Демократија и национални интерес

Демократе у Србији, сасвим је небитно које су страначке припадности, упорно се позивају на трајност и вечитост тек им “дарованог” евроамског система. У таквом уверењу, у једној поодавној телевизијској емисији, један демократа питао је једног социјалисту (који је помињао социјалне невоље по Србији и у “транзиционим” земљама), “зар нисте сазнали да је пао берлински зид”.

А од 1945. године до јутрос мислило се, не само у Србији (да не помињемо 1917. и њене октобарске револуционаре), да је комунизам вечит. И по томе се види да су демократе стварни следбеници комунистичке идеологије, ако не у својинском погледу, а оно у начину на који се влада “широким народним масама” и води борба за очување једноумља.

Призна ли се за право критичарима левичарске идеологије, али и праксе левичарских друштава, односно држава, да ту идеологију и праксу назову једноумљем, онда нам само преостаје да америчко друштво које се свакодневно суочава са злочинима учињеним у његово име и у његовом интересу, и у чијој је друштвеној (државној, државничкој) и личној савести преовладао злочиначки дух, дефинишемо као друштво без савести. Нема, дакле, превелике разлике између друштва без савести и друштва с једноумљем, нарочито због тога што су припадници и једног и другог друштва лишени слободног, свесног деловања (самим тим и индивидуалности) и претворени у безначајан делић сопственог тоталитарног система.

Некритички прихватајући тековине западне демократије, ововремени Срби неконтролисано срљају из једног једноумља у друго, зарушавају истинска и спасоносна изворишта сопственог националног бивствовања – почев од свога језика и свога писма -, продубљују своје безнађе и бескрајно продужују своју агонију. Чине то заборављајући (или уопште не знајући) да је србски народ из турскога времена, без сопствене државне организације, “натеран нуждом, развио много дивних ус­танова у својој општини, које су све развијале навику и свест да се сам брине о свима својим пословима, да у солидарности и узајам­ном помагању својих чланова види своју моћ и свој спас”.

И иначе се од правоверних представника демократске мисли у Србији врло често, такорећи редовно чује да су Срби пола века живели у једноумљу. Они при томе превиђају да се демократе из целога света, из Србије свакако, у својој политичкој логици једноумно држе онога што потиче из америчког извора, будући да се америчка демократија сматра данас непревазилазним узором. Ако је већ тако, а то је ван сваке сумње, онда сама та чињеница подразумева апсолутно једноумље у демократском свету, и у Србији, наравно, чиме се потврђује мисао Ралфа Еперсона да “чисто демократске институције морају, пре или касније, да униште слободу или цивилизацију, или обоје”.

Некад се сматрало да је комунистичко једноумље преузето из коминтерновске централе у Москви (није било замисливо да неко из комунистичког света противречи идејама потеклим отуда), а данас, у времену онога што се зове демократским слободама и људским правима, сматра се да је амерички извор једини и правоверан. У стварности, комунистичко једноумље и није било право једноумље јер су радни људи и грађани, млади радници и самоуправљачи могли о понечему имати и своје мишљење, макар се оно и не уважавало.

Данас, опет у стварности, макар се демократама чинило да живе у многоумљу (да не кажемо: слободоумљу), безизгледна је свака помисао да мисао друкчије изговорена од оне у Вашингтону може и физички опстати. Тако и толико једноумни, или слободоумни, заступници демократске мисли у Србији и не помишљају на то да би за многе од данашњих невоља србскога друштва понајпре били криви баш они.

Када би се и на трен “досетили” да је Америка, та колевка савремене демократије, за последњих шездесетак година водила двестотинак ратова широм света, увек и на сваком месту где се било ко усудио да изговори нешто што није у складу с америчком идеологијом и америчким националним интересима, можда би се истим тим заступницима демократске мисли у Србији дало да помисле како некакав национални интерес могу имати и Срби.

Основа сваке америчке мисли јесте да се амерички национални интерес може препознати на сваком месту на земљиној кугли, а о кључним идејама тих америчких националних интереса брине некакав амерички комитет за националну безбедност. И даље, у основи те идеје и тих интереса стоји и став да, примера ради, све што би се у Србији могло сматрати србским националним интересом, то представља искључиво национализам, појаву (и реч) из круга оних у србском језику које су у време комунистичко-усташког терора упрљане тиме што је њено основно значење (национална свест, родољубље) потиснуто оним ружним за које се користе речи национална искључивост, култ сопствене нације који искључује поштовање других нација (шовинизам), и на које се и даље гледа једино кроз комунистичку визуру. Тако је, дакле, Србима, уз сва остала права која су им деценијама негирана, укинуто и право на родољубље, а када су први пут после више деценија покушали да се на њега позову, дочекани су с патолошком мржњом и проверених крвника са стране и “пробуђених делова свога народа” – комуниста и њихових следбеника из разних демократизованих “структура”.

У складу са таквом логиком, србски национализам изједначује се са непријатељством према свима који нису Срби и, сходно томе, он представља опасност и за америчке националне интересе и за америчку националну безбедност, у оба случаја: националним интересом с узвишеним значењем.

Из америчке доктрине о заштити америчких националних интереса по целом свету, свуда и на сваком месту, произилази да је сваки амерички грађанин, по природи ствари, амерички националист, што истовремено значи да се било који појединачни или групни чин америчких националиста, укључујући и злочин ма које врсте, сматра доприносом америчкој демократији и заштитом америчких националних интереса. И даље, иста та доктрина подразумева да амерички грађани не могу бити одговорни за оно што су, чак и у виду несумњивог злочина, заштићујући такозване америчке националне интересе, учинили на било ком месту у свету.

Да не би било неке недоумице око свега тога, америчка администрација одбија да америчке грађане одговорне за неки злочин почињен у некој другој земљи (којим је штитио америчке националне интересе!) препусти (преда) надлежном националном суду или, можда, међународном суду установљеном у складу с оним што се у обичном говору назива међународним право, а што је, уистину, само “жвака” за наивне. Штавише, Сједињене Државе не желе ни да ратификују међународне споразуме о установљењу међународних судова.

Насупрот томе, демократе из Србије једва чекају да им са изворишта западне демократије, у међувремену узнапредовале у фашикратију, стигне захтев да неки србски националист буде окривљен за неко дело, најчешће измишљено, али увек са квалификацијом која искључује његово право да заштићује или брани србске националне интересе. Уколико би такав захтев био недовољно одређен, србске демократе спремне су да допишу и оно што иоле скрупулозној особи не би пало на памет.

На пример:

Уочи Видова дне 2016. године, једанаест безимених, лажних посланика, међу њима неки чеда јовановић, ненад чанак, наташа мићић, жарко кораћ… на основу неких тачака и чланова који су их гурнули у страначку скупштину Србије, ставове да и не помињемо, поднели су “предлог резолуције о геноциду у среберници, с предлогом да се донесе по хитном поступку” јер им је велика нужда…

Савремени демократи у Србији усавршили су демократску идеју: они су једини у свету, не само сада већ и у ранијим временима, који своју отаџбину мрзе више од свега на свету. У тој мржњи они су превазишли и комунисте; комунисти су такође били против отаџбине (јер пролетери, како су говорили Комунистиčки Манифестанти, немају отаџбине), али су је барем мрзели мање отворено.

Кад Србија буде бесконачно осиромашена и претворена у колонију, домаћи демократски идеолози биће ваљда довољно богати да се придруже модерним колонизаторима, својим налогодавцима са стране, и оно што буде преостало од србске државе (било како се то звало) претворе у полигон за усавршавање сопствених демократских начела – у фашикратију, а куд би друго.

Демократију ћемо препустити “успомени и дугом сећању на Стару Грчку” јер је она, демократија, “један од истак­нути­јих експеримената у историји управљања”.

Ако ни због чега друго, а оно због тога што је и тамо, у Атини, демократија била “огра­ни­чена чињеницом што само мали број људи уме да чита. Физич­ки је ограничена тешкоћом да се стигне у Атину из удаљенијих гра­дова Атике. Право гласа ограничено је на оне синове двоје сло­бо­д­них атинских родитеља који су достигли двадесет и прву годину живота; само они и њихове породице уживају грађанска права или директно сносе војна и фискална оптерећења државе… политичка моћ је… формално једнака; сваки гра­ђа­нин ужива… на једнаким правима пред законом”.

По свему налик демократији у Србији: у Скупштину, само по имену Народну, народ бира политичке странке, а оне тамо, у ту исту Скупштину, делегирају своје људе, да ли по послушности, да ли по лепоти, најчешће без имена и дела, али зато посланике, и то народне, ни мање ни више – тако се, барем, представљају, лажно јер их народ није бирао, украснији би им био придев ненародни. Да парафразирамо мога друга Његоша: “Да не бјеху под тијем именом, не шћаху се бојат од урока”.

Само неизабрани одлучују, а онима који их нису изабрали – остају фискална оптерећења.

Све то у складу са законом који је амерички књижевник Марк Твен (1835-1910) давно поставио:

“Кад би избори нешто могли променити – били би забрањени”.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: