НОВИ ЕМАНУИЛ. ЧУДА И ЗНАМЕЊА ГОСПОДЊА ДАНАС И ОВДЕ

Мој драги брат у Христу, Хаџи Драган Пешић из Ивањице, обрадовао ме је са два записа о необичним догађајима из његовог краја, који, јасно као сунце, сведоче о закону Божјем. Први случај говори о човеку кога је, због дрскости и насиља према мајци и њеној побожности, родитељка проклела, и који се делимично исцелио благословом Светог владике Николаја. Текст је илустрација заповести о поштовању оца и мајке, насиља демонског над човеком, али и силе Божје. У другом запису сведочи се како је опасно непоштовање свештеног лица, али и како, чак и са оне стране гроба, помирење и праштање имају силу.

Искрено се надам да ће ове духовне поуке користити свима нама. Јер, апокалипса почиње у нашем срцу; али, у њему су и замеци раја и радости вечног живота. ( ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ )

О КУЗМАНУ КРЏИЋУ, ЧОВЕКУ КОЈИ ЈЕ ВИДЕО И ЧУО ЂАВОЛЕ ЗБОГ ГРЕХА НЕПОШТОВАЊА РОДИТЕЉА, О КУЗМАНОВОМ ПОКАЈАЊУ И ДЕЛИМИЧНОМ ИСЦЕЉЕЊУ

Да је наша Света вера Православна, предањска, једина истинита а изнад свега дубоко укорењена у народу, и да из такве љубави Божије ниче оно семе горушице које је најмање од свих, а када узрасте доноси многоструке плодове, плодове вере, покајања, и непресушне жеље за дубинама Божијим, говоре нам и заиста опитно доказују и примери израсли управо у таквом народу, простом и старинском, како би се рекло. Када су слушали, гледали и учествовали у животима својих рођака, комшија и познаника, наши стари су истовремено крчили свој сопствени пут ка побожности, смерности и дубоком покајању. Неретко, за овај материјални свет чудни, догађаји у прошлости, управо из живота таквих, старинских људи, подстицали су многе младе да, примерима и животним причама поучени, оставе све за собом и кроз монашки анђеоски чин спашавају своје душе и душе других браће и сестара.

Још у животу и подвигу, архимандрит Макарије Миленковић, родом из села Луке код Ивањице, радо се сећа и приповеда шта је то можда пресудно утицало да монашки живот и почне у својој раној младости.

Као код потомка чувеног богомољца Ранка Миленковића ( опевао га валадика Николај у Песмарици- тамо постоји „Песма о богомољцу Ранку Миленковићу“), као код сина Војке, у монаштву монахиње Ане ( почива у манастиру Градац), као код унука побожног старог солунца Давида, код њега је у души и кроз претке већ је било засасађено семе интересовања за живот у вери и духу православља. Када је био мали, чувајући стоку са осталом децом често је брао купине, сипао у неку посудицу, па их цедио и онда кашичицом замишљајући да је поп причешћивао другу децу, а неком гранчицом и водом их после кропио и благосиљао

Али посебно је на животни пут овог монаха утицао комшија Кузман Крџић, другар његовог деде Давида, побожног солунског ратника. Деда Давид је приповедао о Кузману следеће:“Било је то негде између два рата, када су још живо и у великом броју постојали истински богомољци изрођени и однеговани под скутима Св. Владике Николаја Велимировића. Међу таквима живела је и свој живот проводила у вери и молитви мајка Кузмана Крџића, Дмитра, једна честита старица. Она беше за празник Св. врача Козме и Дамљана спремила једно јагње печено да дарује цркви у Лукама. Пошла је према цркви. Недуго затим њен син Кузман пресрете мајку насред пута и оте јој оно јагње из руку. Однесе га низ пут са једном неваљалом женом, са којом се био везао, и тамо на некој ливади поједоше јагње намењено цркви. Мајка, сва у жалости и до неба увређена, у великој тузи и невољи поче да куне свог сина речима:“Сине, што ми то уради, да си проклет! Да Бог да виђао и чуо ђаволе док си жив.“

Ништа се није тако брзо дешавало одмах после мајчиних речи. Међутим, после неког времена, Кузман оде да коси недалеко од своје куће једну ливаду. Та ливада је била велика, а са свих страна опасана шумом. Како се назирао дан крају и ближило вече по ободима шуме чуо је некакве гласове. Пред сам мрак ти гласови су били све јачи и чујнији. Кад је дошао кући, у глави Кузмановој све се изменило. Он више није био исти човек. Потпуно је био другог лика и психичког стања. Једног дана Кузман оде к својој колиби, поред које је имао засађену њиву кукуруза, да обиђе усев. Стигавши погледа, а иза сваког струка кукуруза стоји по једна коза. Та слика му се није скидала са очију.У том бунилу махнито поче звати Давида комшију и своју жену Станицу, да дођу и донесу пушку како био пуцао и отерао козе. Када њих двоје стигоше видеше унезвереног Кузмана, а од коза ни трага ни гласа. Схватише да нешто са њим није како треба. Ту ноћ су га довели кући, па су дежурали помно, седећи покрај његовог кревета, да се, не дај Боже, неко зло не деси.

Како Кузман и Станица нису имали порода, он усвоји свог сестрића, сина Веља Лазовића, једног побожног човека. Управо је тај Вељо одвео Кузмана у Св. Жичу код владике Николаја, не би ли га овај могао молитвама исцелити. О томе нешто касније.

Једног дана Кузман и његов друг Давид су седели на једној обали изнад куће. Било је топло. Владале су ваши и буве у народу, па тако те живуљке нападоше и деду Давида. Док се Давид чешао по коси и требио буве и вашке Кузман се смејао и говорио Давиду:“Знаш, Давиде, шта каже ђаво“? Давид одговори:“Шта каже, Кузмане, реци слободно“. Ђаво каже:“Кузмане, реци Давиду да запали кућу и тако ће истребити буве и вашке“, и поче да се несносно смеје.

Кузман је имао своју воденицу у којој је млео брашно. Деца су свраћала из школе и он их је гостио хлепчићима испеченим на плотни старе вуруне која се налазила у воденици. Сећамо се, каже отац Макарије, да ништа слађе нисмо јели. И дан данас му се чини да у устима осећа сласт и укус тог хлеба. Када би чекетало које лупа о камен када меље брашно, застало или се укочило, Кузман би говорио да га ђаво кочи. Пљувао би у правцу где је само он видео и чуо да се налазе ђаволи, при том говорећи:“Ено их побегоше, пу,пу,пу, доле испод камена“.

Кузман је Давиду често говорио, како ђаво има толику моћ силу и снагу да када би Господ допустио, могао би да преврне целу земљу. Нарочито је по њима,ђаволима, пљувао, када га, како је говорио, изнервирају. Гласно би викао, махао рукама, и пљувао у правцу у ком их је он само својим погледом испратити могао и видети. Ништа нам није било јасно, каже отац Макарије.

Муке Кузманове од ђавола су постале несношљиве и више га нико није могао трпети. Па тако се Вељо Лазовић реши и убеди га да га води Св. Владици Николају у Манастир Жичу да га исцели.

Пошли су пешке преко Дупца и Каоне и после дужег хода стигли у манастир. Дочекао их владика срдачно, пошто је Веља познавао као великог богомољца. Чим је владика угледао Кузмана, обрати се Вељу речима:“Брате Вељо, где си нашао овог човека што је покупио у себи све ђаволе који постоје на свету? Него да ти ја кажем, води ти њега код старца Теоктиста у Студеницу и он ће га исцелити, али само делимично. Велики је грех учинио. И када му Теоктист буде читао молитве исцелиће га, али само делимично. Ђаволе више неће виђати, али ће их чути до краја живота. Тако је и било. Док су корачали према манастиру Студеница за Кузманом и Вељом ишли су и ђаволи. Када закорачише преко црквеног прага, Кузман се окрете и рече:“Ето видиш, и они иду за нама, ал` неће никако да уђу у цркву, већ осташе, реже испред“. Отац Теоктист је лепо саслушао и Веља и Кузмана и после читања молитве и исповести Кузман више није видео ђаволе, али их је чуо до краја живота, управо онако како је и прорекао Свети владика Николај Велимировић приликом посете њему.

Прибележи, састави и написа раб Божји Хаџи Драган Пешић iz Ивањицe, по казивању архимандрита Макарија Миленковића, из села Луке код Ивањице, бившег игумана манастира Прибојска Бања, Милешеве, Дубнице и дугогодишњег економа манастира Студеница, велике царске лавре.

О Преображењу, 7531 године од постанка света

КАКО СЕ ГОСПОД КРОЗ СЛУГЕ БОЖЈЕ ОТКРИВА, И МНОГИМА БИВА НА ИСЦЕЉЕЊЕ ДУШЕ И ТЕЛА

Један сунчан дан. Лето Господње 2005. Село Глеђица. Наравно, као и увек до тада са својом супругом и тек рођеним сином Петром, били смо у посети деди Милошу, баби Јели и Милошевој мајци, старој баби Љубинки. Од њих троје у животу је још баба Јела. Љубинка и Милош, мајка и син у размаку од годину дана, напустише овај пролазни и кратки живот и одоше Богу на истину.

Разлог због чега пишем ову причу и говорим о именима, је у томе што сам тада као никада пре, јасно и на примерима вере, савета, труда и покајања, заиста уверио самог себе да је Господ благи, свуда присутан, око нас грешних људи и да се пројављује не само на невидљив начин, већ се може доживети, схватити и спознати лично у односима са другим драгим особама, које саму искру вере до тада нису испољавали, загушени земаљским проблемима. Ти проблеми упрво их и ометају да спознају и усвоје вредности којих нису били свесни, и да се по њима владају и живе, а зарад Царства небеског и свих сладости које се дарују онима који творе вољу Онога Који својим промислом држи и чини овај свет бољим, Јединога Господа Сведржитеља, Исуса Христа, Бога нашега.

Седели смо у хладовини велике старе крушке, посматрали околна брда и водили уобичајене разговоре. Деда Милош и баба Јела су се трудили, као и увек, да срдачно угосте своје најмилије. Гостију на селу све мање, а села све празнија, па свака посета старима веома добро дође. Недуго затим, разговарајући, на тренутак приметих бабу Љубинку. Замаче иза њене старе куће која се налазила веома близу куће Милоша, сина јој. Погледала ме је, и у тренутку као да сам видео да ми жели нешто рећи. Баба уђе у кућу , а ми сви остадосмо да и даље седимо под крушком.“Како је баба?“, упитах Јелу. „Пре неки дан је питала где си ти и када ћете доћи“, одговори Јела.Вероватно јој треба нека помоћ, зна да ти радиш доле близу општине, а она нема пензију, да јој нешто помогнеш,“ рекоше обоје. То помислих и ја, не знајући да је посреди сасвим нешто друго. Реших да на час пређем у бабину кућу и видим о чему се ради. Баба Љубинка понуди ме кафом и поче да вади из старог креденца шољице на које се већ била ухватила прашина. Видело се да ретко неко код ње долази. Рекох јој да не треба јер смо се доле, служили у Милошевој кући.

„Лико!“, обрати ми се том нежном речју. „`Оћу нешто да те питам.“

„Реци, бако.“

“Ево има скоро две – три године како ми син Негослав умре, и ја не могу мирно спавати у овој кући. Умро је горе у соби и ја сам га прва видела. Био је поштен, ал` неверујући. Нешто се пред смрт на неког попа наљутио, и рекао не треба ми он на сарани и оставио писмо. Не знам шта да радим. Оде ми јадан неопеван. Унука моја, кад је распремала кућу нађе писмо у орману то што је написао у љутини и оде ми на онај свијет без опијела. Туга ми голема на срцу и души.“ Рекао сам јој да не брине, али ипак, иако сам верујући човек, ни сам нисам знао шта је било најбоље у том тренутку урадити. Одговорих да ћу колико данас да јој јавим шта треба чинити:“Овог момента идем у Манастир Клисуру код драге и честите игуманије Евгеније, а она ће ми све хришћански, све право рећи како треба да се понашамо сви у овој ситуацији. Знам како је души и срцу твом.“

Тим речима је утеших.

Вратих се доле код Милоша у кућу. Испричах им шта сам све са бабом Љубинком причао. На то ми Милош и Јела одоговорише да и сами не могу ноћима мирно спавати. Нарочито имају проблеме када стоку терају у Негослављеву ливаду. Стока се надује, не мирује и постаје болешљива. То се из дана у дан понавља. Те ноћи им тешко падају и једноставно немају мира и спокоја.

Седох у кола и после непуног сата обретох се у манастиру Клисура. И мене је жестоко почео мучити проблем старих и немоћних људи. Уз пут сам се и молио да им Бог помогне и смилује се душама њиховим.

Као и увек, учтиво се поздравих с мати игуманијом:“Којим добром дете моје мило“?, упита ме и мајчински погледа. Испричах јој све по реду, онако као је и било. Пажљиво је слушала.Својим прозорљивим очима ме је гледала и упијала сваку реч:„Иди, дете моје мило, пожури и врати се код њих. Реци деди нека нађе оног попа и нека се у име покојника мири с њим. Да изврше опело и сва подушја издају. Све како треба. Он је то у љутини урадио и сада његова душа мира нема, а није се ни кајао за живота. Уосталом, Бог зна до када ће баба и деда живети и нека то што пре ураде, после неће имато ко о томе ни мислити.“

Напустих светињу сав радостан, не верујући самом себи да сам као на крилима пут од неких четрдесетак километара прешао а да га нисам ни осетио. Улетех у кућу Милошеву и сав задихан, још са врата, потанко им објасних шта и како да раде.

Пети дан од тада Милош је већ био у Чачку. Нашао оног попа. Помирио се у име покојног Негослава. Над покојниковим гробом извршено је опело и сва подушја дата, а Милош још придодаде и добар прилог цркви. Причао је касније у повратку да је сатима чекао и тражио попа и да није хтео да се врати док то не обави.

Мало после тога поново се сретосмо у селу, на истом месту. Стара крушка, седимо за столом. Сви насмејани, нарочито баба Љубинка, Милош и Јела. Рекоше ми да се ноћас, као и претходних ноћи, мирно и добро наспаваше сви, а стока постаде мирна и здрава. Мојој срећи нигде краја. То беше први пут после много времена.

Недуго после, баба Љубинка паде на постељу и два дана боловаше и у својој 94. години мирно се представи и оде Богу на истину. Још мало касније, већ болестан и оронулог здравља, са дијагнозом гангрена ноге и шећерном болешћу, Милош у болничкој постељи гледа погледом пуних вере и наде у мене.“Милоше, само храбро. Живот је то, мора се трпети“, рекох му. Климну главом , као да у себи рече да ће и ово проћи и да ће се Бог смиловати и на њега.

Позвах телефоном Мати игуманију Евгенију. „Мати, твоја молитва пред Господом је велика. Ољин деда Милош се мало мучи. Помоли се да му Бог помогне да му душа тихо и лако напусти овај свет“.

Недеља је опет.У фамилији се прича о болесном Милошу. Само да се не намучи. „Шта ће јадан, шта га нађе“, говоре. Ја сам чврсто веровао да ће све бити добро на крају. Јер како рече Св. Владика Николај, „ако није добро онда није крај“. Није прошло дуго времена, неколико сати од разговора са игуманијом, Милош тихо и нечујно заувек склопи очи. И то баш у дан недељни, као и баба Љубинка, мајка његова. Родбина и комшије просто су били у чуду како је брзо и лако завршио. Данима се причало како Милош умрије лако, а све је наговештавало супротно.

Опет сам у манастиру, причам мати игуманији све по реду. Насмеши се она и рече ми:“Дете моје мило, хвала и слава Богу за све. Јединоме Њему смо дужни да се захваљујемо и Њему да се молимо“.

Скромност и смирење – то су праве речи.

Вера тих људи старих, простих, вера моја мала, а нарочито јака вера игуманије Евгеније је дала потврду Божијег деловања, савета, труда, љубави и награде која за свако учињено дело, ако је добро и у вери и са њом, Господ изобилно излива милост Своју на оне који Њега љубе и који испуњавају завете Његове.

И заиста, у тим моментима сам схватио да човек хришћанин, православац, Србин нарочито не може сам живети и носити се са искушењима на овом шару земном. Потребно је наћи и неки духовни ослонац и помоћ од браће и сестара у вери, искусних монаха и духовника, јер, као што рече и апостол Павле“Носите бремена један другог“. Нарочито треба помоћи онима слабима у вери.

Молитвама Пресвете Богородице, свих светих и игуманије Евгеније да нам Господ да покајања док нам дани земаљски трају.АМИН, Боже дај.

Владимир Димитријевић/Искра

Бонус видео