Д. Танасковић: Православље је моћна препрека глобализацији

Дарко Танасковић, рођен у Загребу 1948. године, филолог, оријенталист, универзитетски професор, књижевник, књижевни преводилац и бивши амбасадор Југославије у Турској, Азербејџану и Ватикану, као и амбасадор Србије при УНЕСКО-у, захвалан је суговорник за сијасет актуалних друштвено политичких локалних и глобалних питања. С професором Танасковићем разговарамо о данашњем положају Србије у регионалном и међународном окружењу, као и о многим изазовима с којима је суочено данашње српско друштво.

Србија је у посљедњих тридесетак година прошла кроз више него бурне периоде, укључујући и читав XX вијек. Како, гледајући изнутра, Србију као земљу видите данас?
– Ваше питање, на које није лако одговорити, призива ми у размишљање наслов капиталне синтетичке студије о историји Срба у Новом веку (1492-1992) нашег великог историчара Милорада Екмечића, Дуго кретање између клања и орања, позајмљен иначе од Иве Андрића. Раздобља између „клања и орања” за Србе су се стално скраћивала, што им је, иако су се одликовали израженом државотворношћу, одузело привилегију дужег континуитета у изградњи државе и институција, али и стабилизованог националног идентитета и политичке културе, а то, у крајњој линији, узрокује и нејасност стратегијских мета.

Какве су посљедице такве нејасне перспективе?
– Данашња Србија се копрца у настојању да, ни против кога, сачува темељне националне, па и егзистенцијалне интересе и да, у изнова крајње неповољним међународно политичким приликама и под све јачим противречно усмереним притисцима, сачува минимум самосталног одлучивања и друштвеног просперитета. На територији Србије, не први пут у историји, преламају се завршни импулси распадања Југославије и заглушујући ратни бубњеви новог разрачунавања великих сила, овога пута у конфигурацији судара тзв. „колективног Запада” и Русије, са Кином у позадини, и перспективом успостављања још једног „новог светског поретка”. Нимало завидна ситуација за једну малу и неутралну земљу. Никола Пашић је 1915. године изговорио чувено: „Спаса нам нема, пропасти нећемо.” Ваља се надати да и данас има бар онолико разлога колико их је он имао тада за те пророчке речи.

Што бисте казали, који су данас горући унутрашњи проблеми Србије?
– У светлу општег оквира одговора на ваше претходно питање, рекао бих да је, на политичком плану, у Србији дошло до крајње забрињавајуће вредносне и идеолошке располућености друштва, а пре свега тзв. политичке и интелектуалне класе (у овом случају ми реч „елите” некако неприкладно звучи) у погледу односа према томе којим путем би требало да се крене, или настави, са садашњег, објективним околностима наметнутог раскршћа. Стварању услова за растерећени, рационални и одговорни унутрашњи дијалог свакако не доприноси фиксација на персонално усредсређену комбинаторику и сужено тежиште политичке борбе, уз губљење осећања за „државни разлог” и судбину нације, као и за поуке историјског искуства и за дугорочније пројекције. Речено углавном вреди и за власт и за хетерогену опозицију. Онеспокојавају такође аналогије и са тзв. „Милошевићевим временима”.

Како би се Србија требала понашати данас, између напетости међу многим свјетским економским и политичким силама, као и у вези с ратом у Украјини, који је читав свијет довео до границе глобалног усијања?
– На ово питање свих питања могао бих одговорити само његовим понављањем. Није нарочито тешко разумети сва искушења на којима се и изазове пред којима се Србија данас, а заправо већ подуже налази, и која ће потрајати, вероватно се и заоштравати. Неупоредиво је теже понудити неки уравнотежени, уједно прагматични и самозаштитни, а достојанствен излаз. Говорећи о дипломатији малих држава, Иво Андрић је једном записао да је њен маневарски простор по правилу мали, да понекад може изгледати да га уопште нема, али се покаже да га обично ипак има. Ако га заиста нема, треба га створити, закључио је наш славни писац и искусни дипломата. Наравно, ја из више разлога нисам неко кадар да препоручи потенцијално делотворну формулу препознавања или стварања таквог, бар минималног маневарског простора, ван једнозначних и једностраних опредељивања на којима се инсистира. Подсетио бих само на познату енглеску пословицу: „Не стављајте сва своја јаја у једну корпу.” Пословице би требало да изражавају универзалне истине, али изгледа да енглеске важе само за Енглезе.

Косово и Метохија представља већ дуго гордијски чвор у политичком животу Србије. Какве су рационалне перспективе Србије везано за ово трауматично питање?
– За проблем „Косова”, које је права квадратура круга, може се замислити „рационално”, али не и добро, односно поштено решење, бар са становишта српског националног интереса и места које Косово и Метохија заузимају у колективном идентитетском самопоимању Срба. То некоме може изгледати депласирано, превазиђено и мистификацијски, али јесте чињеница, на оном дубинском нивоу националне свести о којем, поготово кад су малобројнији народи у питању, велики произвођачи историје одбијају да воде рачуна. Ако превлада њихова „рационалност”, без обзира на модел (наметнутог) решења, косовско питање ће једнога дана избити на површину као понорница.

 С искуством у дипломацији, што бисте рекли какве су могућности дипломације данас, када доминантно на разним странама говори оружје, а не преговори?
– Дипломатија ће увек бити незаменљива делатност. Дипломатија је човеку свакодневно потребна и у породици и на послу, па како не би била у међународним односима. Пруски генерал фон Клаузевиц изрекао је познату мисао да је „рат наставак политике другим средствима”, док дипломатија дејствује и у мирнодопским и у ратним временима, тј. активна је и онда кад у међународним односима превладавају политичка и онда кад превладавају ратна средства. Зараћене стране кроз историју никада нису прекидале дипломатску комуникацију, чак и кад би званично прекидале дипломатске односе. Заправо, она је била главни канал општења. С обзиром на нове технике и повећану брзину преношења порука у кибернетичкој ери, као и на већу покретљивост и непосреднију размену информација између носилаца политичких функција, укључујући и највише, дипломатски протоколи и ритуали деловања, па и сама улога дипломата, укључујући и амбасадоре, донекле су модификовани, али функција дипломатије остаје трајно актуална.

Српске заједнице присутне су и у другим крајевима јужнославенског простора. Како гледате на њихов положај и на однос државе Србије према њима?
– Уз одређене разлике условљене историјским, политичким, демографским и културним факторима, положај Срба у југословенској дијаспори није повољан, јер је антисрпство било, а код неких бивших Југословена и остало, главно идеолошко погонско гориво при успостављању и афирмисању платформе за стицање државне независности. Без обзира на све компликације, Србија увек мора тражити начина да што ефикасније подржи српске заједнице у суседним државама, да оне осете да им је она матица.

Тренутно деловање Српске православне цркве (СПЦ) једни хвале, а други нападају. Какво је ваше мишљење о положају и утјецају СПЦ, као и данашњег патријарха Порфирија, у српском друштву, као и у крајевима гђе живе православни вјерници?
– Без обзира на све унутрашње противречности, слабости и сталну кампању која се против ње води, СПЦ, као идентитетско и морално упориште, међу свим српским националним институцијама ужива највећи углед и поверење. Баш зато је она мета деструктивног деловања свих унутрашњих и спољашњих чинилаца чији је циљ слабљење и разбијање српског народног јединства, па и саме националне свести у Срба. У делу поменутом на почетку нашег разговора, Милорад Екмечић је записао да се „вера увек лакше лепила за душу него знање о заједничком пореклу”. А и на глобалном плану, православље је на удару, као моћна препрека агресивној глобализацији у секуларистичком и либерално-глобалистичком кључу. За то има много потврда и примера. Што се тиче патријарха Порфирија, преурањено је оцењивати како он носи свој крст поглавара СПЦ. Лично, имам пуно поверење у његову добру веру, намере и способности.

Црна Гора је, чини се, примјер гђе су се на једном мјесту сударили хисторија, политички интереси и вјерска превирања. Како ви на то гледате?
– Посећујући често Црну Гору током последњих година, а повремено и нешто дуже боравећи у њој, осетио сам да је СПЦ јача него икад у времену за које се обично говори да је доминантно осветовљено и да је религија потиснута на маргине система вредности којима се у свом свакодневном животу руководи савремени човек. Власт у Црној Гори је била темељно атеистичка на необољшевички начин. Рекао бих да је била обездуховљена, без икаквог осећања за значај духовне димензије живота, а црквама и верским заједницама је прилазила руководећи се искључиво прагматичним мотивима, односно на начин за који је претпостављала да би оне могле, свака на свој начин, допринети идеолошко-политичком пројекту расрбљивања Црне Горе, поништавању представе о историјски потврђеној улози светосавског православља у успостављању црногорске државности, и стварању лажног имиџа верске толеранције у иностранству.

Какве су даљње перспективе ове земље?
– Овакво вишедеценијско понашање претходног режима, праћено апсурдним, административним покушајем стварања нове националне цркве без икаквог легитимног духовног и канонског покрића, учинило је да се нагомилано свеукупно незадовољство народа моћно искаже кроз натполитичке литије у знак протеста против намере да се бахато зада коначан ударац традиционалној институцији коју већина Црногораца осећа као упориште свог духовног и народносног идентитета. У временима евидентне моралне кризе политике и злоупотребе демократије, једино угроженост темељних вредности живота може покренути широк, незаустављив народни покрет. За носиоце власти то би морало бити озбиљна опомена, и то не само у Црној Гори. Речено његошевски: „Удар нађе искру у камену-”

Српско привредно друштво „Привредник” у Загребу недавно је обиљежило 125 година постојања. Какве су перспективе његовог ђеловања, у тренутку када је, према попису становништва у Хрватској 2021. године, грађана српске народности остао крајње скроман број?
– Баш зато што је Хрватска такорећи успела, после дугог процеса етничког чишћења, спровођеног у складу са могућностима и на начине које је условљавала историјска конјунктура датог времена, да број грађана српске националности сведе на нешто више од три посто, што је својевремено са државног врха у Загребу пројектовано као пожељан и прихватљив број, деловање „Привредника” добија, а не губи на значају. Наиме, малобројност може бити и предност, под условом чврсте укорењености у тле духовних и културних вредности надмоћних над шовинистичком патологијом која је нездрава основа за било какав истински цивилизацијски домашај једне нације. Положај објективно дискриминисане мањине не мора значити осуду на суштинску маргиналност, иако ће деловање свакако бити изведбено скопчано са разним тешкоћама, препрекама и недостатностима.

Не заборавимо, међутим, да је „Привредник” у време док је број Срба у Хрватској био неупоредиво већи него данас, 1947. године био укинут, из идеолошких разлога који у бити нису били несродни дубинским поривима садашњег хрватског националног програма. Сада он бар не може бити укинут декретом неке свемоћне власти, а успешност деловања ове хуманитарне фондације пресудно ће зависити од стручног и људског квалитета својих часника и питомаца. Важно је да се свим савременим средствима јавне комуникације, а и неформалним каналима утицаја, мисија и деловање „Привредника” што шире пропагирају. Недавна јубиларна конференција у Београду потврдила је виталност племенитих идеја на којима је заснована „Привредникова” грађевина.