26 година од злочиначке операције „Откос“ хрватске паравојске, у којој су убијани и протеривани Срби из Западне Славоније

Данас се навршава 26 година од злочиначке акције „Откос“ хрватске паравојске у којој су чињени масовни злочини над српским цивилима на простору Западне Славоније. За све злочине осуђен је само један Хрват – Вељко Марић, који је недавно из Србије пребачен на одлслужење казне у Хрвтаску.

Отворн лов на Србе. Незаконита хапшења хапшења, киднаповања мучења Срба, углавном цивила од стране хрватских паравојних јединица. Међу њима нестали су следећи Срби: Спасо Милошевић (полицајац на боловању), Кекеровић Млађен, Дмитар Станић, Драган Мачак и др. Сви они су киднаповани док су ишли на посао. Једино је пуштен Кекеровић Млађен јер је имао познанство са начелником СУП-а Бјеловар, Стојаном Густином. Хрватска пропаганда је ширила лажи да је ЈНА имала своја дејства на Билогори и да угрожава Хрвате. Исто тако су стално говорили о присуству „четника“ и све Србе су сврставали у четнике, иако четника није било на Билогори ни за време Другог светског рата, већ само партизана. Чак и за време постојања СФРЈ, када су постављане спомен-плоче невино убијеним жртвама народа Западне Славоније, екстремно оријентисани Хрвати су те плоче уништавали.

Од септембра 1991. крећу маосвно и минирања српских кућа у селима око Подравске Слатине, Дарувара, Бјеловара и Грубишног Поља. Српско село Јасенаш је нападнуто 2. септембра 1991, а Иваново село је нападнуто 21. септембра 1991. ХДЗ је касније издао књигу „Откос“ где је прецизно навео податке о организаторима и извршиоцима ових незаконитих радњи као и имена злочинаца са чиновима и улогама у том подухвату.
Српски цивили на подручију Источне Билогоре, у троуглу Бјеловара, Грубишног Поља и Вировитице су од јула до новембра 1991. били изложени: батињању, рањавању из ватреног оружја, сакаћењу, пљачкању, незаконтом хапшењу и киднаповању, од припадника ЗНГ, МУП-а Хрватске и чланова ХДЗ, који су имали у хотелу „Билогора“ имровизовани затвор.

31. октобра 1991. године око подне, отпочела је акција „Откос“, тако што су припадници хрватских паравојних снага и цивилне заштите напале припаднике Територијалне Одбране које су формално биле из састава Бањалучког корпуса ЈНА. Те јединице су ту дошле из Словеније, у складу са споразумом ЈНА и новоизабране власти у Словенији. Однос нападача и брањеника је у том моменту био 6:1, јер су хрватске снаге бројиле више од 2.600 војника, а српске нешто више од 450. Тада, крајем октобра 1991. Хрватска још није била међународно призната, већ је била у саставу СФРЈ. У том првом нападу за време „Откоса“ погинуло је 12 припадника ТО и још је убијено 10 цивила. А након „Откоса“ убијено је још 8 цивила. Српско село Мали Грађевац је до темеља уништено и спаљено. Хрватске паравојне снаге су напале 2. новембра 1991. и село Рушевац у општини Славонска Пожега, када је убијено неколицина старијих српских цивила. Они су живи спаљени у својим кућама: Миличић Јагода (80), Трлајић Љуба, Трлајић Анђа, Чичковић Ката, Васић Ђуро (70). А хрватске снаге су 3.11.1991. ушле у војни полигон ЈНА у Гакову.
Затим је на подручију Источне Билогоре у троуглу Бјеловара, Дарувара и Вировитице из 23 српска села и још 15 насеља која су углавном насељена са Србима, и још 250 припадника других несрпске нације кренуло у избеглиштво, јер нису веровали хрватским паравојницима. Чак и они Срби који су остали у хрватској полицији су убијени након „Откоса

Настрадали цивили у Откосу

1.Раде Кравић, ухапшен од ЗНГ, држан у затвору у Бјеловару. Пуштен, а потом убијен у Дапчевачким Брђанима у једној шуми.
2.Живко Мишчевић
3. Љубан Орић, из Тополовице заклан од припадника ЗНГ 2. новембра 1991. после спаљен.
4. Љуба Орић, из Тополовице заклана од припадника ЗНГ 2. новембра 1991. после спаљена.
Отковић Љуба, из Растовца, убијена 3. новембра 1991. на очиглед свог супруга, од стране Вељка Марића.
5.Глежнић Стеван звани Кузман, рођен 1920. у Великој Дапчевици. 2.11.1991. се затекао у селу Лончарица где је заклан од припадника ЗНГ Вировитица.
6. Мишчевић Живко, рођен 1948. у Лончарици. Убијен у свом дворишту 2.11.1991. од припадника ЗНГ.
7. Поповић Милан, рођен 1928. у Лончарици, где је убијен 2.11.1991.
8. Сокол Фрањо, Хрват по нацији из Велике Дапчевице. Убијен 2.11.1991. у својој кући од припадника ЗНГ Копривница, јер му је ћерка била удата за Србина Душана Мркшића из Грубишног Поља.
9. Ишибај Т. Мирослав, рођен 1963. из мешаног брака Албанца и Српкиње. Убијен од хрватских снага 1.11.1991. у Великом Грађевцу. Хрватска пропаганда је лажирала да су њега убили билогорски Срби.
10. Мачак Стево, из Мале Јасеноваче. Тешко је пребијан и мучен 1.11.1991. умро је дан касније од задобијених повреда.
Настрадали цивили после Откоса
Вудраг Даница, стара око 70 година, из Велике Дапчевице крај Грубишног Поља. Убијена је у децембру 1991. од припадника ЗНГ у дворишту Филипа Глежноћа.
Јаворина Милан, рођен 1951. у Малој Дапчевици, радник комуналног предузећа у Грубишном Пољу. Био је сведок многих мучења убистава Срба у Грубишном Пољу 199. те му је подметнута саобраћајна несрећа где је настрадао код зграде Шумарије. Егзакутор је особа са презименом Чвек.
Милић С. Војислав, рођен у Зринској, а живео у Ждраловима. После одласка Срба са Билогоре новембра 1991. одлази у Зринску да види шта му је са породицом и имањем. У повратку га припадници ЗНГ извлаче из аутобуса код циглане у Великом Грђевцу и убијају.
Попржан Ј. Раде, Србин из Цремушине р. 1926. вратио се из Тење гдје је боравио код кћери и њене породице у родно мјесто гдје га убијају хрватски екстремисти 1996.
Раделић А. Милан, рођен 1923. у Великом Грђевцу. Убијен на Велики Петак 24.4.1997. од стране Јосипа Маријана из В. Грђевца и Златка Грденића из Павловца, активиста ХДЗ још од 1990.
Царевић Љубо (60),
Царевић Милан (71),
Дулић Ката (74),
Дулић Миле (39),
Дулић Јагода (74),
Дулић Радојка (47),
Ивановић Бранко (30),
Ивановић Милева (47),
Старчевић Анђа (62),
Старчевић Јелка (80),
Старчевић Мара (55),
Старчевић Милка (72),
Старчевић Јагода (75),
Старчевић Рајко (31),
Шимић Милка зв. Мица (61),
Шимић Милка (70),
Живковић Јанко (67),
Мијатовић Миле (82),
Протић Милан (60), заклан у кревету,
Протић Станко (69),
Радмиловић Милан,
Радмиловић Ана,
Радмиловић Илија (41),
Погунули припадници српске Територијалне Одбране
Шукић В. Миленко, рођен у Великој Барни, погинуо 31.10.1991. у Растовцу.
Глежнић Душко, из Велике Дапчевице, погинуо 31. октобра у Растовцу,
Тијеглић Светозар, погинуо 31. октобра у Растовцу,
Илић Јово, из Зринске, погинуо, у Зрињанским брдима 31.10.1991.
Бојић Душан, из Малог Грђевца, погинуо на у Зрињанским брдима 31.10.1991. године погођен снајпером, сахрањен у Гакову.
Лазић Зоран, из Нове Писанице, рањен 31. октобра у Зрињанским брдима, а после убијен.
Хорват Ђуро, из Чађавца, Хрват, убијен од ЗНГ у Растовцу 31. октобра 1991.
Кокот Миленко, из Грубишног Поља, погинуо у Растовцу 31. октобра 1991. и спаљен.
Радојичић М. Ненад, р. 1970. убијен 31. октобра 1991. у Горњој Ковачици.
Пендељ Ненад, из Мале Ператовице, Хрват, р. 1968. погинуо у Горњој Рашеници 31. октобра 1991.
Познић Р. Живко, р. 1957. у Малим Зденцима, заробљен у Растовцу 31. октобра 1991. мучен и спаљен у Турчевић Пољу.
Смиљанић Роберт, тешко рањен 31. октобра 1991. у Растовцу од тромблонске мине, потом спаљен.
Налогодавци и организатори злочина:
Особе које су организовале и командовале овом акцијом су:
Фрањо Ковачевић, пуковник у ЗНГ,
Мирослав Језерчић, пуковник ЗНГ, командант 2. оперативне зоне Бјеловара,
Људевит Скал, командант ТО Грубишног Поља,
Ђуро Црквенац заменик Фрање Ковачевића,
Ивица Дебић, помоћник Фрање Ковачевића
Антун Делић, помоћник Фрање Ковачевића, високи функционер ХДЗ Вировитица,
Ђуро Дечак, рођен 1952. у Градини крај Вировитице,
Хамдија М. Машиновић, пореклом из БиХ, командант ПУ у Бјеловару,
Жељко Цепанец, командант ЗНГ у Бјеловару,
Иван Боснар, из Дарувара,
Стево Гладојевић, начелник СУП Грубишно Поље,
Круно Буковац, син зубара Златка из Великог Грђевца.

Ујутро 10. децембра 1991. хрватске јединице: 121. бригада из Нове Градишке и 123. бригада из Славонске Пожеге, отпочињу напад и на преостала 3 „непокорена“ села подно Билогоре. Села су заузета без отпора, а становништво у њима је кренуло ка Босни у избеглиштво. Разлог за овакву одлуку лежи у чињеници да српско становништво на овом подручију је и за време НДХ имало такође трагичну судбину, када су њихови преци убијани на кућном прагу или одвођени у неки од усташких логора: Јасеновац, Јадовно, „Даница“… одакле се нису вратили. Према подацима Веритаса, тада је убијено још 67 Срба, од чега 31 жена, за неколико дана, а само 10. децембра 1991. убијено је 36 људи, углавном старијих и немоћних. У тим селима је након етничког чишћења отпочела пљачка и паљење имовине, као и минирање кућа. Тако је уништено 616 кућа и 590 привредних објеката. Док се 1.500 људи српске националности поново нашло у збеговима ка Босни и Херцеговини.
Након овог етничког чишћења, уништени су вредни културно-историјски споменици под заштитом УНЕСЦО-а и православне светиње: Храм светог Димитрија у Растовцу (подигнут у 17. веку) и црква Успенија Пресвете Богородице у Доњој Рашеници (саграђена 1709. године). У децембру 1991. због свих ових догађаја још 7.000 Срба из Западне Славоније напушта своје куће и одлази у Босну и Херцеговину или Србију.
Пре Другог светског рата, на подручију Источне Билогоре живело је 18.000 Срба. Након усташког геноцида у НДХ, као и оних прогона у ратовима на подручију бивше Југославије 1991-1995. број Срба се страховито смањио. Према попису становништва из 2011. преостало је око 1.000 Срба, углавном старијих без деце.

У Београду се сваког 3. новембра у 11 сати, у цркви светог Марка, одржава парастос за погинуле и настрадале западнославонске Србе током јесени 1991.

zlocininadsrbima

БОНУС ВИДЕО: