Удружени у прогону Срба

Непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ. Ова изрека најбоље описује природу хрватско-албанских односа. Када год порасту тензије на релацији Београд–Загреб, што се дешава у периоду обележавања годишњице хрватске акције „Олуја” у којој је протерано више од 250.000 Срба из Хрватске, а убијено око 2.000, многи се сете изјаве бивше хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић, да су Хрвати и Албанци „били браћа по оружју”. Томе би се могло додати и да их повезује својеврсно „братство по крви”, проливеној у њиховом деценијском непријатељству према Србима, веома често немоћним цивилима, женама, деци и старцима.

Хрватска председница  је то изјавила пре четири године у парламенту Албаније, чиме је „до коске” увредила саме косовске Албанце. Путем медија на албанском језику тада јој је поручено да није у праву и да је истина много другачија – на хрватској страни није ратовао ниједан Албанац из Албаније. Сви су били са Косова. Том Каћинери, косовски Албанац из Удружења добровољаца Хрватске, пренео је портал „Љајми. нет”, прецизирао је да се укупно 2.373 Албанца борило на хрватској страни, а да их је 99 одсто било са Косова.

Истакао је и да се много косовских Албанаца, који су служили у ЈНА, придружило хрватским снагама. А да се хрватско-албанско братство по оружју негује и да се потеже у дневнополитичке сврхе показују и неке друге чињенице. Изјава бивше хрватске председнице могла би се тумачити само као врх леденог брега овог специфичног „пријатељства” заснованог на непријатељству према Србима.

У новембру прошле године у Хрватској је одржан округли сто „Албанска заједница и њен допринос у домовинском рату у Хрватској 1991”,  што је била прилика да се помену врло занимљиви подаци: у домовинском рату учествовала су 2.932 борца албанске националности, а погинуло је њих 87. Прву јединицу албанских добровољаца основао је генерал Том Бериша септембра 1991, „у договору са тадашњим председником Хрватске Фрањом Туђманом и председником Косова Ибрахимом Руговом”. Договорено је и оснивање регрутног центра у Селској код Загреба. Већ 13. октобра исте године, 11 аутобуса са албанским добровољцима , стигло је у Госпић. Како наводи портал „Илирија.ком.хр”, албански борци који су ратовали у Хрватској били су држани у строгој тајности, наводно због њихових породица које су остале да живе на КиМ. И због тога, како је закључено на округлом столу, они данас немају статус бранитеља, иако све чине да га добију.

Званични Загреб користи сваку прилику да подсети на допринос косметских Албанаца у рату, а нарочито у акцији „Олуја”. Пре две године, односно уочи обележавања 25 година од „Олује”, председник Хрватске Зоран Милановић одликовао је генерала Рахима Адемија са Косова и Метохије. Адеми је пензионисани генерал хрватске војске, иначе из Вучитрна, а Милановић му је уручио одликовање Велередом краља Петра Крешимира IV са лентом и Даницом. Према писању хрватских медија Адеми је „своје задаће у домовинском рату одрађивао на првим цртама бојишнице, а његова су војна знања 90. година уграђена у одбрану Шибеника, те операције ХВ ’Масленица’, ’Медачки џеп’, ’Зима ’94’, ’Скок 1’, ’Скок’ 2, ’Љето ’95’, ’Олуја’, ’Уна’, ’Маестрал’ и ’Јужни потез’”.

Наводе и да је био један од кључних актера тог времена и десна рука заповедника Анте Готовине. Нашао се и на мети хашких истражитеља због сумњи да је као заменик заповедника Зборног подручја Госпић одговоран за злочине над српским цивилима у Медачком џепу, због чега је више од седам месеци провео у хашком притвору. За исти злочин теретило га је и хрватско правосуђе, преносе хрватски медији, али је након девет година проведених у кућном притвору, „успео доказати своју невиност”. Додају и да је председник Милановић одликовао Адемија како би бар „исправио делић те неправде”. А том приликом исправљена је још једна „неправда”: албански бајкери са Косова због пандемије вируса короне тада  нису могли да се придруже прослави „Олује”. Због тога су хрватски бајкери, и међу њима бивши учесници операције, у њихову част истакли заставу са грбом ОВК.

Бивши косовски премијер и шеф штаба ОВК генерал потпуковник Агим Чеку власник је највиших државних хрватских одликовања: Реда бана Јелачића, Реда Николе Шубића Зринског и Медаље за изузетни подухват. Учествовао је у „Олуји”, као и у каснијим операцијама у БиХ до потписивања Дејтонског споразума, а био је рањен у операцији „Медачки џеп”. Према писању „Вечерњег листа”, Чеку је 1995. постао начелник стожера Зборног подручја Госпић. Хрватску војску је напустио 1999, да би се прикључио ОВК-у.

Објашњавајући природу хрватске подршке косметским Албанцима, и обрнуто, маркетиншки стручњак Небојша Крстић подсећа на штрајк рудара албанске националности у Трепчи, у руднику Стари трг 1989. године. „Тај догађај био је, на неки начин, почетак кризе која је довела до грађанског рата, а као финалну консеквенцу имала распад СФРЈ. Рудари су штрајковали глађу, а највећу подршку добили су управо у Хрватској и Словенији. Сећате ли се банана које су рударима стизале од хрватског и словеначког руководства? И сад, после свега, не верујем да је тешко прокљувити да ли су Хрвати пре 33 године подржавали Албанце због своје филантропије, или зато што су разумели да је непријатељ њиховог непријатеља њихов пријатељ”, каже Крстић за „Политику”.

Напомиње и да су тих година, док нама ништа није било јасно, Хрвати и Словенци одлично разумели да је за њих корисно да инструментализују Албанце у својој борби против Срба и Србије. „Зато и данашње догађаје треба да посматрамо у контексту тада дефинисаног колосека. Интереси и једних и других, и антисрбизам који годинама гаје, стављају их у позицију природних партнера”, оцењује Крстић.

Многи косметски Албанци, који нису имали ту част да се боре у редовима хрватске војске против Срба, не остају дужни својој хрватској сабраћи по крви и оружју, бар када је у питању подршка. Подсетимо, бивши генерал тзв. ОВК и посланик Алијансе за будућност Косова Даут Харадинај увеличао је својим присуством овогодишњу прославу 27 година „Олује” у Книну. Носио је мајицу са натписом „Олуја” и поручио путем „Фејсбука” да је посебан осећај „бити присутан са људима који су поразили Милошевићеву војску”. Ни његов старији и много познатији брат, бивши косовски премијер и командант оперативне зоне „Дукађини” ОВК Рамуш Харадинај, није скривао симпатије према Хрватској. Својевремено је изјавио да се у Хрватској осећа као код куће, а другом приликом, одговарајући на питање новинара о притворским данима у Хагу, рекао је да му је најсимпатичнији од свих притвореника био Анте Готовина.

У једној телевизијској емисији, одговарајући на шкакљиво питање о свом солидном српском језику, рекао је да су му разговори са Готовином у Хагу помогли да обнови своје знање. А након што је Француска одбила да га испоручи Србији, само што је слетео на аеродром у Приштини, Харадинај је позвао Косово да следи пример Хрватске, односно да покаже место непријатељу Србији онако како су то урадили Хрвати. У дружењу са Готовином уживао је и Фатмир Љимај, када га је пре неколико година посетио у Загребу, где су заједно ручали, а албанске медије преплавиле су њихове заједничке фотографије.

Крстић указује за „Политику” да је борба Албанаца и Хрвата да добију своје етнички чисте територије правдана такозваном великосрпском хегемонијом. „Дозвола за елиминацију српског фактора, коју су и једни и други добили од великих сила (САД, ЕУ, али и Русије), није била временски орочена само на деведесете. Овде бисмо били неправедни према Бошњацима из БиХ ако и њих не бисмо унели у једначину због безброј разлога, од којих је сада већ традиционално гостовање Мајки Сребренице на прославама „Олује” у Книну и њихове јавне замерке Готовини и хрватским војноредарственим снагама што нису били ефикаснији када је елиминација Срба у питању – само један од њих”, подвлачи  Крстић.

Трка за „титулу балканског Зеленског”

Крстић указује да је антисрпски наратив Хрвата и Албанаца изграђен на фалсификовању историје, проглашењу аутохтоног српског народа за агресора и жртве за џелата. „Да би тај наратив могао и данас да функционише, пропаганда мора и даље Србију да представља као зло, као опасност, као потенцијалног агресора, а Вучић се мора прогласити за ’малог Путина’, јер је украјинска криза кључ који данас на Западу свако разуме. Пошто су Вучића у том кључу жигосали, сад је само питање ко је балкански Зеленски: Курти, Изетбеговић или Пленковић. Такмичење за ову титулу у пуном је јеку”, каже Крстић.Антрфиле

Месић и двоглави албански орао

Бивши хрватски председник Стјепан Месић крајем јуна ове године постао је почасни грађанин Призрена. Како је објаснио градоначелник Призрена Шаћир Тотај, Месић је председник који је оставио печат подршке Албанцима. Он се фотографисао са традиционалном албанском капом, попут Готовине, укрштао шаке симболизујући двоглавог орла… Ове и сличне фотографије изнова и изнова изазивају велику пажњу у албанској јавности. Уједно и скрећу пажњу са навода појединих медија попут оног да је вилу коју поседује у Хрватској Агим Чеку добио од те државе као награду за учешће у рату.

Мина Ђуричић/Политика

Бонус видео