Појавиле су се контуре уједињења Фанара и Ватикана

У блиској будућности фанар и римокатолици намеравају да успоставе заједнички дан прославе Васкрса.

Патријарх Вартоломеј је 10. новембра 2022. рекао новинарима о својој намери да успостави заједнички датум за прославу Васкрса са Римоатоличком црквом. Поглавар Фанара је говорио о заједничким напорима са папом Фрациском у вези са прославом 1700. годишњице Првог васељенског сабора, који је одржан у Никеји 325. године, подсећајући да је међу одлукама Сабора било и утврђивање датума за прослављање Васкрса.

„На жалост, дуги низ година то више не славимо заједно, много векова. Стога, у оквиру ове годишњице, предмет наших заједничких напора са папом је решење овог проблема. Можда још није време да се говори о детаљима, али желим да истакнем да и на православној и на римокатоличкој страни постоји добра намера да се коначно утврди заједнички датум за прославу Христовог Васкрсења“, рекао је патријарх Вартоломеј.

Односно, пред нама је први параметар уједињења Фанара и Ватикана, о коме (уједињењу) папа Фрациско и патријарх Вартоломеј говоре више од годину дана: прослављање Васкрса у истог дана.

Зашто је 1700. годишњица Првог васељенског сабора тако згодна за уједињење
На страницама СПЖ више пута је промовисана идеја да је годишњица Првог васељенског сабора у Никеји најприкладнија за покретање пројекта уједињења православља и римокатолицизма. Чињеница је да на овом Сабору уопште није решено питање происхођења Светог Духа, а управо је неслагање по овом питању један од главних камена спотицања који је поделио православне и латине.

Православни могу веровати да Дух Свети исходи од Оца, римокатолици – да од Оца и Сина, али ће и једни и други формално (још једном – формално) бити у складу са никејском теологијом. Друго од главних питања које је поделило православље и католичанство јесте питање примата папе, његове супремације у целој Цркви. Овде такође постоји нијанса. У време аријанских превирања, када су на Истоку беснеле богословске расправе о стварању или нестварању Сина Божијег, Запад (а пре свега папа) је био туђ тим споровима и чврсто се држао православног учења. Аријеви противници су се обраћали римским епископима, писана су им писма и тражена заштита праве вере.

Чак је и сам Први васељенски сабор, који је цар Константин првобитно планирао да одржи у Анкири Галатијској, премештен у Никеју „због доласка епископа из Италије и других делова Европе“. То показује колико се ценило мишљење Римске цркве у то време. Ако ову ситуацију екстраполирамо на данашње време, испада да ће у предстојећој прослави 1700. годишњице папа имати водећу улогу у одсуству римског императора, а то ће бити у складу и са самим Никејским сабором.

Постоји и трећи момент, а то је заправо само питање датума прославе Васкрса. Чињеница је да у сачуваним декретима Никејског сабора нема решења за ово питање. Да је управо на Првом васељенском сабору ово питање решено и донета одговарајућа одлука, познато нам је из других, каснијих извора који се позивају на овај Сабор.

Текст ове уредбе гласи: „Када се поставило питање најсветијег дана Васкрса, по општем договору, сматрало се да је сврсисходно да се овај празник свуда слави од свих у исти дан… И заиста, пре свега, свима је изгледало крајње недостојно да се у прослави ове пресвете славе морамо придржавати обичаја јеврејског“.

Као што се лако види, текст ове уредбе захтева да сви хришћани прослављају Васкрс у исти дан, али не указује који. Штавише, не садржи чак ни критеријуме по којима се овај дан одређује. Ова околност је такође изузетно згодна за пројекат уједињења Ватикана и Фанара: они као да проглашавају испуњење захтева Првог васељенског сабора да се Васкрс слави истог дана, али у исто време могу да одреде овај дан према свом нахођењу.

Да бисмо разумели колико је то легитимно и колико је за свест верника важан сам датум Васкрса (или боље речено Пасхе), потребно је укратко описати суштину питања.

Проблем Пасхе

Несугласице око тога када славити Васкрс постоје у Цркви још од апостолских времена. Постепено су се развиле две главне традиције:

Малоазијска, по којој се Васкрс славио 14. дана месеца нисана (приближно одговара марту-априлу по грегоријанском календару), без обзира на који дан у недељи пада овај датум,
Западна, за који се веровало да слави Васкрс прве недеље после јеврејског Песаха, рачунајући тај датум као пун месец после дана пролећне равнодневице.
Истакнути црквени поглавари тог времена настојали су да се договоре о јединственом дану за прославу Васкрса. На пример, 155. године свештеномученик Поликарп из Смирне преговарао је са римским епископом Аникетом, али без успеха. Неколико деценија касније, папа Виктор је почео да захтева да малоазијске цркве напусте своју традицију и пређу на западну. У супротном, претио је да ће прекинути евхаристијско заједништво. Никејски сабор је 325. године захтевао да сви славе Васкрс истог дана, али није формално одредио сам дан. Формула која се тренутно користи у писаним изворима појавила се касније.

Дакле, Матеј Властар у својој Алфабетској синтагми пише: „Што се тиче наше Пасхе, потребно је обратити пажњу на четири уредбе, од којих су две садржане у Апостолском канону, а две потичу из неписаног предања. Прво, ми морамо да славимо Васкрс после пролећне равнодневице, друго, не смемо га славити са Јеврејима истог дана; трећи – не само после равнодневице, већ после првог пуног месеца који мора да буде после равнодневице, а четврти – после пуног месеца, никако другачије него првог дана у недељи. Као што видите, овде Властар формулу за израчунавање датума Васкрса упућује на усмено предање.

Према свему судећи, на Сабору у Никеји је одлучено или прихваћено да епископ Александријски сваке године израчуна који дан у текућој години треба да се слави Васкрс и да то у одређено време објави свим Црквама. Временом су ове поруке замењене посебним каноном, Пасхалијом, у коме се дан Васкрса рачунао неколико година унапред. Прву Пасхалију саставио је 388. године Тимотеј Александријски. Затим је Кирило Александријски издао нову Пасхалију на 95 година и тако даље.

Помесни Антиохијски сабор 341. године усвојио је прилично строго правило против оних који се не слажу са прослављањем Васкрса према одлуци Никејског сабора: „Сви који се усуде да прекрше дефиницију светог и великог сабора у Никеји од бивши (…) на свети празник спасоносног Васкрса, нека буду изопштени и одбачени из Цркве ако наставе да се свађалачки буне против добре традиције“.

После овако стриктне дефиниције, остаје нам само да видимо ко се придржава баш те Александријске Пасхалије, одобрене, заправо, од Никејског сабора – римокатолици или православни.

Било је тренутака у историји када је Римска црква, због недостатка сталних комуникација са Александријском црквом, морала да сама израчунава Пасхалију. Због овога се дешавало да у Риму Васкрс славе другим данима. Али генерално, може се рећи да је Александријска Пасха била коришћена у целом хришћанском свету све до краја 16. века, када је папа Гргур XIII увео нову Пасху, а после ње и цео календар, касније назван Грегоријански.

Разлог за реформу била је чињеница да се јулијанска календарска година није поклапала са астрономском годином. Дужина астрономске године (назива се и тропска) сада износи 365 дана 5 сати 48 минута 45,19 секунди, а ова вредност се све време мења, иако веома споро. Као резултат тога, ако је 325. године, када је Никејски сабор донео своју одлуку, пролећна равнодневица падала 21. марта, онда је у 16. веку дошла 10 дана раније. Реформа календара је имала за циљ да исправи Пасху, а заправо ју је само помутила, што су, иначе, признавали и још увек признају многи западни научници и богослови. На пример, у неким годинама Петров пост нестаје из годишњег круга литургијског живота. Али главни проблем грегоријанске Пасхе је у томе што су римокатолици често славили Васкрс раније од јеврејске Песахе или чак истог дана, чему су се православне цркве тако оштро противиле и пре и после Првог васељенског сабора.

Када се папа Гргур XIII 1582. обратио цариградском патријарху Јеремији са предлогом да заједно пређу на грегоријанску пасхалију, он је сазвао сабор, касније назван Велики константинопољски сабор 1583. године, који је донео веома оштру одлуку: „Ко не следи обичаје Цркве и томео су усвојили седам Светих Васељенских Сабора о светој Пасхи и месецослове и добре законе, а ако хоће да следи григоријански Васкрс и месецослов, онда он са безбожником астрономима се противи се свим дефиницијама светих Сабора и жели да их промени и ослаби – нека буде анатема“.

Да не би потпали под ову анатему (али и из других разлога), неке помесне православне цркве прешле су на такозвани Новојулијански календар, који ће се још неколико векова потпуно поклапати са грегоријанским. Тако ове Цркве славе све непокретне црквене празнике заједно са римокатолицима. Међутим у исто време, Пасхалија је у свим таквим Црквама остала традиционално александријска, заснована на јулијанском календару. Десило се да су Латини променили ову Пасхалију и тако су пали под анатему Антиохијског сабора, а да не говоримо о Цариградском сабору 1583. године.

Сумњива синхронизација

Како на страницама СПЖ, тако и на другим ресурсима, сугерисано је да се тестирање уједињења Фанара и Ватикана обави у Украјини на примеру УГКЦ – Украјинске грко-католичке цркве и ПЦУ – тзв. Православне цркве Украјине. Унијати су саставни део Римоатоличке цркве, а ПЦУ је подређена Фанару у стварима које се према Томосу из 2019. називају „важним“.

Још у децембру 2020. поглавар УГКЦ, Свјатослав Шевчук, рекао је да његова верска структура жели да пређе на нови календар заједно са „православном браћом“ из ПЦУ. Истовремено, није крио да ова акција има екуменски аспект. „Украјина има свој посебан контекст, посебни, екуменски, традиционални, постоје одређени историјски моменти који још увек подсвесно леже негде у нашим срцима и за то је потребна не појединачна, већ свенародна међуцрквена, екуменска дискусија и покрет“, рекао је Шевчук тада на конференцији за новинаре.

А сада је тема синхронизованог преласка на грегоријански календар почела да се активно баца у информациони простор. Средином октобра 2022, „синод“ ПЦУ је најавио „пробно“ прослављање Божића 25. децембра „како би се проучила стварна потреба Цркве да се спроведе промене календара у блиској будућности“. И УГКЦ је дала сличну изјаву о календарској реформи у пољској митрополији УГКЦ.

„Архиепископ“ Тернопољске и Кремењецке Нестор је изјавио 20. октобра 2022. године да је за прославу Рођења Христовог по грегоријанском календару, тј. 25. децембра довољна жеља верника, те да „нису потребне даље одлуке“. Односно, ако парохијани желе, могу да славе Божић 25. децембра, да би онда … поново славили 7. јануара, пошто ће се на данашњи дан Божић славити у свим парохијама ПЦУ, без обзира да ли је било служба 25. децембра.

У новембру (2022.) су многе парохије ПЦУ и УГКЦ најавиле не само прославу Божића по грегоријанском календару, већ и потпуни прелазак на њега. Међу њима је и Иван Чокаљук, „свештеник“ из Мамајевца, кога зову ујаком поглавара ПЦУ. Све ово указује да се процес преласка на новојулијански (или грегоријански) календар спушта одозго. До сада је то неизречено. Али нема сумње да ће, чим неке од парохија почну да живе по новом календару, бити најављен потпуни прелазак ових конфесија.

И на позадини оваквих догађаја, патријарх Вартоломеј изјављује да је већ реч о синхронизацији прослављања Васкрса. Може ли се ово назвати случајношћу?

Закључци

Прво, судећи по тону и писму изјаве патријарха Вартоломеја о његовој намери да синхронизује прославу Васкрса са римокатолицима, он се поставља као представник целог православља. Он не говори о својој Константинопољској Цркви, већ о православљу уопште, називајући се „православном страном“. Ово је промоција идеологије Фанара „првог без једнаких“, по којој је константинопољски патријарх нека врста поглавара православног света. Ова идеологија је, наравно, у супротности са православним схватањем шта је Црква и ко је њен истински поглавар. Међутим, Патријарх Вартоломеј игнорише ову чињеницу и настоји да у пројекат уједињења са римокатолицима увуче цео православни свет. А сада долази време када од сваке помесне цркве, а у целини од сваког православног хришћанина зависи да ли ће се православље укључити у овај пројекат или не.

Друго, пред нашим очима пројекат уједињења улази у завршну фазу, испуњену специфичностима. Прва контура се већ појавила – ово је синхронизација прославе Васкрса. За очекивати је да ће се појавити и остале.

Треће, може се претпоставити да би се Ватикан по овом питању могао вратити на Александријску Пасхалију, представљајући то као уступак Фанару. Пракса коришћења новојулијанског (а заправо грегоријанског) календара у комбинацији са александријском пасхалијом од стране неких помесних православних цркава доказала је да је то сасвим могуће. Штавише, Рим је користио ову Пасхалију све до 16. века. Међутим, за овај наводни уступак Ватикан може тражити уступак од Фанара у такозваном питању првенства, тј. захтевати да се призна првенство римског понтифекса у будућој унији. Истовремено, друго најважније неслагање, римокатоличка доктрина филиокве, може се генерално извући из заграда, тј. може се признати да и православни и римокатолици могу бити уједињени са постојећим неслагањем по овом питању. Ово је, наравно, јасно у супротности са традиционалним ставом Цркве о томе шта је јерес и како се са њом треба носити.

Међутим, можда ће Ватикан имати снаге да натера Фанар да прихвати њихову, римокатоличку Пасхалију.

Четврто, има разлога да се верује да се синхронизоване изјаве ПЦУ и УГЦЦ о преласку на грегоријански/новојулијански календар не појављују саме од себе, већ као део глобалнијих процеса уједињења који се одвијају на нивоу Фанар и Ватикан.

Шта све ово значи за УПЦ – Украјинску православну цркву Московске патријаршије?
За УПЦ ови процеси, с једне стране, изгледају претеће. Ако ПЦУ и УГЦЦ пређу на нови календар, у друштву ће се појавити нови аргумент за прогон. Питање календара биће додато питању језика и општег „непатриотизма“. Јулијански ће бити проглашен „московским“, а сви који се тога буду придржавали биће Московљани и издајници који не желе празнике „са целим цивилизованим светом“. Али, с друге стране, у условима када ће Фанар и Ватикан (и њихови сателити) градити контуре уједињења, лојалност јулијанском календару и традиционалној александријској Пасхалији биће још једно обележје које идентификује УПЦ као Православну Цркву (за разлику од других украјинских верских организација).

УПЦ је данас под притиском са разних страна да се примора да се уједини са ПЦУ, представљајући све то као унију украјинског православља. И за многе нецрквене људе таква визија изгледа сасвим логична, посебно у контексту рата са Руском Федерацијом. Али сада има све више знакова да би у наредним годинама могла настати нова глобална унија РКЦ и Фанара. То ће бити представљено као невиђени успех у јединству хришћана, али ће у стварности постати апсорпција дела православних од римокатолика. И чини се да ће 2025. постати маркантна година у овом процесу.

Да, црквени календар, па чак ни александријска Пасхалија, не спадају у догмате Цркве, али у данашњим верским опредељењима оданост њима може да се покаже као знак оданости православљу као таквом.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://spzh.news/ru

БОНУС ВИДЕО: