Потребно нам је да опет поносно и пркосно певамо похвале рату! ЕВО ЗАШТО ЈЕ НЕОПХОДАН

Рат је неопходан – он осигурава здравље народа, и он охрабрује оне ратничке врлине које су основне за цивилизацију. Када народ, нација или раса буду деценијама без икаквог учешћа у рату који ангажује све или бар већину заједнице таквог народа, нације или расе, онда такав народ, нација или раса крећу ка декаденцији – са кукавичким шљамом који испливава на површину, млади постају мекушци и недисциплиновани, а друштво у основи пропада.

Рат подхрањује и открива карактер – у борби, где нема где да се сакрије. У њему се или врши своја дужност, са храброшћу и можда са хероизмом – или се уопште та дужност не врши. Рат је тест за човека. Рат је природна селекција у акцији – Судбина одлучује ко ће преживети, ко ће бити неповређен и ко ће бити слављен као херој. Рат тера појединце да поштују Судбину и тако задобију праву мудрост – свесност дужности и одговорности.

Пацифизам, и тежња за миром као циљем, су декаденција – манифестација кукавица и декадената, и народа и друштва којим владају кукавице и декаденти. Наравно да рат ствара и доноси патњу, страдање и тешкоће – али је тешка реалност да су такве ствари неопходне. Без таквих ствари нема праве мудрости, нема правог индивидуалног карактера, нема правог разумевања – нема свесности Судбине, оних снага које су изван индивидуе и које индивидуа неможе да контролише. Без ових ствари нема никакве перспективе – и оно што је заиста важно у вези живота и живљења се губи у себичности и тупавом тежњом материјализма. Ипак, изнад свега осталог, рат узгаја племенитост. Он чини вредности племенитости – част, оданост и дужност – идеалима према којима треба тежити и тако охрабрује цивилизовано понашање међу појединцима и цивилизовано друштво за појединце у коме живе. Племенита индивидуа је неко ко је спреман да се бори, и ако је неопходно да умре, за свој народ, расу или нацију. Мирољубиво друштво – посвећено миру, себичности, и материјализму који иду уз то – охрабрује и ствара нездраво, криминално друштво препуно агресивних појединаца који користе ту агресију за остваривање њихових јадних, егоистичких намера.

Рат каналише природну и здраву агресивност омладине и младих мушкараца на користан и продуктиван начин. Заговорници пацифизма и “мирољубивог друштва” верују у њиховој залудној ароганцији да њихове апстрактне, неприродне и интелектуалне идеје могу да промене оно што они виде као “људску нарав” – они верују да ако се пружи довољно “образовања” (читај “испирање мозга”) и довољно социјалних шема, да ова агресивност и пожуда за битком може бити уклоњена или чудесно трансформисана у нешто зашта они глупаво верују да је позитивније. Оно што ови продукти декаденције из касног двадесетог века не могу да разумеју у својој интелектуалној ароганцији, је то да се индивидуална нарав једино и увек мења правим, практичним искуством живљења и никада уз помоћ идеја или некаквог довољног “школовања” и социјалних шема. Какве год да су мале промене од таквих ствари као што су идеје, учење, социјалне шеме, оне су увек и једино варка – глума; а то значи, да било какву промену овакве ствари изазивају у појединцу, такве промене нису праве – оне не задиру дубоко, оне нису фундаменталне, позитивне промене. Све ово значи управо ово: ако ставите раме-уз-раме поред ратног ветерана једног од ових интелектуалаца пацифиста/”социјалних радника”, типова које модерно друштво масовно производи, онда је очигледно свакоме ко је при здравој памети да је ратни ветеран боља особа, више у додиру са реалношћу живота, више цивилизован и да је више у могућности да се избори са животом и сваком променом коју живот доноси. То је једино свиленкасти, комфорни урбани живот који дозвољава типу “социјалног радника” да процвета – и овакав слаткасти урбани стил живота постоји у свакој цивилизацији само у кратком периоду, зато што он носи унутар себе семе свог сопственог уништења. Ово семе су меке индивидуе које овакав животни стил узгаја. Цивилизације се стварају и одржавају од стране карактерних појединаца – од стране ратника, оних искусних у рату – оне се никада не стварају и никада одржавају уз помоћ идеја, бирократских типова, политичара, помоћу социјалних шема и “образовања”. Свако ко верује да цивилизација зависи од паметних, помодних идеја и оних који шире такве идеје или се издржавају од њих је, сасвим просто, врло наиван. Казна за оваку раширену наивност, као што Западна друштва сада пате од ње, је полагано и сигурно враћање у варварство које је већ отпочело.

Реалност пацифизма и осталих апстрактних неприродних идеја је у томе да оне подривају и на крају уништавају тај лични и индивидуални карактер који је основан за цивилизацију. Лични карактер који је основа за цивилизацију и цивилизовани начин живота, једино се и увек ствара борбом – личним ратним искуством.
Здраво друштво прихвата рат и припрема се за њега. Здраво друштво охрабрује ратничке врлине и обучава свој народ за борбу. Здраво друштво уздиже ратног хероја као свој највећи идеал – као неко коме се диви и тежи. Здраво друштво награђује оне који су се доказали у борби и прихвата такве појединце, и само такве појединце, као вође. У здравом друштву, млад човек се унапред радује битци.

На супрот од овога, нездраво или болесно друштво тежи да створи “хероје” од таквих ништака као што су “забављачи”, политичари и успешни пословни људи. Укратко, болесно друштво уздиже тип људи које ратни ветерани презиру – залудне, егоистичке људе заокупљене махом са материјализмом и болесним, претенциозним (често социолошким) “идејама”.
Потребно је стално потврђивати да су рат и цивилизација нераздвојиви. Да би био цивилизован, рат мора бити због неке племените сврхе – и та сврха може бити једино осигурање опстанка, просперитета и јачања одређеног народа, нације или расе. Рат за декадентну ствар – као што је осигурања “мира” – је само-поражавајући и производи једино дегенерацију и пропаст, зато што таква декадентна сврха слаби такву борбу и производи једно јадно, слабо друштво посвећено неприродним идејама које праве народ психички неспособним. Значи, сваки рат који има за циљ јачање одређеног народа, нације или расе је добар: сваки рат који се води из неких других разлога – као што је апстрактна идеја “мира” – је лош. Добар рат ствара, помаже и одржава цивилизацију. Лош рат уништава цивилизацију.
Добар рат је морално исправан – он је дужност. Он је неопходност. Добар рат осигурава здравље и виталност одређеног народа, нације или расе – и тако ствара здраво, витално друштво. Оно што имамо данас – у условима цивилизованог живота и комфора који иде са њиме – је резултат рата. Оно што смо изгубили и што губимо – част, дух заједнице, племенити карактер, виталност, сврху – је резултат мира.

Сувише дуго пацифисти, кукавице, декаденти и заговарачи себичних, материјалних циљева су били без изазова. Ми који верујемо у рат – који знамо његову вредност и његову сврху – смо и сувише дуго ћутали. Потребно нам је да опет поносно и пркосно певамо похвале рату!

Написао: David Myatt