Уједињено човечанство без Бога

У Старом веку цареви су покушавали да уједине човечанство под окриљем Рима. У својој гордости, римски императори су у Хришћанима видели највећу опасност за државну религију, која се у временима пропадања империје свела на идолопоклонство обоготвореној личности цара. Хришћани, постојани у вери, доследно су одбијали да се поклоне лажном божанству и зато су доживљавали прогонства и казне.

Највеће страдање Хришћани су доживели за владавине цара Диоклецијана (лат. Gaius Aurelius Valerius Diocletianus, рођен у Диоклеји код Солина у Далмацији, око 244 – умро 311, владао од 284–305). Овај владар је 303. године издао царски указ (Едикт), који наређује грађанима да се клањају императору као богу.

Ово идолопоклонство римске државне религије није било дуга века – укинуо га је Свети цар Константин Велики (рођен у Нишу у Илирији око 272 – умро у Никомедији 337, владао од 324–337). Император Константин је водио одлучујућу битку за римски престо 28. октобра 312. године код Милвијског моста близу Рима у Италији. Уочи битке небо изнад Рима је Светом цару предсказало тријумфалну победу у знаку Крста – In hoc signo vinces! (У овом знаку ћеш победити!).

Оно што се после догодило знамо из историје Хришћанства: Свети цар је са урезаним Крстом као Знаком победе (Signum Victoriae), поразио све своје такмаце и непријатеље, и постао император целог тадашњег цивилизованог света.

Следеће, 313. године, цар Константин је у Медилануму (данашњем Милану у Италији) издао чувени Милански едикт, којим је коначно прогласио слободу свих вероисповести у Царству, укључујући и хришћанску.

Написан по класичним правилима римске правне реторике, Едикт је, између осталог, уклањао материјалне последице великог Диоклецијановог прогона Хришћана:

„Срећом здружени у Милану – ми, Константин Август и Ликиније Август, сматрамо да од осталих одлука корисних за већину људи, треба на прво место ставити оне које се тичу дужног поштовања божанства, и тако дати као свима – и хришћанима – слободу да могу исповедати веру коју свако сам изабере. (…) Што се тиче хришћана, ево шта мислимо да треба да одлучимо: ако се покаже да су просторије где су се раније обичавали окупљати, претходно неки откупили, било од наше државе, или од неког појединца, треба их вратити у посед хришћана, без накнаде, и без икаквог одштетног захтева, избегавајући било какву превару или нејасноћу. Они који су их добили на дар, мораће да их што пре врате поменутим хришћанима. Све просторије треба да буду враћене заједници хришћана одмах и без одлагања“.[1]

Био је ово преломни тренутак у историји права, јер су Константиновим Миланским едиктом Хришћани први пут после триста година, добили заштиту са највишег места, и били изједначени у грађанском праву са људима других вероисповести. Свети цар Константин је овим премудрим поступком духовно објединио и „припитомио“ шаролико становништво своје огромне империје.[2]

Оно што планери Новог светског поретка и уједињења човечанства без Бога заиста желе, и на чему већ вековима потајно раде, јесте, ни мање ни више – уништење Константиновог хришћанског царства и васпостављање Диоклецијанове идолопоклоничке империје.

Пет Робертсон (ен. Pat Robertson), бивши амерички дипломата и оснивач мреже хришћанских телевизија Америке, објавио је 1991. године књигу „Нови светски поредак“ (New World Order).[3] Многи читаоци су били задивљени Робертсоновим открићима, па је већина после читања књиге изјавила да су им се очи коначно отвориле.

По окончању првог Заливског рата, који је англо-америчка алијанса 1991. године водила против ирачког председника Садама Хусеина, Џорџ Буш Старији (en. George Bush Senior, 1924–2018), тадашњи председник САД-а, обзнанио је наступање Новог светског поретка као „светске заједнице народа“ (Global community of nations). Пет Робертсон објашњава да је ова заједница „прецизан, систематски и строго испланиран механизам за управљање народима и нацијама“.[4]

Употребом снага у Југославији и Камбоџи током 90-тих година 20. века, на до сада непознат начин, који готово сасвим укида суверено право народа на решавање својих унутрашњих питања и проблема, почела је нова фаза глобалне контроле.

Робертсон наводи изјаву Брока Чисхолма (ен. Brock Chisholm, 1896–1971), бившег директора Светске здравствене организације УН-а (ен. World Health Organization), који тврди: „Да би се успоставила Светска влада, потребно је из умова људи уклонити индивидуализам, лично достојанство, оданост породичним традицијама, национални патриотизам, верске догме“.[5]

Робертсон затим исправно уочава парадокс ових „усрећитељских“ концепција, јер су кроз векове „све екстремне политичке идеологије света – било да су радикално леве или десне – дошле до повлашћених класа. Они који су желели да одреде начин на који ће живети сиротиња, никада нису истински трпели, нити су уопште видели праву беду. Британски социјализам је био изум аристократије. Комунизам је био чедо германско-јеврејских интелектуалаца. Велике идеје нам не стижу од становника предграђа, но од идеалиста и сањара из салона“.[6]

Један од оваквих „салонских идеалиста“ био је и Збигњев Бжежински (пољ. Zbigniew Kazimierz Brzeziński; 1928–2018), оснивач и марксистички идеолог Трилатералне комисије. У својој најпознатијој књизи „Између две епохе“, објављене 1970. године, Бжежински је најавио „планетарну свест као персонализованији рационалистичко-хуманистички поглед, који ће постепено заменити институционалне верске, идеолошке и националне перспективе, које су преовладале у модерној историји“.

Оно што другу Бжежинском и другим планерима НСП-а од почетка највише смета у процесу уједињавања човечанства под капом Светске владе, и што им те планове у највећој мери ремети, јесте – сувереност сваке поједине државе. Данас се, наиме, сувереност схвата као основно својство државне власти, као битно и темељно обележје политичког система владавине једне државе. У том систему политичке владавине постоји орган, тело или особа која има легитимну моћ коначног одлучивања и доношења одлука, чиме се потврђује као врховни, суверени, карактер власти.

Оваквом схватању суверенитета сваке поједине државе данас се противставља теорија о ограниченом сувренитету. Она баштини своју идеју из времена оправдања совјетске интервенције у Чехословачкој 1968. године. После овог догађаја, совјетски теоретичари међународног права су истакли да постоји опште међународно право, које се примењује на односе међу државама различитог друштвено-економског и политичког система, и, са друге стране, социјалистичко међународно право, које се примењује на државе са социјалистичким уређењем. Управо је ондашњи први човек Совјетског Савеза, Леонид Брежњев (рус. Леонид Ильич Брежнев, 1906–82) фаворизовао ову „доктрину ограниченог суверенитета“, која се односила на земље „источног лагера“. Данас планери НСП-а и ујединитељи човечанства теорију „ограниченог суверенитета“ проширују на цео свет, правдајући ову подлост „очувањем међународне стабилности“.

Ричард Гарднер (Richard Gardner) је још 1974. године објавио спис „Трновит пут у нови светски поредак“, у коме читамо следеће: „Ако одмах не створимо Светску владу, не извршимо ревизију Повеље ОУН-а и не опуномоћимо Светски суд да има највећу власт – неће бити прогреса. Једном речју, дом светског поретка треба дизати од темеља, а не од крова. Још непосредније речено, око појма националне суверености треба створити обруч делимичне, али сталне ерозије, чиме ће се постићи много више него застарелом техником фронталног напада. Неопходно је проширити домен деловања оружаних снага ОУН-а на све секторе глобалних ратних жаришта… У којима ће такве снаге имати задатак патролирања интернационалним граничним и осталим демаркационим линијама, уз надзор слободних, демократских избора у свим земљама и уз верификацију спровођења политике оружаног немешања“.

Из овог текста јасно се види да аутор инсистира на стварању Светске владе, која ће имати неограничену власт, и чије ће постојање нужно довести у питање националне суверенитете сваке државе, а додатне „уцене“ ће бити контрола „слободних демократских избора“ и постављање питања „људских права“.

Бивши генерални секретар ОУН-а, Бутрос Бутрос Гали (Boutros Boutros-Ghali), заступа ову доктрину и изјављује да је „време апсолутног и ексклузивног суверенитета окончано, и да би свака држава требало да буде најбољи гарант људских права… Али, међународна акција мора се покренути онда када се та држава покаже недостојном оваквог задатка, када се од заштитника претвори у онога ко злоупотребљава та права… Према томе, међународна заједница мора преузети ту улогу од држава које не испуњавају своје обавезе… тиме, по мом мишљењу, није угрожено савремено схватање суверенитета“.

О овој фамозној теорији „ограниченог суверенитета“ размишљао је и „безгрешни“ папа Јован Павле II (пољ. Karol Józef Wojtyła, 1920–2005), који се залагао за „хуманитарну интервенцију“ у грађанском рату у бившој Босни и Херцеговини: „пошто се исцрпе сва делотворна средства, ступа на снагу право хуманитарне интервенције, са сврхом да се агресор разоружа, и да се поново успостави поштивање права угроженог пучанства. Право хуманитарног мешања у унутрашње ствари поједине државе јаче је од начела суверенитета те државе“.

Може се закључити да је суверенитет једне државе у обрнутој сразмери са „суверенитетом“ Светске владе и њеног сувереног права да уједињује човечанство у глобалну Супер-државу. То практично значи да Светска влада, која полако али сигурно, ствара наднационалну светску супер-државу, има „суверено право“ да ограничава суверено право било које националне државе, и да по својим мерилима одређује шта је „хумано, демократско и праведно“, а шта није, и да на основу такве процене одлучује које ће државе бити међународно „признате“, а које неће, ко има право на самоопределење, а ко нема, ко има право да „суверено“ оствари политичку конституцију државности, а ко то нема.

Исте 1991. године, када је Пет Робертсон објавио своју књигу о Новом светском поретку, руски философ Владимир Симански (рус. Владимир Симанский) је објавио студију под насловом „Русофобија и проблеми мондијализма“.[7]

Овако Симански дефинише мондијализам: „Под мондијализмом треба поимати успостављање у стварности једне једине владе на планетарном нивоу, која ће бити израз власти најмоћнијих кланова Највишег међународног Капитала. Подразумева се као општепозната, чињеница да су економија, политика и култура у огромној мери под утицајем лобија најбогатијих капиталиста, и да је већина људи прихвата као `нормалну` појаву. Али мондијализам – то је нешто и значајније и сложеније од обичног капитализма. Мондијализам који постепено намеће своју власт над свим народима (планете) земље, коначно стреми према глобалној, апсолутној и – по својој идеји – вечној власти над читавим човечанством. Било који народ, било који део планете, сваки човек појединачно – актуелна су или потенцијална жртва те хоботнице, која је својим пипцима шчепала целу земаљску куглу. Мондијалистичка олигархија у исти мах господари привредно, политички, социјално, културно, претендује на то да мења начине понашања и морал, и да управља друштвеним и личним животом свих људи, све до контролисања мишљења. Ова тоталитарна власт настоји да буде вечна и непроменљива, и већ намеће теорију `краја историје`. Мондијалистичка идеологија је директна наследница `демократског` просветитељства масонске обојености, плус интернационализам.

Коначни циљ је стварање једне државе на целој планети. Још 1950. године Џејмс Варбург је изјавио: „Свиђало вам се то или не, имаћемо једну светску владу, или на основу општег споразума, или применом силе“.

То претпоставља уништење свега што може да буде препрека замисли хомогенизације, сведене на унификацију читавог човечанства. Као резултат, настаје нови светски поредак, то јест режим нарочите врсте:

Космополитски – народи и нације се морају помешати, заборавити на своје расне и културне посебности, одрећи се сваке стварне независности.
Секуларни, тј. ванрелигиозни – све велике религије морају бити ослабљене, сјаловљене, одбачене на историјску маргину. Ниједна вера и никакво верско учење од сада се не смеју супротстављати `истинама` које мондијализам припрема за своје поданике.
Демократски – количински фактор који се да лако контролисати од стране оних који манипулишу средствима масовног информисања, од сада мора постати највиша мера добра и зла, мора заменити традиционалне изворе ауторитета: народне обичаје, духовна начела, мудрост стараца, породицу.
Плутократски – тотална слобода тржишта ће бити свеопште правило. Треба напоменути да пројекти мондијализма сада уопште више нису тајна: позната је нпр. књига Керола Киглија „Трагедија и нада“ – прави манифест програмског карактера мондијалиста“.
Техничке циљеве мондијалистичке стратегије Владимир Симански представља овако:

У што је могуће више земаља успостављање таквог политичког система који би омогућавао постојање нестабилних и бесперспективних влада и установа, с тим да се политичка власт увек може подвргнути уцени или манипулацији, и да иста никад не би могла бити снажнија од економске власти. Због тога су моћни међународни финансијски магнати у последња два века подржавали режиме `демократског парламентаризма`.
Јединствена и свемоћна светска војна сила, коју гарантује политичко-стратешка интеграција две супер-државе.[8]На почетку политичко-идеолошка, а затим и војна интеграција две супер-силе показује се као неминовност због немогућности да се издрже расходи даље трке у наоружавању (како конвенционалним, тако и нуклеарним оружјем), расходи које диктира потреба суштинске равнотеже. У светлости овде реченог јасно се схвата финансијска, техничка, па чак и помоћ у храни коју је Запад указивао Совјетском Савезу, почев од бољшевичке револуције и чак у периодима највеће напрегнутости `хладног рата`, скупа са многим непојамним и необјашњивим уступцима Стаљиновом Совјетском Савезу.
Снижавање војничког духа и дискредитовање оружаних снага, које у земљама што их контролише Систем морају бити технички ефективне, али обавезно слабог угледа, лишене духа касте, да никад не би могле постати извор или инструмент побуне. Тиме се могу објаснити бескрајне антимилитаристичке кампање на Западу последњих деценија, и нарочито – програмирани војни порази у Вијетнаму на једној, и у Авганистану, на другој страни – чији је циљ лишавање Оружаних снага две супер-силе, путем преживљавања понижења поразом, било какве способности мешања у игре високе политике.
Светска економска интеграција која се остварује путем међусобне зависности у технологији, прехрамбеној индустрији, изворима сировина и радне снаге између свих држава света – да ниједна од њих не би могла да достигне положај самодовољности. Тиме се може објаснити садашња политика мултинационалних компанија (нарочито фармацеутских и прехрамбене на југу планете), које настоје да `избаце` огромне масе људи у богате земље, где благостање, смањење рађања и `нови морал` отварају врата бескрајном дотоку `јефтине радне снаге` и у исти мах стратезима мондијализма нуде делотворна средства за уништење националног осећања.
Суштинска културна и психолошка истоветност, хомогеност, унификација светских маса, које су одређене да сачињавају јединствено неограничено тржиште, с тим да разлике у укусима не смеју да буду препрека за претерано диференцирану производњу и дугорочне инвестиције и програме. Најопасније разлике које су највећа препрека, јесу религијске, обичајне, и пре свега – етничке. За сада је само `теоријска` замисао мрачна маштарија мондијализма названа„лонац за крчкање“ (melting pot), у коме ће се помешати све расе, биће извршена тотална `хибридизација` (укрштање) људских раса, – упоредо са наметањем општег заједничког језика.[9]
Револуција морала, која одбацује социјалне улоге које су хиљадама година одређивале живот било ког људског друштва путем традиционалних и природних узајамних односа између поколења и између два пола, са наклоношћу према моралној попустљивости и масовном хедонизму као средству отуђења и насилног одвајања појединца од његове заједнице, почињући од породице и завршавајући отаџбином. Тиме се може објаснити пропаганда рок-музике, порнографије, сексуално васпитање у школама, одрицање очевог ауторитета и митологизација женске сексуалне слободе, уз понижавање и исмевање таквих традиционалних вредности какве су чистота, девственост, верност, и банализације љубави, као трагедијске и песничке компоненте постојања.
Свеопшта демографска контрола, све до достизања нулте стопе рађања. У суштини немогућа на сиромашном Југу, та се контрола фактички остварује путем измене морала и легализације побачаја у развијеним земљама Запада – то погодује масовним миграционим мешањима, чији је резултат постојање расно измешаних заједница које су самим тим све сиромашније у националном духу и осећању заједништва.
Максимална експлоатација свих земаљских ресурса у безумној јурњави за моделом потрошачког благостања, истинског савременог `опијума за народ`, што служи анестезирању маса у богатијим земљама и хипнотисању становништва сиромашних земаља.
Све суптилније продирање у школске васпитне структуре и наметање васпитног модела неопросветитељског типа, чији је крајњи исход секуларизација (тј. обезбожење) друштва и банализација постојања. У оквиру тога се може објаснити стална и непрекидна кампања против религиозности, свештеног, Трансцедентног, трагедијског смисла живота, и против саме научне концепције непроменљивости људске природе.
Денационализација народа – сатирање њиховог историјског памћења – посредством насилне и масовне имитације америчких модела и образаца“.[10]
Овај „ВРЛИ НОВИ СВЕТ“, како га је у наслову свог познатог футуристичког романа назвао британски племић, писац и наркоман Олдоус Хаксли (ен. Aldous Leonard Huxley, 1894–1963), укључиваће, у најкраћим цртама, промене у свакодневном животу свих људи, и то:

У ПОРОДИЦИ – Хомосексуални бракови ће бити легализовани. Родитељима неће бити дозвољено да васпитавају своју децу. То право ће имати само држава, која ће запослити све жене и неће им дозволити да буду „домаћице“. Моногамни бракови ће временом бити укинути, а разводи ће бити лако остварљиви.

НА РАДНОМ МЕСТУ – Влада ће постати власник свих фактора производње, а приватно власништво над добрима ће поново бити укинуто, као што је било у комунизму.

У РЕЛИГИЈИ – Досадашње традиционалне монотеистичке религије (Мојсејева, Христова и Мухамедова) ће постепено бити укинуте и стављене ван закона, а најупорнији верници ће бити прогањани и кажњавани по угледу на староримску праксу. Постојаће једна свеобухватна синкретистичка псеудорелигија, склепана од разних паганских веровања, која ће обожавати човека и његов ум.[11]

Савремени руски православни мислилац, Виктор Тростњиков (рус. Виктор Николаевич Тростников), један је од истраживача зла у свету и проучавалаца стратегије које Зло примењује у свом освајању света и поробљавању човечанства „уједињавањем“. Један од његових закључака јесте да „Зло никада не наступа под својим именом – оно се увек покрива добром“. Стога се може рећи да је главно стратешко начело Зла – лаж. Међутим, сваком човеку који долази на свет даје се противотров за лаж – савест. Њу човеку даје сам Бог, тачније, она је глас Бога, који говори у његовом срцу. Тај глас звучи тихо, али ако се трудимо, можемо научити да га слушамо савршено пажљиво, разазнајући где је истинско добро, а где зло са маском добра на лицу. Зато је друго стратегијско начело зла – угушити нашу савест, одучити човека да се њоме користи, и приморати га да изгуби и сам приступ њој. Нама је заповеђено да ловимо њене поруке, а зло нас приморава на сасвим супротну обуку – не обраћати пажњу на њих. И та обука почиње од раног детињства.

Како ђаво, `Лажа и отац лажи`, успева да у свакоме од нас заглуши дату нам савест? Главно оружје које он зато користи јесте стварање разних врста `бесавесних друштава` у којима се то гушење остварује колективно. Ђаво је суптилан психолог, он добро зна слабости људске природе, њена рањива места. Када на одређени начин многи око тебе исто или слично поступају, твоје ће сумње брзо проћи и ти ћеш ту врсту понашања сматрати нормалном. Приговори савести као `то није добро`, бивају пригушивани `аргументом количине`, и ми мирно одговарамо, `Тако се ради`.

Треће начело зла свагда помаже ширењу свих врста колективне бесавесности, које се рађају из прва два начела: стратегија вечног рушитеља остаје непроменљива, тактика коју предлаже својим аргатима се мења у зависности од околности. У разним епохама вишепоменута начела остваривана су на разне начине.

У 19. веку начело лажи је остваривано, пре свега, у идеји `прогреса`. У целој Европи громогласно се пропагирало, са циљем да се народи увере у то како су представе о свету и човеку, на којима су васпитаване десетине и десетине поколења, безнадежно застареле, и како их могу примати само још заостали` људи, `реакционари`. И мада се то није истицало, ту је било речи о хришћанским представама. Њима су супротстављане `савремене` представе, које је човек морао да усвоји, ако је хтео да буде на нивоу епохе. Начело `колективног гушења савести` остваривано је тада у многим `тајним друштвима`, пре свега у масонским ложама. Ако се погледа пажљиво шта се све нудило под фирмом `прогреса`, откриће се запрепашћујућа промишљеност и сврсисходност.

Идеја социјалне једнакости свих људи је усмерена на рушење носеће друштвене структуре, пошто она не може а да не буде сталешка. Вертикална организација неопходна је за нормално функционисање друштва, и управо је њу `прогрес` требало да уништи. То је пркошење новозаветном начелу `Будите покорни сваком људском началству (власти)` и `Слуге, са страхом се повинујте господарима, не само добрим и кротким, него и суровим`.[12]
Идеја еманципације жена је усмерена на рушење основне ћелије друштва – породице, у којој је ради стабилности такође потребно једноначалије (једновлашће). То је пркошење апостолском завету `Жена да се боји`.[13]
Идеја предности градског живота у поређењу са сеоским – урбанизација. `Прогрес` је у свести људи од почетка био повезан само са градовима и њиховим развитком. Циљ таквог подухвата је откидање људи од земље, од њихових корена, и претварање истих у лумпен-пролетере, којима је сугерисати било какве појмове о систему вредности, чак и оне најизопаченије. Уз то, урбанизација води стешњености људи и оглашава `групе за заједничко гушење савести`.
Замена божанског појма `љубав` биолошким привлачењем. То је рушење хоризонталних веза међу људима, јер су такве везе све засноване на љубави према ближњима. Тај тактички приступ својом оштрицом директно је усмерен против најважније јеванђелске заповести – `Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге`.[14]Нарочито грубо обличје добила је та замена почетком 20. века Фројдовим учењем о `сублимацији`, којим су сва узвишена људска осећања протумачена као пуке оплемењене појаве најнижих нагона.
Идеја социјализма. У другој половини 19. века огромну популарност почела је да стиче идеја социјализма, тј. лишавање људи права на поседовање производних оруђа и земље. Како је на крају та идеја била остварена, она је у себи носила стравичан рушилачки потенцијал, који је човекоубилачкији од свих других идеја `прогреса`. Узрок томе је у чињеници што, лишен сопствености, човек престаје да буде стваралачка личност у привреди, и земља долази у стање мрзости и опустелости, нарочито стога што, због подруштвљавања имовине, није могуће остварити добра дела, тј. људи се лишавају могућности да испуњавају најважнију јеванђелску заповест. Љубав без дела је мртва, а дела љубави састоје се у томе да се своје даје ближњем. У социјализму нема ничег `свога`, па се ни не може бити милосрдан. На тај начин, социјализам води деградацији људске личности, понижавању свих њених квалитета.
Идеја либерализације верског осећања (религиозности). На најорганскији начин у идеју `прогреса` улази идеја либерализације верског осећања. Савремени екуменизам се родио веома давно, као и покушаји стварања `синтетичке религије`. Та тактичка линија у Русији изражена је ширењем протестантског духа силом у време Петра Великог и царице Катарине. Главна последица овога је била рационализација вере која обавезно води у – безверје. Синтеза је у себе укључила и најопасније елементе римокатолицизма, нарочито `јуридизацију` односа са Богом. Из ње проистиче замена појма греха појмом преступа. Преступ је само оно што је откривено, онај кога не ухвате није лопов. А грех је грех, чак иако нико за њега не зна. Последица ове замене био је велики пораст преступности: ко год је ишао да чини зло, веровао је да неће бити ухваћен, а то је значило да неће ни `сагрешити`.
Идеја остваривања права. Током читавог 19. века текао је процес ширења идеје `остваривања права` свих могућих група и појединаца, који је све до свог логичког краја (тј. до потпуног апсурда) дошао тек у наше дане. Јасно је да је та тенденција била усмерена на распиривање непријатељства и мржње међу људима који се међусобно разликују.[15]

Др Џон Коулмен (ен. John Coleman, рођен 1935) је цео радни век деловао као оперативни официр америчке тајне службе. Када се почетком 90-тих година 20. века пензионисао, одлучио је да своја сазнања о Светској влади у сенци стави на папир, и тако упозори светску јавност на глобалну Заверу. Године 1992. објавио је књигу „Conspirators` Hierarhy: The Story of the Commitee 300”.[16]

У првим поглављима др Коулмен описује начин рада појединих тајних, полујавних и јавних организација које је основала и које контролише Светска влада у сенци, а коју аутор књиге обично назива „Комитет 300“ према приближном броју њених чланова. У завршним поглављима Коулмен даје попис имена чланова Комитета и списак глобалистичких организација које делују на подручју САД-а, али и оних које делују без граница, на светском нивоу. Ево тог сажетог, мада непотпуног списка „светских“ организација:

Americans for a Safe Israel (Американци за Израел без рата),

Biblical Archeological Review (Библијска археолошка ревија),

Bilderberg Group (Билдербершка група или клуб),

Egyptian Exploration Society (Друштво за истраживање Египта),

Palestine Exploration Fund (Фонд за истраживање Палестине),

The Hermetic Order of the Golden Dawn (Херметички ред Златне зоре),

Imperial Chemical Industries (Хемијска индустрија Британске империје),

Tavistock Institute for Human relations (Тејвисток институт за људске односе),

Canadian Institute for International Affairs (Канадски институт за међународне послове),

The Atheist Club (Клуб атеиста),

The Fourth State of Consciousness Club (Клуб 4. стања свести),

The Royal Institute for International Affairs (Краљевски институт за међународне послове),

Christian Fundamentalism (Хришћански фундаментализам),

International Institute for Strategic Studies (Међународни институт за стратешке студије),

Watergate Comitee (Одбор Вотергејт),

The Round Table (Округли сто),

The Nasi Princes (Принчеви насија),

The Order of Divine Disorder (Ред божанског нереда),

Order of Skull and Bones (Ред лобање и костију),

The Order of Magna Mater (Ред Магна Матер),

Royal Dutch Shell Company (Краљевска холандска компанија „Шкољка“),

Poor Knights of the Templars (Сиромашни витезови темплари)

The Milner Group,

Социјалистичка интернационала,

World Council of Churches (Светски савет цркава),

Trilateral Commision (Трилатерална комисија),

Universal Freemasonry (Светско слободно зидарство),

Universal Zionism (Светски ционизам),

Vickers Armament Company (Фабрика за производњу наоружања „Викерс“),

Council of Foreign Affaire (Савет за иностране односе),

Warren Commission (Воренова комисија),

Mount Temple Foundation (фондација „Храм на планини“),

South Africa Foundation (фондација „Јужна Африка“).
————————————————————

АУТОР: Драган Р. Млађеновић / Наука и култура

НАПОМЕНЕ:

[1] Кристијан И. М. Кербул, Константин и крај античког света, превод с француског Иванка и Вера Павловић, Светови-Нови Сад, 1998, стр. 73

[2] Непобедиви Крст светих бранитеља Руске земље, знамо из новије историје, зауставио је моћне Луциферове хорде Наполеона у 19. и Хитлера у 20. веку.

[3] Pat Robertson, New World Order, Dallas-London-Vancouver-Melbourne, 1991.

[4] Пет Робертсон, Наведено дело, стр. 11.

[5] Пет Робертсон, Наведено дело, стр. 7.

[6] Пет Робертсон, Наведено дело, стр. 17.

[7] Часопис „Вече“, бр. 42/ 1991.

[8] Не заборавимо да је ова студија писана 1991. године када су још увек постојале две супер-силе – САД и СССР.

[9] То ће, наравно, бити америчка варијанта енглеског језика.

[10] Наводи се у књизи Владимир Димитријевић, Од утопије до кошмара, Светигора-Цетиње, 1997, ср. 159-163.

[11] Олдоус Хаксли, Врли нови свет, превео Влада Стоиљковић, „Југославија“-Београд, 1967.

[12] 1 Петрова 13.

[13] Ефесцима 5, 33.

[14] Јован 13, 34.

[15] Последња времена данас, зборник радова, приредила Весна Никчевић, Светигора-Цетиње, 1997. стр. 83-86.

[16] др Џон Коулмен, Хијерархија завереника: Комитет 300, превео Срђан Сератлић, Народна књига-Алфа, Београд, 2006.

БОНУС ВИДЕО: