Сале Коларевић: НЕЧУЈНИ УРЛИК

Човек је по природи социјално биће и сасвим је нормално имати некога покрај себе коме се можеш поверити, по потреби и пожалити, неко ко би те могао разумети и тако ти на известан начин помоћи да лакше носиш свој животни крст. Људи међусобно расправљају које су муке најтеже за подношење, па тако постоје разна и различита поимања животних страдања… И расправљају о томе, упоређују и премеравају.

Међутим, чим има нешто о чијем се интензитету полемише, дискутује и расправља, то значи да је предмет распрае видљив за људе. Јасно да се не може расправљати о нечему што је невидљиво, неосетно или нечујно за (друге) људе. Може, али је крајње незахвално полемисати о нечему што нико није видео, чуо или осетио. Тако и разна страдања, са трпљењем душевног и(ли) телесног бола разних интензитета и дужине, а која се од других људи не могу чулима регистровати, не могу бити предмет озбиљне полемике и премеравања, односно упоређивања. Свакако да постоји нешто што се општеприхваћено може сматрати за највеће страдање и муку, али и од тога је још веће оно страдање које је сакривено од поимања људским чулима. Ипак нису највеће муке конкретно ове или оне, него оне муке које се не могу видети, чути и осетити од других људи, оне за које зна једино страдалник и сами Бог. Јер самим тим што су такве муке невидљиве и нечујне, оне су саме по себи и грозоморније од чујних или видљивих. Стари мудри људи су говорили, лепо је увек имати поред себе неког (блиског, вољеног) с ким би могао да поделиш и радост и муку ; подељена мука је онда двоструко мања а подељена радост је двоструко већа.

А шта ће и како ће они невољници за чије постојање нико не(ће да) зна ….

Има таквих, а једно од најупечатљивијих је страдање нерођеног детета у утроби током абортуса. Могуће и да од овог страдања постоји у људском роду још веће, но ово ћемо узети као модел за језиво страдање људске јединке које нико не може да види, чује или осети. При том је реч о апсолутно недужном бићу, а оваква страдања су присутна у свакодневници. Сваки дан се пролива крв апсолутно недужне дечице у утроби сопствене мајке и, шта мислите, може ли ова крв, која до Неба вапије за осветом!, може ли остати без откупа или икакве надокнаде? По духовној законитости не може.

Статистички се најчешће абортуси раде у „феталном” узрасту кад мора да се аборцанглом откидају делови бебиног тела, где се глава последња избацује из материце. Ако је беба у одмаклом узрасту, из главе се прво исиса сав садржај да би глава на крају могла да се лакше извади. Овде се не бавимо питањем у ком се узрасту абортус врши, утробно чедоморство је и са првих десет дана и са последњих десет дана боравка у мајчиној утроби. А живу душу и свој ДНК плод добија са оплођењем јајне ћелије.