Драган Крстић: О шиптарским споменицима на Косову и Метохији (1981)

30. XII 1981.
Изглед послератног света испао је онако како су побеђени тврдили да ће бити, а не онако како су тврдили победници у својим бучним пропагандним кампањама. Дуг је списак тврдњи једних и других, и одмах после рата, а нарочито нешто касније, испоставило се да је безмало цео списак тврдњи побеђених постао део реалности, док је готово цео списак тврдњи победника испао лажан. Побеђени су Италија са фашистичком идеологијом и Немачка са идеологијом националсоцијализма, и они су имали своје идеолошке следбенике у многим земљама, а победници су били демократија и интернационалсоцијализам, који су такође имали многе следбенике иза себе, такорећи читав свет. Међу многим тврдњама доминантна је она да ће Европа, ако Англоамериканци и совјети победе, бити стварно окупирана од једних и других, свеједно у каквим модалитетима ће се то подређивање Европе остварити, и та основна тврдња се на очигледан начин обистинила – како су то, уосталом, многи и знали још током рата, без обзира на идеолошку опредељеност. Могао бих навести још читав низ сличних тврдњи и за све би важило оно правило споменуто на почетку, да су тврдње побеђених постале важеће, а тврдње победника лажне, и тај списак би обухватио готово целу номенклатуру тврдњи побеђене и победничке стране.

Овде ћу се задржати само на једној од њих, јер су њене теоријске и историјске импликације велике. То је тврдња на којој ни немачка националсоцијалистичка ни нешто мање италијанска фашистичка пропаганда нису инсистирале, скоро да јој нису поклањале већу пажњу, спомињући је готово узгред – да ће се свет, хтео – не хтео, без обзира на победника, кретати у правцу националсоцијализма, свеједно што Немачка не извози ту идеологију и што ни не намерава. Нешто мање и нешто блаже говорили су Италијани у вези са својим фашизмом, али такође ненаметљиво, успутно, не обраћајући велику пажњу на импликације тих својих тврдњи.

Али то је било и испало потпуно тачно, заиста се цео свет после пораза тих земаља почео кретати у правцу националсоцијализма, често у његовој варијанти интернационалсоцијализма, али увек са примесом националног, као и фашизма, нарочито у облику самоуправљања, корпоративног (удруженог) рада и корпоративне државе, у неким државама у облику такозване партиципације радника у удруженом раду, а у капитализму као облик анонимног капитала и такође уз партиципацију „широких народних маса“. То је био један од великих парадокса нашег времена, јер се историја почела кретати нескладно са познатим правилом Клаузевица да је рат продужетак политичке борбе, или да се резултати рата морају ускладити са политичким претпоставкама на којима је рат био вођен. Овде су резултати рата испали обрнути – победила је идеологија и политика која је у рату војнички побеђена. Да ли је овај рат стварно представљао „настављање политике војним средствима“? Ако су политички исходи тог рата били супротни војним решењима, онда има нечег нескладног у односима између политике и рата у нашем времену. Знамо ко је војно био поражен, а ко је војни победник, али не знамо шта су идеолошки и политички били поражени и победници. Оно што се десило у економском погледу са побеђеним земљама (осим Немачке и Италије, и са Јапаном) само је видљиви део онога што се стварно десило у психолошком погледу и на нивоу историјске апстракције, као и метафизике историје.

Морам се поново вратити оном вицу о маскенбалу, када су грађани једне источноевропске земље (свеједно које) после неке велике теревенке и буке ноћу видели војника у америчкој униформи, пришли му са одушевљењем и рекли, отприлике, где сте драги Американци, ми вас тако дуго и жељно очекујемо, најзад сте стигли. Поента вица је што је тај војник полупијан одговорио на руском: њет, њет, рекао је, ово је само маскенбал. Испало је да је то совјетски (комунистички) војник, само прерушен у америчку униформу, па од ослобођења источноевропских земаља није могло бити ништа, и то задуго – ако је све ово био маскенбал, онда тог ослобођења уопште не може бити. Али ако се имају на уму претходно споменути обрнути исходи рата, онда се поента вица може протумачити и на начин да маскенбала формално није ни било, да је војник у америчкој униформи заиста био Американац, али је друго питање шта је он у својој историјској поруци носио – ако је маскенбала било, онда је он био на једном другом, апстрактном, метафизичком нивоу историје. Можда су и поражени и победници уопште били прерушени, можда су сви заменили униформе, можда су војници такозваних земаља демократије и Совјетског Савеза стварно носили са собом идеологију национал- и интернационалсоцијализма, помешану са фашизмом, а можда су поражени са собом управо носили традиционалне идеје и вредности античког и европског друштва, што се по правилу и има на уму кад се говори о владавини слободе и истине, какав и јесте био антички идеал, онда када је демос обезбеђивао ту истину, правду, па према томе и слободу, за разлику од каснијих времена, када је демос постао легло неистине, неправде и неслободе.

***
Прича један професор са београдског Универзитета шта му се догађа у Приштини, где на тамошњем универзитету такође држи предавања. Пошто је истина о геноциду над Србима продрла у јавност, Шиптари се посебно труде око свих дошљака, љубазни су и покушавају на све начине да пруже слику о себи која није спојива са сликом етничког и религиозног силеџије. У оквиру тих љубазности понудили су колеги да га прошетају по околини Приштине у обилазак српских културних споменика којих тамо има много. Колега се исто тако љубазно захвалио на понуди, прихватио начелно обилазак околине Приштине, али је своје домаћине замолио да га поведу да обиђу шиптарске споменике, јер је он српске споменике већ неколико пута обишао и зна их све добро. Тада је настала обострана збуњеност, домаћини Шиптари су некако избегли јасан одговор, рекли да им је жао, али да се нису припремили за такав обилазак, и да га не могу организовати.

Касније су неки Срби староседеоци објаснили професору да је силно збунио Шиптаре, да они неће веровати да је то било случајно, да они мисле да је професор намерно направио провокацију, јер је општепознато да Шиптари на целом Косову немају ни један једини споменик. Постоји неколико турских културних споменика, али они немају никакве везе са шиптарском културом и историјом. Колега је знао да Шиптари немају много културних споменика на Косову, али није могао претпоставити да немају баш ниједан, мислио је да би за одлазак у околину Приштине био довољан и један или два споменика, али да баш нема ниједног, то није могао претпоставити, и то је заиста тешко претпоставити. У тим условима није било могуће ни извинити се љубазним домаћинима, јер би и то могло да буде схваћено као накнадно изругивање и позив на непријатне разговоре.

На Косову се, нажалост, наставља са прогоном Срба у све интензивнијим облицима. Једно краће време шиптарске силеџије су се примириле, али пошто су видели да казни за прогон Срба нема (постоје казне само за јавне политичке демонстрације), наставили су несметано свој „тихи рад на ослобођењу“. Српски културни споменици се и даље уништавају, скрнаве се српска гробља, монахиње по манастирима бивају напаствоване, понекад и силоване, појединци Срби су пребијани или чак и убијани, а да кривац никако не може да буде утврђен, на кућама и становима и даље бивају лупани прозори од, ето, непознатих силеџија, те силеџије праве и тежа оштећења кућа, нарочито кровова, а опет не могу да буду ухваћени, у трговинама Србин не може ништа купити уколико тражи робу на српском језику, на послу Срби бивају изложени претњама и премештајима на гора радна места са нижим платама, српска деца не смеју да иду у школу без пратње одраслих и наоружаних људи, а ако се Срби жале властима, бивају кажњени од судије за прекршаје затвором или новчаном глобом због „узнемиравања јавности“, или у тежем облику због „националистичких и великосрпских испада“.

Сви живимо у депресији због оног што се дешава Србима и целој Србији, не само на Косову, које овде само служи као увеличавајуће стакло кроз које се види скорашњи и садашњи положај Срба у Југославији. Из таквог психолошког положаја извесно је да ће Срби, ако иоле буду сачували свој идентитет, све што је било запамтити, не само Шиптарима, већ читавој Југославији. Сличне ствари су се већ догађале раније, и Срби су запамтили Турцима све што је требало, памтили су то неколико векова, све док није дошао час кад је дугове било могуће вратити. Па су онда те дугове и вратили.

Јуче је објављена вест да је умро Мирослав Крлежа, хрватски књижевник, један од главних идеолога послератне смушене и траљаве Југославије. Смртни час се не може кривотворити, и када он дође, то није само неумитна чињеница, већ сама та чињеница постаје неумитни биланс, у ком нема кривотворења, одлазак у таму смрти избацује на видело дана некривотворене чињенице егзистенције, а она се у случају Крлеже показује као покушај кривотворења, сада огољен, као што је и сама смрт огољена. Исувише је много неукуса учињено да би се преко тих чињеница могло прећи као да оне нису постојале, и као да оне не дају прави биланс једног живота и једне смрти. Крлежа је пристао на неукус оркестрирања јавности једне огавне тоталитарне диктатуре, а све у његову славу, пристао је на трошење новца сиромашне земље да би се и овде и у иностранству приказао као значајан писац, не само што је са задовољством слушао хорско певање о својој величини, величанствености, узвишености, већ је и сам том хору добацивао понеку фразу, коју би такође требало запевати, пристао је на пријатељство са Павелићем, Брозом, пристао је на те и свакојаке друге гадости, и сада је све то постало део његовог животног биланса. Оно мало угледа који је стекао у предратном периоду, а то је заиста било скромно, мало, истопило се у бестидној глуми величине. Све је било лажно, чак је и глумљење те лагарије било нападно неискрено, лажно, испало је да је у читавом његовом опусу само његова смрт била искрена и истинита.

Али и вести о његовој смрти су на известан начин лажне. Телевизија се одмах потрудила да смрт Крлеже протури као важан догађај, што је било лажно, тај догађај може бити значајан само утолико што даје метафору лажи, и што представља симбол ишчезавања једног лажног времена. М. Крлежа је један од последњих Хрвата који су створили ову лажну Југославију, који су бестидно владали том несретном земљом, и који су мислили да се политика састоји из пакости.

Драган Крстић, Психолошке белешке 1978-81, Балканија, Нови Сад, 2018.

ПРЕУЗЕТО СА САЈТА: Стање ствари

БОНУС ВИДЕО: