Како је комедија постала највећи непријатељ Срба

Чини се као новоевропска вредност: насиље се оправдава ако је против Срба.

Дуго већ, да не збрајам године, али рецимо, откад је владавина комуниста Србима постала предмет лакрдије, спрдње, вица и бурлеске, српски комедијанти су, у разумевању света, полако почели да преузимају уочавање, расуђивање и вредновање самог живота. Ја бих овде рекао српског лика живота. До тада је међу Србима владао углавном кубикашки начин разумевања живота, уз ретка одступања од тог комунистичког заповедног начина мишљења, „док траје обнова, нема одмора“ – као, на пример, што су се њих десетак студенета са ликовне Академије у Београду одважило да не прихвате соцреализам, па су добили етикету реакционара, што је у та времена могло човеку да скине главу, а они су побегли у разорен стари млетачки Задар и себе назвали „Задарска група“. Да би се и без међусобног познавања на истом послу нашли знаменити српски писац Владан Десница (кога Хрвати неуморно и бестидно ословљавају као свог писца, у чему им је у једном тренутку несебично помогао и врли Београђани Марко Поповић, некадањи кустос Музеја Београда) и „Задарска група“, Десница са романом „Зимско љетовање“, о Италијанима избеглицама из Задра из времена Другог светског рата, а сликари сасвим незаинтересовани у прописан вид сликања. Онда је са резолуцијом ИБЕ велики маг магле и дима, Јосип Броз, из срца свог самољубља и егоцентризма, Србима дао у руке најжешће оружје против разумног односа према самима себи – мржњу и страх. Или другим речима речено: забранио је Србима љубав према Русима, изниклу, плодоносну и однеговану на истом духу и вишевековним међусобним преплитањем.

Док су Срби, са комунистичком шаком за грлом певали: „То је нама наша борба дала, да имамо Тита за маршала!“

А морамо знати, за навек: и једно и друго, и мржња и страх, највећи су непријатељи слободе. А где нема слободе, ту нема ни истине. То је ваљда јасно. Врх тог одрицања од себе, за Србе, огледао се тада и по земунским и београдским отпадима (данашњим речима речено: местима за одлагање секундарних, углавном металних сировина). Била су то брда ћириличних писаћих машина, да ништа из државних канцеларија не потсећа на Русе, као што је и руски језик био одстрањен преко ноћи из образовања, а језик силног и охолог донедавног окупатора прихваћен као страни језик број 1. Што је уз читав низ сличних и насилних фактора свеукупно била веома темељна припрема за насилно усвајање Новосадског договора и латинице у српском језику, односно припрема за прећутно одобравање закона србокољачке Независне Државе Хрватске о забрани ћирилице, у чему је веома истакнуту улогу имао тадањи председник САНУ, Александаре Белић (нешто слично узео је спороводи онај недавни председник те установе када је препоручивао достојанствен начин одрицања од Косова и Метохије). Не смемо заборавити да је тада Србијом, по српским домаћинствима као ненајаваљена смрт обноћ харала легија кожних мантила, чиме се све од комуниста беспоговорно и са одобравањем прихватало. (Препоручујем књиге историчара Срђана Цветковића.)

У тој Брозовој епопеји страха и мржње, темељно спровођеној над Србима од самих Срба (комуниста), веома истакнуто место има и Мирослав Крлежа, и дан данашњи усред Београда слављен као персона надисторијског формата. У време када је велики неостварени надреалиста, шпански борац, убица Срба и темељни рушилац великих градова по Србији, енглеским бомбама (сведок Божидар Зечевић), Константин Коча Поповић био министар спољних послова Југославије, у Паризу је одржана изложба у павиљону који је држава Француска поклонила Србији, после Првог светског рата (ваљда је то утицало на одлуку београдских власти да једна улица у самом центру добије његово име – што је у духу лакрдијања). На изложби су се нашли експонати под насловом „Умјетничко благо Југославије“, са доминантним романским артефактима из Јадранског басена. Предговор каталога изложбе писао је за неке Београђане још увек неумрли Мирослав Крлежа, посебно истичући префикс хрватско уметничко благо. (Да случајно Французи не почну да причају о Хрватима као о кољачима Срба) Тиме се Крлежа квалификовао за носиоца наводно неслужбених али меродавних и виталних токова мисли о животу и свету у Југославији, па тиме и за Србе, што ће се сликовито и потврдити његовом енциклопедијом. А онда су, Брозовим умећем „монете за поткусуривање“ (друго име магле и дима) уследили амерички поклони којима је требало да се ублаже мржња и страх: унрине локомотиве су пиштале по пругама, мало која кухиња по градским домаћинствима да није храну спремала на биљној масти, уз обавезано млеко у праху, као што се врло често на столу могла наћи кајгана од јаја у праху, уз отужан жути сир… А небо над Југославијом су прешпартавали енглески млазни сајбери, са Југословенским ознакама…

Ваљда је то допринело да се мржња и страх бар донекле потисну, јер је требало утемељити врхунску вредност новог света, уоквирено непојамним хрватским злочином над Србима. Равна галаткичкој лажи, та вредност се звала: братство и јединство, међу донедавно у крви српској натопљеној у Другом светском рату (с необичним налогом власти да жртва буде кажњена за тај злочин над собом – одузимањем земаља, неименовањем злочинаца, забраном народног изражавања, преименовањем жртава, забраном помена страдња, забраном сахрањивања… слободом главних крвника, опет све у духу комедијашења). Филмска индустрија је почела да штанцује филмове који су казивали пропагандне садржаје… мада се ту и тамо провукао и понеки филм ван тога, као, на пример, „Крвави пут“, или „Сам“ (по мотивима једног српског писца) или „Бакоња фра Брне“ (по истоименом роману Симе Матавуља), или „Чаробни мач“ (по мотивима српских народних приповедака, са Радетом Марковићем у главној улози)… Тих година некако стидљиво се уденуо дух комендијанта који ће попут дворске луде да замајава свет, и учи га да је свако озбиљно расуђивање бесмислено.

Ови данашњи сигурно не знају за виц о „љубичици плавој од триста кила“, или о „птици галебу која највише троши на свету“, или о „олимпијади са атлетском дисциплином бацање српа и чекића у даљ“… и тако даље, како су крипто мудраци коментарисали изостајање слободе, углавном са кафанске катедре. Али упорно негујући дух комедијашења, као једини излаз из неслободе и, њој следствене, лажи.

Или да ли данас ко памти, с појавом телевизије, прву и чудесно јалову телевизијску серију „Сервисна станица“ са бурлескним ћутологом, и Мијом Алексићем који се из петиних жила упиње да испразни хумор Радивоја Лоле Ђукића дигне на ниво смеха…

Или да ли се данас зна за непоновљивог, далекометног и тешко докучивог Милоша Крнетина са његовим „Страшним О,Стојом“ у хумористичком листу „Јеж“, да би тај лик добио килавог, јаловог, површног и прозуклог и злогуког епигона у много хваљеном и још више слављеном мрзитељу Срба Петричићу… А Милош Крнетин је већ тада видео са колико безобзирности, бахатости и силеџијства се у српски лик живота утерује амерички енглески језик, заједно са манирима дивљег Запада и каубојских салуна…

Тако су Срби у време неупаковане комунистичке власти гледали у очи оно што им се дешава. Такав дух је полако преузимао способност разумевања сопственог лика живота. Од нас Срба нама Србима.

У та времена, док се још није огласио Вељко Булајић, у дечијим играма, где нема места мимикрији, већ увелико су владали необично цивилизовани каубоји и непојамно дивљи Индијанци, са ту и тамо уденутим лоповима и жандарима, уз пуцњаву англиског „теге-ман“ анимираним пиштољем. Некако се у дечију свест нису могли утерати ни партизани и Немци, а поготово четници. Из школа деца нису имала шта да понесу, осим црвене пионирске мараме, каквим садржајима је натапана њихова душа.

А када је велики маг магле и дима, Јосип Броз, из своје самољубиве уобразиље бескрвно смакнуо супарника за свој мађионичарски трон, Александра Ранковића, да би због тог чина разводнио могућ свенародни бунт међу Србима, широм је отворио границе према Западу (Срби су у Ранковићу слепо гледали спасиоца, јер им је власт убила Драгољуба Михаиловића, немилосрдно прегазила и Карађорђевиће и Обреновиће… као и оне са црвеним словом у календару). Неслужбено кроз народ је циркулисала мисао: „Ако ти се не свиђа овде, можеш слободно отићи“. Неко би помислио: Ето комунистичког идеала на делу – пролетери свих земаља уједините се (пролетер = онај који нема отаџбину, нема своју народност, нема ништа осим радне способности и 8 сати рада, 8 сати спавања и 8 сати културе, и најважније: отаџбина је тамо где му је добро, где без по муке може да досегне бољи живот).

Ако оставимо по страни из пређашњих времена српске склоности према тековинама Запада, у та, комунистичка времена, Срби су масовно утерани у неприродан, наказан и изопачен загрљај са духом Запада, додуше већ припремљени трајним и дубоким пресецањем савремених токова духа са Русијом, али напросто утерани. И то само због сујете великог мага магле и дима, Јосипа Броза. Не због раскида са Стаљином (по сведочењу које не смем да разоткријем: Јосип Броз је био лични Стаљинов егзекутор неподобних секретара комунистичких партија по свету, смештених у једном хотелу у Москви, што говори о природи односа ове две личности), не због идеолошких разлика, или шта ти ја знам због чега, већ напросто да он буде један једини у Југославији. Дакле, није то раскид идеолошке нарави, већ је последица сујете. Ваљда је то јасно. Убица свог газде хоће да буде самосталан и већи од онога који га је створио, што је у природи слуге без оданости.

Оно јесте да су после прилично година од раскида са Совјетским Савезом млади музички таленти ишли у Москву и Лењинград на школовање, али осим тога никаквих других веза није бивало са духом који носе Руси. Изузетак који потврђује ово Брозово правило међу Србима чини један једини (1) атомски физичар који се школовао у Русији, за разлику од свих колега из Винче, и около Винче, који се школоваху на Западу, пре свега у Америци, као што је и један мој бивши комшија окренуо леђа Русима да би учествовао у стварању првог циклотрона у Америци. Али то није могло да се уочи чак ни као аномалија пред силесијом западних филмова који су натапали српске душе, пре свега амерички, затим пред западним фантасмагоријама о слободи која постоји на Западу, о „слободном свету“, пред лаком и поштеном зарадом, пред могућношћу успеха за све, пред добро уређеним и још боље организованим животом, где постоји правда, где је бољи живот иза ћошка, где су новинари објективни и служе истини, односно професионални (у америчком жаргону)… Јесте да су, после Никите Сергејевића Хрушчова, од 1956., кроз мрак и таму биоскопских дворана пролазили и руски филмови, са совјетским паковањем, али и то бејаше безазлена аномалија – све док се, прилично касније, није појавио Тарковски, са најраскошнијим издањем руског духа, засенивши Сергеја Бондарчука и њему сличне и сродне из совјетске ере. Јер тада, да се каже и то, још увек безлични и стерлини Холивуд није био мера стварања филма, па смо имали и италијански неореализам, па кућу која се зове Ћинећита, до великог мага филма Фредерика Фелинија, или Виториа де Сику, или Јапанца Акира Куросаву, или Ингмара Бергмана, или чешку школу, или Трифоа, Жан Лик Годара… што је говорило о националним изразима у филмској уметности, али говорило и о како тако уравнотеженом свету.

Токови духа једног доба, као тајна историја неподведени под оно што Немци називају „дух времена“ (zeitgeist) увек се изгубе у разноразним званичним статистичким подацима, на страницама дневних новина (шифровано кроз крајње споредне догађаје), у лику образовања од основне школе до факултета и магистратуре као и доктората, у архитектури…

На пример, одокативно, врло је видан прираштај становништва у годинама одмах после Другог светског рата. Памтим да је мало која породица била са једним дететом, просек су чинила два или три детета, што се односило на градски део народа. Дух тог доба, а да није „дух времена“, као тајна историја, упркос комунистичким сировим владањем, казује нам о буђењу наде у бољи свет (и без комунистичког тровања наде), што је природан израз из непосреднијег предавања сваком другом лицу, а што је ванвремени човеков порив, надахнут Светим духом, и што се после ратних страхота, највише одразило на заснивање породице и у испуњавању налога који су садржани у браку, и што је и старозаветно и новозаветно свето правило живота. Ако се не варам из тог доба развод брака бејаше нешто несувисло и накарадно. Толико се често то дешавало. А данас, 2022. године, иако се на све стране телали о љубави, парнични судови по Србији врцају од развода брака, где носећу греду за однос мушкарца и жене чини оно што још увек постојећи закон ословљава као „ванбрачна заједница“ (а и она кратковека) – јер се он и она воле, како са разних страна то чух (што је један од данашњих израза очајања), да би се сасвим поништио јеванђеоски темељни и старовремски налог склапања заједнице мушкарца и жене, зарад деце коју треба зачети, родити и подизати – у зачећу које није партеногено како циче феминисткиње и лезбијке. Јер је, по ванбрачнима, љубав изнад свега – а што је израз данашњег духа времена (што је наш Свети отац Јустин Ћелијски одбацио као знак слабости, а што студенти прве године филозофије уче као мнење, као нешто недостојно дубље пажње за сазнање истине). И ко те пита за наду, будућност, заједницу, припадност роду – важан је тренутак, што је равно одрицању од себе, па нек свако схвати како хоће. Толико што се тиче статистике, да само ово натукнем.

Изједање српског лика живота и утемељење лакрдијашког духа, у време комунистичке владавине над Србима, сасвим извесно, ако не и незаобилазно морамо гледати и кроз присилу у одрицању Срба од својих најистакнутијих личности, одрицању од обичаја, веровања али и народних песама, што је најмонструознији вид сатирања народног памћења. Јер ако се негде може познати то што ословаљавам као српски лик живота, осим у уметностима и истакнутим личностима, из свеукупне прошлости, онда је то у језику, обичајима, веровањима и народним песмама, па чак и у оним које данас зовемо новокомпонованим.

Српска православна црква, и данас неозлеђено звана Светосавска, али и Народна, од Сабора о коме је сведочио Теодосије, до комунистичких времена била је и остала потпуни и целовит израз оног што ја ословљавам као српски лик живота. Дакле, Српска православна црква била је и остала, од Светога Саве до дана данашњег суштина сваког Србина.

Зарад Срба, и тобож ексклузивног православља, како неки воле да мудрују, због целовитости Срба као једне органске и недељиве целине, неко може поменути Србе католике, пре свега из Дубровника, Конавла и Далмације, са њиховом делатношћу, из времена док је Србија, до Првог светског рата, доживљавала свој пун духовни успон, што их је осоколило да се сете да су Срби, на то им се може одговорити: где су ти Срби данас, како се развејало њихово српско порекло.

Ко то не разуме, уз присуство хрватско-папског и, рецимо, римокатоличког, надасве крвавог делања међу Србима, он неће ни разумети сопствено трајање свог народа у свом бићу. Јер бити Србин значи у себи обједињавати свеукупно српско народно биће, оличено у светитељима, јунацима, мученицима и великашима. Јер ако си Србин ти представљаш и Светога Саву, и Светог Стефана Дечанског, и Светог кнеза Лазара, и Милоша Обилића, и Карађорђа, и Светог ђакона Авакума, и Николу Теслу, и Мику Аласа…

Али да се ми вратимо основном току задатог наслова.

Као велики маг магле и дима, моћно очаравајућег погледа (по сведочењу једне уреднице са Радио Београда III програма), Јосип Броз је 1950. или 1951. од војника Југословенске армије на степеништу Белог двора (власништво обитељи Карађорђевића) о Бадњем дану примио бадњак. Памтим фотографију са насловне стране „Политике“, необично објективних новина, на којој се то видело на пола стране. За простодушне, непосредне и честите Србе, да здраво за готово прихвате игру једног играча магле и дима као последњу стварност – као он искрено поштује и воли Србе. Тиме је овај мађионичар испод вашарског крила шатора подмитио Србе за нове подухвате, подвале и преваре. Додуше већ је током за Србе братоубилачког рата (наказно званог револуција) неке народне српске песме прилагодио ширењу свог вашарског шатора. Као на пример, од српске народне песме „Са Овчара и Каблара“… одједном искрсоше партизани… или „По шумама и горама“, што је преузето од совјетског лоповског захвата над „Маршом Сибирког пука“… или „Ој Козаро“…

Међутим, ту су били и обичаји као међаши српског лика живота, рецимо један од важнијих српских обичаја Ђурђевдански уранак, сурово је избрисан Првомајским уранком кога Срби и дан данашњи славе да се све пуши од роштиљања, са необичним сладострашћем, као да им је то тековина од прадједова, а не од безвезних скоројевића и тикве без корена и мрзитеља њиховог рода српског. А да не помињемо силесију обичаја који прате Божић, Васкрс, Мали Божић или Српску Нову Годину, Светог Саву, Светог Трифуна, Врбицу, венчање пред олтаром, свадбу уз читав низ ритуалних радњи, или опело, или помен, или молебан, или Крсно име, по многим светитељима, или имендан, а тек подушје, па дан после укопа покојника, четрдесет дана, годишњицу, Задушнице, Детинци, Очеви… глатно и бритко уклоњено, и све оно што је наш честити и племенити песник Миодраг Павловић ословио као Светли и тамни празници.

Велики маг магле и дима, Јосип Броз, уз помоћ њему верних Срба немилосрдно одстрањивао је све то у име планетарне лажи а синајски исклесаног братства и јединства (да његовим верним помоћницима не помињемо имена, како су тиме утемељивали словеначко-хрватску Југославију, до њеног утрнућа колико је животности у себи имала), као све носеће српске обичаје и силом закона наметао неке друге обичаје без икаквих веза са српским народним бићем. Али наметао као нове, тако налик српским, да би се лакше прихватили. Као римокатоличку Нову годину а кажњавао слављене Српске Нове године, или већ поменути Ђурђевдански уранак у Првомајски уранак, или Дан бораца уместо Задушница, или Дан жена уместо Материца… и тако даље и даље, што су Срби, који су јемчили и бранили маглу и дим Јосипа Броза и врло темељно спроводили у живот Срба, за новог човека и бољи живот, да се може летовати на мору и путовати у иностранство, са пасошем који не познаје међудржавне границе.

А нико да се међу Србима досети и јавно каже да су све те генетски модификоване благодети бољег живота уследиле јер је српски дух стављен на Прокурстов кревет. Тек што су се професори са Правног факултета у Београду том процесу самосатирања једном успротивили, па су сви били разјурени а професор Михаило Ђурић је после лакрдијашког суђења стигао у затвор.

У тој свеопштој помами за бољим ( и лагоднијим) животом без већих тешкоћа и проблема могао је да се протури и провуче ма какав неприкладан и неприличан духовни садржај који би Србима попунио празнину коју су комунисти, односно коју је Јосип Броз изазвао отевши Србима памћење по коме су знали ко су и шта су. И, на пример, уз кукавичку сарадњу Срба насилно натурио латиницу – да се у писању о себи Срби не изјашњавају својим писмом, ћирилицом, а још мање да се пред светом легитимишу својим писмом. Уз сијасет прозуклих изговора који и дан данашњи циркулишу кроз свест бранилаца латинице међу Србима, са најжешћим одбранама, лично доживех, да сам фашиста и ксенофоб јер тражим да Срби пишу својим писмом, ћирилицом (као, на пример, у интернет латиничном покрету Крени – промени). Што ће рећи да сви данашњи бранитељи латинице, као издавачи, писци, новинари, трговци… бранитељи насиља које је спроведено над српским писмом.

Чини се као новоевропска вредност: насиље се оправдава ако је против Срба.

У редоследу ове црне хронологије која је поприлично условила комедијашки начин суочавања Срба са самим Србима своје место имају, у почетку, деца виших комунистичких функционера. Углавном школовани на Западу утабали су пут онима који ће у наступајућим годинама у америчким факултетима гледати изворе знања и истине, у чему су посебно предњачили енглески факултети. Њихово школовање обогаћивало се обичајима, навикама и расуђивањима средине у којој су стицали професионална знања, да би то, ако се врате међу свој род, у отаџбину, нудили као виши модел културе.

На пример: да ли ко памти Кори Удовички? Или да л ко зна ко је Иван Вејвода (син Брозовог дипломате који је хтео да одузме реч амбасадору Русије на отвореном скупу о некој евроатлантској лакрдији пред Србима); или ко зна за синове Владе Велебита (Брозовог дипломате и, колико сам га лично разумео у његовим магловитим казивањима, важно лице при повезивању Черчила са нашим магом магле и дима), синове који су се школовали на Западу, где су и остали… да не набрајам даље.

По Википедији Кори Удовички је рођена у Боливији (од родитеља комунистичких функционера – ?), а од студија на факултетима, на првом месту је амерички Јел. У поретку власти са такозваним демократским променама, од Ђинђића па на овамо, њена звезда је заблистала на високим државничким позицијама. Веома упечатљив допринос духу Запада међу Србима показала је као члан комисије за избор званичне заставе Републике Србије. Том приликом оштро се успротивила грбу који данас постоји на застави. Њен коментар отприлике је гласио: „Исувише је српски“. (Сведок је историчар, и сам члан комисије Р. Љ.)

Осим што се испољава кастрација нечег суштински српског, зар нас дух овог става не потсећа на кожне мантиле који су по Србији харали где год се био усправио Србин.

О распростирању тог духа одрицања од себе казује нам и пример при додељивању књижевне награде „Исидоре Секулић“, у годинама када се помамио и на Србе острвио дух србокољачке Независне Државе Хрватске и када су Срби гледали како се распада држава Југославија коју су они створили у Првом светском рату и бранили у Другом светском рату. Пред жиријем, за доделу награде, нашла су се два наслова, као крајњи избор. Члан жирија, песник Слободан Зубановић, за један наслов је рекао да је „потребна историјска дистанца за писање из те збирке проповедака“ (по сведочењу песника М. М.). Приповетке из те књиге казују о томе како су Хрвати клали Србе у Независној Држави Хрватској. И то је пресудило да том наслову не припадне награда – будући да је овде кожни мантил увео нови књижевно-теоријски појам: историјска дистанца. Али оно што је најмонструозније у овој спрдњи са расуђивањем и хибридном умном конструкцијом, јесте забрана уплива на свест Срба сазнање о томе како су Хрвати немилосрдно клали недужне Србе у Независној Држави Хрватској, иако у тим месецим, око додељивања награде, тај исти дух крвожедно се наднео над српким животима. Ово се суштински уопште не разликује од онога када је из неумрле Брозове епохе славни глумац и још славнији филмски режисе Драган Бјелогрлић физички насрнуо на режисера филма „Дара из Јасеновца“, са веома гласном псовком: „Јебла те Дара из Јасеновца!“ – што се на интернету, на друштвеним мрежама могло видети и чути само 24 часа. Иначе овај глумац-режисер познат је по новијим остварењима која Србе представљају као цивлизацијски талог и отпад.

Да ово нису усамљене појаве, већ усвојено правило у односу на српски лик живота, казује нам и угледни зналац српске књижевности, професор са филолошког факултета Душан Иванић, који је лично мени рекао за мој роман „Цвјета“ да ту има исувише политике. У длаку истоветан однос према том роману, у години појављивања из штампе, имала је и уредница за књижевност на јавном сервису Радио телевизије Србије (по сведочењу њене колегинице Л. Б., да то уредничко уверење и даље траје). Што одговара новоустановљеној катедри за српску књижевност Теофила Панчића, где су ово двоје веома истакнути полазници тог разумевања књижевног дела.

Бесмислено је да овде казујем о заумној конструкцији како је политика нешто што угрожава или обезвређује или злоупотребљава књижевно дело, ма како ко политику схвата (и без Платона), знајући за свој вреднујући апарат шта политика јесте. Само ћу навести три новија књижевна дела која су по професоровим проценама натруњена политиком: „Рат и мир“, Лава Николајевића Толстоја, „Чаробни брег“, Томаса Мана и „Тарас Буљба“ Николаја Гогоља. А од старијих дела можемо на исти начин схватити „Еп о Гилгамешу“ и „Илијаду“, или ма коју српску јуначку песму по којој се Срби боре против турског окупатора. Али за свест професора Иванића тежину пуне животности носи изговор.

Наравно да вредност „Цвјете“ није што и вредност ових великих литерарних остварења, али у њој се садржи оно што је код професора изазвало страх да каже понешто о тој књижици – будући да се у њеној приповедној нити садрже савремени догађаји и савремене личности. Како се професор неодступно прикључио духу времена, увевши страх као нови појам у теорију књижевности. И сврстао се у комедијанте, али и учврстио своју клупу код Теофила Панчића.

Овом професоровом комедијашењу придодао бих и моје сучељавање са Одбором за стандардизацију српског језика, при Српској академији наука и уметности (а не бих да коментаришем данашње присуство извесне персоне у тиму који ради на Академијином Речнику српскохрватског језика која бестидном уценом кочи одбацивање овог хибридног имена Речника, а још мање да је већу пажњу заслужило спрдање необично великог српског песника Матије Бећковића над једнотомним Речником српског језика, Матице српске, уз оправдавање хибридног имена САНУ речника). Неколико месеци по потписивању Дејтонског мировног уговора, поменути Одбор је преко свог гласила признао бошњачки, хрватски и српски језик – јер је и дејтонски мировни уговор писан на тим језицима, уз енглески, како је црно на бело гласило објашњење. То сам оспорио преко Радио Београда, као капиталну несувислост – и секретар тог Одбора, Бранимир Брборић је наредио мојим претпостављенима да ме најуре са радија – што се и десило. И ето нама континуитета у лакрдијашењу.

Дале, карикатурлани вид живота може, али истина не може да прође.
Ако се нећемо сећати најнепреболније ране нашег српског рода из XX столећа, хрватског покоља Срба, ако нећемо неговати култ поштовања тих наших страдалника, на правди Бога и у име православља, ако се нећемо са најдубљим поштовањем и молитвеним смирењем односити према путу бола, муке и патње којом је крволочним рукама Хрвата прошао род наш српски, а не обесно, бестидно, безочно и бесчасно вређати помен ма и једне недужне српске жртве пред разобрученим бесом Хрвата, као што то чињаше славни Драган Бјелогрлић, ако нећемо желети да знамо за места на којима су Хрватским рукама најсуровије и на много дивљих начина касапљени наши дедови, наше бабе, наши очеви, наше мајке, наша деца, само зато што су Срби православне вероисповести – ако све то нећемо, како ћемо онда знати ко смо, јер та жртва, тај страдални пут бола, патње, муке, пут је за нас, нас дашање Србе и за сваки будући нараштај, унесен у наше народно биће као део најличнијег описа.
И ко може, ко сме данас да нам ускрати да се тако обраћамо себи, приповедањем, филмом, песмом, спомеником, ко сме да нам поништи то сазнање себе кроз тај непреболан пут рода нашег српског, Слободан Зубановић, Драган Бјелогрлић, Наташа Кандић, Жене у црном… или власт која својим клоновима одбија да усвоји у Скупштини декларацију о хрватском покољу Срба…

Али комедијанти са новим замахом овладавају Србијом, са великим замахом, страшћу и полетом нарочито од такозваних демократских промена, од 5. октобра.

Ајде што је римокатолички Дан заљубљених скоро постао штован и уважен празник у земљи православној, земљи Србији, са 1,6 посто римокатолика; ајде што се већ за римокатолички Божић престони Београд нацицка и нацифра као да је Линц, или Хитлеров Браунау, а по граду ни трага од Божића земље чија је престоница. За време магле и дима Јосипа Броза таксисти су пред хаубу за Бадњи дан стављали мали бадњак. Сада се тај дан у престоници може познати само по пијацама, док сви излози свих локала, као и угоститељство, искићено бива на римокатолички начин.
Наши гастарбајтери и њихова деца донесоше нам нови вид сазнања наших празника.
Да кажемо ни то није толико страшно. Празника буде па га нема, али празник остаје, да га се сећамо на начин римокатолика. И да га на исти начин славимо. А јесмо ли ми православни Срби тако широке душе да не морамо да се сећамо самих себе, већ неких других и не само по обичајима, навици, стремљењима, циљевима, да нам је смисао туђег језика ближи дрхтајима, трепетима и узвинућима наше српске душе, нашег српског лика живота. Исто као када је једна Српкиња на пречац ушетала у превођење са америчког енглеског, у једном опсежнијем тексту одважно и дословно преносила америчку сложеницу „проклето добро“ – што је на српском језику чиста бесмилица. И нек овај пример буде довољан – јер ако ми дуне, саставићу речник тих наказности у савремном српском језику, насталих из енглеског језика, где год да га има у свету а нераслојеног по именима земаља, у шта ћу убројати и гестове, као и ономатопеју… што не спада у „речник страних речи и израза“.
И зашто кажем комедијанти?

Зато што онај који се бави комедијањем извргава руглу, спрдњи и обезвређивању појаве која је у центру делатности тог духа, а која је, иначе, живоносна за српски лик живота. И што је најстрашније, ако не најпогубније, на тај начин се сасвим замагљује и одстрањује суштина те појаве, чиме се тупи оштрица воље и бунта против њене наказности, а самим тим обезвређује делотворно супротстављање тој појави, без обзира да ли је у питању личност, догађај, или предмет. И како рекох, тиме нам се замагљује поглед на оно што ми Срби заиста јесмо, како су нам у наслеђе то оставили наши преци, да не бауљамо кроз историју као руља, хорда или улична банда.

Укратко речено: комедијашење је знак опадања духа по коме јесмо и њему следствене словесности.
Погледајмо на шта то личи када су кроз Србију, по свим важнијим градовима, заслугом оних који су окусили млеко Запада, одскора почели да циркулишу разне ноћи, од ноћи вештица, преко ноћи музеја, до ноћи куповине, црног петка… уз престони дефиле деце и мајки, нашминкани и одевени као живи лешеви, такозвани зомбији. Еј, деца!!! И њихове мајке!!!

Мало је рећи да то доноси саблазан невиђених размера! Ако данас ико уопште зна шта значи саблазнити се. Будући да нам је делање ЛГБТ, од председнице владе па до геј пропаганде, саблазан сасвим избрисана из српског духа. Јер када се оно што духом наслеђа носи токове живота натруни једном, онда је то саблазан, али када се то устали као правило, онда је то одрицање од саблазни која нас упозорава на појаву која угрожава живот, потврђен традицијом. Као у случају јавног појављивања, у пуном лику, наше председнице владе која се, додајмо и то, као одана чиновница тамо неке западне канцеларије глобалних размера не либи да нам натура законе те исте канцеларије. И, на наш ужас, да се поноси потомством које не потиче од њених бедара.

Али како ова данашња власт, као легитимни баштиник епохе Броза, гледа да би на што више начина, служећи страном господару, српски дух утерала у животне токове Запада, онда се ништа необично не дешава – када наказност постане преко потребан образац живота.
Ако власт не зна шта је наказност, ја знам шта је наказност – јер памтим себе и своје старе! И нек нам власт не замазује очи српским споменицима, важним српским датумима, местима страдања и победа Срба… јер тиме не може прикрити свој комедијашки однос према Србима и Србији. Погледајмо само ко је председник владе, ко су министри и остали чиновници у државним службама, а не заборавимо ко нам је председник државе и на шта се своди његово председниковање – чисто комедијашење.

Или како разумети, са сатанистичким атрибутима, „гостовање“ Марине Абрамовић у престоници, уз окупацију важне ликовне установе с именом Музеј модерне уметности, на Ушћу, не би ли тим чином покопала ликовни израз у Србији. И када је 600.000 евра дотична правобранитељка бесмисла и ништавила добила од наших пара за јавно и вишемесечно понижавање, вређање и блаћење лика човека, са својим глупирањима – како разумети осим као државно лакрдијашење. Па томе додајмо и њен видео снимак на коме се она налази очи у очи са магарцем – и за то добије од наших пара 80.000 евра.

Па тек у насиљу над српским језиком зарад магијске речи гендар! Под диригентском палицом власти и сладострасним оргијањем комедијаша који кликћу од сокова западног сатирања народног лика српског језика. Над језиком који баштини нашу српску словесност више од ма које људске творевине, као чувар Светога духа!

А ми смо се месецима прегањали над откривеним спомеником Светом Симеону Мироточивом (тако уписаном у календар), као тобож бранимо онај српски дух који је председник овим чином огласио у престоном Београду, а на сто метара од споменика ниче најнаказније архитектонско дело Београда. И то није суштина. То је комедијашење!

Сетимо се како су се пре неку годину на све стране у Београду отварале трибине да би се установио број Срба које су Хрвати поклали у Јасеновцу (и даље Хрвате лакрдијашки ословљавајући као усташе, па чак и са неког знатнијег места бејаху злочинци у имену потпуно обезличени, до нивоа магле и дима, при чему и код такозваних великих Срба, да их не именујем, и дан данашњи у име истине служи наказна кованица, из Брозове ковачнице српског језика, „хрватске усташе“, тобож постоје српске усташе, италијанске усташе, мађарске усташе, словеначке усташе… што је круна обесмишљавања у именовању!). Повод за те расправе, од врло угледних, врло честитих, врло меродавних, разних струка и домета у свом звању, било поновно хрватско свођење цифре на карикатурални облик. И да не помињем бар оне цифре које су Срби наводили, као и један архијереј, меродаван – наводно – за питања о геноциду (премда он за пострадале Србе користи хебрејску реч „холокауст“), да би то била једна свеопшта реплика на цифру која је потекла из хрватског ума, да не кажем глођање хрватске коске. Не знам ко је међу Хрватима први почео да се бестидно игра цифрама покланих Срба, али знам да је први демократски председник Републике Хрватске доктор Фрањо Туђман употребио једну цифру која је постала међаш за безочну игру алгебре над Србима које су поклали Хрвати.
И ето простора за комедијаше! Као што су сви они са српске стране морбидно и на разне начине настојали да установе цифре, а не одмакавши се од онога што се зове празнословље, или млаћење празне сламе. Суштина је: Хрвати су извршили непојамно клање Срба у време „израза својих повјесних тежњи“ у Независној Држави Хрватској. И то је оно што ови наши комедијанти, ове наше млатисламе нису видели. Јер ако шта треба међу Србима да се установи као пут знања за себе, онда је управо то: Хрвати су извршили непојамно клање Срба у Независној Држави Хрватској.

У сазнавању себе цифре не играју никакву улогу.
За разумно расуђивање опомиње нас светиња јеванђеоска која помиње Марту и Марију, где се Марта изгубила у споредном, док се Марија приклонила суштинском, док такво расуђивање студенти филозофије на првој години имају у силогизму: Од дрвета не виде шуму.
По Србе ништа мање погубна делатност кастрације српског духа садржи се у државотворном смеру, од Ђинђића па до ове данашње власт, а изражава се у тежњи томе да Србија и Срби приступе хибридној творевини која се зове Европска заједница. То је отишло тако далеко да су усвојени многи закони под непосредним упливом Запада, уз не малу улогу, како је већ речено, сада и председнице владе; са рушилачким поривима образовање је темељно томе прилагођено; спољна политика се сасвим избрисала као суверена делатност; школство је избацило образовање и васпитање, и у први план ставило заштиту права ученика; путеви трговине су прилагођени тој творевини али и мафијашким правилима; структура државних чиновника је сасвим усаглашена са том творевином уз обавезно инсталирање „морално политичких подобних“; судство је сасвим избрисано као независна установа, па по томе служи режиму; читав низ „васпитно педагошких налога“ из окриља те творевине је утеран у Србију, на свим нивоима; ЛГБТ силовито и властима охрабривано јуриша на све поре живота, од јаслица до полне зрелости и кроз уџбенике; младе људе власт слуђује бирањем пола и шизофреним избором на хирушки захват у то име; власт уз циркуску галаму о бризи над наталитетом српску децу извози на Запад као вреће квалитетног кромпира (што се, међу Србима у Далмацији, у време српске ускочке епопеје, кажњавало смрћу); земља и воде Србије су као јефтина проститука стављени на ћошак света за бескрупулозну клијентелу… препоручена је и допуштена делатност разних непрофитних организација које делају у корист те творевине, а власт их узима у обзир као нужан фактор живота за Србију, па их чак и плаћа српским парама, осим што ови добијају паре и са Запада; али постоје и канцеларије чија делатност је популаризовање и хваљење благодети те творевине, опет на терет буџета Србије, уз бестидно величање западних зликоваца из 1999. године и сразмерно томе блаћење Срба…

А савест носилаца власти, у свим видовима, чисти је израз лакрдијашења. Нарочито када председница владе почне да на речима брани српске интересе, шта год то значило у њеном херметички упакованом српском језику.

Заиста у томе се садржи врло, врло висок ниво мржње на Србе и Србију! Што је актуелни председник својевремено ословљавао бајковитом наци сложеницом у речи „промена свести“. И што је још погубније, у виду одржавања поретка државе, тобож демократски изабрана власт, Србију држи под окупацијом, по налозима разних протува са Запада. Тиме нам се даје до знања да је власт највећи непријатељ Срба и Србије – за оне остале, са Запада, знамо да су непријатељи и ту нема места сумњи.

А Косово, наша, српска, заветна земља, са угурсузима, лоповима, бандитима, пљачкашима, трговцима српских органа (вађених на живо), криминалцима западних високих профила и протувама са Запада, узурпаторима, паликућама, силеџијама, лажовима, терористима, отимачима српских кућа и земље, палитељима српских манастира и храмова, скрнавитељима српских гробаља, насилницима, убицама,… наша, српска, заветна земља, са свом том беспризорном булументом на својим светим плећима, трпељиво их држи, док ми као далекоисточни мудраци, загледани у сопствени пупак, са њима чак и у мислима, као са равнима себи, водимо разговоре и преговоре о томе како ће они и чопоративно и лично и даље сисати живот из наше свете земље. И под заштитом банде западне и даље се иживљавати над Србима које нису успели да отерају, најпре под командом енглеског генерала Мајкија, који је за то добио високи ореден, од сада упокојене њеног височанства краљице Велике Британије, а данас, под будним оком НАТО главоња (једном чак и наше горе на дивљу Америку накалемљен изданак, са славним презименом Дучић).
Укратко: све се то своди на шкопљење српског лика живота, или тупљење оштрице духа по коме знамо да јесмо.

Пошто је Србија окупирана земља, онда није никакво чудо да се све те делатности против Срба одвијају несметано – јер их спроводи власт, као и њени помагачи, не само они из скупштине, него од портира најнезнатније општине у Србији, до саветника председника Републике Србије. (Што је нама „борба дала“ за западну парламентарну демократију.) То је, рекох, сасвим природно, као што је природно да гавран може само и само да гракће, а не да запева као славуј.

Али је за нас Србе погубно и равно љубави према смрти то што ту „природност“ не гледамо у очи и што смо највише окупирани разним тумачењима, објашњењима, коментарима, упутствима, разматрањима, препознавањима… како сами доприносимо тој самокастрацији сопственог духа, сопственог лика живота. И углавном бавећи се тврдњом и сведочењем где је и како одстрањивано учешће српског духа, или помињање ма чега традиционалног, или како је шта стигло у јавност…

Треба ли рећи да комедијашење у књижевном делу знак је огорчености, што, ако је уобличено у сатиру (као код Радоја Домановића, или Петра Кочића), може дати знак, или најаву истине. Јасно је, само по себи, да је огорченост израз немоћи за делањем. А како се зна истина је на почетку сваког предузећа, подухвата, као што је комедијашење, као спрдња, извргавање руглу, или исмејавање, знак замагљивања истине, односно окретање леђа истини. Док саме комедијаше краси јалова воља, кукавичлук и самољубље, што нису знаци врлинског већ палог света. Јер истина, као једино тло врлине, могућа је само и само када се гледа у очи, ненатруњене воље, чисте душе и бистрог духа.
Уместо закључка о новијој појави комедијашења, под руку са кукавичлуком, међу Србима у Србији, као опоро сазнање долази нам то да је из Србије истерана истина. А као што се зна истину може носити само онај дух који ће се увек и свуда за њу испрсити, како су се описивали Срби у времена турске окупације српских земаља: „кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати“. Како би се најсажетије могао описати лик Србина победоносца у Првом светском рату.

Свети Нектарије Егински овако описује колевку комедијашења, кукавичлук: „Кукавичлук је страст слабе душе коју је обузео страх. Кукавичлук је малодушност, нерешеност, недостатак ратничке храбрости, непостојаност душе сметене ужасом и стрепњом. То је малодушност у очекивању опасности, неумешност за борбу, неприсебност у опасностима, одсуство одважности, неприправност духа, недостатак моралне снаге, слабост духа, поводљивост према злу. Кукавичлук поробљава човека, чини га издајником отачаства, заводи га у беславље и бесчашће, клони га да презире законе отаџбине и покреће га на непоштовање божанског, свештеног и светог. Кукавица је немуженствен, подао, недостојан, низак, јадан, ропска и ситна душа, себичњак и самољубац. Своје спасење и избављење од опасности он ставља изнад свега, те изнад саме славе и слободе свога отачаства. Кукавица је покора за своју отаџбину“.

Тиме нам је овај велики светитељ и Божији угодник све рекао.
Ми, Срби, само треба да се погледамо, очи у очи. Да бисмо, како нас годинама лажу из власти, увидели да није њихово јунаштво, још мање њихово жртвовање, а нарочито није знак државничке мудрости поступно и договорено преиначавање западног насиља над Србијом у државну творевину Косово и Метохију… за почетак. Све остало само ће се по себи откривати, до потпуне огољеност. А онда ће из нас проговорити дух наших светих предака, дух којим нас је облаготворио као високи Божији угодник, отац наше истините просвећености, Свети Сава. И тада ћемо знати да нам човек ништа не може учинити, јер уз нас је Бог наших светитеља и наших светих отаца. И све потписане и уговорене лажи са Западом, развејаће се као увело лишће на стаблу смрти, однеговано данашњим властима.

Срђан Воларевић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: