Илија Петровић: Француски “пријатељи” и захвални Срби

Занемари ли школска знања о Француској, просечно образовани Срби наћи ће најстарију француско-србску везу у посети Бановић Страхиње своме тасту старом Југ-Богдану – у тренутку кад се крену “на френђију кулу”, спратну кућу грађену у Србијици по угледу на неку француску.

Потрагом за речју “френђија”, сваки такав Србин лако ће нагазити и на речи “вренга”, “френга”, “вранза”, “вранца” (уз њих се нашла још једна “френђија”) којима је означавана једна болест пристигла из Француске и у Србију – овамо најпознатија као сифилис, а ако се, неким случајем, бави планинарством, “откриће” да су Франци (на србском: Фрузи – у једнини: Фруг, придев фружски, фрушки) својевремено боравећи у Панонији свој траг утисли у планину познату као Фрушка гора.

Мало ко зна (а чак и натпросечно образованом Србину то знање било је недоступно) да је ђакон Алексије, Рус, секретар владике Петра Првог (1748-1830), Светога Петра Цетињског, записао да у време док се Махмут-паша Бушатлија припремао да 1796. године удари на Црну Гору, “ђенерал Наполеон Бонапарте бјеше већ у Италији. Наполеон је био чуо о покрету арбанашкоме, и о плановима Махмут пашиним, па жељаше ово употребити у своју корист. Зато Наполеон ступи у сношаје са Махмут пашом да и он буде готов са својом војском помоћи Французима у њиховоме ратовању”. О “зломислима Француза и Махмут Паше противу Црне Горе и Руске царевине”, владика Петар Први известио је руску царицу Катарину Другу (1729-1762-17. новембра 1796), писмом од 30. октобра (по старом рачунању): “Ове 1796. године, мјесеца маја, било је послано овамо од стране францускога ђенерала Наполеона Бонапарте седам вјештијех људих… да прегледају ова мјеста и да уреде војску, и удесе војничке операције војске Махмут паше… Кад се је у мјесецу јулију отворио рат међу Црном Гором и везиром од Арбаније послато је било… седам францускијех лађа са провијантом (храном), џебаном и различијем оружјем. Ово је учињено због тога, да пошто покоре Црну Гору, Приморје и Републику Дубровачку, саједине се Махмут паша и Французи, па да преко Ерцеговине и Босне иду к Дунаву. Међу тијем француска сухопутна војска, која се налази у Италији, има намјеру да продужи свој пут преко Тријешћа, Славоније и Сријема па да иде к Дунаву. Од туда све ове војске, састављене у једно, предузеле би пут к Молдавији и даље к пређе бившијем пољскијем границама и предјелима руске царевине”.

То све као узгредно, а освртом на нека значајна историјска збивања у Италији и Немачкој, која су довела до уједињавања у поменуте две државе, онај просечно образован Србин разабраће да, у истом времену, србски покрет за уједињење није успео јер су и Аустрија (са њом Угарска – касније заједно, као Аустроугарска) и Турска биле тврд залогај за Србе. Аустроугарска је, наиме, и створена зарад елиминисања (или привременог отклањања) унутрашњух слабости у управљању том великом многонационалном државом, а “болесник са Босфора”, иако већ нагрижен, могао је “и мртвом својом руком” још увек притегнути осетљиву србску гушу.

Ишчекујући да из евентуалних сукоба ових двају царстава, или на њиховим развалинама, извуку сопствену корист, велике силе претходних двају векова: Енглеска и Француска, будно су пратиле шта се на балканском простору дешава. Најчешће, та будност имала је за циљ да онемогући размах србске националне идеје и проширење територије на којој би се могла чврсто утемељити превласт тадашње србске кнежевине. Не може се друкчије објаснити настојање француске дипломатије тридесетих година 19. века да, преко својих канала, неутралише (онемогући) утицај србског свештенства у србском народу и економски обеснажи и раслоји србско сељаштво. Практично, радило се о уништењу србског духовног или идејног вођства и србског економског потенцијала, на којима би се заснивало могуће уједињење Србства.

Ван сваке сумње, понешто од овога последњег било је познато и Ратку Дмитровићу (1958), новинару и књижевнику, кад је крајем фебруара 2008. године затражио да се из Београда уклони Споменик захвалности Француској образлажући то податком да су Срби платили француску војну помоћ током Великог рата до последње пертле, шунегле и сваке друге трице и кучине.

Можда је то и постакло госпођу Биљану Живковић, новинара и публицисту (историчара?), да, равно пола године касније, у бечким Српским интернетским новинама “Истина” постави два питања, оба везана за Солунски фронт:

Прво, “Шта је још остало од старог француско-српског пријатељства?” и

Друго, “Зар није срамотно и поражавајуће за историју, чињеница да је званична Француска ‘глува и слепа’ на муке Србије и косметску голготу, када се зна да је септембра 1918. чувени, легендарни француски генерал Траније (Шарл, 1862-1931 – ИП) са својом француском армијом кренуо у ослобађање јужног дела Србије, па и Косова и Метохије?”

Појмом Солунски фронт означавају се ратне операције савезничких војсака (француске, енглеске, србске, грчке, италијанске и руске) против војски Централних сила (немачке, аустроугарске и бугарске, у времену од средине октобра 1915. године до краја Великог рата.

Идеју за отварање Солунског фронта изложили су Французи још 1914. године, са циљем да се одатле удари у леђа снагама Централних сила стационисаним на Балкану. Ипак, они сами одлучили су тек крајем септембра наредне године да своје трупе искрцају у Солуну и отуд помогну Србији која се у међувремену нашла на удару немачке, аустроугарске и бугарске војске. Такође, тај маневар требало је да стимулише до тада неутралне балканске државе: Румунију, Грчку и Бугарску да не приступе Централним силама, већ да се приклоне Савезницима; предвиђало се да би се тиме спречио продор Централних сила долином Вардара према Солуну и даље на Исток. Искрцавање француских снага почело је првих дана октобра 1915, да би се после месец дана тамо нашло око 65.000 француских и око 85.000 енглеских војника. Сви они стављени су под команду генерала Мориса Сараја (1856-1929), команданта француске Источне војске. Мање заинтересован за оно што се у Србији могло дешавати у војном погледу, а много више за хедонистичке доживљаје по солунским салонима, крајем новембра 1915. године не обавештавајући о томе Врховну команду србске војске у повлачењу пред Централним силама, овај бонвиван наредио је својим трупама да се повуку пред бугарским и тако гурнуо србску војску најпре у неизвесност, а потом и у страдање незамисливих размера.

У таквим условима, уколико није желела да се преда, србској војсци само је преостало да преусмери своје повлачење и покуша пробој преко Арбаније и Црне Горе, не би ли избила на море. С обзиром на новонастале околности, 25. новембра 1915. године Врховна команда србске војске издала је свим командантима наређење да се “даље повлачење наше војске мора извршити кроз Црну Гору и северну Албанију на Јадранско море, а на линију: Драч-Скадар… На овој линији наша војска има да се реорганизује, снабде храном, оделом, обућом, оружјем и муницијом, као и свима осталим материјалним потребама. Даља наша акција зависиће од стања наше војске, као и од опште политичке и војничке ситуације код наших савезника…”

Та операција скупо је плаћена: према проценама србске Врховне команде, за мање од месец и по дана погинуло је, заробљено, умрло или нестало око 136.000 војника, нешто мање од тог броја, свега око 120.000 војника, успело је да преживи оно што се уобичајено назива албанска голгота, а на Крфу их је умрло још 7.750. На том страдалничком путу скончало је и око 200.000 цивила, међу њима и 32-35.000 дечака (понекад званих регрути) које је србска влада “хистерично повела… у масовно избеглиштво без надзора”. Међу жртвама тог повлачења налази се и не мање од 4.000 заробљених аустроугарских војника.

По изласку на јадранску обалу и краћем опоравку на Крфу, преживели србски војници пребачени су у Солун, у чијој су околини неки месец раније били ударени темељи новом фронту. У међувремену, 20. фебруара 1916, у Француској је одржана једна конференција савезничких војних команданата, а тамо је ђенерал Петар Пешић (1871-1944), представник србске Врховне команде, у уверењу да ће “Савезници дати наоружање, које ће нам допустити да се до краја боримо са полетом и издржљивошћу за које су српски војници способни”, саопштио да Србија располаже с “укупно 151.920 војника од којих 110.333 бораца и 41.920 небораца”.

Савезници су прихватили понуду, а Срби су добили своје место на положају према непријатељским трупама. Од србских трупа, на Солунски фронт први је стигао Добровољачки одред (22. маја 1916), док су остале снаге, јачине око 129.000 људи, пристизале од 21. јуна до 5. августа.

Војне операције у тој раној фази Солунског фронта биле су праћене великим људским жртвама. Само у борбама за Кајмакчалан, избачена су из строја 4.643 србска војника, од чега 3.320 из Дринске дивизије. Од започињања ратних операција па до ослобођења Битоља, 19. новембра 1916, србска војска изгубила је близу 29.000 људи, док је у свим операцијама на Солунском фронту од краја августа до средине децембра 1916. године, укупан број мртвих, рањених и несталих износио 1.068 официра и 32.381 војник.

Збивања на Солунском фронту, све до његовог пробоја на самој половини септембра 1918. године, нису интересантна за нашу причу; био је то период рововске борбе у којој се зараћене стране готово и нису померале, због чега је Жорж Клемансо (1841-1929), председник француске владе од децембра 1917. до друге половине 1920. године, ушанчене ратнике назвао солунским баштованима.

Ипак се нешто померало:

– Децембра 1917, на место генерала Сараја дошао је генерал Мари-Луј Адолф Гијома (1863-1940);

– Крајем марта 1918. године за главног команданта свих савезничких снага постављен је француски маршал Фердинанд Фош (1851-1929);

– Средином јуна 1918, због неслагања с војничком логиком коју је испољавао генерал Гијома, начелник србске Врховне команде ђенерал Петар Бојовић (1858-1945) заменио је свој положај с војводом Живојином Мишићем (1855-1921), дотадашњим командантом Прве србске армије;

– Само четири дана раније, генерал Гијома враћен је у Француску, а на његово место стао је генерал Луј Франше д’Епере (1856-1942), будући француски маршал и почасни војвода србске војске. Овај одлучни и енергични војни командант који је и иначе заступао тезу да би се Централним силама најлакше дошло главе на балканском ратишту, издејствовао је да савезничке земље 3. јула 1918. године коначно донесу одлуку о снажној војној акцији, те да се крене у пробој Солунског фронта.

И поред тога, Савезници још нису били начисто како и када треба кренути у пробој. Енглези су сматрали да је тај фронт ипак периферног значаја, а могуће операције биле би локалне природе и уско ограничених циљева; они нису били вољни да своје ефективе повећају ни за једног човека изнад до тада распоређених 120.000 војника, утолико пре што је председник енглеске владе Артур Лојд Џорџ (1863-1945) изјављивао да његова влада нема било каквих обавеза према Србији.

Италијани су такође били за локалне акције јер су ионако већ држали половину Арбаније, а због оне друге половине нису желели да војно и политички пренагљују. Они су, тако, одбили захтев маршала Фоша, с почетка августа, да предузму офанзиву на свом делу фронта, али су зато настојали да од Американаца добију помоћ од 300.000 војника за намеравану офанзиву с пролећа 1919. године. Иако су председник Клемансо и маршал Фош, у потајном договору са србском владом, наговарали Енглезе и Талијане да барем помогну у побољшању оперативно-тактичког положаја србске војске и олакшају њено снабдевање, они су то одмах одбили. Главни командант ових других, маршал Армандо Дијац (1861-1928), поручује да “не намеравамо да повећавамо снаге у Македонији ни за једног човека, ни за једну пушку”, савезничким снагама одбија да да пролаз преко своје ратне зоне, а његова земља, под изговором “да не би јачала српску војску”, систематски онемогућује настојања велике групе од око 25.000 србских добровољаца смештених по италијанским заробљеничким логорима, да иду на Солунски фронт. У складу са већ поменутим ставовима енглеске владе, један њен званичник изјављује у Парламенту да би боље било “придобити Бугарску територијалним понудама (на рачун Србије, наравно – ИП), него се упустити у ризик једне битке”.

Упркос свему, Клемансо 10. септембра шаље телеграфску поруку свом генералу Д’Епереу:

“Овлашћени сте да почнете операцију кад нађете за сходно”.

Тада се на фронту дугом целих 450 километара, наспрам око 626.000 бугарских и немачких војника, налазило исто толико савезничких. Србска војска јачине око 134.000 војника држала је око 33 километра фронта, источно и западно од Кајмакчалана, на висини од око 2000 метара.

Генерал Д’Епере није се дуго премишљао: већ 12. септембра одредио је време за напад, с тим што је наложено да у пробој први крену Срби и две француске колонијалне дивизије, три дана после њих Британци и Грци, а пет дана касније преостале трупе француске Источне војске. У наредби је још речено да треба “без починка… гонити непријатеља са мачем у слабине”.

Због тога што је таква стратегија остављала бокове србских армија без икакве заштите, Војвода Мишић је протестовао, али узалудно; генерал Д’Епере није имао избора, будући да је из Лондона поручено да њихове снаге “неће ступити у борбу пре него Срби постигну успех. Ако српски напад пропадне, нећемо допустити да се ствари поправљају уз нашу помоћ”.

Србска влада зазирала је тада и од неке друкчије савезничке “помоћи” Србији, нарочито од опасности да Бугарима буде понуђен сепаратни мир на рачун србских територија. Ипак, охрабрујуће је могла да делује порука француског министра спољних послова Стефана Пишона (1857-1933) да Срби треба да уђу у своју земљу што пре и што дубље могну.

И, коначно, 14. септембра 1918. године, у осам сати ујутру започело је оно што се стручно, војном терминологијом, зове артиљеријска припрема. “На наше линије срушио се ураган од челика”, записао је тада један немачки командант. Приближно 600 топова свих калибара и домета деловало је током целог тог дана, али и током наредне ноћи, тако да је велик део бугарских и немачких ровова био раскопан.

А сутрадан, у недељу 15. септембра, у пет сати и тридесет минута, кроз бодљикаву жицу, на бајонет и бомбом, шест србских дивизија и две колонијалне француске направиле су пролаз широк 14 километара. Већ наредног дана фронт је био пробијен на укупно 25 километара, а заробљено је преко 4.000 Бугара и Немаца.

Србски и француски продор није премного узнемирио Бугаре јер су њихов краљ и врховна команда и даље “с пуно поуздања гледали на ситуацију”.

Осамнаестог септембра кренули су Британци и Грци. Мада је њихов продор био силовит, Бугари су их зауставили и вратили на полазне положаје.

Део француских трупа, онај који је требало да подржава и Србе и Енглезе, ко зна због чега, и тога дана и два-три следећа, остао је “чудно пасиван”, а оне две француске колонијалне дивизије које су учествовале у првом пробоју, повучене су у резерву већ другог дана офанзиве.

На срећу, непријатељ је био у паници, тако да је пролаз проширен на 40 километара.

У поподневним сатима 18. септембра, немачки и бугарски команданти одлучују да “повију” своје фронтове и у клопку увуку србске добровољце из такозване Југословенске дивизије, тако што ће их претходно довољно далеко одвући од савезника.

Иако је Д’Епере тражио од енглеске команде да, без обзира на претходни неуспех, покрене своје трупе и искористи за ту прилику дотадашње србске успехе, ништа није учињено.

Војвода Мишић више и не рачуна на савезничку помоћ, те од команданта Друге армије Степе Степановића (1856-1929) и команданта Коњичке дивизије Ђорђа Ђорђевића Гроса (1863-1935) тражи да “хитају Вардару без велике бриге за свој десни бок”.

И, уместо да покрене француске јединице које су мировале на битољском фронту, генерал Франше д’Епере поручује србској Врховној команди да “сада све зависи од српске војске. Ако она продужи наступање, онда се можемо надати коначном успеху. У противном, прекинућу даљу офанзиву и наредити да се пређе у одбрану”; србска војска се већ тада налазила целих 50 километара у непријатељској позадини.

А онда, војвода Мишић је наредио: “У смрт, само не стајати! До последњег остатка људске и коњске снаге”.

Двадесетог септембра, свом Главном штабу јавио је немачки командант Куно фон Штојбен (1855-1935) да се Бугари повлаче у пуном расулу, да су Срби направили клин 50 километара дубок и 40 километара ширине, да су све резерве истрошене, те да “постоји могућност да велики део снага буде приморан на капитулацију”.

Током наредна два дана србска Друга армија прегазила је Вардар, а команда немачке групе армија одлучује да се повуче на “нову линију одбране” признајући да су “били учињени натчовечански напори да се одрже положаји, али је све било узалудно. Налету Срба није се могло одолети. Част нека је палим борцима, али част нека је и Србима који су пожњели успех”.

Војници Друге армије доспели су 26. септембра на 140 километара од Софије.

И док се Немци повлаче, командант савезничких балканских армија, генерал Франше д’Епере, као да почиње с успоравањем својих операција саветујући нарочито Србима (пошто се другима није особито журило), да “непријатеља држе под претњом напада”, али да га не нападају превише.

Војвода Мишић, 25. септембра, обраћа се генералу Д’Епереу још једном представком: “Српска војска је за ових десет дана наступања учинила огроман напор да изврши добијени задатак. Она ће то и даље вршити, али ја налазим да ако остале војске буду и даље наступале овако споро, онда ћемо бити приморани и ми да успоримо наше наступање”.

Д’Епере све то узима на знање, али не чини ништа да измени прилике. Стога, војвода Мишић одлучује да се више не тужака, али и да не одустаје од операција “које би имале одлучне последице по цео рат”.

Тих дана, Бугари су Д’Епереу понудили да пређу на савезничку страну, уз једини услов да србске трупе не улазе у Бугарску. Тај услов био је постављен из страха да Срби не крену с одмаздом за злочине које су они, Бугари, починили претходних ратних година по Србској Земљи.

Генерал Франше д’Епере одбио је бугарску понуду, али кад је 29. септембра Бугарска капитулирала, овај њен једини услов био је прихваћен. У том тренутку, према Битољу и Грчкој кренуле су предуге колоне заробљених бугарских војника, а др Арчибалд Рајс (1875-1929) могао је забележити: “Дивим се такту Срба. Војници који надгледају разоружање праве се да не виде побеђене”.

Огорчен на дојучерашње савезнике, немачки цар Карло (1887-1922) телеграфисао је бугарском краљу Фердинанду (1861-1927), свом рођаку: “62 хиљаде српских војника одлучило је исход рата. Срамота!”

Своју заблуду о значају појединих ратишта признао је и Лојд Џорџ: “Од свих споредних позорница најважнијом се показала она на презреном Солунском фронту. Тамо је задат смртоносни ударац Централним силама”.

До таквог ударца требало је да прође још доста времена јер су на маршу до коначне победе “стајале још многе препреке на бојном пољу и дипломатском фронту”.

Због војно-дипломатских игара западних сила, Друга армија војводе Степе била је принуђена да десет дана искористи за присилни предах, а тада се и сазнало да ће морати да промени операцијски правац и што више се удаљи од бугарске територије.

Било је то време које су Енглези хтели да искористе за свој најкраћи и најбржи пролаз ка Цариграду, тако да је команданту њихових снага на Солунском фронту послато нових четрдесет батаљона, односно приближно 40.000 војника; били су то они исти Енглези који су обећавали да тамо неће послати више ниједног војника. Слично су поступили и Италијани, који су, не рачунајући више с Американцима, у страху да би Срби пре њих стигли у Скадар и у Црну Гору, послали у Арбанију још једну своју дивизију.

За то време, Прва армија Петра Бојовића тек унапређеног у чин војводе, запутила се моравском долином ка Београду; њу су пратиле србска Коњичка дивизија и француска Коњичка бригада под командом генерала Леона Жуино-Гамбете (1870-1923). Већ 1. октобра, после ослобођења Скопља, прикључила им се и једна француско-грчка формација састављена од 1.300 ратника.

Настављено је напредовање ка Нишу. Генерал Франше д’Епере је, према сопственом запису, већ тада пред собом видео отворен пут ка Бечу.

И поред непријатељског отпора, тешкоћа у снабдевању, слабе опреме (скоро половина војника готово да је на дугом маршу остала без обуће), Прва армија прелазила је дневно више од двадесет километара. Један француски официр записао је да је у том крају “сваки становник истовремено и недостижни и невидљиви војник”, те да се непријатељи “у паници једва спасавају… од устаника који су се угнездили на литицама и који су били немилосрдни”.

Са гледишта генерала Д’Епереа, то напредовање србске војске било је неприхватљиво. “Прва српска армија срља у авантуру и компромитоваће цео наш успех. Зато апсолутно зауставите даље наступање ка Нишу”, наредио је он војводи Мишићу. Наравно, било је разлога за такав страх јер је србска Прва армија од осталих србских јединица била удаљена двеста километара, а од савезника и целих осамдесет километара више.

“Само су француски коњаници, и то с муком, могли у брзини да се изједначе са српском пешадијом”, сведочи генерал Гамбета у својој књизи под насловом Неукротиви и неуморни српски војник. “Маршовало се без хране и воде и по седамнаест сати и одмах улетало у борбу”, пише један француски коњички поручник додајући да су клинци за поткивање јахаћих и теглећих коња допремани из Солуна авионом и из њега избацивани падобраном.

За шест дана, од Куманова до Ниша, војници Прва армије превалили су под борбама 160 километара. Поједине дивизије прелазиле су дневно и по педесет километара. А у Нишу, србске војнике чекале су одморне немачке јединице; према дневној заповести за дан кад се очекивао сукоб са Србима, командант 11. немачке армије писао је да треба да се “уреже у главу сваком официру и војнику да се у Србији брани опстанак немачког Рајха и аустроугарске Монархије”. Био је то узалудан позив јер је Први пешадијски пук Моравске дивизије, који је наспрам себе имао двадесет немачких батаљона и 26 батерија, 12. октобра у подне ослободио Ниш.

Напредовање србске војске настављено је. Двадесет деветог октобра ослобођен је Пожаревац, а дан касније и Смедерево. Мада је у међувремену генерал Д’Епере наредио србској Врховној команди да ослобађање Београда препусти Французима, војводе Бојовић и Мишић то су “пречули”, тако да је Прва србска армија, после 45 дана од пробоја Солунског фронта, на путу дугом близу 700 километара, “у смелој офанзиви и немилосрдном гоњењу”, ушла у Београд 1. новембра 1918. године, у 10 сати и 30 минута.

Балканско ратиште престало је, дакле, да постоји: Србија и Црна Гора биле су ослобођене, Бугарска окупирана, а Турска је капитулирала. Мада су се налазиле пред расулом, немачка и аустроугарска војска и даље су настојале да одрже своје западне и источне фронтове. Прилике у Аустроугарској наговештавале су њен брзи унутрашњи слом, што је, само по себи, требало да означи и скори крај рата. Одбацујући савезничке услове као увредљиве, Немачка је изјавила да ће “наставити борбу до краја”. У исто време, однос између тек успостављене пучистичке маџарске владе и фелдмаршала Аугуста фон Макензена (1849-1945), команданта немачке војске затечене у Румунији и тек проглашеној независној Маџарској, заоштрили су се до крајњих граница. Имајући то на уму, генерал Д’Епере предложио је војводи Мишићу да преко Дунава, Саве и Дрине одмах пребаци неколико мањих србских јединица, које би тамошњи немаџарски живаљ, пре свега србски, охрабриле да убрзају ослободилачки покрет. Док је Мишић тражио најприкладнију форму за намераване операције, стигле су вести да би и Аустрија могла затражити примирје.

Мора бити да је Д’Епереов предлог замишљен у француском политичком врху јер је и Никола Пашић (1845-1926), који се тада налазио у Паризу, строго поверљивим телеграмом поручио војводи Мишићу да хита “најбрже у Босну, Банат и Срем и друге области Аустро-Угарске”. Са тим у вези, генерал Франше д’Епере издао је специјално наређење србској Врховној команди за покрет ка северу, у коме је истакнуто да “српска војска треба дакле да избаци у напред што скорије потребна одељења на све територије које су наклоњене Југо-Словенском покрету… да би пружили руку елементима који има да се организују”.

У току 4. и 5. новембра 1918. године србске трупе из састава Прве армије кренуле су на територију Аустроугарске, на што су непријатељске снаге почеле да се повлаче.

После свега довде изложеног, и мање пажљивом читаоцу биће јасно да није упутно писати свехвалне речи француским генералима Сарају и Транијеу, нарочито првом, а с озбиљним резервама ваља говорити и о улози генерала Луја Франше д’Епереа кога госпођа Живковић није помињала.

Има ли се све то у виду, разложним треба сматрати захтев Ратка Дмитровића да се из Београда уклони споменик захвалности Француској.

Јер, тешко је знати како се могло десити да после толико болних великоратних искустава са Француском, некоме падне на памет да јој Србија, у Бео­граду, на Калемегдану, подигне споменик захвалности. Мањ ако се тим понижавајућим чином није исказивала “захвалност” не са­мо за небројене срб­ске жртве у Великом рату, већ и за неро­ђену децу јер су, највећим делом, гинули они који нису ни стигли да обаве своју биолошку, односно репродукциону улогу.

Србија треба да без одлагања уклони споменичку захвалност, утолико пре што је Француска, у нашим данима, утрчала у наручје Немачкој (врло заинтересованој да смутна времена искористи за постизање накнадне победе у двама светским ратовима) и тиме признала да је смисао своје државности, заснован на пароли о слободи, једнакости и братству – претворила у фашикратију.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: