Лажов може бити било ко, али сви увек помисле само на једног!

Лажов може бити било ко, али сви увек помисле само на једног!

Када сам учинио јавним мој прилог ‘‘О лажову и његовом крају’‘, догодило се да се тај дуг и за фб неприкладан есеј подели 50 пута. Тако је проширен до хиљада оних који су га читали или покушавали да га читају. Колико год да су коментари на мом профилу били углавном пристојни, толико то није био случај на другим профилима на којима је објава пренета. Моје објаве никада не ”лајкујем” али када их поделе, од неког времена то обавезно чиним. Тако дајем добронамерном незнаном ”госту” прилику да ме пита за текст или неки део онога што противречи његовој дотадашњој спознаји. Чиним то и због оних других који из неопрезности, импулсивно испишу нешто чега ће се постидети. И то се испоставило тачним. Већина стане и стави знак да им је жао. Ипак, постоји омања група ”упорних” којима на њихову лаж и увреду потврдим моју присутност и дам прилог да нису у праву. Део ипак настави са огавшињама и самозабављањем. Упорни су и имају самопобуду. Ту се искључим. Остављам ”власнику” фб странице на вољу да се бави тим случајем.

Да пређем на ствар. У прилогу под датим насловом нисам поменуо ни једно име. Лажов може бити родитељ који вара свог брачног друга (другарицу) вадећи се разним лажима али временом ће и сам схватити да је резервоар лажи исцрпљен. Осети ће смртоносну жаоку лажи. Лажов може бити и неки идеолошки ”слепац” коме су улили у главу неке неистине, а он их примио као аксиоме које није нужно преиспитивати.Живот га демантује на сваком кораку али он лаже себе и наставља по старом. Погубност те обмане и самообмане пратимо у континуитету. Лажови могу бити и владари задужени да проведу неку неугодну радњу која се тиче свих. Они манипулишу и тако руше отпор намераваној лажи. Али и то се на крају открије када лажов нема куд. Тренутак истине дат је свима!

У целом тексту сам употребио један топоним, најстрашнију вододелницу међу нама, Кнез Михајлову улицу. И она је била поменута, не као топоним, већ као паралела наших подела и хијерархијских приоритета. Удаљеност између група била је маргинална, свега којих стотинак метара, али су хијерархијски циљеви били потпуно различити. То су људи који су се измешали већ у наредном сату, у аутобусу, стану, кафићу. Неки то нису могли да разумеју и поднесу као чињеницу.

Остали део текста је био истраживачко-научни јер сам на такав начин учинио јасним четири основне групе ”гласача” где у постојећим околностима већину никада не може чинити део народног патриотског тела. Оног тела које своје циљеве подређује дугорочним циљевима већине народа.

Од свих негативних коментара само се један бавио текстом. Њему је засметао део који се односио на победничку историјску интерпретацију догађаја 27.март, 1941. Одговорио сам му историјски проверљивом чињеницом.

Шта је сметало другима? Моје презиме. Моје појављивање у ”јавности”. Мој став. Моје ”порекло”. Моја лојалност. И свуда сам одговорио као да није увреда. Не због њих, већ због нормалних особа које ови тровачи духа саблажњују. Тако сам ја, прво био ”поуздано” Хрват. Потом човек ”без корена”. На крају чифут који ”слуђује” Србе. И да бих све то постао ваљало је хиљадугодишњу лозу учинити уљезом међу онима који се не сећају ни имена свог прадеде. Није лако бити Србин ни међу Србима.

Свих ових година, готово месечно бар једном, мој верни пријатељ, Госпођа Гордана Марковић из Лазаревца ме кандидује за председника Србије. Увек сам јој се захваљивао и упозоравао да то није ни добро, нити реално. Не каже наш народ џабе, ”Према свецу и тропар”. Само Бог ме је сачувао па ми нису дали да се примакнем ни једном државном медију дуже од четвртину века. За моје књиге се нико није ни интересовао. Научног су типа. Шта бих тек доживео да сам постао јавна личност. Изругивање епских размера.

Тамо где је настала ”Госпођа министарка”, ”Др”, ”Глава шећера”, ”Покојник”, сасвим је за очекивање било да настане време ”Кад су цветале тикве”. А данас у ери дигиталног света свака врста изопачености. Коцкарнице, ”Задруге”, ”Мењам жену”, експрес Др, госпође министарке, и модерне главе шећера.

Могу само замислити какву горчину је пио Лужички Србин, Павле Јуришић – Штурм, командан Треће српске армије на Церу и Колубари, када би га из пакости назвали дођошем и Швабом. Ни седам ратова у којима је крварио за Србе и Србију нису били довољни да га спасу од српског усуда, НЕГАТИВНЕ селекције. После само три године мира смењен је да би на његово место дошао неко ко је ”овдашњи”, клијентелиста из рода ”министарке”.

Нека нам је Бог у помоћи. Дани су поста и исповести.

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: