Судбина словенских „робова“ у Немачкој

Закрпа са словима „ОСТ“ била је препознатљив знак за остарбајтере – грађане источне Европе који су насилно одвођени у Немачку као бесплатна радна снага. Значка је морала да се носи на одећи. На суђењу у Нирнбергу, главни ловац на радну снагу у Рајху, Фриц Саукел, признао је да је сама закрпа имала дискриминаторни карактер, пошто радници из Западне Европе нису имали таква „обележја“.

У Немачкој су остарбајтери живели у радним логорима окруженим бодљикавом жицом. Таква места су припадала или великим индустријским предузећима или држави. Из државних логора, источни радници су транспортовани у мала предузећа и оближње фарме. Њихов радни дан је трајао 12 сати, а радна недеља шест дана. Они остарбајтери који су завршили на удаљеним фармама најчешће су остављани да тамо живе како би смањили трошкове превоза. Радницима су обично одређивани станови за стоку, а у већини случајева и рад и животни услови су се показали много тежим него у индустријским предузећима.

На пример, у Круповим фабрикама које су производиле оружје за немачку војску. Остарбајтери су били ограничени у слободи кретања: нису могли да иду куда су желели, нити да бирају где ће живети. Могли су им се ругати, могли су их тући, па чак и убијати – немачки грађани за то нису озбиљно кажњени. Око пет милиона цивила одведено је на рад у Немачку. После рата, скоро половина се вратила у СССР – више од 2,5 милиона људи. Око пола милиона људи није могло да поднесе тешке услове рада, глад, хладноћу и насиље, или је једноставно убијено. Отприлике милион совјетских грађана је погинуло током ваздушних удара и напада на немачке фабрике и фабрике, а још 700.000 људи се није вратило у СССР.

Горан Игић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: