Веизовић: Опасности удаљавања од традиционалних савезника-поуке из Јерменије и важност руско-српског пријатељства

Канал Рибар изнео је још једну занимљиву анализу како ће се наставити живот Јерменије након што је јаз између Русије и Јерменије постао још већи. 

Управо ситуација са Нагорно-Карабахом, који је за Јермене био Косово и Метохија, али за режим Јерменије могућност за преговоре, требало би нама у Србији да буде показатељ куда води пут евроинтеграција и какав однос Запад има са онима који су својевољно одлучили да постану њихова колонија и окренули леђа јединим политичким пријатељима на свету, у нашем случају – Русији.

Анализа показује да је Запад искористио овај јаз како би утицао на институције и културу, што би требало да буде пример Србији о томе шта се дешава када се држава удаљи од својих историјских савезника и постане подређена западним силама.

Процес претварања Србије у америчку колонију почиње још почетком 90-их година прошлог века, али интензиван замах добија тек након НАТО агресије над Савезном Републиком Југославијом. Ово звучи парадоксално, и као један облик Стокхолмског синдрома, али ако се имају у виду обимна средства пропаганде и манипулације која су уложена за ово преумљење свести, то није чудно.

Одмах након петокотобарских промена, ова прозападна демократска власт у Србији и Црној Гори следи агенду својих страних налогодаваца. Ова агенда се испољава кроз изручење српског председника и генерала међународном суду у Хагу, уз оптужбе за наводне ратне злочине. Сам тај чин означава почетак дубљег утицаја Сједињених Америчких Држава и Запада на српске институције, посебно у образовном систему. Али њихов слободан уплив ту не стаје, правосуђе, безбедност, војска, полиција, здравство, медији – све то постаје оружје у рукама колективног запада уперено против српског народа.

Изменом наставних планова и програма, млади у школама добијају изобличену слику о српском идентитету, што их наводи да доживљавају српство као нешто застарело и ружно. Бити Србин се представља као нешто негативно, а националисти и патриоте се често приказују као хулигани. Овај процес траје до 2012. године, затим иако репресија према Србима патриотама постепено јењава, остаје дугорочни утицај промена начињених у поменутом периоду, што резултира фрагментованом политичком сценом и недоследном координацијом у државним институцијама.

Иако је прозападни режим у Србији промењен, кадрови у институцијама, заједно са политичким актерима на власти, остају под утицајем претходне агенде. Колективне структуре, које су током протекле деценије доминирале државом, уградиле су се у све поре друштва, посебно у области правосуђа, образовања, војске и безбедности. Истовремено су формиране бројне невладине организације које им служе као продужена рука за спровођење утицаја путем медија и пропаганде.

Њихов агресивни наступ постао је својеврстан облик притиска на власт, а огромна број медија који су под директном контролом колективног запада, посебна врста утицаја и један облик менталног прокси рата против Срба.

Међутим, оно на шта су посебно обратили пажњу јесте омладина – каже се ако желиш да поробиш један народ – почни од омладине. Слободан пролаз у образовне институције добили су кроз процес прилогађавања државе Србије европским институцијама и то све преко НВО које због европинтеграција имају малтене легалан приступ српском образовном систему и његовим изменама и допунама. НВО попут Лабриса ( НВО за лезбејска и људска права), Инцест траума центар, Фонд за отворено друштво, Иницијатива младих за људска права и бројне друге струковне НВО,ЦЕПРИС, специјализоване за сваку област не само друштва већ и образовног система, годинама учествују у обликовању образовног система у Србији.

Дакле, осим кроз медије и врло агресивну пропаганду чији је спектар деловања толико широк да се поруке које шаљу, могу пронаћи од цртаних филмова па до налепнице на обичној флашици воде, ипак је најокрутније спроведен кроз школски систем.

НВО, које служе као цивилна војска у прокси рату Запада против Србије заиста учествују у индоктринацији наше деце, ми већ данас имамо омладину чији је праг толеранције према ЛГБТQ+ популацији толико низак, да не постоји никакав отклон од те болести, него се чак сматра као позитивна тачка у систему друштва, чак и као могућност за напредовање.

А оно што упорно покушавају да наметну, то јест традиционално уређење друштва, патријахални мотиви, однос према Русији, Косово и Метохији и повратку свих српских земаља у оквире Српског света, посебно однос према Српској православној цркви, као заоставштина балканског примитивизма који је еонима далеко од либералног и слободног запада.

Ипак, и огромних напора и ко зна колико уложеног новца за преумљење српског народа и омладине, њихов успех је незнатан. То смо видели током протеклих избора, али и у случају бројних других дешавања током година. На неким местима толеранција према либералним идејама јесте опала, као у случају ЛГБТQ+, али су рецимо Литије које су претходиле највећој “Европској геј паради 2022. “, у којима је учествовало на стотине хиљада Срба, западним непријатељима јасно ставиле до знања да постоји нешто што не може да се купи и да тај осећај инфериорности које има известан број особа које живе у Србији (а не мора значити под обавезно и да су у питању Срби, јер је пре свега Београд највећи мултиетнички град у Србији) је много мањи него што покушавају да прикажу.

Затим, имамо ситуацију у Црној Гори, где је до пре свега неколико година број оних који су се изјашњавали као Црногорци нагло опао. И ту није био у питању сукоб српског и црногорског народа, већ директан уплив западних НВО који су од ове државице након разлаза са Србијом направиле мафијашку губернију. Али то им није било довољно, већ су као и међу свим православним народима, или онима који имају благонаклон став према Руској Федерацији, покушали стварање нове нације, нове цркве, и свих других паралелних институција које су непријатељски окренуте према онима који се и даље изјашњавају као Срби. Али када је дошло до удара на СПЦ јасно се видело да је број оних који нису подлегли западном утицају далеко већи него што се мислило и то је покренуло нови талас. Талас ресетовања и жеље за стварањем Српског света.

Посебно је интересантно да са једне стране постоје бројне НВО широм српских земаља, дакле и Црне Горе и Србије и Републике Српске и да њихови спонзори троше баснословне суме новца како би вршили свој утицај, док са друге стране постоји далеко више здравих удружења, појединаца, независних медија, који без икакве помоћи државе(чак се може рећи одмоћи), наравно и без икакве помоћи Русије (мада њу непријатељи Србије виде на сваком кораку и у свему), успевају да задрже колико толико тај традиционални свет, наравно прилагођен новом добу, али са свим оним елементима српства која одређују нечији идентитет.

Данас имамо ситуацију са Резолуцијом о наводном геноциду у Сребреници и бројне појединце у српском народу који заговарају доношење Резолуције, јер ће како наводе, то допринети помирењу и бољим односима на дугорочном плану. Иако је из авиона видљиво да је Резолуција својеврстан вид казне за политичке потезе режима Србије и Републике Српске. Но, да не улазимо у саму проблематику Резолуције, односно разлога њеног подношења, јер би у том случају морали да се враћамо деценијама уназад и разлажемо даље проблем политику повлачења коју је сваки режим водио, али на коју су дебело утицале НВО и страни фактори који и даље имају врло високе позиције у систему, где се јасно види да кохерентности у режиму нема али да је у односу на неки ранији период у здравијем стању.

Као што смо на самом почетку констатовали, посебна опасност се види у контроли над образовним системом, јер су страни интереси концентрисани на индоктринацију и уништење српске омладине. Не само кроз џендер, воак и сличне либералне идеологије, него и на друштвене науке попут историје. Јер кроз све друштвене науке је протеже један низ болесног преумљења који је у вези један са другим. Узимајући у обзир ову стратегију, закључује се да они који контролишу образовање имају дугорочну контролу над националним идентитетом, односно у нашем случају са брисањем националног идентитета и стварањем једног новог.

Поменули смо хапшење бившег председника СРЈ Слободана Милошевића, затим српских генерала Ратка Младића, Владимира Лазаревића, Небојшу Павковића, затим Радована Караџића и читав државни врх који је био део одбрамбених ратова широм бивше СФРЈ. Поред чињенице да су ухапшени, у читавом хашком трибуналу, поред Хрвата, муслимана и бројних шиптарских терориста, једино су Срби били ти који су осуђени. Слободан Милошевић је и преминуо у затворској болници. И то су неке видљиве чињенице, односно то је истина коју они желе да нам наметну као део историјских чињеница. И позивајући се на то као својевресну подлогу о нашој злочиначкој намери, све остало би требало да прихватимо “здраво за готово”.

Уколико су сви хрватски генерали ослобођени оптужбе и поред чињенице да су извршили етничко чишћење Срба на простору тренутне државе Хрватске која у део себе укључује и Српску Крајину, и да историју коју српска деца уче у школама пише сектор НВО које плаћа запад, исти онај запад који је заједно са Хрватима учествовао у етничком чишћењу Срба са простора ТДХ (Тренутне државе Хрватске), а да се ти уџбеници штампају у Хрватској и пласирају српској деци као истина, јер само кроз такве програме можемо наставити ка евроинтеграцијама.

По истом принципу се се дешава и превара у Сребреници, можда највећа превара у историји на овим просторима. Без иједног елемента који би неки злочин означио као геноцид, са снимцима који говоре у прилог томе, сведоцима, чак и сведоцима чија се имена налазе на спомен обележју, ми имамо генерала Ратка Младића у Хашком трибуналу, а на другој страни Насера Орића чије су јединице вршиле стравичне покоље широм БиХ на слободи како уз подршку запада заговара нове злочине над Србима.

И ту, на делу имамо двоструке аршине. И Србија и БиХ имају за циљ да буду део Европске уније, међутим оно што је Србији услов, Босни и Херцеговини није, шта више док нама мењају национални идентитет, отимају нам историјске личности и пред читавим светом од нас стварају геноцидан народ, тзв Бошњацима праве идентитет и поклањају им наше историјске личности, попут Бана Котроманића и слично.

И сада се враћамо на почетак, овде су изнете само површне ствари, проблем са окупацијом и захтевима запада је много дубљи и комплексинији, али је свакако епилог увек исти. У овом тренутку на светској политичкој сцени ми немамо ниједног јединог пријатеља који је стао у одбрану Србије и против резолуције о наводном геноциду у Сребреници, осим Русије. Можда ми и нисмо задовољни и имамо већа очекивања од Руске Федерације, али сам овај чин је толико велики да је довољно да се само запитамо – шта би било да нема тих руских потеза? Можда је довољно само пратити судбину Јерменије и народа који у њиховом изворном облику нестаје.

Весна Веизовић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: