Колико (не) знамо о Арбанасима

Арбанашко порекло – о Арбанасима

У данашњој историјској науци у Срба, науци којој се може приписати свакакво обележје сем србско, о арбанашкој и србској старини пише се неједнако. Суштину свега тог писања сажео је академик Јован И. Деретић (1939-2021) у свом саопштењу на једном на­учном скупу у лажисрб­ској академији наука (у Оде­ље­њу друштве­них нау­ка, а не у Историјском одељењу које је из­бегло да тај скуп организује -, његов Секретар само је навратио у салу да иза једнога стуба види ко се све ту појавио и, можда, нешто чује и научи), 21. јуна 2007, када је рекао да је на представу о Србима и о Арбанасима, о њиховом пореклу и њиховој историј­ској улози, одлучујућу улогу одиграо Берлински конгрес 1878. го­дине. Пре тога крупног догађаја знало се да су Арбанаси кавка­ски народ, а да су Срби, староседеоци на Хелму (Балкану), “пото­м­ци познатих старих племена, као што су: Илири, Венети, Трачани, Дачани, Сармати, Мези, Дар­дани, Триба­ли, Македонци, Епир­ци… Кроз цели средњи век знало се и код Срба и код странаца ко су Илири и да је то једно од имена, односно синоним за Србе”.

После Берлинског конгреса, одједном, из чиста мира, Арбана­си су постали ст­а­роседеоци у Србији, а за Србе, “унапређене” у непознат вар­вар­ски народ, смишљена је прича да су се на своја данашња станишта доселили ниоткуда, негде током шестог и седмог ве­ка. “Први који је ис­тупио са претпоставком да су Арба­наси староседеоци, потомци Илира, био је немачки историчар Јохан Тунман (1746-1778) 1774. године. Његова теза је из­гледала сулуда, али доживеће ширу подршку од такозване бечко-берлинске школе, односно нордијске историјске школе, у другој половини 19. века. Није се десило ни једно ново откриће на пољу архе­о­логије, исто­рије, лингвистике или етнографије које би мог­ло да по­служи као основ за постављање ове тезе”, али је она, у замену за признање независности на Берлинском конгресу, Србији наметнута као зва­нична; као званична, она и данас опстаје.

Из истог тог Деретићевог саопштења произилази да преци данашњих Арбанаса потичу из кавкаске Албаније (земље коју су странци тако назвали по граду Ал­бана на Каспиј­ско­м језеру, у чијем се залеђу она простирала), те да су у 8. веку тамо вођени вели­ки ратови између Хазара, турског племена Мојсијеве вере, и мусли­манских Ара­па. По природи ствари, тај сукоб био је и верског ка­рактера, а током његовог трајања део Албанаца примио је ислам. Кад су Хазари ушли у Албанију (кавкаску) 730. године, над исла­ми­зованим становништвом почео је погром. “Један део мусли­ма­на Албанаца успео да побегне код Арапа који су ове избеглице свр­стали у две скупине и једну по­сл­а­ли у Сирију, а другу у Арабију. Они који су отишли у Сирију сје­динили су се са тамошњим стано­в­ништвом и губи им се траг. Они који су дошли у Арабију били су насељени у пустињском пределу покрај Црвеног мора. Ово место није одговарало кавкаским сто­ча­рима”; остали су тамо све док их Арапи нису преселили на Сицилију чији су већи део отели од Ро­меја (Византије), а учинили су то с искључивим циљем да бројча­но ојачају тамошње исламско становништво. Борбе између Роме­ја и Арапа на Сицилији трајале су деценијама, све док Ромеји нису успели да 980. године ос­воје део арапске Сицилије; тамо су затек­ли Албанце које су, добрим делом, успели да током наредних де­це­нија преведу у хришћанство (Јован И. Деретић, Арбанаси од Кав­ка­за до Србије, Саопштење на научном скупу “Србија и Арбанаси”, одр­жаном у Српској академији наука и уметности у Београду, јуна 2007, и об­јављеном у зборнику радова насловљеном као “Албанци лажни Илири”).

Заза Алексидзе о арбанашким прецима

Деретићев релативно кратак приказ кавкаског порекла давних предака данашњих Арбанаса у потпуности се покла­па са пи­са­њем Зазе Алексидзеа из Рукописног института Ђурђијан­ске ака­демије наука. Наиме, у јерменској науци утемељен је став да је почетком 3. века пре Христа, северо­ис­точно од Малог Кавказа, на подручју данашњих република Гру­зи­је и Азербеј­џа­на, обра­зо­вано Албанско царство. Његове гра­нице на југу про­стирале су се до ре­ке Куре, а према сведочењу грчког географа и историчара Страбона (63. пре Христа – 19. по Христу), становништво тога Цар­ства састојало се од двадесет шест племена. Према новијим сведо­че­њима, до 3. века по Христу, будући да у Царству није било оства­ре­но етничко ујед­на­чавање, свако пле­ме општило је на своме је­зи­ку. Године 387, када је Јерменија подељена између Ирана и Ромеј­ског царства, у Ал­ба­н­ско царство ушле су и две провин­ције бивше Велике Јерме­ни­је (Утике и Арцах) на десној обали Куре. Тричет­в­рт века касније (462), Албанско царство ликвидирано је и пре­творено у админи­стративну територију персијске сасанидске дина­сти­је (од 226. до 651. године) под називом Албанија, али се тај појам, ни тада ни пре, није користио као етноним. Било је то искључиво политичко обележ­је: и јерменско становништво на десној обали Куре посте­пе­но је прихва­ти­ло ту албанску одредницу, не само као земљо­пис­ну ознаку већ и као поглед на свет, чак и па­три­отизам, али се ни­ка­да није одрекло јерменске самосвести. Иначе, цела та територија настање­на је живљем антрополошки једног по­рекла, које је протеком векова изменило само језик и вероисповест.

Ка­ко су у културно-економском погледу те про­вин­ције биле у бли­зи­ни изворних Албанаца на десној обали Куре, оне су створиле Нову Албанију не мешајући се при томе ни с Албанцима ни са Персијанцима. Црквени и државни језик те Албаније био је јер­менски. Јерменско становништво Албаније и даље је користило јерменски алфабет, а за изворно становништво створен је нови ал­фабет од 52 (педесет два) знака. Стога, када се говори о ства­ра­њу алфабета за груби језик варварских Албанаца, имају се у виду изворни Албанци, а када се говори о преводу библиј­ских књига за Албанце, мисли се на јерменски део Албаније. Изворни Албанци нису могли створити сопствену писменост и ускоро су се прето­пи­ли у суседне народе. То практично значи да, када средњевековни извори говоре о албанској писмености, треба имати на уму да није реч о албанској већ о јерменској писме­ности створеној у јермен­ском становништву Утике и Арцаха.

Мада нешто сумњичавији јерменски научници допуштају и мо­гућ­ност да је стварна албанска писменост постојала у току врло кратког периода, од 5. до 7. века, извесно је да се албанска пис­ме­ност није сачувала, будући да није био оформљен јединствени ал­бански етнос. По природи ствари, то је и са своје стране укочи­ло развиће албанске писмености и стварање јединственог књижев­ног језика.

Све у свему, чињенице о давним прецима данашњих Арбанаса (на које се ни они, данашњи Арбанаси, ни они који би о томе морали размишљати, Срби, на пример, не осврћу) јесу следеће:

– Цела територија кавкаске Албаније укључујући спорну про­винцију садашњег Азербејџана – Карабах – настањена је становништвом антрополошки једног порекла, које је протеком векова изменило само језик и вероисповест;

– На почетку 5. века била је створена албанска писменост и уз њу богата оригинална и преводилачка литература скоро свих родова;

– Током 7. до 10. века арапски завојевачи и јерменска црква уништили су споменике албанске писмености. Пре тога, Јермени су с албанског на јерменски језик преводили списе из историје Албаније и црквене законе, због чега су они до нас дошли само на јерменском језику;

– Постепено, јерменски језик постаје језик албанске цркве (ко­ја опстаје под утицајем јерменске) и албанске државе и, као по­следица тога, и језик албанске писмености и књижевности, а сви истакнути ствараоци 10-13. века пореклом из Албаније са десне обале Куре сматрају се јерменским албанским писцима и друштвеним ствара­оцима.

Деретић о Арбанасима на Србској Земљи

Догађај који је Арбанасе са Сицилије “превео” у Ср­би­ју био је рат између Ромејског царства и Србије у јесен 1042. го­дине. Ромеји су са великом војском напали Србију и борбе су во­ђе­не у пре­делу Новог Епира, на да­на­шњој територији Албаније:

“У две велике битке Срби су страшно пора­зи­ли Ромеје и то је проуз­роковало немире у Византији. Један од побуње­ника био је војсковођа Ђор­ђе Мани­јакис, који је командовао византијском војском на Сицилији и у јужној Италији. Пошто су га без разлога сме­нили, одлучио се на по­бу­ну и кренуо да узме власт у Цариграду. Повео је своју визан­тијску војску коју је имао под својом командом и један део кавкаских Албанаца… као по­мо­ћне чете. Са Арбанасима ишле су и њихове породице како је то био обичај у том времену. Манијакис се са својом војском искрцао у Драчу почетком марта 1043. године. На путу за Цариград, он се код Острова, близу Дојран­ског језера, сукобио с ромејском војском верном Царигра­ду; у тој је борби и погинуо, а његова се војска предала. Ове догађаје описао је савременик тих догађаја, византијски историчар Миха­и­ло Ата­лијат (Michael Аttaleiates, Corpus scriptotum historiae Byzantinae, Weber, Bonn 1844, Тоmе II, page 121).

Византинци су прихватили Манијакисове војнике, који су се преда­ли, али нису хтели да приме Албанце који су били странци. Њих су потисли на територију Србије. Ови нису могли да се врате натраг на Сицилију, јер су лађе са којима су дошли биле заплењене. Молили су Србе да им доз­во­ле да се негде населе, па како су они традиционални сточари, гајиће сто­ку за њих и српску власте­лу. Зетски кнез Војислав (умро 1052) дозволио им је да се населе у Ра­бану, једно мало и слабо насељено место на подножју планине Јабланице. Ко­ли­ко је био бројан тај народ није познато, али пре­ма процени није их било мање од пет хиљада ни више од двадесет хиљада. У Србију су стигла само четири албанска племена: Геге, Тоске, Јапе (Ли­апе) и Шамиде. Геге су ‘Госк’ или ‘Гог’ код јерменских географа. Ша­ми­де су азијски Шуми­к­си. Ова два последња племена су била ма­ла, можда само делови племена, па су се утопили у прва два племена.

По Рабану ми смо их назвали Арбанасима, странци их зову Албан­ци­ма, а они сами себе називају Шћипетарима што на њиховом језику зна­чи Брђани. Турци су их звали Арнаутима. То је арапски назив који зна­чи – они који се нису вратили (из Србије на Сицилију – ИП)…

Предео око Рабана где су живели Арбанаси називан је Арбанон. Тај предео су Срби називали Рабан. У тринаестом веку када су Арбанаси за­премали одређену територију, Арбанон се простирао између река Маће на северу и Шкумбе на југу, без Драча и околине…

Сви топоними на пределу савремене Арбаније су српског порекла­. Име Албаније није било у вези с Арбанасима нити Арбано­ном, него је да­то по Белиграду (данас Берат) на латинском Албанополис или Албанум… Арбанаси су се проширили на територију данашње Алба­ни­је тек у време Турака где су уништили це­ле србске и хришћанске гра­дове” (Ј. И. Деретић, Исто).

О Арбанасима, сусед из Куча

Томо Ораовац (Томо Петров Вучинић, 1853-1939), књижевник, политичар и историчар, подробно пишући о Арбанасима (за које, наопако научен, “зна, да су поред Грка најстарији насеље­ници на Балкану”, да се “за њих зна од прије двије хиљаде година”, да су они “прастаросједиоци Балка­на” а да се Срби у ове крајеве до­шли тек у 7. веку), о њиховој пле­менској припадности и њиховом пореклу, казује:

“Арбанаси се по језику дијеле на двије главне гране: Геге и Тоске. Гегама се називају сјеверни Арбанаси почев од ријеке Шкумбе, а Тоске се простиру ниже све до грчке границе па и преко ње. Главни арбанашки дијалекти толико се међу собом разликују, да се Гоге и Тоске тешко могу разумјети. Сјевероисточни Арбанаси или т.зв. Малисори са врло малим изузетком српског су поријекла. Но треба знати да Малисори (Геге) сами себе не зову Арбанасима, или Арнаутима него Шћиптарима (Брђа­ни­ма). Језик им је препун ријечи талијанских, српских, грчких, румунских (римских) и турских. Своје азбуке немају и све до освојења Арбаније (ваљда док нису потпуно овладали данашњом Арбанијом – ИП), па и за дуго вријеме после тога њихова је азбука била ћирилица са којом се слу­жио Скендербег и сво старо малисорско племство, што се да видјети из многих повеља и споменика Кастриотовића, Леке, Николе и Павла Ду­ка­ђинца.

Арбанаси немају народне литературе ни умотворина, које се као та­к­ве могу узети, а оно мало што се може наћи јесу само пастирске и незна­чајне женске пјесме, без икакве књижевне или ма какве вриједности.

Све што се о Арбанасима писало нијесу писали домородци него странци, на страним језицима. Код старих малисорских породица и дан дањи могу се наћи писмени споменици и старе листине писане ћирили­цом и што се као свето чувало и чува код старјешина појединих поро­дица, кој­и су их примили у наслеђе, као најстарији чланови породице…

Сјеверо-источну Арбанију или Малесију састављају у главноме ова племена: Мирдити, Шаље, Шоше, Берише, Гашани, Кастренићи, Исти­ни­ћи, Мати, Мертури, Клименти, Оти, Кастрати, Шкријели, Боге, Љум­љани, Груде ит.д.

Мирдити се налазе у приједелу и околини Дрима до задриме и Ље­ша… Племе Гаши… очува­ли су своју српску славу, као год Шаљани и Мирдите који славе заједничку славу Никољ-дан… Племе Берише, које се налази близу Ђаковице… називају се међу другим племенима Кучима и воде с њима једно и исто поријекло. Они су до XVIII вијека били Срби православни, и сад их има мухамеданаца и католика. И они су свагда истицали и сада истичу своје српско поријекло и нијесу вјерски фанати­ци… Како мухамеданци тако и католици Берише и њихови рођаци Мертури славе Госпођин-дан… Јако и јуначко сада малисорско племе Клименти играло је врло важ­ну улогу међу племенима Горње Зете и у друштву са Кучима, Пиперима, Васојевићима и др. брдским племенима борило се за српску слободу ско­ро у свим борбама противу Турака… Како Клименти тако и Хоти, Кастрати, Шкријели, Груде и др. сада Малисорска племена одржали су сјајне побједе… заједно са црногорским брђанима над скадарским пашом… Све су ове борбе… вођене у друштву Климената, Кастрата, Хота и др. племе­на, за које се сад хоће да каже и утврди да су Албанци или Арбанаси и ако то нијесу нигда били, и ако су се свагда па и до скора борили за српско име и своју слободу. И ако и сами и дан дањи признају да су српскога поријекла, а који се ни по обичајима, ни по особинама а ни по јуначкоме срп­ском соју не могу назвати Арбанасима само по томе, што су силом окол­ности по несрећи морали примити Шћиптарски језик…

Сад се питање само собом намеће: од куд да баш они приме тај како они сами кажу шћиптарски језик. На то питање ево одговора. Тамо, гдје није било у сусједству помусломањених Срба и друге народности, стра­ног језика сем српског, мусломани су задржали и очували свој матерњи језик, као што је случај са босанским и херцеговачким муслиманима и од таквих се ништа друго није тражило, сем да признају и кажу да нијесу Ср­би него Турци. А тамо гдје су Срби били у непосредној близини и сусјед­ству са Арбана­си­ма, примајући муслиманску вјеру као господствујућу, мора­ли су примати и језик арбанашки, као језик повлашћеног народа, што им је при прелазу у муслиманство условни стављано у дужност. Такви је исти био случај и са оним Србима, који су били у недјељивом су­сједству са оним Арба­на­сима који су обећањима, митом и вјештином рим­ске пропа­ганде примили католичанство и са њиме арбанашки – шћип­тарски језик, пошто се тек тада могло вјеровати да су се од свога имена и своје вјере удаљили…

То одрођавање српскога живља у Арбанији и Старој Србији узело је највећег маха после велике сеобе под Чарнојевићем и Шакобентом (под Арсенијем III Црнојевићем 1690. и Арсенијем IV Јовановићем Шака­бен­том 1737. године – ИП), када су српске земље, а нарочито ти крајеви остали пусти и без одбране, а оно мало преосталог српског живља, да би очувало главу и кућу листом је прелазило у мухамеданство и примило шћиптарски језик, мада су и ту често били мухамеданци и шћиптари по имену а у души и дому своме били и увијек чисти Срби” (Т. П. Ора­овац, Арбанашко питање и српско право, Београд 1913, ­8­-20, 25. и 27-28).

Арбанаси о себи

Године 1980, у хрватској Енциклопедији Ју­госла­ви­је (лат), на странама 72-85, објављена је одредница Албанци. На са­мом почетку тог тек­ста, уз напомену да је причицу о имену, сло­же­ну у свега тринаест редова, написао Али Хадри, а ону о је­зи­ку (из које ћемо пренети неколико редака) – Идриз Ајети, пише и следеће:

“Име. Албанци воде порекло од Илира. Већ од VIII века говори се о Арбрешима као потомцима Илира, а не о Илирима. Од раног феудализ­ма име Илир се замењује именом илирског племена Аlbanoi. Ово име се употребљава у облику Aрбер, односно Арбреш (Аrbresh) све до пада Ал­баније под турску власт, а одомаћено је и сада код Албанаца пресе­ље­них у Италију после Скендербегове смрти. У писаним историјским изво­рима име Арбер помиње се први пут 1043, док се име Шћиптар (Shqiptar) пре­тежно употребљава међу Албанцима. О пореклу имена Шћиптар по­стоје разна мишљења. Најприхватљивије је оно које истиче да име Шћип­тар до­лази од речи shqiptim: говорити добро. Постоји и мишљење да име Шћип­тар долази од имена shqipe: орао.

Језик. Албански (арбанаски, арбанашки, арбански) језик је члан ве­лике индоевропске језичке породице… (и) слаже се са већином (њених) чла­нова… На подручју консонантизма албански се слаже са илирским и трачким језиком… Померање акцента у албан­ском, посматрано историј­ски, даје повода за закључак да је у његовим изворно тросложним речи­ма, због честих губљења крајњег слога, дошло до померања акцентуаци­је са последњег на претпоследњи слог… (што је) значајна подударност из­ме­ђу албанског и илирског… Веома су видљива не­ка подударања у области творбе имена у албанском и илирском… Наука је утврдила да Албанци по­кривају управо оне крајеве и пределе јуж­ног Балкана у којима су обитавали Илири… Постоји и теза о трачком по­реклу албанског језика, ко­јој, осим језичких потврда, недостаје историј­ска подлога”.

Чудан је “научни” став шиптарских академика, по коме се “албански слаже са илирским и трачким”, нарочито због тога што те­за о трачком пореклу албанског језика нема ни језичких потврда ни историјске подлоге.

Лако може бити да је таква логика шиптарских “научника” навела “некога” у Србији да протестује због онога што је у Енцикло­педији написано, пошто је после нешто више од четири године, 7. децембра 1984, Секретаријат Централне редакције њеног другог издања, објавио нови текст одреднице Ал­ба­нци, у којој је Цент­ра­л­на ре­дакција “накнадно провела одређене измјене и допуне”. Пр­ву из­мену, о имену, “допуњену” на скоро педесет редова, пот­пи­сала је Редакција, док је другу, о језику, преправио сам Ајети.

Нова прича о имену Албанци креће се у широком кругу разних назива за арбанашко име, коришћених као синоними за оно што је овога пута проглашено за основно, или изворно, “новије национално име”: shqiptar, у множини shqiptarat, које се у прет­хо­д­ном списку тиче употребе претежно у “домаћој радиности”. Пр­в­о­битна прича о илирском племену Аlbanoi овде је проширена по­да­цима да је “у II в. Клаудије Птолемеј забележио у мапи света име илирског племена Аlbanoi и град Албанополис на подручју дан­а­шње средње Албаније. Стари облик имена био је у употреби нај­пре у средњој Албанији, а с временом је постао општенародним именом Албанаца у раздобљу пре Скендербега”.

Преправљена “теорија” о језику, без обзира на почетне ставо­ве да су “Албан­ци један од најстаријих народа на Балкану” и да се “према сачува­ним подацима први албански језички споменици у историји албан­ског језика јављају веома касно, тек у XIV веку, а прва штампана књига у XVI веку”, прилично је умекшана: пошто нема текстова на илирском језику, лингвисти су принуђени да тај језик проу­ча­вају према личним именима и називима појединих ме­ста (сачува­ним у грчким и латинским текстовима), што их тек “упућује на илирско порекло албанског језика”. Што се тиче трач­ког језика, овде се само констатује да је “примећена, додуше, изве­сна лекси­ч­ка подударност”, због чега се тај језик, на основу само неколико речи, “настоји довести у везу с албанским”.

На другом месту Ајети пише да је “на основу језичких особина, топографских назива и распростирања позајмица, у албанским го­ворима утврђена двојакост словенског елемента у подручју се­вер­но од Дрима и у средњој и јужној Албанији” (Идриз Ајети, Албанско­-југославенски (југословенски) односи : Језички односи, Енциклопедија Југославије I А-Биз, Загреб 1980, 97, лат). Са своје стране, Селишчев је утврдио да се словенске (србске!) позајмице у арба­на­ш­ком говору односе на следеће области: окућје, двориште, кућни намештај, пољске ра­до­ве, пољопривредне алате, биљке, воће и поврће, сточарство, зоолошке називе, имена домаћих животиња, пчеларство, воде, лов, имена риба, млин, ваљавицу, терминологију домаће индустрије, одећу и обућу, правне и административне тер­мине, так­се, казне­но право, називе неких јавних и културних појава, терен­ске тер­ми­не, емоције, називе за делове човечјег тела. А потписник ових редова тешко да се може сетити још неке области свакодневног човековог живота из оног времена која би, поред ових осло­њених на србско културно наслеђе по целој Арбанији (“северно од Дри­ма и у средњој и јужној Албанији”), могла имати искључи­во ар­банашку терминологију.

Ко би да буду

По прилици, Арбана­си­ма данас баш и не одговара да буду пореклом само Илири, већ би волели да буду и Дарданци, јер “њихо­во име, истоветно с оним што су га носили Дарданци из Траки­је, ука­зује на могућност да је би­ло дошло до стапања прединдоев­роп­ски­х и индоевропских на­ро­да” (Luigi Pareti et all., Historija ~ovje~anstva : Kulturni i nau~ni razvoj, sveyak drugi / knjiga prva, Stari svijet od 1200. do 500. god. pr. n. е., Zagreb 1967, 11). И можда због тога што је ово “про­то­повијесно” плем­е учествовало у Тројанском рату, а по­том и у битки код Кадеша (1286. пре Христа), на страни Хетита против фараона Рамзеса II, али и због тога што ће “касније имати велику улогу у повијести унутрашњости Балкана” (Александар Стипчевић, Илири : Повијест, живот, култура, Загреб 1974, 29. лат). Било би им дра­же, дакле, да су много старији но што заиста јесу, јер би онда мо­гли себи припи­са­ти и “оснивачку улогу” у повесници Хелмског полуостр­ва, иако је сасвим извесно да су се на њему појавили тек сре­ди­ном 11. века.

Баш ако хоћемо да Дарданце из Тракије повежемо са неким, тешко да би се то могло учинити с Арбанасима, нарочито кад прочитамо оно што је о њима (Дарданцима, Дарданићима) написао Милош С. Милојевић (1840­-1897), историчар и језикословац:

“Дарданићи живели су од данашњег Дунава око Ви­ди­на и Ораховца, на реци Скитулу у Правој Србији, па чак и по свој бившо­ј Дарданији, или јужним и југоисточним покраји­нама Праве, а сада тур­ске Србије (Мето­хије и Косова – ИП). У ових су градови: Рашки на ре­ци Рашкој, која утиче у Марицу, Штип, Самоков, Скопље, Кру­шево или Ста­ри дол, Радовић, Прилип, Битољ, Костур и т. д. од његовог некада­шњег живовања око данашњег Ниша остао је на­зив једне простране равнице Дар­дана а и Дер­да­на. Мањи део овог српског имена пошкипио је се (поарбанашио се – ИП) и живи у тако званој данашњој Ал­банији, а већи живи још и дан данашњи, као Срби, у поменутим гр­а­до­вима и њиховим околи­нама. Као садашњи Шкипи под именом Дарда ов­о се племе одликује, како храброшћу и карактером, тако исто и још истим типом српском. Од њих су Гусинце, који су сви Мухамеданци, а ни речице незнају ни турски ни шкипски а једнако мрзе на један и други језик као на туђе и непри­ја­тељске. Њих има свега до 150.000 душа” (М. С. Милојевић, Одломци истори­је Срба и срп­ских-југословенских-земаља у Турској и Аустрији, Београд 1872, 153-154).

Ко су, дакле, Арбанаси

По свему што је довде речено, може с­е без икаквог двоумљења рећи да су Арбанаси, данас, србско пле­ме ко­ме је говорни језик арбанашки. Савременим Арбанасима, и они­ма који не знају ко су и онима који не желе да признају ко су, може се признати да воде порекло од Ил­и­ра, Трачана или Дарданаца, или од било ког дру­гог србског племена са Хелмског (Балканског) полуострва, само онолико колико се Србима призна да је неко од “одабраних” пле­мена србско.

Јер, кад су после погибије Ђорђа Манијакиса, војсковође који је рачунао да ће и уз њихову помоћ преузети власт у Цариграду, они остали “на сувом”, без бродова за повратак на Сицилију, примили су их Срби рачунајући да ће, као сточари “од каријере”, гаји­ти стоку за себе и за србску властелу. Према про­це­ни, “није их било мање од пет хиљада ни више од двадесет хи­љада”, рачунајући у те цифре не само помоћне војнике већ и чланове њи­хових поро­дица.

Но, “чим су Турци завладали, већина је Арбанаса примила ислам и постала одана турској управи. Као такви, добили су потпуну слободу и постали господари… Окренули су се на Исток и почели насељавати плодне котлине. А под утицајем превласти Арбанаса, Срби у Арбанији су били исламизирани и поарбанашени, изузев једног дела оних у области Голог Брда на левој обали Црног Дри­ма, и оних који су пребегли у унутрашњост Полуострва” (Јован Цви­јић, Балканско полуострво и јужнословенске земље : Основе антро­по­географије, Београд 1922, 176).

И, као што се то зна за Маџаре, који су у Панонску низију приспели на самом крају 9. века:

– да их је било између двадесет и два­десет пет хиљада;

– какве су биле биoлошке последице њихових рат­них и пљач­ка­шких похода по средњој Европи док се коначно нису станили у новом завичају;

– са каквом су агресивношћу потчиња­ва­ли суседна словенска (србска!) племена;

– са коликом је система­тич­ношћу спровођена маџаризација тих истих суседа;

– да је у времену од 1787. до 1850. године асимиловано више од 1,700.000 Немаџара) и да је само после Првог светског рата у Маџаре претопљено најма­ње 150.000 Срба и неупоредиво ви­ше Сло­ва­ка (од старине србскога племена) пошто су “асимилациони ус­песи” Маџара у односу на Сло­ва­ке увек били израженији;

– да се почетна саставница њиховог (угарског) националног бића кроз приближно четрдесет поколења толико истањила да је постала не само са­свим прозирна већ и неуочљива;

– да се нужно мора наметнути закључак да данашњу маџарску нацију са­чињавају углавном Словаци и Срби маџарског гово­р­ног језика (И. Петровић, Војводина Српска 1918, 333);

Скоро истоветна логика мора се применити и на Арбана­се, ко­ји су на само један део свог простора у данашњој Арбанији, тада изворно србског, били прихва­ће­ни крајем прве половине 11. века (три или четири поколења “краће” од Маџара) и који су били осетно малобројнији од Маџара.

Језик оних племена који им је “наука” до сада признавала као изворни (једно време трачки, а потом илирски, али, чини се, ни један ни други Арбанасима није по вољи) одабиран је у зависности од тога колико мало има речи на које се арбанашки језик може ослонити; што мање речи, то сигурније, јер се тако лакше може бе­зглаво до­мишљати с јединим циљем да се сакрије истина. Како већ сви при­знају да се од Илира, Трачана (и иних кандидата за ар­банашко по­ре­кло) “није очувао скоро никакав текст… него само топоними и неколико десетина речи које су записали странци – Римљани и Гр­ци” (Иван Поповић, Историја српскохрватског језика, Нови Сад 1955, 22), изгледи за сигурно “прерачунавање” су врло мршави. И даље, све док се не призна да никаквих “великих сеоба народа” и наводних нестајања староседелаца пред дошља­цима није било, да су истинита сведочанства старих писаца о срб­ској природи трачких, илирских и других племена са Хелмског полу­острва (и шире), те да су се Арбанаси појавили на Србској Зе­м­љи средином 11. века, у време које им признају историјски списи, а којима не противрече ни они који се баве антисрбском кон­струк­ци­јом арбанашкога порекла, читава “наука” о арбана­шком пореклу сведена је искључиво на претпоставке и домишљања, од­носно на злоупотребе свих “научника” који своје стварање не те­ме­ље на историјској истини, већ само на “научним” звањима и навод­ном угледу “науч­них” институција које стоје иза њих и које, уисти­ну, такве претпоставке и домишљања бескрајно репродукују.

Стипчевић тврди да је “најбољи и најзаслужнији стручњак за илирски језик” Ханс Крахе (1898-1965), немачки филолог, заступао тезу о “пан­и­лиризму” односно да су, према његовом списку очуваних (забележе­них) имена, илирским језиком говорила и многа келтска (сасвим природно јер Келти нису народ или племе, они су били војнички ред у србском народу), грчк­а, италска и друга племена; највећа му је заслуга, каже Стип­чевић, “што је сакупио на једном мјесту грађу која нам је једино и прео­стала од илирског језика: имена мјеста и особа” (А. Стипчевић, Исто, 16). Како су међу сачуваним илирским именима и имена божан­става, онда Кра­хеова логика о, рецимо, припадности италске ми­то­лошке но­ме­н­клатуре илирском језику, потврђује и оно што је истраживао француски историчар Фистел де Куланж (1830-1889): да је сва митологија античке државе за­сно­вана на србској традицији, односно на традицијама везаним за живот и оби­ча­је Са­бињана и Етрураца, србских племена с Апе­ни­на (које су насле­ди­ли познији Римља­ни), Јелина с југа Хелмског полуострва, из данашње Грчке (који су преузели пе­лашко, србско наслеђе) и Аријаца с Истока (Ф. де Куланж, Држава старога века, Београд 1895, 17).

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: