Култ нације уместо култа репрезентације

О свему се прича осим о оном главном а то је да Србима није потребан никакав култ репрезентације или било ког вида спортског надметања (из разлога што је професионални спорт ништа више до израбљивања тих људи и параван за прање новца стеченог криминалом), већ да нам је попут хлеба насушног потребан култ нације.

Још једно светско првенство је приведено крају. Рођена су нова божанства, генији, великани. Освојена је ткз. “Богиња” како називају фалусни пехар који подижу апостоли новог доба, док им заблудела и залуђена маса кличе дижући их у небеса. Баш као некада у доба старог Рима када су грађани замајавани тркама двоколица и гладијаторским борбама, да не би мислили о томе како патрицији пустоше државну имовину. Тако и данас, док се плебејци хватају за гушу, самозвани патрицији им још јаче стежу ланце и притежу окове.

Због чега је све ово важно, пре свега, за Србе? Српски народ се већ деценијама одушевљава гоничима лопте, а то је кулминирало током овог светског првенства када су многи били уверени да ће репрезентација Србије учинити нешто велико, можда чак и освојити тај фамозни пехар. Али, као и увек десило се велико ништа, испадање у раној фази и наравно измишљање стотину разлога за неуспех и оправдавање губитничког менталитета који је дубоко укорењен у бићу српског народа. Прича се о недостатку култа репрезентације, о потреби изградње националног стадиона, о бољим условима (као да раде у руднику а не да шутирају лопту и манекенишу за огроман новац) и тако даље и тако даље. О свему се прича осим о оном главном а то је да Србима није потребан никакав култ репрезентације или било ког вида спортског надметања (из разлога што је професионални спорт ништа више до израбљивања тих људи и параван за прање новца стеченог криминалом), већ да нам је попут хлеба насушног потребан култ нације.

Потребна нам је изградња победничког менталитета, сталног нападања и борбе до самог краја, до коначне победе. Истицање националних вредности, националног поноса и симбола, свуда и на сваком месту је основа за изградњу култа победничке нације. То се неће постићи замајавањем и губљењем времена, као и ругањем Хрватима јер су освојили само треће место. Приступимо прво да свако од нас изгради себе као здраву и јаку личност и да се као такви сви заједно уградимо у темеље једне здраве и јаке нације која ће као таква врло брзо преузети челну позицију на Балкану.

Српски народ је изгубљен, избачен из колосека и лута попут гуски у магли. Врло лако се одушевљава за неку ствар, најчешће небитну попут фудбала и онда врло брзо уследи хладан туш након ког уследи разочарање и пад у безнађе. Као да је први пут да они тресну о ледину, па се сад сви нешто чуде и не могу да верују. Губитници и безличници не могу ништа никад да ураде јер они немају никакав идеал, никакву вредност којој би стремили. То није само кад су у питању тривијалности попут светског фудбалског првенства, већ је обузело цело друштво у свим сферама постојања. Тако је и кад је нација у питању. Нема вредности, нема идеала, нема жртве коју би такви људи могли поднети јер рођени губитник се предаје и пре него што борба почне. За свој неуспех окривиће ветар, кишу, буку, медијске притиске и шта све не, само не свој кукавичлук. То вам је као да кренете у рат са намером да изгубите, што се нама већ десило током овог задњег рата.

И то управо у тренутку кад је требало врло мало да се култ нације у оквиру српског народа очеличи и заокружи у једну несаломиву целину. Управо тада нам је забоден нож у леђа и још увек се нисмо опоравили од тог подмуклог ударца. Да би нам замазали очи и држали нас под ногама подмећу нам такве баналности као што је “култ репрезентације” и тако нас одвајају од суштине. Уместо отварања кампова где би се омладина образовала у националном смислу и где би се, поред национализма, учили борењу, преживљавању и заједништву, они хоће да изграде мегаломански стадион за манекене губитнике и да улудо утроше преко потребна средства на другим местима. Слабићи и кукавице владају српским народом, односно ни не владају већ само послују као колонијални управници, и све док такви држе све полуге одлучивања не можемо се надати ничем добром. Њима и њиховим газдама није у интересу да српска нација буде јака и велика, они желе масу без мозга, просту физичку снагу која ће да ради за неку смешну надокнаду и да на крају свог смешног постојања нема ништа сем хлеба и игара.

Дошло је до потпуне замене свих вредности: оно што је било добро почело је да се сматра лошим, а оно што је било лоше одједном се претворило у добро. Јунак је постао презрен, кукавица је постала поштована; онај који се уздигао изнад осредњости није добио ништа, осим исмевања; онај који је пао испод осредњости постао је узор.

Снага је почела да изазива осуду, слабост – дивљење. Пуна вредност људске личности је престала да значи било шта. Његово место заузела је количина, број, тј. тријумфовала је осредњост. Степен бестидности у бацању блата на историјску прошлост постао је упоредив само са степеном немарности у одрицању од историјске будућности за свој народ. Па смо тако, на крају, добили култ репрезентације уместо култа нације јер у времену осредњих велики немају шта да траже.

Иван Милић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: