Српска „пропаганда” и холивудска „истина”

Док је сваки српски филм, оно мало снимљених, дочекан и у нашем окружењу и у западном свету или осудама због „провокација” или тишином, нема лажи о Србима која није преточена у филм или серију.

Сваки покушај да се кроз играни или документарни филм прикаже страдање Срба у ближој и даљој прошлости, што од наших дојучерањих суграђана у заједничкој држави, што од већине западних званичника и медија, бива проглашен за „беспризорну српску пропаганду”. Последњи пример таквог става су реакције на приказивање трејлера за филм „Олуја”. Колико год нас оне погађале, и сами смо им допринели заборавом и ћутањем у име „виших интереса”. Остало је завршила западна пропаганда током ратова деведесетих, потом преточена у десетине филмова и серија у којима су Срби искључиво злочинци. Променити такав наратив биће и мукотрпан и дуготрајан процес.

Како смо дошли у ситуацију да хрватски званичници усташки логор смрти Јасеновац у Независној држави Хрватској, у коме су страдале на стотине хиљада Срба, укључујући жене, старце и децу, Јевреји и Роми, прогласе за српски мит, а да први филм о том страдању, „Дара из Јасеновца”, амерички магазин „Варајети” опише као „танко прерушену пропаганду која цинично користи Холокауст да прогура нативистичку агенду”, можда најбоље показују наша међусобна гложења о намераваној посети Јасеновцу председника Србије Александра Вучића, до које није дошло, будући да су хрватске власти све три Вучићеве молбе одбиле јер „није време за то”. Зашто бисмо се чудили реакцијама у Хрватској и коментарима о „Вучићевом покушају изазивања каоса” ако смо усред Србије чули, могло би се рећи, много горе критике. Критичари нису нашли за сходно да реагују на тврдње да је „Јасеновац српски мит”, али јесте реаговао израелски историчар, директор центра „Симон Визентал” Ефраим Зуроф, рекавши да Јасеновац није мит и да Вучић има право да га посети. Што би се чудили писању америчког магазина о „Дари” кад су неки усред Србије тај филм дочекали „на нож”.

Неколико дана уочи обележавања годишњице почетка НАТО агресије на нашу земљу, 24. марта, а дан после годишњице погрома Срба на Косову и Метохији од 17. марта 2004. године, у Грачаници је приказан филм Душана Милића о овом погрому – „Мрак”. „Мрак” су, како је Милић рекао, одбили сви западни фестивали, укључујући и онај у Берлину. Филм о страдању Срба се не уклапа у западни наратив о њима, базиран, између осталог, и на писању немачког новинара Класа Релотијуса о томе како су српски војници на Косову „играли фудбал људским лобањама”. Човек је добио и награде за своје писање, а разоткрило се, што је и сам признао, да је све то измислио. Његове измишљотине, међутим, наставиле су да живе у западним филмовима и серијама, које и ми овде гледамо.

Измишљао је и „репортаже” из БиХ током тамошњег грађанског рата и за њих био награђиван. Српски филм о српском злочину „Дубина 2” не само да је приказан у Берлину него је добио и награду. Можда би и неки филм из Федерације БиХ о злочину над Србима, а било их је онолико, или хрватски филм о злочину током „Олује” добио неку међународну награду да је такав снимљен, али није. Нити је у плану. Напротив, у Хрватској су трејлер за филм „Олуја”, по причама људи из избегличке колоне, најоштрије осуђује уз коментар да је „срамота тако говорити о ’Олуји’”. Усташки поклич – „За дом спремни” – током прославе „војно-техничке операције ’Олуја’” није срамота, судећи и по реакцијама у Хрватској и изостанку исте у ЕУ, чији је она део.

И док је сваки српски филм, оно мало снимљених, дочекан и у нашем окружењу и у западном свету или осудама због „провокација” или тишином и одбијањем да уопште буде приказан, нема лажи коју су западни политичари и новинари измислили о Србима, а која није преточена у неки филм или серију. Само од марта до јуна могли смо да видимо неколико таквих примера. Важно је поменути баш овај период, јер се поклапа с почетком руског напада на Украјину, а то је и период у коме је било много тешких дана за нас, дана када су обележаване годишњице злочина почињених над цивилима током НАТО агресије на нашу земљу – да поменемо само бомбардовање путничког воза у Грделичкој клисури, Варваринског моста, па тоне касетних бомби изручених на центар Ниша, сви изгинули цивили. Колатерална штета, тако су их назвали. Бомбардовање РТС-а није била „колатерална штета”, него, како је саопштио НАТО, легитимни циљ јер је одатле ширена пропаганда.

Баш, дакле, у поменуто време на једном кабловском каналу, који имају сви овдашњи оператери, приказан је филм о британској новинарки Мари Колвин, погинулој у сиријском граду Хомсу у фебруару 2012. године. У том филму Колвинова разговара с колегом новинаром једне западне агенције, описујући му страхоте које је видела док је извештавала из Авганистана, а он њој прича о „ужасу којем је сведочио у БиХ”. Каже човек како је гледао „Србе који су се сликали са одсеченим главама својих противника и још су се тиме поносили”! Једине фотографије из БиХ са одсеченим главама биле су оне које су припадници јединице „Ел муџахедин” у саставу војске Алије Изетбеговића направили, а главе су српске, али кога је брига за то.

Приказано је и неколико епизода серије „Еф-Би-Ај”, у којој Србин поставља експлозив у патике такмичара на маратону у једном америчком граду, па Србин, који је део српске терористичке организације, који покушава да изведе нуклеарни терористички напад… Све су то, дабоме, на време открили и спречили. У француској серији филмова „Алекс Иго” једна Бошњакиња препознаје у угледном француском доктору Србина, који је узео презиме своје супруге Францускиње да би прикрио своје злочине почињене у БиХ, а тамо је, ни мање, ни више, узимао органе српским противницима и продавао их! Тад је приказана и „Немогућа мисија 4” Тома Круза… Било је и других, с мање страшним „српским злочинцима”.

Док су се ови филмови вртели, слушали смо и гледали европске званичнике и њихове овдашње амбасадоре, како један од њих рече, шокиране јаком руском пропагандом у Србији. То је било и време у којем није било дана да бар неколико њих не напише неки ауторски текст у нашим медијима о важности да Србија уведе санкције Русији, која је „брутално напала једну суверену земљу”, која „немилосрдно убија цивиле”. Страни новинари, они чије су колеге измишљале најмонструозније лажи о Србима, преслишавали су наше званичнике због „односа према Русији”. Да не помињемо, благо речено, игнорисање терора над Србима на Косову и Метохији и инсистирање на томе да Србија мора да призна такозвану државу Косово.

Тешко да ће неки наш филм о страдању Срба, базиран на суштим, проверљивим чињеницама, променити западне ставове и наратив о Србима и Србији. Извесно је и да ће обележавање злочина почињених над Србима у даљој и ближој прошлости нервирати многе и у окружењу и на Западу. Но, због нас су важни и такви филмови и ово обележавање. Због генерација које ништа о томе не знају, да о својој историји не уче из холивудских филмова и „истина”.

Крузова „Немогућа мисија” и Срби

Да је у западном свету, на основу слике коју су створили тамошњи медији, могуће сваку причу, или филм, о страдању Срба на простору бивше Југославије једноставно одбацити као „српски мит”, показује и филм светске мегазвезде Тома Круза „Немогућа мисија 4”, који је, у ударном термину, пре два месеца приказан на Првом програму Радио-телевизије Србије. И у овом, као и у претходна три, Круз у америчкој тајној мисији спасава свет од терористичких претњи, у којима Руси увек имају запажену улогу. После успешно завршеног задатка, због угрожености, склоњен је са супругом у Хрватску, где су га чувале америчке безбедносне службе, међутим, док је он трчао, двојица Срба су ушла у хотел, онеспособила обезбеђење, отела његову супругу, коју су после „пронашли у шуми, или оно што је од ње остало”. Круз је кривце и помагаче, шест Срба, пронашао и убио, а потом се на неко време повукао, да се опорави од трагедије.

По повратку, на новом задатку у његовом тиму је и један од онеспособљених чувара, који осећа кривицу што је Крузова жена страдала, па одбија позив за следећу акцију. Крузу откривају шта је разлог одбијања, па он позива чувара на разговор. Открива му „нешто што нико не зна”, сам је инсценирао отмицу супруге, која је жива и здрава. Објаснио је да, док је с њим, никад не би била безбедна, „зато смо морали да се раздвојимо, то је био једини начин да настави да живи, више никад не смемо да се састанемо”. Чувар је срећан због тога, ипак пита: „Али, зар ниси убио шест Срба?” Круз слеже раменима и лаконски одговара: „Шта да се ради, понекад мора тако.” Убити Србе зато „што се понекад тако мора”, нико неће замерити Крузу. Такву су слику о Србима креирали западни медији.

Мирјана Чекеревац/Политика

Бонус видео