Мирослав Пушоња: О промени стања (свести) у народу

О промени стања (свести) у народу

Постоје у математици такозване одскочне функције. Код таквих функција стање се мења тренутно. Све је било у стању мировања, и одједном одскочи на неку невероватно високу вредност изнад дотадашње.

Такви су земљотреси. Такве су револуције. Ко би доле сад’ је горе, каже наш народ. И обратно, ко би горе, сада је доле. У тим тренутним успонима једних и падовима других тече живот јединке. Они што су се изненада обрели горе не хају за рушевине од живота оних који су пали доле. Било и биће! Држе се чврсто својих убеђења, своје идеологије. Некада је то комунизам. Други пут фашизам (нацизам). Трећа, срећа, ”слободни” капитал и неслободни људи. При томе, протагонисти утопијских идеја, у њима не налазе никакве фалинке. Све што се збива по заслугама је.

Победницима увек припада све. Чисте се рушевине разореног света.Из свог видокруга победници склањају све оне што су пали доле, и са ”правом” спремају у новопројектоване логоре за ”грешнике”. Живот тече. Певају се песме (победнику). Узвикују пароле. Живот је леп. За победнике! И то траје све док једнога дана, по неког од распеваних, не дођу дојучерашњи његови саборци и лише га слободе. Воде га тамо где су сада њихови некадашњи противници са којима су се такмичили са пушком у руци. Мапе ума обнављају оно што је најдубље у њему, такмичење и сарадњу. Прво су се такмичили са идеолошким неистомишљеницима, а онда по истом рецепту, између себе.

Доминантне слике које извиру из нашег мозга јесу последица друштвених интеракција, у првом реду сарадње и такмичења (конкуренције). Два лоша, склањају Милоша.

Али шта се дешава са људима којима није (више) дато да се такмиче и сарађују?Људима који су пали и који су оковани у логорима, и који су још увек далеко од очију победника. Какве слике навиру из њиховог мозга? Како превазилазе ускраћивање слободе кретања, потреба нашег тела попут секса, хране, воде, одеће, крова над главом? Очигледно извитоперено. О томе је писао Александар Солжењицин. О људима и систему који су сатирали невине људе, њихове неистомишљенике и бивше саборце.

О људима који су од раса и класа правили обичну марву, да би они као привилегована каста, владајући новцем, владали дугом и другим, писали су многи. На око то су два одвојена система, а нису! Тамо где су настали логори прво су настале револуционарне промене осмишљене и финансиране од стране људи које поједностављено зовемо међународни банкари.

Они државу пројектују другом (народу) терајући га у дужничко ропство и предајући је у руке револуционара. Јер држава, то смо ”ми”, шака револуционара. Тако су повезани дупли интереси, банкара који све раде ради новаца и овладавања, и револуционара који све раде ради утопијског идеолошког нагона и овладавања. Та удружења истомишљеника (”држава”) су гонила народе да раде оно што ни стока није хтела. Да муче једни друге. Да умирући од глади једу сопствену децу. Да их убијају из простог хира.

Кренимо редом да би схватили како се логор, првенствено замишљен да се у њему нађу пали противници револуције (утопија!), постепено шири и на тело револуционара док се на крају не прошири на целину и уништи слободу свима и свуда. Држава пада у ропство банкарима што је био и циљ постављен пре избијања револуције. На почетку циклуса револуционари су били десантна јединица која отима власт и руши поредак, а на крају циклуса капои логора којим отворено владају међународни банкари. Ако нам је тешко да замислимо нашу, сетимо се државе Совјета на њеном путу од Лењина и Троцког, па до Горбачова и Јељцина. Или Украјине од Мајдана до данашњих дана.

Људи су попут ливаде. На њој расте трава, по неки цветак и трње. Једино трње (коров) има амбицију да осваја и покорава друге. Без вредног домаћина све подивља. Видимо то по нашим опустелим крајевима. Људски коров има исту тенденцију. Татјана Фалике записује:”Посматрајући људе, убедила сам се да нико није могао постати подлац у логору ако подлац није био пре њега”. То потврђују и други. М.А. Војченко мисли да: ”У логору биће не дефинише свест, напротив, од свести и непоколебљиве вере у људскост, зависило је хоћеш ли постати животиња или остати човек.” Жртве логора, које нису изгубиле веру у будућност, а лошег су карактера, поистоветиле би се са логорским властима ако би за то имале прилику. Тако би се сврставали против оних са којима су делили исту судбину. Против оних који су лишени хране, уплашени и уништени нељудским радом.

На правди Бога стрпани у логор, ову повластицу нови конвертити дочекали би као неку реинкарнацију изгубљене правде. Тако су свесно порицали изворну неправду (невино вођење у логор) по цену унутарпсихичке штете. И то је фундаментална црта негативног процеса управљања људима. У логору, где логорске власти муче најбоље, најгори вребају своју шансу. Они су као и остали доспели у логор невини али су зато у логору открили своје право лице и ”процветали”. Зато је слобода скупа јер се из логора тешко вади племенита душа. А ми смо ту! И свет као целина.

”Људска бића су емоционално везана за оне с којима се поистовећују: саосећајност према жртви неправде значи неспособност да се почини таква неправда.”Џ.Петерсон. Поистовећивање са тиранијом, с друге стране, значи привремени престанак болног (интрапсихичког и екстрапсихичког) моралног конфликта (филм ”Изгубљена оловка”, снимљен 1960. у Џимријама, Хан Пијесак). Такво поистовећивање захтева порицање саме неправде која је особи почињена, и потоњег кривотворења индивидуалног искуства. Ово су изворне речи човека кога изузетно ценим, професора Џордана Питерсона. У поменутом филму за децу, један дечак узима у заштиту невино оптуженог дечака за крађу оловке, и каже му ”да призна” да је украо оловку па ће га потом сви ђаци оставити на миру. Жртва која проналази личну безбедност поистовећује са својим прогонитељем постала је тај прогонитељ.Тако је део црначке популације, запослен на кухињским пословима господара био привилегован спрам оних који су радили на плантажама. Због тога су знали да цене ту привилегију, и не ретко први су пријављивали робовласнику потенцијалног носиоца побуне из редова њихове расе.

И данас имамо исти процес. Људе који су повлаштени и оне друге. Први имају привилегију да распродају или уступају јавна и заједничка добра странцима и да их крчме између себе, и оне друге који губе све. Нова добра и нове вредности иду заједно. Ка кућама организатора логора – међународним банкарима.

Када човек не налази начина да спречи старење и смрт, све је допуштено. Вера у васкрсење, прича о социјалној правди или трансхуманизму, једнако су валидне. Нечим се морамо бавити! Ужасавајући се некада фантазијом вере, други пут технолошког наума, а трећи пут подухвата социјалне ”правде”. Овде ћемо стати за фб пријатеље.

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: