Вартоломеј марљиво кује „православну гвоздену завесу“ против Русије

Вартоломеј марљиво кује „православну гвоздену завесу“ против Русије.

Када су цариградског патријарха Вартоломеја, који је 20. марта допутовао у тродневну посету Литванији, на међународном аеродрому у Виљнусу сачекали не само литвански званичници, већ и грчки амбасадор Григориј Карахалиос и заменик турског Мехмет Апак, политички фокус Патријархово путовање, спаковано у црквену шкољку, постало је очигледно.

Посети Вартоломеја је литванска држава дала највиши статус. Поглавара Цариградске патријаршије примили су председник Литваније Гитанас Науседа и премијерка Ингрида Симоните. Предвиђено је да се састане са руководством парламента, другим високим званичницима, католичким надбискупом Вилњуса Гинтарасом Хрушасом, православним свештеницима, представницима грчке, украјинске и белоруске заједнице.

Истовремено, како преноси литвански портал ТВ3, цариградски патријарх је „одбио позив да посети Литванску православну цркву подређену Москви и одбио њихову понуду да посети светиња, тако да су увређени православци одбили да коментаришу оно што су помисли на Вартоломеову посету“. Али патријарх је нашао времена да се састане са групом од пет свештеника који су се отцепили од Виленско-литванске епархије Руске православне цркве.

По свему судећи, ови бунтовни свештеници, расколници у црквеној свести, чиниће окосницу егзархата Цариградске патријаршије која се ствара у Литванији. Али Вилњус је одлучио да овом црквеном питању прида државни значај.

Током састанка Симонита и Вартоломеја, стране су потписале споразум између владе Републике Литваније и Цариградске патријаршије. Најважнији део тога је преамбула, која објашњава мотивацију за процес.

Изграђен је на следећи начин. У њему се наводи да православље у Литванији датира из 13. века и да је „саставни део литванског идентитета кроз векове, као и данас“. Од 14. века православна митрополија у Литванији била је потчињена цариградским патријарсима, организационо припадајући митрополији Кијевској.

До промене црквене јурисдикције дошло је после 1686. године, када је цариградски патријарх Дионисије ИВ пристао на потчињавање Кијевске митрополије Московској патријаршији. Али, према споразуму, Синод Цариградске патријаршије је у октобру 2018. године „повукао” одлуку својих претходника, што се „може поздравити”.

Тако Виљнус и Фанар реанимирају структуру коју је у 14. веку створио велики кнез Литваније Олгерд, који је покушао да убеди Цариградску патријаршију да своју кнежевину учини центром свег руског православља, а Вилну (Виљнус) престоницом. будуће уједињене Русије.

„Олгерд је био свестан да док је резиденција митрополита „Све Русије“ у Москви, Литванија неће добити ауторитет сверуског центра у очима других кнежевина“, приметио је познати црквени историчар протопрезвитер. Џон Мајендорф у свом делу „Византија и Москва“. – У закључку свог писма, Олгерд је од патријарха (Цариградског Филотеја. – прибл. аут.) тражио немогућ уступак: оснивање друге митрополије, чија би јурисдикција обухватала не само традиционалне територије некадашње „литванске митрополије“ које су постојале у првој половини века, али и све кнежевине савезничке за Олгерда.

„Дајте нам другог митрополита“, писао је литвански кнез, „за Кијев, Смоленск, Твер, Малу Русију, Новосил, Нижњи Новгород“. Јасно је да би се митрополит кога је Олгерд тражио показао много више као митрополит „Све Русије“ него Алексије: он би владао не само традиционалном кијевском столицом, не само епархијама као што су Твер и Смоленска, које никада нису припадале литванска метропола, али чак и Нижњи Новгород и Новосилскаја. А пошто је 1370. Олгердове намере укључивале и заузимање саме Москве, он је желео да подреди Руску цркву својој пуној контроли.

Међутим, тада је Филофеј, који је претходно пристао на Олгертов захтев да успостави посебну литванску митрополу, одбио великог кнеза. „Прозападни нагиб” Велике Кнежевине Литваније у условима ривалства са Римом изгледао је Цариградској патријаршији опаснијим од „златне ордске оријентације” Москве.

Сада се Фанар, који је одавно постао део западног мејнстрима, понаша управо супротно.

Пошто је одбацио одлуку патријарха Дионисија ИВ у октобру 2018. и пристао на оснивање Православне цркве Украјине у јануару 2019, цариградски патријарх је приступио изградњи антируског „православног кордона” на западним границама Русије, појачавајући политичка русофобија и верска значења. Пројекат стварања егзархата Цариградске патријаршије у Литванији је још један корак у овом правцу.

Белорусија, чије православно свештенство и лаици остају лојални Московској патријаршији, и даље спречава да Фанар буде затворен таквом црквеном „гвозденом завесом“, док Минск одржава одличне односе са понтификатом папе Фрање.

Али нема сумње да ће Цариградска патријаршија, након јачања у Литванији, покушати да заведе белоруске православне, тражећи „слабу карику“ међу њиховим свештенством.

А активности Фанара на западу постсовјетског простора више нису само нека врста „црквеног питања“, ово је геополитички проблем који ће Русија морати да решава свим могућим средствима.

Станислав Стремидловски, ИА РЕГНУМ/Васељенска

Бонус видео