ЛИЦЕ ЗЛА САМ ВИДЕО НА ПЕТРОВАЧКОЈ ЦЕСТИ: Све им могу опростити, али ту новорођенчад не могу

У животу сам видео много зла, али највеће је оно на Петровачкој цести

Сталожено и с много разумевања за све пацијенте, Вељко Остојић свакодневно обавља послове лаборанта у једној краљевачкој болници.

По мирном изразу његовог лица никада се не би рекло да у души носи дубоке ожиљке, да је за својих 47 година преживео све ратове, прогоне и недаће које су током деведесетих година прошлог века задесиле Србе: грађански рат у Хрватској, пад Републике Српске Крајине, “Олују”, нити да је сведок злочина на Петровачкој цести, али и да је преживео седмодневно мучење од припадника терористичке тзв. ОВК…

Прво запослење било му је у рату, јер је одмах после завршетка средње школе радио у ратној болници у родном Двору на Уни, док није и сам отишао на ратиште. Када се вратио, гледао је, како каже, Хрвате како гађају Книн, а гранате убијају цивиле, док је Унпрофор давао координате хрватској војсци како би ударала по српским положајима.

– После гранатирања Книна, стигло је наређење да се заустави хрватска офанзива. Нас педесет Крајишника из специјалног корпуса, послати смо према Динари у немогућу мисију. Имали смо подршку свега пет тенкова. Током ноћи, муњевито су стигле поруке команде преко мотороле да су се ти тенкови повукли и да 15.000 Хрвата иде према нама, да смо остали у обручу – прича нам Вељко.

Од њих педесет, каже, до два транспортера у подножју Динаре стигла су само четрнаесторица.

– Остали су погинули, што од гелера током гранатирања, што од камена. Кад падну гранате, камен лети… Што није убио гелер, убио је камен. У Книну смо тада наишли само на пуштене животиње… Народа више није било – прича у даху Крајишник.

Из пустог Книна кренули су у Босански Петровац. Видели су колону цивила која се, такође, кретала према овом месту. На њу су разуларени хрватски војници најпре ударили артиљеријом. Кад је колона од места Срб кренула ка Петровцу, полетела је хрватска авијација.

– Тад је нападнута Петровачка цеста и око 200 метара од мене бомбардована је та колона. Пројектили су спалили два камиона и десетак путничких аутомобила. Било је много рањених и мртвих. Страшан злочин. Језив призор. Покушали смо да помогнемо, али безуспешно. Ватрена стихија у аутомобилима и око њих је била толико велика да ништа нисмо могли да учинимо. Извукли смо само неколико рањених… Остали су туга и жалост. У тој колони су страдали цивили. Нити је било војних обележја, нити су били наоружани. Убијена су деца, жене, голоруки старци… Нејач… У животу сам видео много зла, али највеће је оно на Петровачкој цести – прича Вељко.

Некако је стигао у Приједор. Нека жена му је дала парче пите које му је било први оброк после четири дана. Мајку је нашао у касарни у Бањалуци. Са њом се придружио новој колони.

– Од Динаре, до границе на Дрини, у колони сам био 13 дана и видео пакао. Мој народ који умире, нестаје успут. Људе нису стигли да сахрањују. Било је много необележених хумки поред путева – говори нам Вељко.

Дошао је до Падинске Скеле, а онда пешке до Београда, па пут Косова и Метохије… Скућио се коначно у Краљеву. Написао је шест књига, а за једну је спремљен и сценарио за филм. После свих бура и олуја нашао је мир у породици, супрузи и двоје деце.

– Али, баш због деце борим се да крајишку муку сачувам од заборава – каже нам.

БЕБЕ УМИРАЛЕ БЕЗ МЛЕКА

У колони прогнаника, Вељко је упознао једну докторку из Книна. Она је са још двоје људи ишла кроз колону и покушавала да помогне коме је могла. Вељко им се придружио.

– Наишли смо на колону у којој је било неколико мајки које су себи чупале косу јер су им бебе умирале без млека. Хватали смо краве са оближњих пропланака, да их помуземо, да дамо деци, бебама… Све им могу опростити, али ту новорођенчад не могу – прича Вељко, не покушавајући да заустави сузе.

РУСИ ГА СПАСЛИ ОД “ЖУТЕ КУЋЕ”

Покушао је Вељко да изгради нови живот на Косову и Метохији, али је уследио нови погром:

– После одласка наше војске и полиције, 1999, заробили су ме терористи ОВК и свирепо мучили. У посљедњем тренутку, од злогласне “жуте куће”, спасли су ме руски и енглески специјалци захваљујући мојој мајци која је предавала руски језик и некако је била дошла до команданта руских војника…

Новости

БОНУС ВИДЕО:

https://youtu.be/PtjY8MCY_-8