коренско уредништво увек брисало.

Десило се то и јуче (1. августа), кад је, у десетак редова, коментарисан текст Мирослава Самарџића, под насловом Вучићева злоупотреба Јасеновца, у коме се помињу “Украјински рат”, “јефтино за­дуживање државе”, корумпирање бирача, незаинтере­со­ваност “страних инвеститора за Србију”, гашење високе пећи “у смедеревској железари”, Фијатов престанак са радом, распад здравственог система, “тешки болесници траже лека по манастирима”, Вучићев неуспели одлазак у Јасеновац, “београдска пропаганда” која је “развила квазипатриотску хистерију” по договору са Пленковићем и коришћењем “исте маркетиншке фирме”, “бесрамна манипулација којом се вређају жртве геноцида у НДХ, међу којима је највише било Срба”…

Како је коментар избрисан, овај потписник се “досетио” да га “простопроширено” понови, како следи:

“Овај текст ‘навија’ за даље ћутање о усташком геноциду над Србима током Другог светског рата и, истовремено, подржава хр­ватску ‘науку’ о србском геноциду над ‘јадним’ Хрватима.

Мада, крајњи је безобразлук трпати у исту причу ‘тешке бо­ле­снике’ који лека траже по манастирима, чиме се наивним Ср­би­ма нуди жвака и о србској (Вучићевој) кривици за бомбардо­ва­ње такозваним осиромашеним уранијумом (1999) и последицама тога бомбардовања, које ће, по неким стручним рачуницама, тр­пети наредних осамдесет (80) генерација.

Нисам запазио да се Самарџић бунио што су ‘његови, почев од 2000. године, присвојили све чега су се дохватили, по правилу ‘три евра за једну шећерану’ или, можда, за десет и по милијарди Председника Републике у Хаг (https://mondo.rs/Info/Drutvo/а146 2418/slobodan-milosevic-hapsenje-profesor-boris-begovic-pregovori-det.html), па сад протестује што се Србија ‘јефтино’ задуживала, што је избио ‘Украјински рат’ помоћу кога је Вучић ‘корумпи­рао бираче’, што је смедеревска железара угасила високу пећ, што ‘Фијат престаје са радом’, што… што…

А ‘открићем’ како је ‘београдска пропаганда развила квази­патриотску хистерију’ не устеже се ни да искаже своју аутономи­стичку “оданост” Држави Србији.

Господине Јанићу, претпостављам да знате како страни но­ви­нари ‘правдају’ своје ружно писање о Србији и Србима – они са­мо преузимају оно што о Србима и Србији обзнањују такозвана србска гласила у Србији (можда и у расејању).

Тешко Србима док се овако самари и коренује”.

Подразумева се да једно овакво указивање на садржинске “фелере” неких текстова не може тек тако, из чиста мира, утицати на уређивачку концепцију било ког гласила, тако да са пуним разумевањем ваља прихватити и чињеницу да је само дан касније, 2. августа, у “Коренима” (https://www.koreni.rs/odresio-se/) “србовао” извесни кабасто зорли учеван Драгиша Чолић, вероватно старином из Братоножића, једног од Седморо Брда у данашњој Црној Гори.

Од њега ће, тако, могући читаоци речене “умотворине” сазнати да је “покојни патријарх Павле рекао да је сво зло задесило Србију кад је Шешељ прешао Дрину. На нашу несрећу, онако расан, многе је мале шешеље изродио, како међу својим придошлицама – небитно је да ли су они или њихови дошли заједно са њим, пре или после њега, тако и међу домаћим живљем – тако су настали и Томислав Николић, Александар Вучић… и њихови бројни следбеници, безначајни мишеви који подолазише овде из ко зна које п.м. па одмах пожелеше да заводе ред по Србији… да из Србије протерају Јелисавету Секу Сабљић, Драгана Бјелогрлића…, бакареце – ‘има да те нема’ и сличне”.

Добро, момак нам не рече који то “безначајни мишеви… из ко зна које п.м.”, ко зна због чега протерују “из Србије… Јелисавету Секу Сабљић, Драгана Бјелогрлића…, бакареце – … и сличне”, али то не треба да нас брине: Сека Саблић може потражити уточиште у Старој Црној Гори откуд је неки њен подаљи предак скокнуо до Србије, Драган Бјелогрлић може се снаћи на очевини или ђедовини у Херцеговини, можда у Липнику код Гацка, “бакареце… и сличне” дочекаће неке особе мање или више вичне дочекивању, али је невоља што он, тај момак, Драгиша Чолић, за србско рачуна само свој забран и оно до Дрине; преко Дрине – туђи је залогај.

Ајде што не зна да се у време цара Крешимира Оштривојевића (прва половина 9. века), Србија протезала све до западне границе некадашње Југославије, те да су се данашње Црна Гора, Херцеговина и Босна налазиле у саставу Душановог царства, али је грех што не зна да је после Великог рата (1914-1918) западна србска граница била повучена “ре­ком Дравом до Осека­-жељ(езничком) пру­гом Осек-Шамац­-цела Босна и Херцеговина и Дал­мација до рта Планке” (Плоче, на три­де­се­так километара западно од Спљета – ИП), те да је та гранична линија успостављена у складу с одредбама Уговора о примирју између српске и маџар­ске војске од 31. октобра/13. новембра 1918. године и Војне кон­вен­ције која регулише услове примене на Угарску примирја зак­љу­ченог између Савезника и Аустроу­гарске.

Но, кад му већ ништа од тога “није у знању”, разложним треба сматрати што не зна ни због чега је својевремено Вожд Карађорђе стиховао (неостварено) обећање “Дрино, водо, племенита међо / Измеђ Босне и измеђ’ Србије, наскоро ће и то време доћи, / Када ћу ја и тебека прећи / И честиту Босну походити”.

Ако ни то не зна, зашто би морао знати да су, примера ради, преци Карађорђеви, онога који је предводио велики Покрет за обнову србске државности (неки га зову Први србски устанак, а за Драгишу Чолића, следбеника антисрбске “леве идеје”, била би то “Српска револуција”), у Шумадију стигли из Мораче, преко Доње Зете и Васојевића, да је “голаће” из Боја на Равњу предводио Зека Буљубаша, Јован Глигоријевић, пореклом из Херцеговине, да је највећи број тадашњих устаничких војвода потицао из србских Брда и Старе Херцеговине (у данашњој Црној Гори)…

Драгиша Чолић вероватно није ни чуо за србску Буну у Војводини Србској (1848/49); кад је већ тако, онда није могао сазнати ни да је из Кнежевине Србије тамо сти­гло неколико де­сетина хиљада добровољаца. Према писању Милоша С. Милојевића, зна­ме­ни­тог историчара србске историјске школе и вође ибарских до­бро­вољаца у Србско-турском рату 1876-1878. године, за при­бли­жно годину дана учешћа у “револуцији” погинуло је “из кне­же­вине најмање 10. до 15. тисућа, јер је кажу повраћено у кнежевину 17.000 фесова, који несу мора бити сви скинути са убијених”. Још мање му је могло бити познато да се србској Буни у крајевима северно од Дунава прикључио и известан број Црногораца. “Новине су забележиле да је 1848. го­дине у Београд сти­гло 200 породица из Црне Горе ‘који иду у Вој­водину Сербску на под­кре­п­љење јуначки борећој се браћи’. Маја 1849. године јављено је да је хиљаду до­бровољаца из Црне Горе по­ку­шало да преко Скадра пређе за Србију, али су их Турци задржа­ли”.

Ко зна због чега, Чолићу се није дало да сазна да се током управо поменутог Србско-турског рата, у саставу србске војске борио и црногорски батаљон поз­нат као Летећи црногорски кор састављен од Црногораца који су, у потрази за послом, током десетак претходних година дошли у Србију. Наиме, кад су обављене припреме за рат, црногорски војвода Машо Врбица дошао је у Србију да од тога људства (а било их је приближно 2.400) формира цр­ногорско-херцеговачки летећи кор. Већ 24. августа он јавља на Цетиње да је кор формиран. Дотле, он је већ упутио проглас Црногорцима да се ук­љу­че у кор и да ратују “као што су и до сада војевали ваши стари; ви тај начин ратовања знате. По томе знајте, на што вас зовем”.

Требало би очекивати да Драгиша Чолић зна бар нешто о Великом рату (1914-1918) и учешћу србских добровољаца са стране у њему. Ако не зна да је на србском и солунском ратишту “таквих” било бар 138.800 (на самом почетку рата око 50.000 пребега преко Чолићеве граничне Дрине, око 10.000 добровољаца из круга аустроугарских војника заробљених на србском ратишту прве ратне године, око 34.500 из руског заробљеништва, најмање 40.800 из прекоморских земаља, најмање 3.500 медицинара и другог особља у медицинским мисијама са стране – не рачунамо овде око 2.650 погинулих, несталих и трајно онеспособљених на Добруџи, нешто преко 24.000 из разних разлога изашлих из Корпуса и око 11.000 добровољаца “заборављених” на Далеком истоку, у време док су се делови Србског добровољачког корпуса кретали Сибиром на путу ка Солуну), те да је од укупно око 140.000 војника у саставу српске вој­ске (Војна енциклопедија, књига 8, страна 787), а можда и свих 150.000 – према неким дру­гим изворима, у про­боју Солунског фронта и у завршним војним опе­ра­ци­ја­ма за ослобо­ђе­ње Србије и Црне Горе и прекодрин­ски­х, пре­ко­сав­ских и прекодунавских срб­ских крајева учествовало око 76.600 србских добровољаца из­ван Краљевине Ср­би­је, углав­ном из крајева који су пре рата били под аустријском и угарском окупацијом -, онда му “нема лијека”.

Све сами “безначајни мишеви који подолазише овде из ко зна које п.м. па одмах пожелеше да заводе ред по Србији… пре или после” Шешеља.

И, да не остане неказано: Срамотно је што су Драгиша Чолић и “Корени”, макар и условном речју “кажу”, навод “да је сво зло задесило Србију кад је Шешељ прешао Дрину”, приписали блаженопочившем патријарху Павлу.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: