Ћирилица и народ или тиха вода брегове руши

Свети Митрополит Петар Дабробосански (световно Јован Зимоњић; 24. јун 1866 — 1941) је српски светитељ.

Био је митрополит захумско-херцеговачки (27. мај 1903 — 7.новембар 1920) и митрополит дабробосански (7. новембар 1920—1941). Одликован је Орденом Светог Саве I степена, Белим орлом II реда и Карађорђевом звездом.

А када су прогласили Независну Државу Хрватску…..

Почетком маја 1941. године усташки повереник за Босну, римокатолички жупник сарајевски, Божидар Брале, затражио је од митрополита Петра телефоном: „пошто је ћирилица стављена ван закона” у НДХ, да он истог дана нареди својим свештеницима и црквеним општинама да више не пишу ћирилицом и да печате замене латиницом. Ако у одређеном року ово не изврше, биће позвани на одговорност. Митрополитов одговор био је кратак: „Ћирилово се писмо не може укинути за 24 сата, а осим тога рат још није завршен.” Брале је љут, предао слушалицу своме поверенику за просвету Вучку да пред њим, као још једним сведоком, понови оно што је рекао. Митрополит Петар је то и учинио.

После подне 12. маја 1941. године дошли су усташки полицијски агенти у Митрополију и одвели митрополита у „равнатељство”, не дозволивши да га неко прати. Из полицијске управе митрополит Петар је одведен у општи затвор Беледија.

После три дана (15. маја) двојица полицијских агената довели су митрополита у Митрополију где је узео неке своје ствари. У ствари, пред двојицом усташа отворена је велика челична каса, записано нађено стање и однете панагије, одликовања и вредносни папири. У Загреб је доведен 17. маја 1941. године и смештен у затвор загребачке полиције.

Из Загреба митрополита су одвели у Керестинец код Самобора. Ту је обријан, скинута му је мантија, малтретиран је и мучен, како су посведочили очевици. У Керестинцу је био до 15. јуна, када је логор расформиран, а митрополита су са групом затвореника истог дана одвели у загребачку полицију. Из Загреба је ноћу спроведен у злогласни усташки логор Госпић. Тамо су га мучили и малтретирали: по киши и пљуску изводили су га у двориште логора, тукли кундацима и терали да „држи придике како је придиковао Србима у Сарајеву.” По наредби усташа морао је држати проповеди затвореним Србима, носити цепанице на леђима и чистити двориште.

Данас има више верзија о смрти митрополита Петра Зимоњића. По једној од тих верзија, из Госпића је одведен у Копривницу, а затим пребачен у загребачку болницу у Стењевцу. По другој верзији, из логора у Госпићу одведен је у логор Јадовно на Велебиту, где је убијен маљем у главу и бачен у једну провалију, највероватније у Шаранову јаму. По трећој верзији, која се заснива на сведочанству Јове Фуртуле и Јове Лубуре које су дали Комисији за прикупљање података о страдању Срба у Другом светском рату, митрополит Петар је после мучења убијен у логору Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле. Ни дан данас се не зна тачно место где се налази гроб митрополита Петра Зимоњића, а ни тачан датум смрти.

Наравоученије: Да би био светац мораш бити доследан. За опстанак (лични) нужна је флексибилност -да се повијаш како ветрови дувају, и да то оденеш у ”врлину” и ”неминовност”……

Ћирилица нам је, 1054. дата као радарска контрола! Морална философија, као обрасац понашања.

На Трнову Петку, лета 022.

Мирослав Пушоња

БОНУС ВИДЕО: