Српски светитељи који су одбили да пређу у ислам, па страдали од Турака и Албанаца

Све троје мученика су Срби са Косова, који су страдали када су одбили да пређу у ислам. Приче о томе како су завредели ореол већ вековима се препричавају међу њиховим земљацима и сународницима.

Лепотица чије је тело раскомадао онај који није могао да је има

Босиљка Рајичић имала је само 17 година када су је Албанци киднаповали и убили. Иако се овај догађај одиграо у 18. веку, повест о њеној страшној смрти, несаломивом духу, али и ванредној лепоти уткана је у саму срж Косовског поморавља, где је, у селу Пасјане код Гњилана, ова девојка живела.

У древном српском селу Босиљка је расла окружена својим родитељима, браћом и сестром. Послушна, кротка и веома побожна девојчица с годинама се развијала у праву лепотицу, чије чари само слеп није могао да примети.

Када је напунила 17 година, родитељи су је први пут одвели у Гњилане, на Ивањдан. Чари скромне девојке су зрачиле и, ван њене воље, запале за око једном Алабанцу из Депца крај Гњилана. Осетивши „демонску пожуду према младој Српкињи, Арнаутин је вребао сваку прилику да је насилно уграби“, пише Анастасије Урошевић у књизи „Горња Морава и Изморник“ (1935).

Прилика се указала већ на јесен, када су Босиљку брат и отац повели изван села да им помогне. Тројица Албанаца Банус, Ермус и Хасан, запуцали су на мушкарце, а девојку уграбили и одвукли према Карадагу.

Данима су родбина Рајичића и пасјански свештеник доказивали турским властима у Гњилану да је Српкиња насилно отета. Кадије су биле наклоњене Арнаутима и незаинтересоване да злочин реше. Сви су веровали да ће се девојка због срамоте помирити са судбином, прећи у ислам и удати за Албанца, као што је то био случај већ много пута. Нико није рачунао на тврду веру младе православке.

Заробљена у туђини, Босиљка је трпела силна искушења, увреде и насртаје. Одлучно и непоколебиво одбијала је свако понижење, уздајући се у силу Божје милости. Морили су је жеђу, несаницом, а онда и батинама.

Како би је психички сломили, девојци су довели неку старију потурчену Српкињу која ју је наговарала да попусти, спасе себе и поштеди родитеље. Но, она није хтела ни да чује.

Разгневљен и понижен, када већ не може да је има, њен крвник је одлучио да је погуби. Са рођацима је девојку, везану и изнемоглу, одвукао уз реку Лапастицу. На пропланку, крај пута, изболи су је ножевима, бесно вичући: „Смрт Скињи“ (Српкињи). Потом су њено тело искасапили и раскомадали. Место на коме су је растргли, око пет километара од Пасјана, данас се зове Девојачки гроб.

Прошло је време док Турци нису дозволили Босиљкиној родбини да телесне остатке покупе и сахране поред старе цркве; они су касније, приликом обнове, узидани у храм. Црква Преображења у Пасјану и данас стоји као симбол сталног напора српског народа да не дозволи да им било ко одузме име и веру.

Када су отворили његов гроб, крв је била свежа, као да је јуче проливена

Свети Григорије Пећки био је сабрат у Пећкој патријаршији за време ропства под Турцима, мада се не зна који је тачно био његов чин.

Претпоставља се да је страдао у 17. или 18. веку. Предање каже да је Григорије пленио не само својом физичом лепотом, но и лепотом своје душе. Баш су изврсни људи били на мети Турака – знали су ако такве убеде да пређу у другу веру, народ ће бити склон да тај пример следи.

Григорије је тога био свестан, па се трудио да буде неупадљив. Но, у њега се ипак загледала ћерка једног турског достојанственика – неки кажу самог пећког паше. Девојка је силно патила од жудње за њим, те је њен отац сковао план да Григорија на сваки начин потурчи. Младог монаха су киднаповали и извели пред кадију.

Прво су му нудили висок положај у турској управи. Онда су почели да му прете мукама. Младић је остао непоколебив. Бесни, Турци су решили не само да га повреде, но и понизе – на силу су га обрезали.

Ни ово га није обесхрабрило. Чим су га пустили, Григорије је скинуо турске хаљине, обукао поцепану монашку одору и почео јавно, на сав глас да изобличава турско безакоње. То је разјарило околно становништво. Руља је насрнула на њега и почела да га туче. У гужви, неко је потегао нож и распорио му стомак.

Оставили су га да издахне на улици, а онда наредили да се његово тело баци далеко. Ипак, Срби су га тајно сахранили у близини града (данас је то део центра Пећи), а место обележили каменом плочом без натписа. Временом су ту почела да се дешавају чуда, те је народ подигао малу цркву.

У време Југославије власт је наредила да се на месту гроба Светог Григорија Пећког сагради Пољопривредни институт. Трошна црквица са гробом Светог Григорија обрела се у непосредној близини зграде Института – непримерено стешњена. Урбанистички план је захтевао да се она ипак збрише са лица земље. Но, сви радници којима је било задато да је поруше, по казивањима Пећинаца, скренули су с ума. На крају је задатак поверен чети робијаша који су брзо разидали стару грађевину, а онда отворили гроб Светог мученика. Ту су нашли његове мошти и крв која је изгледала као да је јуче проливена. По казивању Срба, мошти су највероватније однете у Пећку патријаршију, да се чувају са још много других светих моштију подвижника, чија су имена само Господу позната.

Отели су му ћерку, а њега крвнички убили

У 17. веку, у времену када је живот балканских хришћана вредео јако мало, када је отмица православних девојака била обична ствар, живео је у Пећи са својом женом и децом пекар Василије. Био је познат не само као истински хришћанин, но и као отац девојке изванредне лепоте. Тек што је стасала за удају, девојку су запазили неки Турци, уграбили је и отели из родитељског дома.

Василије није могао да се помири с насиљем, нити са мишљу да му ћерка постане муслиманка, те је појурио за Турцима и побио се са њима, да ослободи ћерку. Бројнији, Турци су савладали Василија, почели да га туку и као једину наду за избављење нудили му да и сам пређе у ислам. Одговорио им је да ће радије изгубити главу него своју душу.

Турци су га распорили јатаганом и оставили да умре. Но, мученик је успео да се довуче до оближњег села Ћушка и ту окончао свој земни живот. Срби из села Ћушка су га часно сахранили и упалили му кандило на гробу. Осећајући дубоко поштовање према његовој одважности у одбрани Христове вере, дивећи му се што није као многи од њих погнуо главу или устукнуо пред опасношћу, почеше обилазити његов гроб и молити његово заступништво пред Господом. Молитве су се остваривале. Зато су му озидали гроб, а касније ту и подигли цркву из које је никао мали манастир (највероватније метох Пећке патријаршије).

Манастир је страдао од Турака, а црква је срушена – не зна се када. Но и после рушења цркве народ није престајао притицати гробу Светог Василија и прослављати га. Остаци цркве били су видљиви, а гроб очуван све до последњег рата 1999. године.

ИЗВОР: Светигора

БОНУС ВИДЕО: