Миша Ђурковић: У Земљи кенгура

У периоду од 18. октобра до 6. новембра колега Јовица Павловић и ја налазимо се на студијском боравку на Универзитету Маквори у Сиднеју. Ово нам је први боравак на овом континенту и представља крајње занимљиво искуство.

У држави која је релативно донедавно имала најрестриктивније уредбе и мере против ковида 19 више се не опажа било шта што би на то указивало. У земљу улазите а да вас нико не пита за вакцинациони статус, маске нису обавезне нигде и углавном их виђате код кинеског становништва. При томе, бројке заражених нису нешто драматично ниже него пре годину дана и у порасту су. Код многих су претходне две године оставиле озбиљне трауме, а због такве регулативе много се наших људи вратило у Србију. Држава је инсистирала на великом броју бустер доза вакцинације до мере да неки говоре о религији вакцинације. Невакцинисани људи који би оболели вођени су у посебне кампове направљене у пустињи. Занимљиво је да се изградња тих кампова наставља и даље.

Сиднеј са око пет милиона становника чини око петину аустралијске популације. Ради се о веома лепом и уређеном граду. Метро је убедљиво најчистији који сам икада видео, а заиста је немогуће видети и папирић на улици. Овде је пролеће па зеленило и цвеће бујају на све стране. Заиста се потврђује лепота природе на овом континенту, о чему говоре сви који су га посетили.

Запањујуће је колико мало интересовања овде постоји за Европу. Професор Питер Морган са Универзитета у Сиднеју жали се да су европске студије овде већ дуго у запећку. Наиме, Азија са својим различитим регионима, као главно место порекла емиграције у Аустралију, изазива далеко више интересовања. Ово се тек делимично променило услед рата у Украјини, пре свега због помињања опасности да Русија посегне за нуклеарним оружањем. То је, међутим, поједине подстакло да се присете како је на тлу Аустралије Британија у периоду 1951–1957. извела чак 12 нуклеарних проба, са експлозијама изнад земље. Војници су убрзо после експлозије без икакве заштите морали да иду да прикупљају узорке за анализу, а један војни авион је два пута пролетео кроз печурку како би покупио прашину за испитивање.

Веома велике расправе овде, слично као у Европи, изазива питање имиграције. Аустралија је већ достигла 26 милиона становника, и то тридесет година пре него што је то било предвиђено. Посебно се у последњих неколико година види значајан прилив становништва. Међу имиграцијом доминирају Индијци, којих већ има око милион, и Кинези с тек нешто мањим бројем. Стопа фертилитета је пала испод 1,8, што је више него у Европи, али недовољно за обнову популације. Средња година живота је тек мало испод 40 и бизнис-лоби захтева додатно усељавање пре свега квалификоване радне снаге како би привреда опстала на садашњем нивоу. Долазак овако великог броја Индијаца повезан је са ИТ индустријом. Занимљиво је да долази и велики број људи из Британије и, из неког разлога, из Данске.

Ја сам смештен у лепом крају Чатсвуд, у којем су белци мањина. Доминира богатије кинеско и азијско становништво са својим продавницама, ресторанима и комплетном инфраструктуром. Овако измењена структура становништва најбоље се види на универзитету где је, чини се, подједнака заступљеност различитих раса, осим црне, која се овде не може видети.

Град је, наравно, препун и туриста, што додатно појачава утисак о модерном Вавилону. Чувена зграда опере у заливу највећа је туристичка атракција, али осим ње, овде има много тога што привлачи посетиоце. Некадашња лука Дарлинг претворена је у комбинацију модерних стамбених и пословних комплекса и на десетине ресторана у којима домаће становништво и туристи уживају у гастрономској понуди из читавог света. Плаве планине налазе се на неколико сати вожње од центра, али са атракцијама као што су Три сестре или водопади, представљају незаобилазну дестинацију за оне који хоће да виде бар делић невероватно лепе природе на овом континенту.

Када се путује по граду, примећује се да су разлике између појединих предграђа далеко мање него у Америци. Чак и у најсиромашнијим деловима, види се на пример добра спортска инфраструктура, што и деци из тих крајева пружа могућност за бављење спортом и тренирање.

За нас је овде важан и положај око 100.000 Срба и њихових потомака. У Сиднеју постоји чак осам српских цркава. У Цркви Светог Николе у Блектауну, испред које стоји велика биста Драже Михаиловића, сусрели смо се с владиком Силуаном и игуманом Хиландара Методијем, који је овде у посети. Сусрет с врло лепо организованом заједницом имао сам и приликом посебног предавања о проблемима породице, које сам овде одржао. У питању је неколико таласа долазака нашег становништва, од којих и даље пуно пажње изазивају они који су дошли одмах после Другог светског рата. Ту су, наиме, завршили велики делови Динарске дивизије, а овде се налази и гроб ђенерала Стевана М. Радовића, команданта Недићеве Српске државне страже. И модерне генерације наших људи су сналажљиве и успешне, како у бизнису, тако и у науци и другим сегментима. Но, још један од разлога због којих све више њих размишља о повратку јесте убрзано ширење ЛГБТ нарације у образовању, медијима и на сваком кораку, о чему говоре бројни унисекс тоалети.

Научни саветник, Институт за Европске студије

Миша Ђурковић / Политика