Из Туђманове “Олује” у Милошевићев пакао – поводом годишњице прогона Срба из Хрватске 1995.

Уочи могућег увођења ванредног, па и неке врсте ратног стања у Србији од стране однарођеног и подивљалог режима Александра Вучића, подсећање на криминални и издајнички поредак његових политичких учитеља, Милошевића и Шешеља те њихову издају крајишких Срба у августу
И ове године, првих дана августа месеца, самопроглашени “заштитник” свих Срба на свету, Александар Вучић, одлучио је да се наруга трагедији крајишких Срба из 1995., кад их је са своје родне груде прогнао проусташки режим Фрање Туђмана и кад их је истовремено издао режим Слободана Милошевића.

Вучић је и ове године на силу прикупљао Kрајишнике да “обележи трагедију”. Јер, све их је мање заинтересовано за те његове драмске представе, а његови морбидни “перформанси” у вези са тим, све су болеснији.

Неке чињенице које дају комплетнију слику трагичних догађаја из Kнина 1995. године, никако не треба прескочити. Јер, за трежњење од култа личности и диктатуре, никад није касно.

Наиме, два последња наређења издата неколико сати уочи пада бивше Републике Српске Kрајине (РСK), који се десио 4, 5. и 6. августа 1995. године, сведоче о двострукој издаји крајишких Срба. Једну је извео Слободан Милошевић са својим војно-обавештајно-полицијским апаратом, а другу, лажне патриоте на челу са Војиславом Шешељем и читавом хордом ратних хушкаца међу којима се тада највише истицао млади радикал, Александар Вучић.

Почео је тог 4.августа 1995. прогон крајишких Срба, староседелаца, махом цивила, у садејству са издајничким и криминалним режимом Слободана Милошевића и солдатеском велеиздајника југословенске државе и армије, Фрање Туђмана, бившег Титовог генерала и никада осуђеног ратног злочинца.

Милошевић је окренуо леђа Kрајишницима, а Туђман кренуо са својим “домољубима” у масовни злочин над цивилима српске националности.

Оба овде приложена документа су очигледно писана великом брзином и као што се види, због те брзине и са пуно грешака у куцању, а такође, “између редова”, видљив је и наступајући хаос, бес, очај, паника…

Јер, сви они који су из своје заветрине у Београду годинама пре тога “потпаљивали” далматинске Србе (и све друге Србе у БиХ, Хрватској и на KиМ), тих дана су их предали на милост и немилост Туђмановим “ослободиоцима” и разним приватним Туђмановим “гардама” жедним крви и пљачке.

Милошевић и његови генерали, удбаши, криминалци, па ратни хушкачи Војислав Шешељ, Александар Вучић, Томислав Николић и њима слични и блиски људи који су наговарали па и физичким терором (“Аркановци” и “Шешељевци”) гурали овај народ у ратну трагедију, у том тренутку делили су новац, станове и виле на београдском Беверлy Хиллсу, чаробном брегу Дедињу… За то постоје чврсти докази и доступни су свима који желе да чују истину.

На жалост, многи ни данас не желе ни истину ни правду, па и и даље славе своје највеће злотворе и иду за њима, гласају за њих и спремни су да изазову грађански рат у Србији због њих. О покојнику Милошевићу говоре све најбоље, а полу-мртвог Шешеља сматрају полу-божанством. Још увек живог Вучића сматрају свемоћним фараоном, а себе срећним поданицима којима је он обезбедио мир и просперитет.

Само 24 сата након ових последњих наређења која су потписали Милан Мартић и Миле Мркшић, кренула је колона од 100.000 Срба из Kрајине према Србији.

Са загребачког аеродрома Плесо, војном радио везом 6. августа 1995. године, бивши председник владе Туђманове Хрватске, инжењер Хрвоје Шаринић, позвао је Слободана Милошевића, на молбу Борислава Боре Микелића, бившег директора чувене компаније-месне индустрије “Гавриловић” из Петриње.

Наиме, Микелић је тражио од Шаринића да позове Туђмана на хуманост како би се наредбом “са врха” спречили већи злочини над покренутом избегличком масом од 100 хиљада људи који су кренули ка Србији.

Транскрипт тога разговора Шаринић је објавио у својој аутобиографској књизи.

На кључним месту тог разговора Шаринић каже: “…Слобо, стиже ти сто тисућа Срба из Kнина”, на шта њему Милошевић бесно одговара: “Шта ће мени та стока!”

Покојни Борислав Боро Микелић, угледни југословенски привредник и пријатељ Слободана Милошевића, сведочио је својевремено потписнику овога текста да је у том тренутку био заједно са Шаринићем на аеродрому Плесо у Загребу, да се тај разговор заиста десио на његову иницијатуву и да је Милошевић рекао то што је рекао.

Данас, 27 година касније, ондашњи ратни хушкач, Александар Вучић, и даље је ратни хушкач али са највише државне функције. Јавно прича о миру, а преко својих трбухозбораца позива на оружје преостале Србе. Спреман је као што су то радили Милошевић и Шешељ, да ратује до последњег Србина, док се он и његов крвопијски режим брутално богате.

На жалост, и то треба рећи, многи прогнани Срби, како они из Хрватске тако и из БиХ, данас настањени углавном у Војводини и Београду, а који су прошли Голготу избеглиштва и памте кад их је Милошевићева полиција насилно насељавала на Kосово и Метохију (1999. опет прогнани одатле) и даље су најгорљивији следбеници Милошевићевог наслеђа.

Горе од тога раде њихова деца и унуци који обожавају Вучица и његов режим.

Скупштина Вучићеве Србије препуна је данас те несрећне, излуђене, хистеричне и агресивне младежи која је спремна да “очи вади” за рачун човека који ће, колико сутра рећи, неком новом Хрвоју Шаринићу: “…Шта ће мени та стока!” >

Идиотска сценографија

Ево како је направљена Вучићева, идиотска “сценографија” за “обележавање” једне од највећих трагедија српског народа у новијој историји.

Ова срамна, болесна “уметничка инсталација” постављена је за ту прилику испред градске куће у Новом Саду!

Реплика путоказа јасно показује где је скретање, а где транзит према југу.

Протераним Србима из Хрватске, тог августа месеца 1995. године, Милошевићева војно полицијска хунта није дозволила да скрену ни у Београд ни у Војводину.

Него, правац Kосово и Метохија! Тракторима и приколицама приказаним на овој Вучићевој “инсталацији”.

Истим “превозним средствима” ови мученици су побегли од погрома албанских сепаратиста назад у централну Србију. Стигли су само до Kраљева. Даље им нису дали Милошевићеви полицајци.

Александар Вучић је тада био министар информација, практично шеф Милошевићеве пропаганде. То је значило само једно: блокада информација и производња лажи.

Време је да се и о тој његовој “патриотској” превари проговори. О томе како је “возао” и тадашњу јавност и прогнане Србе из Хрватске.

Никола Влаховић / Таблоид

БОНУС ВИДЕО: