БОРИС НАД: Дефинисање „Запада” и откривање Источне Европе

Запад као цивилизацијски концепт настао је уназад три стотине година, ширећи се даље кроз просторе „Новог света“ као један скуп идеја, инфицираних модернизмом

Наше време обележава сукоб Запада с „Oстатком“. Под термином „Остатак“ – The Rest – крије се „остатак света“. Taj „Остатак“ обухваћа многе и разноврсне цивилизације, нагомилане насупрот Западу као у некаквој ропотарници историје или, још јасније, на њеном сметлишту. То је нека врста декласираног, одбаченог потчовечанства. Тако је, наиме, у теорији. Ову теорију изградио је мислилац Самјуел Хантингтон. Идеја је сместа прихваћена на Западу, где је стекла гомилу следбеника (супротстављена много смелијој и већ неко време сасвим превазиђеној тези, оној Френсиса Фукујаме, које је са становишта Запада била „исувише оптимистичка“, предвиђајући да се историја на овом месту завршава.

Сви „остали“ ће, у скоро време, сасвим добровољно прихватити „тржиште“ и цео свет ће коначно постати Запад. Њен аутор је, на жалост или на срећу, био принуђен да се убрзо одрекне својих главних претпоставки. Историја се заправо убрзавала, захтевајући од аутора непрестане ревизије и исправке. И он је своју „теорију“ непрекидно ревидирао, успут се извињавајући. Фукујама је у ствари Западу рекао тачно оно што је он у том тренутку желео да чује. Његову теорију данас у потпуности можемо одбацити.)

Шта се, међутим, крије испод термина „Запад“, који се oсмелио да се тако агресивно намеће свету? Да ли је то европска цивилизација, која се препородила и оснажила, те стекла нови живот на крајњем, географском западу планете, у забитима „Новог света“? Да ли је то „најпрогресивнија цивилизација“, која у себи срећно спаја две идеје – ону „слободе“ и материјалног благостања? И коме Запад показује пут, постајући „парадигмом модерности“? Или је то само нова инкарнација „привилеговане беле цивилизације“, која „траје најмање три хиљаде година“, обухватајући у себи и такве традиције као што су јудејска, грчка и римска – „Јерусалим“, „Атину“ и „Рим“?

Требало би, за почетак, разликовати онај релативни, географски запад (о коме, између осталих, говори и „отац историје“ Херодот), запад који је једноставно смештен западно од истока, од идеје Запада као цивилизацијског концепта. Ово прво је пука географска ознака. Према мишљењу писца ових редова, такав запад је нешто реално, савремена идеја „Запада“ је напросто историјски конструкт или, грубо речено, пуки фалсификат. Савремени Запад, Запад као цивилизацијски концепт („апсолутни Запад“), настао је у појединим земљама северне и западне Европе уназад три стотине година, ширећи се даље кроз просторе „Новог света“ као један скуп идеја, инфицираних модернизмом. Израстао је на наслеђу осамнаестовековног просветитељства, а зачео се на идејама западноевропског протестантизма; његов успон коинцидира са смрћу Европе. Такав „Запад“ је измислио и за себе присвојио идеју „цивилизације“ и сместа „открио своју комплементарну половину у сеновитим пределима заосталости, па чак и варварства. Тако је откривена Источна Европа… Она је преживела у нашој култури и њеним менталним мапама“.

„Бастион слободе“

Ово важно откриће дугујемо Ларију Волфу (Larry Wolff), који га износи у својој књизи Откривање Источне Европе. Гвоздена завеса није изум Хладног рата, а на то се данас заборавља: „Гвоздена завеса тачно је одговарала ранијем нацрту и готово је било заборављено, скривено или намерно потиснуто да је у ранијој епохи континент већ био подељен, то јест да је већ претходно створено раздвајање Источне и Западне Европе.“ Волф истиче још нешто: такав Запад – наравно у западном уму – постаје „бастион (либералне и просветитељске) слободе“, док је „остатак напросто варварство“ или обични реликт историје. Гвоздена завеса, створена много пре Хладног рата, постала је својеврсна „карантинска баријера која одваја светлост хришћанске цивилизације од свакојаких опасности које се скривају у сенци“. (У ту „сенку“, према Јунгу, пројектујемо сопствене особине, оне које желимо да сакријемо, најпре од себе самих.) Ти предели „скривени“ на Истоку имају променљиве садржаје: комунизам, православље, ислам, словенство, заосталост, тиранија, деспотија (обавезно она оријентална), „Азија“, сиромаштво…(или све то заједно). То је, у ствари, идејна основа европског колонијализма.

Ако се сложимо са Волфом и ако подигнемо ту „Гвоздену завесу“, пред нашим очима откриће се читав један изгубљени континент: открићемо Источну Европу, коју више нећемо сматрати заосталом и ретроградном (тако је било и у доба Хладног рата и наставило се и после њега, све до данас). То је заправо засебан континент, са својим пуноправним духовним вредностима. Источна Европа је, међутим, пригрлила „западне вредности“ и настојала је да се развија у складу с њима. Прва и најзначајнија био је западноевропски концепт „националне државе“. Овај експеримент, узет у целини, није успео. Није било могуће пресликати тај очигледно западни конструкт, који се мукотрпно развијао стотинама година, или га није било могуће пресликати одмах и без жестоког насиља. Источна Европа заиста у том покушају постаје подручје нестабилности и између себе на смрт завађених трибализама. Деветнаести, и још више XX век, то је убедљиво доказао. У Источној Европи процветали су национализми и национална искључивост. Таква Европа постаје и „родно место европских фашизама“. Модерно доба у Источној Европи претвара се у „борбу за националне државе“, по западноевропском обрасцу – а то је и простор политичких манипулација утицаја са „Запада“ (или је то пре свега). Развој овог дела континента кренуо је у погрешном смеру… Заправо, аутохтони развој ове широке области је прекинут, и он се претвара у простор колонијалног надметања западних сила. Источноевропски национализми служили су управо томе: постали су слепо оружје у туђим рукама.

Презрени етноси

Континент Источне Европе насељен је различитим, данас углавном „презреним етносима“ (од којих већину, поред мађарског или румунског, чине словенски народи), који у неком смислу надопуњава Западну Европу и с њом чини некакву целину. То је континент са својим аутохтоним традицијама и својом засебном историјом: континент који тек треба открити и темељно истражити. О њему су, између осталих (поменимо само неке, најважније), писали аутори као што су Мирча Елијаде и Клаудио Мути. Источна Европа је, без сумње, комплементарна са Западном Европом, али између њих постоји постоје и веома значајне разлике. То је данас посве занемарена област, за коју (уместо данас помодне „Централне Европе“) предлажемо назив „Велика Источна Европа“. Таква Источна Европа, област која је „скривена“ између Западне Европе и Русије, заслужује не само своју историју, већ и своју различиту геополитичку судбину. Није без значаја ни то да простор Источне Европе завршава на руским границама и да је последњих деценија он грађен у антируском кључу. Русија се, у свести већине „модерних“ Источних Европљана, из цивилизације преобразила у „злу“ империјалну силу, које је хтела само једно: експанзионизам и поробљавање. Немогуће је, међутим, тај простор градити у сталном сукобљавању, било са Западном Европом, било са Русијом. Али тај „скривени простор“ пре свега указује да је овај свет разноврстан, односно, да је „светова много“. Нешто јужније, на њега се, преко Балкана, наставља Левант, Оријент, који је такође био и остао мета произвољних тумачења и манипулација Запада. О томе сведочи „Оријентализам“ Едварда Саида. Заправо, простор Источне Европе одувек је кроз историју био место сусрета и додира, каткад или често врло плодоносних, различитих цивилизација. То је била „зона контакта“: између Западне Европе и словенског света, Запада и Оријента, Медитерана и Византије…

Концепт Запада негира не само постојање Источне Европе, већ и многе друге, велике цивилизације. Он негира и посебност руске цивилизације. Он негира и иранску или кинеску цивилизацију, одричући свима њима право на засебан развој. Источну Европу претвара у „санитарни кордон“ Запада. Он негира и саму Азију, која није полуострво Европе, већ је управо обрнуто: Европа је само једно забачено полуострво Азије, које је, у неком историјском тренутку, почело да игра веома важну и самосвесну улогу. Али извориште цивилизације није Европа, подвуцимо то, него управо Азија. Азија је играла улогу цивилизацијског и духовног центра током претежног дела историје човечанства. Предњачила је у развоју и задужила је човечанство многим изумима. Предњачила је и у историји, па чак и у економији. (Кина је, све до 1830-тих, производила око 30 процената светског БДП-а.) Западноевропски период светске историје био је само краткотрајна синкопа, не и њена главна тема. Сада се историја враћа својој главној теми и цивилизацијски центар поново постаје Азија. Све историјске концепције настале у Америци и Западној Европи пате од истог „превида“ или недостатка: од недопустивог евроцентризма, који превиђа ту основну чињеницу: да је Азија одувек била центар цивилизацијског развоја и да ће тако, по свој прилици, бити и убудуће. Права „глобална“ или „светска историја“ тек треба да буде написана, али у светлу ове елементарне чињенице, враћајући „Остатку“ значај који му природно и припада. Западна историја је, дакле, „униполарна“. Њој, осим тога, недостају многи (духовни) континенти, од Африке све до Латинске Америке. Она обухвата само неколико сегмената „светске историје“, који се посматрају изоловано, ван свог историјског контекста. „Мултиполарна историја“ је ствар непосредне и блиске будућности. Она захтева предани рад низа истраживача, у напору да опишу и објасне „истиниту“ и „праву“ историју планете, која неће бити сведена само на колонијални, „западоцентрични“ период људске историје.

„Запад” и „прави Запад”

Западна Европа је, уосталом, убрзо и сама постала периферија „правог Запада“, а то су данас несумњиво Сједињене Америчке Државе. Тај континент је пригрлио „западне вредности“ (индивидуализма и либерализма) и ускоро почео да „предњачи“ (мада остаје отворено питање у чему). Западној Европи се у односу на Америку десило оно што се претходно десило Источној Европи у односу на Западну. Нагло је изгубила историјско самопоуздање и постала само забачена периферија „стварног“(да ли и јединог?) Запада. Америка је постала та која је диктирала вредности и прописивала обавезан смер „модерности“. Све до данас, када се налазимо у сасвим новој историјској ситуацији.

Сада је свакако јасније у каквој епохи ми заправо живимо: епоха хегемоније Запада се завршава, ми улазимо у епоху мултиполарности. У таквим условима, тврди руски мислилац Александар Дугин, изузетно је важно да се одмакнемо од западне кодификације свести, да престанемо да на свет гледамо западним очима (то је, најзад, не само значајно, него и нужно). Тај прелаз је очигледно болан, промене су брзе и бурне, и такви периоди са собом носе велике опасности. Ова књига се задржава на њима. Она и не покушава да предвиди оне проблеме с којим ће се суочити човечанство после пропасти западне хегемоније и не иде тако далеко у будућност.

Писац, међутим, на самом почетки жели да одбије један приговор који ће му несумњиво бити упућен: да је ово „антиамеричка књига“. Јер, ова књига то није. „Непријатељ“ овде није амерички народ, него „американизам“, који шире „америчке елите“: она месијанска идеологија која је од Сједињених Држава учинила перјаницу „Запада“, најчешће на његову штету. Заправо, пред америчким народом и његовим стварним елитама стоји можда и најтежи задатак: да одбаци једну уистину тоталитарну идеологију и пронађе јој алтернативу. Да одбаци идеологију која „нема смисла за различитости“, негира их и поништава (обично голом силом), у име наводно „универзалне (западне) цивилизације“.

Сумњиве вредности

Запад, или би требало писати „Запад“, заправо није цивилизација, он је идеологија која само имитира цивилизацијску идеју. То је важан закључак. Запад се до сада базирао на неколико сумњивих вредности, које се, у крајњем, могу свести на комерцијалне активности. То признаје и Бруно Макаис, бивши министар иностраних послова Португала, примећујући да је либерализам посвуда одвојио Европу од њених историјских корена („Не може се више нигде наћи стара таписерија традиција и обичаја или визија доброг живота у тим друштвима“; то је у Европи заувек изгубљено.). Либерални „поглед на свет“ уосталом није постављао такозвана велика питања, нити је на њих давао одговоре. У филозофском смислу, он је преферирао себичну индивидуу и њене хирове (каприце). У пракси, у геополитичком смислу, он се претворио у пуко оправдање америчке (западне) хегемоније. „Постоји ли уопште Запад“, пита се Арис Русинос, још један истраживач држава-цивилизација, „као кохерентан и чврстим границама одвојен ентитет (цивилизација)?“ Одговор је, нажалост, очигледан: данас је „Запад, попут либерализма… само идеологија која оправдава постојање америчке империје“. Према речима Кладудија Мутија, концепт „Запада“ је „идеолошко средство које користи амерички империјализам како би Европу трајно везао за себе“.

Америка свакако неће нестати (осим у случају нуклеарног рата, исход који је слабо вероватан), и сада је на америчком народу да изнова пронађе свој „Логос“. Односно, да пронађе сопствени, аутентични одговор како бивстовати у свету који се састоји од различитих народа, од„различитих човечанстава“. Повратак мултиполарности одвија се у знаку повратка цивилизација на историјску сцену; историја се враћа својој великој теми и својим изворима. Многе могућности америчком народу у томе стоје на располагању. Нема потребе да их ми (поготову не на овом месту) предвиђамо. Јер „свако друштво темељи се на посебној антропологији“, пише Дугин, „односно има посебну замисао о томе шта је уопште човек“. То није нимало лако питање. Али не сумњамо да ће амерички народ наћи одговор на ово тешко питање и да ћемо њиме једном бити изненађени; било у позитивном, било у негативном смислу.

Последња поглавља ове књиге посвећена су двема темама. Прва су контуре наступајућег мултиполарног света, које се још нејасно показују. Нема потребе да се бавимо детаљима, нити је то могуће, јер је будућност заправо непредвидљива. Довољно је, можда, наслутити општи смер. Друга је сасвим нова област: геополитика вируса. Корона вирус се од почетка користи као оружје у хибридном рату између великих сила. Не би требало да буде тако. Позиви појединих земаља да се велике силе, читаво човечанство, уједини пред овом пошасти, игнорисани су. Ипак, такав исход се могао очекивати. Сукоб је отишао превише далеко. Ми стојимо на рубу конфликта великих, управо катастрофичних размера. Он се води свим расположивим средствима (у том конфликту „све је дозвољено“). У томе предњачи „Запад“. Заправо, задивљује уздржаност и сталоженост „источних сила“, с којом одговарају на сталне провокације које пристижу са супротне стране. (Не даје ли управо то за право Рене Генону, који је на Истоку препознао „пол духовности“, квалитет који је Запад одавно изгубио?). Ако је нека „цивилизација“, или оно што само споља и површно имитира цивилизацију, „изузетна“, ако представља не само једини, већ и обавезан смер којим ће се кретати човечанство, има ли она уопште право на грешку? Управо у томе лежи оно што смо назвали „хибрисом ароганције“: одрицати свим другим право које задржавамо искључиво за себе. Стање је неодрживо, барем на дужи рок, јер вређа осећај самопоштовања и људског достојанства, а он је битнији од свих материјалних претпоставки. Такав став, у ствари, негира друго људско биће, негира његове најдубље мотиве и пориве, негира га у његовој људској суштини. Даје ли нам то оправдање зато што смо „Запад“ назвали „глупим“?

Предговор за књигу „После вируса: Поновно рађање мултиполарног света“

БОНУС ВИДЕО: