ПОСЛЕДЊИ ЛЕТ АКАДЕМИКА ЉУБОМИРА СИМОВИЋА

Жалосна је истина да се од уметности данас тешко живи, али је још тужније што због тога поједини уметници, попут безобзирних плаћеника којима ништа није свето, за шаку дуката продају свој образ, отаџбину, па и будућност потомства, стављајући безрезервно свој интелект и божјом милошћу подарен таленат у службу непријатеља свога народа.

Један од таквих уметника, неспоран са аспекта талента и интелигенције, али нажалост не и са аспекта морала и патриотизма, је и академик Српске академије наука и уметности (САНУ) Љубомир Симовић, који је још 1968. године схватио да ће своје младалачке снове о животу у раскоши и богатству тешко остварити уколико се буде држао поезије и идеала.

Симовић се од самог почетка бављења политиком приказао као опортуниста, који је спреман да једнако ватрено, предано и уверљиво заступа и брани било који став, наравно за адекватну новчану накнаду. Имајући у виду да је у том послу био врло успешан, Симовић је у периоду који је уследио хитро попут ластавице прелетао из једног у друго крило, убедљиво и “искрено” заступајући дијаметрално супротстављене ставове, који су зависили само од тога ко је у том конкретном тренyтку држао новчаник, при чему се мора признати да је био веран за сав новац, односно да је једнако одано и савесно служио сваког свог газду, али само док га плаћа.

Међутим, у једном моменту је и Симовићевом лутању и прелетању дошао крај, што се десило током 1990-их година, када је његов таленат и описане “квалитете” уочио познати србомрзац, амерички милијардер Џорџ Сорош. Од тада је Симовић само његов, тако да је током протеклих деценија зарадио велики новац ангажујући се на разбијању Србије, што самостално, што у координацији са другим Сорошевим плаћеницима, који су у САНУ формирали свој пункт, на челу са академиком Тибором Варадијем.

Симовићев газда Сорош нема милости према позној старосној доби својих послушника, могуће због тога што је њихов вршњак, па их и тако измождене и уморне плаћа да из све снаге раде против своје државе и народа. Због тога и Симовић сада час критикује подизање споменика, час рад безбедносних органа, па државну власт, па еколошку ситуацију, вечито тражећи нову тему коју ће искористити за испуњавање Сорошевих интереса, како би зарадио још који динар.

У складу са тим, Симовић је и у овом тренутку, заједно са остатком групе Сорошевих академика, ангажован на стварању услова да председник САНУ Владимир Костић преузме неку од кључних функција у држави, како би по Сорошевом налогу напокон окончао пројекат разбијања Србије, започет пре више од три деценије.

На то да ли ће Симовић и његове колеге успети да у “зиму” свог живота отпевају “лабудову песму”, те остваре циљ коме је њихов газда посветио значајан део свог живота и новцa, а они своје издајничке каријере, у одређеној мери ће указати и исход предстојећих избора за руководство САНУ.

То ће бити “поприште сукоба” најинтелигентнијих и најобразованијих патриота са једне, и једнако квалификованих издајника и плаћеника са друге стране, тако да ће његов исход бити значајан сигнал у ком правцу и ка каквој судбини наша отаџбина иде.

Националист