ПРЕБИЛОВЦИ ИЗМЕЂУ КЛАЊА И ЛУТАЊА

На данашњи дан 1941. године, преко 600 становника Пребиловаца је страдало у усташком покољу. Скоро све жена, деца и стари. Одрасли мушкарци су махом избегли страдање, тако што су пар дана уочи побегли по околним планинама.

Страдалници су страдали само зато што су Срби, православне вере. Зато су и освећени мученици које имамо у црквеном календару. Немам сумње да ће Бог крвницима пресудити како ваља.

Но, опет бих ја мало о улози комуниста тадашњих и тамошњих у целој причи. Већ сам негде поменуо да су Пребиловци и страдали зато што је у том крају КПЈ умешала канџе, слично Смиљану, Придворици, Банији, Козари, Славонији, Банији, Кордуну, Ливну… Али, није згорег да мало детаљније попричамо о Пребиловцима.

Давно сам читао (мислим баш на званичном сајту села Пребиловци) о једном разговору који је једна мајка из Пребиловаца (или суседних Клепаца нисам сигуран) имала са локалним фратром Илијом Томасом, када га је молила да утиче на своју духовну децу усташе да јој пусте сина из затвора. Томас јој је рекао да не долази у обзир, јер јој је син комуниста. Мислио сам тада да се радило о уобичајеном хрватском идиотлуку да стављају знак једнакости између комунизма и четништва (Српства), те нисам на то обраћао много пажњу.

Међутим, када сам после читао књигу ”Херцеговина у НОБ – том 2”, схватио сам да су Пребиловци и још више цео тај крај са суседним селима (Клепци, Тасовчићи, Опличићи…) на челу са градићем Чапљином били доста година пре рата изузетно индоктринирани комунизмом. Доминантно млади, али и не само они, било је ту старих комуниста још из периода од пре Првог светског рата.

Они су догматски веровали у Маркса и СССР, као и у силу КПЈ, тј. у одлуке виших партијских кадрова се није сумњало, то је за њих био ”бог над боговима”. Сваком другу на вишој инстанци су придавана магијска својства челичне воље и непогрешивости, у психи се стварао страх од критике претпостављеног и слично.

Како је избио рат, и како су усташе кренуле да убијају српске свештенике и народне прваке познате од пре рата као ”лојалне београдском режиму”, ти комунисти су на то били равнодушни или су то чак подржавали. Затим је из Мостара стигла наредба да се локалне комунистичке главешине повуку у Мостар, одакле ће се наводно јављати својим заменицима по селима и у Чапљину.

Остављени црвени омладинци су данима и недељама чекали неки упут од својих ”богова” из Мостара, али ништа. Никаквих директива није било, осим што су послати леци који глорификују СССР и комунизам у светској револуцији да се деле по селима. Такође, послата је порука да се не наседа на великосрпски шовинизам, већ да се по сваку цену мора градити нова будућност са Хрватима и муслиманима. Не само април и мај, већ и јун и јул пролазе у знаку проливања српске крви, а вође херцеговачких комуниста у Мостару читају марксистичку литературу у својим читалачким секцијама и кружоцима.

Четници су почетком јуна дигли устанак у Херцеговини у Гацку и у јулу у Далмацији и Босни и Лици. Њихове главешине су већ у мају почеле детаљно да планирају које усташке постаје ће напасти, које атентате ће извршити, колико ће магацина оробити, јер су видели шта се Србима не само спрема, већ шта се већ дешава (Јадовно ради пуном паром). Зато је прави геноцид (над српским женама и децом и старима) у четничким крајевима у старту миниран. Комунистичко вођство ништа од тога, комунистима је судбина Срба била за ”мачку о реп”, што би рекао покојни ЕкуменисТаса. Зато се геноцид у НДХ десио САМО у партизанским селима и крајевима. Или тамо где су партизани жестоко ометали четнике док би ови ратовали са усташама (типа Романија и Лика).

Схватимо, не постоје Пребиловци, Смиљани и Козаре у четничким крајевима, само у комунистичким!
Омладина на терену и даље чека сигнал, иако види пред својим очима како тече крв. И то не само њихових саплеменика, већ и њихова. Посебно је упечатљив извештај Бранка Ијачића, младог комунисте из села суседног Пребиловцима (Тасовчића). Он детаљно описује своје замало страдање и страдање његових другова комуниста који су тек када више није било рационалне наде да ће преживети рекли да је требало да се давно дигну на оружје против усташа, а не да чекају амин из Мостара од својих ”богова”. Дотле су чекали своју КПЈ и лутали по околним чукама, беспућима и селима, све остављајући своје породице и села небрањене од усташког ножа. Какво безумље!

За Пребиловце нисам сигуран, али велики део Срба у околним селима је примио папску веру у нади да ће га усташе поштедети. Многи који су тако лутали наоколо, притиснути жеђу и глађу и очајем су се враћали усташама са изјавом да ће примити ”вјеру”, док су ретки – премда једнако катастрофални – били они од тих луталица који су ту ”вјеру” одбили, али са речима попут старог комунисте Илије Лојпура из Тасовчића: ”Цијелог живота нисам вјеровао ни у прадједовску вјеру и бога, а сада и на овај начин нећу ни у ту њихову”. Ужас!
Након што су прошли и Пребиловци и Клепци и покољи око Стоца и Мостара, клања у Љубушком, из Мостара комунистички лажни богови шаљу преживелим Србима (тачније комунистима мушкарцима) једног друга комунисту и муслимана у кога они гледају као у новог ”бога”. Док им он прича о Источном фронту и Стаљину и новом врлом свету (покоље Срба уопште не помиње, осим у смислу да то ни по коју цену не сме да сруши братство и јединство), ти ”српски” комунисти причају да им нико није тако улио наду и ведрину у смисао живота – а то што су им жене, мајке и деца преклани, што су им рођаци-нејач такође преклани, што по околним селима ништа од нејачи не пишти – то пуј пике не важи, јер КОМУНИЗАМ!

Пребиловци нису имали пре покоља неког комунистичког функционера ни нижег ранга, већ само поједине омладинце који су одржавали слаб контакт са околним комунистима. Но, и то је било довољно да се страда, јер су и Пребиловчани у августу радили исто оно што и њихови ”српски” комунистички суседи из Тасовчића у јуну – лутали у беспућима очекујући помоћ из Мостара или одакле већ, док су им најближи усташама на бајонету. Осим тога, након покоља су скоро сви постали чланови КПЈ, која је у дослуху са усташама и побила њихове најближе.
Касније је неколико Пребиловчана прешло у четнике, када су видели у какву болест комунизма су се уплели. Као Гојко Надаждин који због тог преумљења заиста заслужује епитет хероја, комунисти су лудели што их је издао (ту је био и неки Илија Шотра из суседног села). Али, највећи део села је остао црвен.

Остали су црвени и након што је њихова КПЈ забетонирала јаме у којима су бачене њихове жена, деца и мајке. И тек када је комунизам у свету пукао, онда су као дали ”амин” да се јаме одбетонирају!

Заиста треба херца онда све свалити на усташе, а правити се луд на зло које су они чинили сами, подржавајући – бар посредно – усташе тако што су се клањали Брозу који је Кранг (а Павелић је само Тело). Ко не зна шта су Кранг и Тело нека прогугла цртаћ Нинџа Корњаче…
Разлика у односу на покољ у Смиљану – и другде по НДХ – је само у томе, што су тамо комунисти свесно чикали Италијане како би они дали зелено светло усташама за напад на Србе (наредба Хрвата комунисте Блажевића, а спроводили српски комунисти на челу са Катом Пејновић), а овде су комунисти из Мостара менталном еутаназијом, пасивношћу и мућењем чисте српске воде комунистичком идеологијом братства и јединства такође Србе предали на тацни усташама – само на нешто другачији начин.

Проћи ће изгледа много много година док се Срби не опасуље и не схвате ко им је у ХХ веку начинио највише зла. Зло су чинили и Италијани као окупатори, али мање од Мађара, Немаца, Бугара који су такође окупатори. И сви они мање од усташа, али усташе мање од комуниста. Схватимо то већ једном.

Улива наду што сам помало пратио једног Пребиловчанина Миленка Јахуру који је врло оштро критиковао Броза и ”српске” комунисте у својим текстовима, али оно што посебно охрабрује, и екуменистичке испаде кроатофилне јерархије Београдске Патријаршије. Апсолутно, осуда комунизма је јалова, ако не осудимо екуменизам. Само, волео бих да то буде и скроз доследно, тако што ће се на канонски и светоотачки начин прекинути општење са свим клирицима којима командују екуменистички епископи (сви они који подржавају или прећуткују Критски ”сабор” из 2016).

Марко Пејковић

Васељенска

БОНУС ВИДЕО: