Драгољуб Петровић: ЈОШ ЈЕДАН »ЗАПАДНИ ПОГЛЕД« У СРПСКУ ИСТОРИЈУ

0
историју, писмо, памет, закон

Драгољуб Петровић

Српску историју (су)потписују и понекад нам је објашњавају неки „необични зналци“. Тако је, пре неку годину, за једнога таквог речено да је написао 17 књига о светској политици, да „важи за спољнополитичког стручњака и познаваоца Балкана“, да је његову књигу Балкански духови један часопис „сврстао међу најбоље наслове објављене у 1993“ док га је други „уврстио у сто најважнијих светских мислилаца“; хронике веле да је он препаметан новинар, да је такву репутацију стекао налазом да су у Босни „села пуна дивљачке мржње“, да се Срби и Хрвати „гложе око броја убијених у Јасеновцу“, да је „ВМРО претеча светског тероризма“, да му је једна „православна монахиња рекла да су Албанци прљави шверцери“, а један му Албанац причао „о четницима који су клали албанске бебе“. Толика памет утерала га је „у саветодавно тело Пентагона за време Роберта Гејтса, а и данас ради у утицајним америчким спољнополитичким институтима“.

Осмотрићемо овде још само једну његову мудрост којом се уписао у друштво Ноама Чомског и других моћних светских мислилаца: он разјашњава да је Србија, „због величине и значаја одувек била најпроблематичнија“, да је била „фактор нестабилности на Балкану зато што има интересе изван својих граница, као на пример, на Косову“, да је „требало пронаћи решење за њено уклапање у остатак Краљевине Југославије, што је био изазов и за Тита и касније комунистичке елите“ итд. Један је аналитичар таква схватања означио као будалаштине додајући да „Каплан није будала, али су његове тезе увредљиве и опасне“. Можда он заиста није будалетина, али неспорно јесте незналица и у том смислу пре би се могао посматрати као провинцијски дудук него као озбиљан мислилац и аналитичар: његова су знања селективна, он је прочитао и научио само оно што је потребно његовим налогодавцима, а пропустио да томе прикључи макар нешто од онога по чему се частан зналац и утемељен интелектуалац уписује у људе којима се верује.

Ових дана један сличан зналац подупреће Капланову памет и помоћи Србима да схвате шта се са њима догађало током последњих стотинак година: „чувени историчар“ Ијан Кершо (познат као Хитлеров биограф) објавио је књигу о 12 „градитеља и разарача Европе“ – према ономе како нам их представља Мухарем Баздуљ (https://www.rts.rs/page/oko/ci/story/3202/politika/5035319/moc-i-licnost-josipa-broza.html) и „нашег Броза“ прикључио Лењину, Мусолинију, Хитлеру, Стаљину, Черчилу, Де Голу, Аденауеру, Франку, Маргарети Тачер, Горбачову, Хелмуту Колу.

На томе списку Броз се нашао иза Франка, што треба разумети као признање да је он био „мало мањи“ фашиста од њега, али на ту чињеницу може се гледати и мало упрошћеније: не зна се по којим је критеријима та листа направљена, тј. ко се још могао на њој наћи и по којим се заслугама поредак међу њима могао успостављати. Ја мислим, рецимо, да се на њеном челу, као незаобилазан заслужник, морао наћи Вудроу Вилсон, следећа три места морали би „поделити“ Черчил, Троцки и Лењин, главнина осталих само су „технички извођачи“ нечијега (злочиначког) пројекта и рекао бих да су се макар неки од њих на томе списку нашла — незаслужено. Говорим тако полазећи од уверења да је само та „четворка“ могла знати ко ју је „у ватру гурнуо“ и које су је силе истуриле тамо где се нашла, а своје схватање заснивам на налазима „паралелне историје“ да су сви важни европски (да не кажем – светски) догађаји у последња два-три века (не знам да ли и у оним ранијим вековима) прецизно планирани и врло педантно извођени, да су „планери“ увек остајали у сенци, а да је „извођачима“ остављано право да заслуге за заједничке злочине распоређују по аршинима „победника“ и „поражених“, при чему се Човек, увек и једино, могао наћи само у реду ових потоњих, а никако међу онима претходним. Помињем те појединости зато што ме оне воде до суштине проблема о коме ћу говорити: она „четворка“ са списка који сам напред поменуо приредила је највећи злочин у историји света, с јединим циљем да пресече економски, демографски, научни, културни и сваки други успон Русије и да тиме припреми и терен за одсудни удар на руско православље и на православље уопште (од „руске опасности“, према наводима Ги Метана, Запад се тресе већ дванаест векова). У тим пројектима, разуме се, ни Србија није могла бити никако заобиђена, фитиљ Великог рата потпаљен је у Сарајеву на Видовдан 1914, Вилсон и Черчил 1917. послали Троцког и Лењина да изведу „Октобарску револуцију“, комунисти сатрли и опустошили Русију, изнели све драгоцености које су се („у торбама“) могле изнети, склонили и извезли све жито и, на највећој светској житници, глађу поморили много милиона душа.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Не знам колико је Кершо био упућен у сва та догађања, али на основу онога што је записао о Брозу рекао бих да се није много измакао од Каплана: он за Броза вели да је „политички титан који је стварао историју“, помиње његове „особине рођеног вође [које су] и у рату и у миру… пресудно утицале да постане тако истакнута фигура“, пита се „који услови су му омогућили да се дочепа власти и консолидује је… и како је могао остати неприкосновени владар толико дуго”, а свему томе додаје и „епске пропорције“ његове дипломатске активности („између 1944. и 1980. имао је 162 службене државничке посете у 92 различите земље, а у истом интервалу је у Југославији био домаћин за неколико стотина страних делегација од којих су равно стотину предводили председници влада, а чак 175 председници држава“).

Све те појединости, међутим, не разјашњавају мотиве који су Кершоа навели на то да у ову књигу Броза уопште и уврсти и то може бити занимљиво ако се каже, рецимо, да је Аденауер представљен као „градитељ Западне Немачке“, Мусолини је „икона фашизма“, Хитлер је „организатор рата и геноцида”, Стаљин је „спроводилац терора над сопственим народом и херој Великог отаџбинског рата“, а поглавље о Тачеровој означено је као „национална регенерација“.

О свему о чему говори Кершо је „обавештен“ таман као и већ поменути Каплан и сасвим је нејасно по којим је његовим изворима Броз „постао међународно познат током Другог светског рата, као несаломиви вођа партизана, који су, што је јединствен случај међу покретима отпора, уз малу спољну војну помоћ ослободили своју земљу од непријатељске окупације.“ Кершо овде подупире митске димензије Брозове личности, а чињенице које иза свега тога стоје много су простије и неупоредиво – приземније: Броз је, напросто, био „двоструки играч“ у разарачком пројекту осмишљеном за уништење православља. И то се потврђује неколиким чињеицама.

● Као и код Стаљина и „западних савезника“, Броз је имао „лак прикључак“ и код Хитлера. На то указује један бизаран детаљ из његове ратне биографије: уз посредовање Коминтерне и Павелића, он је од Хитлера тражио да из својих затвора ослободи групу „шпанских бораца“ из којих су касније „израсли његови прослављени команданти“ Пеко Дапчевић, Иво Рукавина, Иван Гошњак, Владимир Поповић, Коста Нађ, Вељко Ковачевић, Владо Ћетковић, Роберт Домани, Срећко Манола, Стјепан Милашинчић, Драго Штајнбергер-Адолф, Иван Хариш (чувени Брозов Илија Громовник!), Изидор Штрок, Јаков Кршчевић.

● Кершо вели да је у марту 1943. године, на пример, („врло ризичним маневром“), Броз „пребацио своју партизанску војску, укључујући болесне и рањене, преко реке Неретве на сигурно, избегавајући њено сигурно уништење од стране великих снага наоружаних четника.“ У тим двема реченицама „сместиле“ су се две темељите неистине: а) партизанске јединице уз десну обалу Неретве сатерали су Немци, а не „велике снаге наоружаних четника“ (ови други налазили су се на оној другој обали, било их је тек 20-ак хиљада, а пратила их је и која десетина хиљада нејачи); б) Брозов „ризични маневар“ свео се на то да су његови „делегати“ Ђилас, Коча и Вл. Велебит у Загребу потписали споразум с Немцима да их пусте на другу обалу, они седам дана прелазили преко Неретве, разбили оних 20.000 четника (и побили нејач која их је пратила), пренели 4.500 рањеника, а Немци их после опколили и сатерали на Сутјеску и тамо довршили оно што су пропустили на Неретви (а не зна се да ли би и то урадили да се није очекивало искрцавање Савезника на Јадрану, тј. оно што се касније догодило у Нормандији, па се бојали да би им партизани, једнако као и четници, могли послужити као „мостобран“).

● Да је Броз више „ратовао“ за Немце него против њих, сведочи и чињеница да је, после „ослобођења Београда“, иста она преговарачка тројка која је „упазарила Неретву“ склопила с Вермахтом уговор да снаге „НОБ-а неће изводити никакве офанзивне операције на западном делу фронта на релацији Београд–Загреб“ док се немачке трупе с Блиског Истока и из Грчке не извуку до Аустрије и тамо положе оружје пред (»својим«?) западним савезницима. И с тим циљем отворен је Сремски фронт и на њему Броз пострељао, према рачуници Антуна Милетића, 80.000 српских дечака, Зоран Јеротијевић помиње 120.000 стрељаних, а Новица Војиновић вели да их је побијено 180.000. Свему томе могла би се додати и чињеница да је Броз све време рата „надгледао“ и Јасеновац (за то му је „задужен“ био Бакарић), чиме је омогућено да је тај Павелићев (и његов, тј. Брозов) логор функционисао и у време кад су сви Хитлерови били затворени и њихови крематорији погашени.

Прочитајте још:  Милановић: Пленковић да наплаћује улаз у тоалет у Бриселу

● О Брозовом ратовању за Хитлера посебно сведочи и његова чувена „Наредба Строго Пов. број 39 од 27. децембра 1941“ (с потписом Арса Јовановића), у којој је записано да се партизани неће тући ни с Немцима ни с усташама (при чему ови други „у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас“) и да су четници њихов „први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења“, а „окупатора има да скрше и отерају из наше земље светски догађаји и Совјетски Савез, наша мајка. Живео СССР!“ С тим циљем је Броз крајем 1941. пребацио своје трупе у Босну, тј. у НДХ, да би се измакао од Немаца и примакао својим усташким савезницима и с њима што темељитије проређивао Западне Србе (у складу с давнашњим комунистичким прогласом да су Срби тамо окупатори и да ће oтуд бити протерани или уништени). Томе Брозовом ратовању треба додати и његову посету Москви у септембру 1944. кад је Стаљин послао 400.000 војника Црвене армије да прегази Србију и да на њеним тенковима „партизани ослободе Београд“; после тога Броз је отворио Сремски фронт, при чему је руске трупе упутио преко Бачке да на Батини форсирају Дунав и да им тамо изгине 15.000 војника, а одбио је предлог да пређу преко Срема, спрже немачке ровове и преко Драве пређу у Барању. (То су неке чињенице, а не зна се где је Кершо чуо причу да су се „током највећег дела рата, пуне три године, партизани ефикасно борили сами, у почетку без икаквих изгледа, пркосећи Немцима, Италијанима, усташама и четницима“ ако они и сами признају да су им четници једини непријатељи и да је њихов једини „посао да чувају снагу“ за освајање власти – кад савезници протерају окупатора. Сремски фронт Брозу је био двоструко неопходан: да осигура извлачење немачких трупа из Грчке и с Блиског Истока и да истовремено осигура и своју власт шаљући децу својих „противника“ пред немачке митраљезе или на минска поља – кад више није било оваца.)

Стиче се утисак да Кершо о Брозу чешће говори као навијач него као зналац. Већ смо видели да је Броз на власт дошао на руским тенковима, а као „двоструки играч“ у разарачком пројекту осмишљеном за уништење православља, и у НДХ се једино „наратовао“ – против Срба. Поменимо тек покоју појединиост којом ће се показати како је и то чинио.

● Никола Плећаш-Нитоња оставио је запис да је „само на територији мале Лике Партија побила 15.000 Срба, који су сахрањивани у масовним гробницама, углавном у Подлапачи, Лаудовом Гају и на Каменском“.

● Партизанске команде имале су обичај да на усташе пошаљу јединице састављене само од Срба, при чему би усташама унапред јавили да се спреме и дочекају напад. И тако је од 114 бораца „Нитоњине чете“ на Удбини 3. јуна 1942. остало живих само 12; у нападу на Косињ 31. јула исте године тако је изгинуло 350 бораца, а месец дана касније, на истом месту, усташе су покосиле 650 мобилисаних Срба.

● Партизани су то тамо умели радити и друкчије: док су делове својих јединица слали у борбу против четника, дешавало се да их понекад „пошаљу и у шетњу“ – да би усташама омогућили да на другом месту изврше покољ незаштићеног српског становништва. Тако се догодило да су у децембру 1942. године, док су се две партизанске бригаде бориле против четника у Босанском Грахову и по западној Лици, а трећа бригада бесциљно шетала по Кордуну, усташе упале у српска села Јошане, Пећане, Висућ и Селиште и поклале око 900 деце, жена и стараца.

● Августа 1942. године усташка црна легија стигла је на Купрешко поље у исто време кад и Броз са партизанским јединицама. Срби су рачунали да ће им партизани стати у одбрану, али је Тито наредио команданту Четврте пролетерске бригаде Пеку Дапчевићу да, „уколико усташе стигну у купрешка села да им се не супротставља. Нека се сељаци сами бране“. Усташе су поступиле по Брозовој жељи: поклали су још 300 Срба и спалили све куда су прошли.

● Занимљиви су и још неки Брозови „западни подвизи“. Један је од њих онај кад су партизани 26. септембра 1942. „блокирали четничке позиције око Метка. Пошто се четници нису хтјели предати, комунисти су похватали њихове жене и сестре и истурили их испред себе у фронталном нападу на четничке положаје… Четници у таквој ситуацији нису могли ни хтјели да пуцају на своје и одлучили се на предају јер су им комунисти дали »часну ријеч« да им се неће ништа десити. Само двојица четника нису им повјеровала (па) су успјела да се пробију кроз блокаду… Сви остали били су уморени грозном смрћу: главе су им комунисти одсијецали коцима и тупим оруђем“. Тако је побијено 59 људи, међу њима и две жене, а такав образац ратовања партизани су преузели из Француске револуције када су жене и деца истурани „као прва заштитна линија испред републиканских трупа“.

● Кад су током зиме 1943. Брозове јединице одступале из Лике преко Петровца, Дрвара и Грахова у правцу Ливна и Гламоча, у његовим „колонама смрти“ било је много мале деце и Броз их се осамдесетак њих решио тако што их је затворио у једну зграду испод врха планине Шатор и тамо их запалио.

● У исто време с Баније и Кордуна 60.000 деце, жена и стараца претерано је у Босну и од њих је 40.000 тамо поумирало од хладноће и глади, а око 700 старих и болесних, који се нису могли укључити у избегличку колону, осуђено за „сарадњу с окупатором“ и пострељано.

Навод Кершоа да је Броз „успешно пркосио снажном Стаљиновом притиску 1948, држећи Југославију ван совјетског блока и омогућивши да буде једина европска комунистичка држава независна од Москве“ и да је због тога „Совјетски Савез био спречен да прошири доминацију на читав Балкан“, има такође прилично банално објашњење: у његовом Штабу налазио се Рандолф Черчил и том се чињеницом објашњавају и такви детаљи из Брозове „ратне биографије“ као што су они да је он, из Босанског Петровца, стизао на шестосатну аудијенцију код Папе, на сликање са савезничким командантима по Италији, а све се то завршило његовим вишемесечним сунчањем на Вису па није јасно ко је за то време командовао „његовом војском“. Биће, наиме, извесно да је Броз био само „номинални“ командант партизанских јединица, а да је њима командовао Черчил (можда и неки његов „помоћник“), али су све оне „папске поуке и командантски контакти“ у једном тренутку уобличени као Черчилов захтев да се „западни део послератне Југославије“ дефинише као „зона енглеског утицаја“. Такве Брозове „двоструке ратне игре“ постале су основа за много динамичније и спектакуларније „послератне“: као комуниста – остао је на „Истоку“, а као трговац – није се одмакао од „Запада“ и то му је омогућило да своје „таленте“ размахне до неслућених висина. Као делегат Запада за разарање Срба и српског православља, он је имао подршку за сваки свој поступак па је покаткад могао и „нервирати“ своје налогодавце да би се „оправдао“ пред комунистима (то се, рецимо, догодило кад је стао на страну Арапа у њиховим сукобима с Француском и/ли Израелом, али је узнемирио и комунисте кад је 1956. стао на страну Мађара, а 1968. на страну Чеха. Броз је, наиме, сасвим добро процењивао да такво његово понашање може бити допадљиво површном посматрачу, али да не може имати ни за кога озбиљнијих последица јер се њима не може ни на који начин пореметити равнотежа моћи нити угрозити било чији интереси. Коначно, Броз је у то време већ био обавио све послове због којих је доведен у Србију и сад је могао да задовољава све своје ћефове: имао је своју полицију, своју војску и своју – државу. И неограничене могућности да разигра све своје „таленте“ и да задовољи све своје хирове: они који су га послали да разори Србе као стожер балканског православља знали су да је он то учинио „до темеља“, знали су како ће се „његова држава распадати кад се испуни време“ и могли су толерисати све његове „испаде“ и његово самољубље па, између осталога, и његово „сврставање несврстаних“ јер су знали да од тога – кад се дим развеје – неће остати ништа будући да се хазардеру допала могућност да се појави као „предводник несврстаних“, али витални њихови проблеми нису се могли решавати „кецом из Брозовог рукава“. А он осим тога ништа друго није ни знао ни имао. Нити је и о чему другом и мислио.

Прочитајте још:  Да ли су мобилни телефони уништили читаво поколење?

Помињем ове појединости зато што Кершо, напросто, од свега тога ништа није схватио, па ни то да Брозу ни по којим критеријима није било места у друштву у које га је увео: сви су они други некога заступали, за нечије се интересе залагали, а само је он доведен с јединим циљем: да убија и да разара. Да је ишта од тога разуме[ва]о, Кершо би ваљда схватио да у тој „Југославији“, до последњих година XIX века, од Егејске Македоније (уз Грке јужније и Арнауте уз јонску обалу) до Купе и Бузета није било других народа осим Срба, нити другога језика осим српскога, и да је Броз (на оном „Авној“-у 1943) од њих одсекао најпре средиште српске средњовековне немањићке државе и „преселио га у Македонију“, Хрватској и Босни „предао“ све западне српске просторе (с Јасеновцем као њиховом најважнијом тековином), одвојио Црну Гору проглашавајући је „нацијом“, Косово и Метохију обећао Арнаутима, Војводину Хабсбурзима… И све то са циљем да сатре и Србе и српско православље (тј. да учини оно што и Лењин и Троцки у Русији, а после њихово дело наставили „Стаљин и другови“).

И све то Броз постигао разарајући Србе и српски етнички простор: побио за то време макар два и по милиона Срба (за време рата, највише „западних“, у савезништву с усташама и њиховим „муслиманским цвијећем“, а онај остатак, махом „источних“, после рата. Занимљиве су о томе и неке „конкретније статистике“: он признаје да је од 1945. до 1951. побио 586.000 „народних непријатеља“, али се не зна да ли у ту бројку улази оних 180.000 дечака са Сремског фронта, или оних 30.000 бачених у јаме око Фоче од 13–20, маја 1945, или 25.000 деце од 7–15 година бачених у исте те јаме почетком августа исте године; или колико је народа завршило у јамама око Кочевскога рога, а колико у тенковским траншејама око Дравограда; или колико је костију остало по Голим отоцима. О свему томе Броз није приредио никакву статистику и једино су остала његова обећања да се Србија „нема чему надати“ и да ће се он према њој понашати „као према окупираној области“. Међу великим српским зликовцима остао је записан један за кога је речено да је заслужан за смрт више од 59 хиљада Срба (од којих је, то је посебно поменуто, „својом руком“ побио 22 хиљаде, при чему се не зна је ли се „забројио“ макар за коју хиљаду), али је извесно да је Броз дошао да убија и да – не броји. А да је у томе остао недомашен, показује једна епизода из његовог савезништва с усташама: они су се у једном тренутку похвалили да су побили милион и четири стотине хиљада људи, али се немачким „посматрачима“ учинило да је такво хвалисање „преувеличано“ и ту су бројку смањили на „деветсто хиљада до милион“ (заборавио сам за које је време Србољуб Живановић означио тај податак, али ако се сетимо да су се они и раније умели слично хвалисати, ја сам спреман да им „верујем на реч“, утолико пре што то више нису били људи него Хрвати.) Да Србија нема чему да се нада, Броз је гласно рекао током лета 1944. кад је са својом војском кренуо да се у Србији „сретне с Русима“, али је занимљиво да је наредбу о томе потписао „на положају“ још 3. фебр. 1944:

„Када будемо ушли у Србију, постријељати ћемо све кулаке и домаћине, а нарочито све индустријалце.
Имовину великосрпске буржоазије, поглавито индустријске објекте и творнице, ћемо пренијети у Хрватску и Словенију.
Наријеђујем особито строго понашање према српском народу, који је у више наврата показао непослух и оданост монархији, коју ми желимо искоријенити.
Посебно скрећем пажњу друговима из ПО Србије да дјелују оштро и без сентимента према својим рођацима и пријатељима, јер је опћи циљ изнад свих наших емоција. Дапаче, другови из ПО Србије морају показати већу с трогост од других.
Према припадницима ЈВуО и четничким јединицама не показивати никакву милост“.

Та је Брозова наредба „важила“ до 15. фебруара 1945 (кад је најављено да се више неће моћи стрељати без судске пресуде) и тада су Ђилас, Крцун и Душан Петровић-Шане утврдили да је Србима „пуштено премало крви“, али да они „још имају времена да то надокнаде“. И то врло успешно „надокнађивали“ током следеће деценије (касније нешто мање), а свему што су са Србима чинили додали и једну замисао – која им се није остварила: у Ђердапу се и сад налази велика бетонска платформа на којој је било сложено четири милиона килограма тротила планираних да се, у случају совјетске агресије, „прегради Дунав“ и Србија потопи! Десило се, међутим, да је Србија избегла потоп, али је остало сведочанство о томе шта су јој све комунисти могли приредити да су догађаји кренули путевима који су само њима могли пасти на ум.

А пројектанти Великога Злочина, двадесетак година после Великога рата, продужили су тамо где су се претходно зауставили, с циљем да „поправе“ оно што су у првој фази, према својим проценама, могли урадити и успешније, али им додали и један нови (геополитички) циљ: формирање јеврејске државе. И уобличили и још једну идеологију која се од комунистичке разликовала само по имену, проверили њене „капацитете“ у Абисинији (Мусолини), Шпанији (Франко) и Португалији (Салазар), а после им Хитлер додао и велики део Европе (пре него што се 22. јуна 1941. покренуо на Русију). Тим су двема идеологијама обележене многе европске деценије ХХ века, а посебно су се успешнима показале по ударима на православље (пре свега, руско и српско будући да су грчко, бугарско и румунско „браниле“ немачке династије). Колико су те своје циљеве остварили, знају они који су све то испланирали, јеврејску државу су добили, комунизам „проширили“ на Средњу Европу и Балкан, а кад је он најавио да ће се вратити својим творцима, они нису у њему „препознали своје дело“, неколико његових најистакнутијих представника „посадили на електричне столице“, а 24. авг. 1954. председничким декретом Ајзенхауер комунизам означио као злочиначку идеологију и потврдио да је она „добра за сатирање других“, али да није „за домаћу употребу“.

Помињем ове појединости зато што се Броз њима није бавио нити се њима посебно оптерећивао. Њему је комунизам послужио као „изговор“ да Србе у Хрватској, Босни и на Косову и Метохији остави под камом њихових ратних кољача, да Јасеновац пренесе у Србију, да му после коју годину дода Голи оток и да Србима не пружи ни најмању прилику ни да се освесте, а камоли да се опораве. (Петнаестак година после рата, мимо свих очекикивања, ипак се догодило да је Србија успела надокнадити сва разарања и кренула у силовит економски успон, од чега је кројаче њене судбине ухватила паника и они су, да би успон зауставили, посмењивали 4.000 директора најуспешнијих српских предузећа – била је то чувена „сеча директора“ – и на њихова места поставили своје пијандуре, протуве и пропалице – после којих је привреда, ипак, успела „доклецати“ до октобарског демократског слома 2000. године и тек тада била дефинитивно уништена: Милошевић је демократским пљачкашима и разарачима донео многе индустријске гиганте (с 800 хиљада индуструјских радника) и много моћних агрокомбината; сад од оних првих нису остали ни трагови док је од ових других хиљаде хектара препуштено странцима или зараста у парлог, а Срби упућени на то да кифле увозе из Шпаније.

И све што се Србима догађало у освит новог миленијума нашло се и у дневничком запису Добрице Ћосића: „Прочитао сам књигу Милене Арежине, бившег председника Привредног суда Србије Ноћ преваре, дан издаје. Запањујућа прича о паду Слободана Милошевића и лажној победи Војислава Коштунице… Ја сам ту »победу« означио »демократском револуцијом«“, а сад „сазнајем, од Арежине, да је та мирна »демократска револуција« у ствари била правни криминал и то Уставног и Врховног суда Србије; да је Милошевића оборила ЦИА и 70 милиона америчких долара; (и „Отпор“, у који се учланио и Добрица Ћосић и данашњи Вучићевац Марко Ђурић…, а база им била у Мађарској код амбасадора Кајла Скота), да га је издала његова најближа околина, са Милутиновићем на челу; да га је Савезна изборна комисија изиграла; да Уставни суд Србије није Коштуницу прогласио победником; да је Мира Марковић у својој амбицији да влада Србијом учествовала у обмани мужа…; да је читав правосудни врх Србије, корумпиран од ДОС-а, учествовао у издаји Милошевића“.

Те „западне милионе“ помиње и Кершо наводећи да су у само три године, између 1950. и 1953, Американци у Југославију „упумпали“ више од 553 милиона долара (и то „оних пара“), али ће се после показати да је то била „ситнина за почетак“ и да је, према тврдњама неких озбиљних економиста, за време Броза у Југославију „ушло“ 195 милијарди долара, али се од њих за 71 милијарду не зна где су „завршиле“ и ваља претпоставити да су макар некима од њих подмириване оне „епске пропорције Брозових дипломатских егзибиција“. (Уосталом, зашто човек који има приватну државу, не би имао и право на много приватних милијарди долара?).

Прочитајте још:  Данило Ковач: О геноциду над Србима у наставном програму

„Навијачки однос“ Кершоа према Брозу огледа се и у неким другим појединостима или личностима које су обележиле прошли век европске историје и у том је смислу занимљив навод да су неки јунаци његове књиге „демократи, а неки диктатори“, при чему није „нужно да су демократи позитивци, а диктатори негативци“ будући да је Хитлер „барем једанпут освојио власт на суштински поштеним изборима, док се за Тита то баш и не може рећи“. С друге стране, „кад пореди Тита с другим политичарима, Кершо најчешће „потеже” Лењина и Стаљина као комунисте, мада тврди и да постоји паралела са Франком кад је реч о „зависности стабилности државе од личне политичке моћи појединца”. Мислим да тим својим поређењима Кершо не досеже до истине, посебно кад га упоређује с Франком. Сви су знаци, наиме, да је Франко био „солидан фашиста“, али је неспорно да је он, и пре и после тога, био и Шпанац и то потврдио подизањем заједничког споменика и својим присталицама и својим противницима исписујући на њему да су се „сви они борили за Шпанију“. Такав потез свуда мора бити означен као морални подвиг – што се ни од Броза нити од оних који су га следили никад није могло очекивати: Срби који су против њих ратовали никад нису имали ни право на гроб. С друге стране, неприкладно је Кершоово поређење Броза с Лењином и Стаљином, пре свега због тога што се за њих двојицу (иако су били „танушни Руси“) макар знало ко су и одакле долазе док је то за Броза и данас мистерија: остао је снимак његовог клавирског концерта за енглеску краљицу (после којега је, међу „одабранима присутним“ препричавана и несвакидашња згодица: капетан бојног брода, по казивању „свог“ адмирала, сведочио је да је Броз краљицу „благо пљеснуо по стражњици“, а она изјавила: „Ако је ово бравар, онда ја нисам енглеска краљица“); на ту „клавирску епизоду“ његов ађутант додао је и запис да је „бравар“ боље говорио немачки од Хонекера, а пољски боље од Гомулке, руски је (слушао сам га) говорио слабуњаво, „хрватски“ – старији су запамтили како, а „кумровечки“ – никад се није ни нашалио. Биће да се тим појединостима може објаснити и навод Кершоа да је Броз у Москви боравио у време најжешћих Стаљинових „чистки“, извесно је да му се у њима „није ништа догодило“, али ваља претпоставити да је он тамо помогао да нико од српских кадрова у Коминтерни то Стаљиново „чистилиште“ није преживео (последњи којега су, после диверзије у смедеревској тврђави, „откуцали“ Гестапоу био је Мустафа Голубић) и тиме се потврђује све оно што се са Србима после догађало: Броз није дозвољавао оснивање Комунистичке партије Србије све до 8. маја 1945, тј. све дотле док није био потпуно убеђен да се свеукупни слом Србије више није могао спречити: усташка власт у Хрватској и Босни била је обезбеђена, балистичка на Косову – такође, немањићка Србија –„отишла у Македонију“, Црна Гора – у Монтенегриње (и, у најновије време, стигла до комита), а у оно што је од Србије преостало – пресељен Јасеновац. Броз је све то врло брижљиво припремио, али остаје нејасан Кершоов навод да је („већ до 1943“) Броз „командовао са око 150.000 партизана“ и да се тај број „до краја године удвостручио“, а „у октобру 1944. број партизана се попео на чак 800.000.“

Не зна се где је Кершо дошао до тих података (тако масивне цифре досад су помињане за април/мај 1945), али ваља рећи да је Броз, од 2. јула 1943. до 6. априла 1944, превео под свој барјак 80.000 народноослободилачких усташа, али му је то било мало па је током јесени 1944. позвао и онај њихов остатак да му се прикључи. О свему томе исцрпно нас обавештава Животије Ђорђевић у својој тротомној књизи посвећеној осветљавању тих проблема, а нема података (или ја за њима нисам пажљивије трагао) о томе колико се усташа уписало у Брозову партију у оном „другом таласу“, али ваља претпоставити да то нису учинили само они који су били глуви (па позив нису чули) или глупи (па у њега нису поверовали). И такви се, и једни и други, запутили према Блајбургу, а после им се прикључили и они који су 22. априла 1945. у Јасеновцу остали без посла, али се нису сетили да сачекају Брозове команданте и да им, накнадно, понуде своје услуге и потраже да се и они прикључе оној својој сабраћи која је то на време учинила. Биће неспорно, наиме, да је Броз дотад у својој војсци имао углавном Србе и тек покојег Хрвата и он се, за злочине које је планирао у Србији, на њих није могао ослонити онако како је то могао кад је реч о његовим провереним усташама. Броз је у своју партију уписивао и неке СС-Ханџар дивизије (једна је од њих била и она која је, уз помоћ Десете херцеговачке, српском децом напунила јаме око Фоче), а посебно је по својим злочинима постала чувена она пуковнија која се, под командом Марка Месића, прославила покољима православног живља по Хрватској и Украјини, стигла да под Стаљинградом ратује за Хитлера, а после тамошњег слома, по Брозовом захтеву Стаљину, од онога што је од ње остало формирана Југословенска ослободилачка бригада и за руским трупама стигла да уз долину Западне Мораве од јесени 1944. настави с покољима Срба и да сваку бандеру од Младеновца до Београда окити српским телесима.)
*

Прекратићемо овде причу о митским обележјима Брозове личности и покушати да осмотримо и покоји навод Кершоа o неким другим уређивачима српске судбине (таквима, рецимо, какви су могли бити и Стаљин или Хитлер), али ћемо шире разматрање о њима оставити за другу прилику и поменути само онога који је од свих пред Србима био (и остао) најзаслужнији, а којега су и Енглези прогласили „највећим“ својим сународником у историји – Черчила. Ваља, наиме, претпоставити да су се Срби с Черчилом први пут срели 1913. године кад су ушли у Скадар, а он им наредио да га напусте јер су он, Аустрија, Ватикан „и још понеко“ одлучили да формирају арбанашку „нацију“ и да јој прикључе и стару средњовековну српску престоницу, а на „нећкање“ Срба да то учине, он обећао да ће, као лорд Адмиралитета, под Скадар довести енглеске бродове и убедити их да је његова сила неупоредиво јача од српског права да се врате својим исходиштима и да ослободе оно што им је отето. А тридесетак година касније Черчил ће им додати и Броза и довршити оно што је под Скадром започео, током следећих неколико година ту своју моћ проверио у једном Великом рату, а двадесетак година касније оверио је и у другом још већем. При чему ваља нагласити да је Черчил, оба пута, за остварење својих циљева употребио – Немачку. И то Кершо, као биограф и Хитлера и Черчила, није схватио, што се потврђује тиме да је Хитлера означио као „организатора рата и геноцида“. Формулишући ту квалификацију, наиме, својим редуцираним увидима о проблемима којима се бави Кершо додаје и још једну површност: као представник танушне немачке националне памети, Хитлер није могао „осмислити“ ни рат ни геноцид и Немце су на Русију 1941. „гурнуле“ исте оне силе које су то учиниле и 1914. године. А међу њима неспорно је најмаркантнија фигура морао бити Черчил (или неко ко се „иза њега“ налазио и чији је могао бити експонент).

То је, међутим, тек половина немачке геополитичке несреће: она друга половина ишчитава се из чињенице да је, управо ових дана, НАТО у Рамштајну донео неке одлуке које су Руси разумели као „објаву рата без резерви и ограничења“, а Немачка пристала да и трећи пут изгори у ратној катаклизми у каквој је већ горела и 1914–1918. и 1941–1945. И никако да се „досети“ да јој то увек обезбеђују исти – „савезници“. Као ни чињенице да су силе које су, током прошлог века, истуриле Черчила, а данас подупиру Клауса Шваба, никад нису предводили Људи нити су икад могле бити доведене ни у најдаљи дослух с људскошћу.

Немци се при том никад нису досетили да су штошта могли чути и од Хердера.

Драгољуб Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО:

 

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *