Колико ће времена нама требати да схватимо да се свет већ налази у вртлогу трећег светског рата

Историчарима и хроничарима другог светског рата мање више је познато да се буквално до пролећа 1941. године о тадашњем сукобу великих сила није говорило априори као о другом светском рату, већ је штампа и јавно мњење користило термине као што су “највећа криза од првог светског рата”, “велики регионални сукоб са несагледивим последицама”итд.

Тек по неки смелији новинар и гласило је тадашњу кризу дефинисао на начин који је тек касније уџбенички дефинисан као други светски рат.

Неко је пак, (желећи да адекватно дефинише ситуацију, али и да избегне етикету паничара и мрачњака) дефинисао ситуацију у свету кроз здраворазумска питања типа “Да ли је свет већ ушао у други светски рат”, “или да ли велики рат који је пред вратима целог света може бити заустављен” и сл.

Дакле, пуне две године након 1939. године (тј. две године након напада Немачке на Пољску и уџбенички историјски уписаног стварног почетка другог светског рата) је требало јавном мњењу и становништву да се суочи са истином на терену и прихвати сурову реалност другог светског рата.

Колико ће времена нама требати да схватимо сурову и изнуђену реалност која каже да се свет већ налази у вртлогу трећег светског рата(дакле не у његовом предворју, већ у самом оку светске олује)?

Колико нас на рационалном нивоу разуме да је овај процес неповратан и да је вероватноћа да рат не ескалира (у веома драстичној форми) веома мала?

Колико нас разуме да нас врло брзо чекају, до скоро, потпуно незамисливе ствари као што је нпр. коришћење тактичког нуклеарног наоружања, крах евра, слом берзе, потпуни прекид линија снабдевања, енергетски колапс ?

Да се не лажемо, врло мало нас.

Напросто, човекова природа и психа није баждарена да рационално прихвати овако сурове промене животних околности као реалне опције. Одбијање да се прихвати реалност, иако сви параметри указују да ствари баш тако стоје, је нека врста одбрамбеног механизма човековог, нешто попут ауто анестезије.

И та анестезија, тај природни ендорфин, који човек користи као ону плаву пилулу из Матрикса, ће трајати до оног тренутка када ће догађаји добити на таквом замаху да ће бити немогуће ситуацију окарактерисати било како другачије. То ће бити оног тренутка када олуја постане толико видљива у реалном времену и на личном плану да ће бити немогуће је игнорисати.

Тада, на жалост, креће најгоре стање, стање панике. То је болно буђење после анестезије.

Данило Тврдишић / Правда

БОНУС ВИДЕО: