Шта би било најбоље – идеја

Кажу да наша држава постоји само вољом наших суседа. Они јој утврђују границе. Да није њих, и њиховог непријатељства, она би се распала. Исцурели би попут воде из сломљеног крчага. Да ли је то тако?

Замишљамо како државу, попут неког аутомобила, воде изабрани људи који знају шта им је чинити. Ми смо само добрице, слепи путници које возе до жељеног циља. Гледамо кроз прозор, тек онако јер смо обневидели, и наслућујемо стање предела којим промичемо. Све нам је на неки имагинаран начин познато. Спавамо до одредишта. Кад тамо, оно Јадовно. Кад тамо, оно заједица од четири малене општине. О какво непријатно изненађење? Изненадише нас и возач и непријатељска стража.

Моје сандуче пуне туристичке агенције и нуде ми разне дестинације за одмор и разоноду. И све док не изаберем неку од дестинација, те њихове понуде, и моје премишљање има смисла. Када то више нема смисла? Од оног тренутка када изаберем и платим једну од њих. Одабрао сам циљ и инвестирао новац и моје чежње.

Има још један случај. То је моменат када тај избор постаје бесмислен. А то се дешава када исцури песак из пешчаног сата и жељена дестинација изгуби употребну (позитивну) мотивациону вредност. Рецимо, прођу летњи дани, а хтели смо да се мало излежавамо на обалама Јонског мора. Или, прођу зимски дани, а хтели сте да уживате у чарима Јахорине. Или, прође неки међународни конгрес инжењера, а ви сем пријаве за конгрес нисте урадили ништа. Нема рада, нема рецензија, нема потврде о секцији у којој ћете излагати.

Тако је и са државом и онима који је воде. Али и са слепим путницима у њој. Све то путује вековима, а не само минуле недеље.
За све можемо кривити друге. Познато нам је то од давнина, а не од пре коју недељу! Међутим, познато је такође да једино људи могу апстрактно размишљати о својим активностима, и знати КАКО доћи до циља, и знати ШТА им је потребно чинити. Животиње то раде углавном моторички, инстинктивно. Наш мозак, у току нормалног развоја, научи да препознаје шта су опасности, а шта прилике које нас прате да стигнемо тамо где смо наумили. Шта је рупа, а шта трула даска на путу до пожељног циља.

Доказано је да десна хемисфера мозга управља реакцијама на претњу (или опасност – казну). Дакле, њена савршеност у развоју условиће нашу способност да уочимо непознато и опасно, и да правилно реагујемо. Навешћу пример. Једна млада Српкиња, родом из Гацка, играла је за репрезентацију БиХ. У доколици са својим другарима ставила је национално обележје – шубару на главу и подигла три прста, па то сликала и ставила на ”Инстаграм”. Страсти су узавреле у ентитету ФБиХ.

Захтев муслиманских маса је био један, да се избаци из репрезентације БиХ. Тело које се бавило тим случајем на нивоу БиХ је прихватило захтев муслиманско-бошњачких маса, и избацило Српкињу из репрезентације.

Десна страна мозга је препознала опасност и реаговала. Да ли је учињена грешка? Ако укључимо и другу половину мозга закључићемо да није! Та лева страна мозга контролише наше реакције на изграђена обећања и пуноћу осећања. Она је у функцији када тачно знамо шта радимо. А то шта знамо да ваља чинити произашло је из наученог патриотизма и из верског убеђења.То је суштина! Све је то никло из мита посебности и жеље да се кривотворењем надомести реалност. Некад кроз социјалну правду, други пут кроз бескласно друштво, а трећи пут кроз одело грађанских права.

Али увек, па и у овом случају, испод грађанског одела крила би се садржина митског, којом се стриктно ускраћују права оном другом народу док их тако радосно дозвољавамо себи! Сасвим прибрано и без грама емоција! Није потребно наводити друге примере у којима би доказали како муслимани из БиХ у целости заговарају неповредивост авнојевских граница те новостворене творевине, па обележавају све оно што у живац дира Србина привезаног у њој. И тако исписују мапу пута на којој ће се на самом крају, једнога дана, а можда и пре, истиснути и последњи знак постојања српства. Док га буде, оно ће се увек представљати као баук, рупа у континуитету и трула даска која пуца па води директно у ”џенет”. Страх клањању од три спојена прста, вређаће најдубља осећања.

Решење је увек тражено у асиметрији. Ко тебе каменом, ти њега хлебом. Тако ће и ова млада Српкиња своју каријеру и путовање ка животном циљу наставити ван проклете авлије. И са правом. Што би се она управљала према туђој идентификацији? Што се он није управљао према њеној? И што би трпела нечије санкције и подчињавање његовом хиру?

У браку се та неслога решава развргавањем заједнице. Ту помогну адвокати и судије па бива мање мучно. Међу народима се то обично чини ратом. Потом сукобљене стране, самлевене до краја, седну за сто да се договоре. Кад се развргне брак остану ожиљци. Трагови неслоге, преваре и брачних увреда, носе се у гроб, и шире и после њега. И све то проживљавају потомци. Од нормалног развоја можданог система нема ништа!

А шта тек рећи за разилажење међу народима? Након таквог бруталног насиља, мозак мора бити деформисан! Знакови среће, кроз осмех новорођенчета, исчезли су код одраслог са трауматичним искуством. И то се да и измерити, а не само голим оком видети. Оштети се леви део фронталног кортекса као што се оштети део на мотору нашег аута. А тугу, које има неупоредиво више, наћићемо у оном десном делу.
Зашто је то важно? Због сила привлачења и одбијања које су темељи мотивације, а она је смисао нашег ”путовања” у том нашем возилу које зовемо држава. Када би онда могла да функционише та заједница од два ентитета која се емотивно искључују? Само онда када би се у сваком од њих доминантни народ могао да весели у духу његовог митског и ПАТРИОТСКОГ наслеђа. А она су (нажалост) РАЗЛИЧИТА. И када би уз то искрено наставили да живе као познаници из знане, некада заједничке породице. Можда би онда једнога дана почели дубински поштовати једни друге. У свим другим случајевима зна се да ће се сукобљавати по сваком питању све док једних не нестане. Та замисао да ће Србе под дејством силе превести у нешто друго, није нова. Она је хиљадугодишња. И чини се да је коначно дала резултат. Да је дошло до замора материјала па пуцају на све стране. Помогло је томе, и нарочито убрзало процес растакања братство у Београду и јединство у осталим главним градовима заједничке нам постојбине. Нема нас више ни у Крајини. Нема ни у Македонији. Нестало нас и на Косову и Метохији. Мило их је преполовио и у Гори Монтенегрина. Тако је и у бившој Босни са Херцеговином. Да не помињем оне без братсва у Мађарској, Румунији, Бугарској, Грчкој и Албанији. Доњецк и Луганск су већ нешто друго.

Ипак мислим да није до замора већ до дезорјентације и наметнуте асиметрије – ”Ко тебе каменом, ти њега хлебовима”. Тако раде они што не смеју да кажу куда су кренули, и зашто. Ко буде пажљиво прочитао овај прилог схватиће да је мотивација оно што нас покреће и да су њени корени дубоко у нама. Много дубље од социјалне правде и грађанских права. Да, онда и само онда, када поштујемо ту црту личности можемо искорачити ка другом и другачијем, и постати народ. И захтевати од њега да нам не чини оно што не воли да ми чинимо њему. У противном следи разлаз.

За Косово и Метохију важи иста законитост. Сила га је узела али и наша инерција и системска попустљивост. То никада не смемо оправдати. Никада кривотворити. И никада заборавити да смо били и остали у аутобусу као слепи путници. Слеп возач и слепи путници, а за несрећу је довољно једно од то двоје. И то смо и данас. Гледамо и слушамо наратив наших непријатеља. Повлачимо се пред њима не тражећи алтернативу. Силе привлачења и одбијања, митолошке и биолошке, остаће у нама док је света и века. Игнорисати их јефтиним триковима јесте смртни грех. Правдати континуитет силовања једног народа је један од њих. Кривити само вође детињасто је. Мозак нам је дат да га развијемо и одрастемо. Да знамо шта и како делати.

Идеја

Прича о абортусу Српкиње и Албанке: Истинита прича о догађају на Космету, у време епископа рашко-призренског Павла, потоњег патријарха.
Тешки економски и животни услови натерали су Српкињу из Пећи, мајку двоје деце, да се одлучи да треће, тек зачето, абортира.
У чекаоници, обзиром да су врата ординације била одшкринута, а она је одлично знала албански језик, чула је разговор лекара и жене која је била на гинеколошкој столици.

Најпре је питао колико деце има, а затим зашто је дошла, одговорила је да их има већ шесторо, и да ово седмо, жели да абортира.

– Јеси ли ти полудела? Ово ћу испричати хоџи!
Има да родиш још једног Скендербега, ми стварамо Велику Албанију! – викао је гинеколог.
Жена је без речи устала са столице и напустила ординацију.
А онда је ушла Српкиња.
Доктор се обратио сестри да припреми потребне инструменте за абортус.
– Докторе, зашто и мене не питате колико имам деце?
– То се мене не тиче – хладно јој одговори.
– А зашто мене не покушате убедити да од абортуса одустанем?
– Дошла си својом вољом. Дакле, немам ја са тим ништа.
У том тренутку, Богу хвала, жени се отвориле очи, и са пркосом се обрати лекару:
– Е, нећеш га убити! Ја ћу родити једног Милоша Обилића да спасемо свето српско Косово!
Са тим речима изађе из ординације.
За овај случај чуо је тадашњи епископ Павле, и замоли да му пронађу ту жену и доведу њему.
– Роди то дете, ја ћу га крстити. Ако буде мушко зваће се Милош.
И би тако.

Мирослав Пушоња