Илија Петровић: За Србе дипломатски – тролично

Илија Петровић/За Србе дипломатски – тролично

За постојање некаквога друштва србско-немачког пријатељства први пут сам чуо пре нешто више од тлидеситли године, а ту “тајну” поверио ми је један мој презимењак, тада универзитетски профеsор, доктор од неке мени недоступне науке. Није ми било до упуштања у одговарајућу “научну” расправу о томе јер сам мислио да се шали, а многе наредне године показале су да је враг однео шалу.

Пре неки дан, немачки амбасадор у Приштини Јорн Роде уозбиљио се (као оно прасе кад с..е) и изјавио не само да барикаде на северу Косова и Метохије треба уклонити пре Божића, ваљда римокатоличког, већ и да је захтев Београда за повратак србских снага на Косово и Метохију “апсурдан и неприхватљив”.

По природи ствари, ту немачки изјаву требало је превести на србски, па је Председник Републике Србије рекао да је то “опасна претња Србима”, док је Председнику Владе Србије иста та претња била “нечувена и забрињавајућа”.

Самозвани аналитичари свега и свачега потрудили су се да делују умирујуће, тврдњама да су Срби и Арбанаси (познатији као Шиптари) “ослоњени једни на друге”, да они “морају живети једни поред других”, што је њиховог “срећног” разговорџију оставило без одговора на питање “ко ће помирити Албанце и Србе”.

Овима последњим, Србима и Шиптарима, скоро да је и сувишно бавити се све док су у снази они први, Немци, које је један Рус, звао се Фјодор Михајлович, још 1872. године описао као “народ који је ретко побеђивао, али који је, за дивно чудо, често побеђиван”, те да их, без обзира на колективна и лична губитничка искуства, у буновном стању одржавају “занесеност, охолост и бескрајна вера у своју неограничену моћ”.

И помињани аналитичари, и неименовани председници довољно су млади да не знају како су Срби који су се, по несрећи, нашли под терором тек успостављене неоусташке власти у брозовској Хрватској, пре тридесетак година били принуђени да оружјем бране свој биолошки опстанак.

Неки “други”, са стране, трудили су се да, из неједнаких интереса, зауставе оружане сукобе у Хрватској. Тако је, на пример, у Председништву Југославије (4. августа 1991), у присуству трочлане мисије Европске заједнице, разматрана једна “мироносна” одлука, после чега је Холанђанин Ханс ван ден Брук, главни у тој мисионарској групи, изјавио да није постигнут договор о потпуном прекиду ватре у Хрватској, нити је потписан нови меморандум о сагласности за проширивање мандата посматрачкој мисији Европске заједнице за Хрватску. “Велика већина” кључних политичких фактора прихватила је предлоге Европске заједнице, “осим једне стране”. Ван ден Брук није тада рекао која је то страна јер “нисмо овде да указујемо на одређене стране, нити пак да било кога терамо у ћорсокак”. Могло се у првом тренутку помислити да је то била Хрватска, али је та претпоставка отпала кад је, по повратку у Амстердам, Ван ден Брук изјавио за агенцију Франс прес да су “политички лидери Србије одговорни за неуспех мисије министарске тројке Европске заједнице у Југославији”. Пет од шест република, федерална влада и државно Председништво били су спремни да потпишу споразум са свим заинтересованим странама, али “нажалост, суочили смо се са политичким вођама једне републике, који нису могли да прихвате наше предлоге, формално зато што не прихватају војно присуство у њиховој земљи, чак ни војна лица у функцији посматрача, али у стварности, мислим, због одсуства политичке воље да се стварно успостави мир, седне за преговарачки сто и вероватно са идејом да одржавање садашње ситуације иде у прилог тој републици”.

Традицију да на србској територији никаква страна војна сила није добродошла, што су многи искусили, и Милошевићев став, који је тумачећи такво расположење “одбио сваку могућност да се сложи са довођењем мировних војних снага у Хрватску”, Бибиси је окарактерисао као “осујећивање мировних напора трочлане мисије Европске заједнице”.

Наредног дана, изјаву Ван ден Брука коментарисао је Бора Јовић, србски представник у Председништву Југославије: “На седници Председништва желели смо да тај споразум, заправо Одлуку Председништва о прекиду ватре коју је требало претворити у споразум, потпишу Председништво СФРЈ као врховна команда Југославије, затим представници Републике Хрватске и представници српског народа у Хрватској, између којих постоји сукоб, заправо између оружаних снага Хрватске и оружаних снага српског народа у Хрватској. Међутим, такав споразум није могао да се постигне, јер Република Хрватска није желела да потпише споразум на којем би стајали и потписи представника српског народа у Хрватској, јер они њих сматрају терористима и бандама… Мисија је тражила да овај споразум потпише Србија, као да је она умешана у тај рат… Међутим, и мисија Европске заједнице није пристала да споразум потпишу зараћене стране, а то су српски народ у Хрватској и руководство те Републике”.

Уистину, такозвана међународна заједница тиме је јасно представила своју вештину да се о србском питању на речима изјашњава за једно, да неки наводно обавезујући документ потписује званично, а да о свему мисли нешто треће препуштајући односном србском непријатељу да обави оно што противречи и потписаном и изговореном, чиме је ставила на знање и да је сагласна са враћањем фашизма на европску јавну сцену, овога пута у облику хрватске усташке идеологије и праксе.

Иако га је крах трочлане мисије Европске заједнице у Београду затекао на одмору, шеф немачке дипломатије Ханс Дитрих Геншер предложио је (ван сваке сумње – оно што је “тамо” већ било припремљено) да се сазове ванредни састанак Министарског савета Европске заједнице и да “кризни механизам КЕБС-а на нивоу виших функционера” преузме одлучивање о будућности Југославије. Србско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема оценило је да се та Геншерова замисао наслања на традиције Хитлерове Немачке и њен “допринос историји људског безумља и најстравичнијем геноциду у људској историји”, те је такав став и формулисало у свом саопштењу од 5. августа. Ко зна због чега, да ли због незамерања Немачкој, средства јавног информисања у Србији третирала су ово саопштење рестриктивно: нека га нису ни објавила, нека су избегла да помену “атмосферу минхенских пивница”, а нека су ту синтагму ставила у наводнике.

Наравно, Хрвати нису сумњали у карактер актуелне немачке државне политике и њен утицај на југословенску кризу, утолико пре што се на немачкој линији нашао и француски председник Франсоа Митеран предлогом својим савезницима, на самом почетку јула, да размисле о хитном увођењу наддржавних и наднационал­них “нових европских правних норми” за регулисање насталог сукоба протумаченог као изазов новом европ­ском поретку.

Кад је већ тако, сматрало се природним да се збивања током ратних година (1941-1941), на простору ондашње Хитлерове штићенице Независне Државе Хрватске, и однос немачке војне силе према србском народу понове и наставе у хрватској демокрацијско-усташкој варијанти, и овога пута са договореним ослонцем на обновљену Немачку. Па се могло догодити да, по угледу на наредбу Адолфа Хитлера о репресалијама над Србима (од 16. септембра 1941), којом се за једног убијеног немачког војника има стрељати сто, а за једног рањеног педесет грађана, извесни хрватски заступник у Сабору Марјан Јурић, у новонасталим условима, затражи са саборске говорнице да се за једног погинулог редарственика или гардисту убије десет Срба, а за часника (официра) стотину. Потенцијална жртва из “квоте за одмазду” био је сваки Србин, са домовницом или без ње, а гарант да такав демокрацијски метод може проћи – била је традиција немачко-хрватских односа и несумњиви Геншеров наговештај да се Немачка враћа својим традиционалним особинама: самозадовољству, шовинизму и лакомислености у односу на читаву Европу.

Тиме су потврђена предвиђања овог потписника, изрицана на бројним зборовима Србске демократске странке Јована Рашковића по Барањи и Западном Срему (током 1990) и још бројнијим радијским и телевизијским емисијама крајем зиме и средином пролећа 1991. године, да свет улази у трећи светски рат (са малим почетним словом – док му велико не признају “овлашћени ратници”) и да се у свему томе види утицај германске школе која, већ деценијама, још од Берлинског конгреса (1878), интензивно и отворено ради на брисању свих србских трагова у људској цивилизацији. Највеће успехе у томе она је, нажалост, постигла захваљујући поданичком менталитету србских научењака школованих по немачким и аустријским високошколским центрима. Што је данас стање још поразније, најзаслужнији су, свакако, следбеници онда наученога, окупљени у академији “наука” и наставничким високим школама. Аутентична, изворна србска школа одбачена је и избрисана, као декретом, те отуд, Срби су дошли на Балкан у шестом или седмом веку, а србски корени из Винче од пре више хиљаде година и многи страни записи о србској старини и србском простирању – сакривени су. Било је то искључиво у интересу Немаца који су систематски, на дуге стазе, припремали терен за свој будући поход ка Истоку (Дранг нацх Остен), по истом принципу по којем хрватски штокавци или босански муслимани – и једни и други бивши Срби – најстравичнијим злочинима над Србима, злочинима усмереним на потпуно затирање Србства, већ трећи пут у 20. веку покушавају да избришу све трагове о своме србском (православном!) пореклу. Сви они помажу Немцима да у новим условима, поновним ударом на србско национално биће, остваре накнадну победу у Првом (Великом) и Другом светском рату.

Препрека свему томе, у виду изнуђеног покрета да се очува биолошки опстанак србскога националног и духовног бића, био је Рат за крајишку независност и, касније, Рат за Републику Србску. А у оном несрбском делу Србије родио се монструм назван “бесмислени рат”; увреда за све који су двама управо поменутим ратовима устали у одбрану живота својих ближњих, у заштиту својих прадедовских огњишта на светој Србској Земљи, као бедем за спас истих оних који су измишљајући флоскулу о “бесмисленом рату”, одрекли се своје последње одбране; увреда за све злосрећне Србе који су страдали од усташког ножа и маља, од исламског српа и римокатоличког крижа; увреда за све србске мајке, кћери и сестре силоване у име европске “цивилизације” и западне демократије познатије као фашикратија; увреда за све који су део свога тела уградили у западну границу Србства не питајући како ће им то, и да ли ће им то Србска Земља икада вратити. Такво антисрбско умовање и деловање умногоме је отежавало Србству, као целини, да се одупре налетима западне фашикратије, али, на срећу, слободне и заиста пробуђене Србе није могло спречити да се супротставе набујалом злу, и западном и злу домаћему.

Србски отпор пружен у Србској Крајини доживео је злу судбину: немачка и америчка “логистичка” помоћ хрватском неоусташтву да средином лета 1995. протера крајишке Србе са њихових вековних огњишта – на једној страни, као и званичан став Државе Србије да зарад незамерања неоусташкој Хрватској – на другој страни, омогућили су остварење геноцидне замисли свехрватског римокатоличког конгреса из септембра 1900. да до 2000. године све што је у Хрватској буде хрватско, а све што је хрватско, макар било постигнуто геноцидом, да буде римокатоличко.

Ако је негде на почетку овога текстића речено да је скоро сувишно бавити се Србима и Шиптарима све док су у снази немачки непријатељи свега србског, они које је Фјодор Михајлович описао као народ занесен, охол и бескрајно уверен у своју неограничену моћ, то једино значи да све геноцидне радње које Шитари чине над косовскометохијским Србима – чине то по фашикратској рецептури примењеној и у Србској Крајини: једно су потписани споразуми, друго су “међународноправне” изјаве, а треће оно што се стварно предузима зарад физичког уништења србског народа, почетног народа-мајке, творца људске цивилизације.

И на шиптарској и на хрватској страни праве се спискови у које се уписују Срби једино “криви” што су Срби, као наводни ратни злочинци (иако су исти ти Хрвати и Шиптари, специјализовани за обављање геноцидних радњи над Србима, чинили злочине и још увек их чине, чак и прављењем поменутих спискова), али зато, као по правилу које је пре сто и више година поставио Никола Пашић да су “закони писани за наши противници”, ни једни ни други не испуњавају обавезе предвиђене актом неке “високе” међудржавне институције оформљене да ли у фашикратској Европској унији (Бриселски споразум за Косово и Метохију), да ли под окриљем онога америчког служинчета познатог под називом Уједињене нације (Венсов план за Србску Крајину) – “да не бјеше под тијем именом / не шћаше се бојат од урока”.

Упркос томе што многи аналитичари, безбедничари и њима сродни зналци медитују о геополитичким, геостратешким и разним другим више или мање тешким заврзламама увијеним у крилатице налик оној “Балкан балканским народима”, Срби се свим тим притисцима не могу одупрети сами, утолико пре што међу њима делују бројни приврженици западних антицивилизацијских тековина, у Србији познати као “демократска опозиција”, али не опозиција постојећој власти, већ опозиција народу из чијега су крила израсли, а коме, уистину, више не припадају – по сопственом избору.

Лепу прилику за опстанак пружили су им исти они који, духовно јалови, са цивилизацијског зачеља већ вековима настоје да Србима, творцима људске цивилизације, дођу главе. У наивном уверењу да је томе дошло време, упустили су се у окршај са Русима, тим највећим србским племеном, а једино што им се може десити – јесте да тамо сломе зубе.

Биће да је 2008. године на то мислио амерички књижевник и публициста Дејвид Бајндер (1931-2019) кад је бавећи се невољама које Србе сналазе због тога што су “своју кућу подигли насред пут”, записао да “дугорочно гледано можда би се та кућа насред пута могла сагледати на један знатно изнијансиранији начин: НАТО би могао да потраје још неко време, Европска унија нешто дуже. Али, ја верујем да ће Србија са својом кућом надживети и једну и другу групацију. На крају крајева, преживела је и претходна царства”.

23. децембар 2022.

Илија Петровић / Васељенска

Бонус видео