Црногорски век и кусур уназад

Текстом “Коме је требала Југославија 1918”, београдски “Данас” од 25. маја 2021. године известио нас је да су “краљ Петар, регент Александар, Никола Пашић и други главни политичари Краљевине Србије хтели Југославију”, а да је “против овакве српске политичке ‘мудрости’ био најумнији српски политичар тога доба црногорски краљ Никола Петровић” (https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/kome-je-trebala-jugoslavija-1918/).

Добро, за Николине владавине, Црна Гора јесте стекла независност, реформисала државну управу, добила грб, заставу и химну, уве­ла поштански и телеграфски саобраћај, отворила стотинак ос­нов­них школа, осмислила устав и имовински закон, подигла фа­брике дувана, сапуна и за прераду маслине, изградила путну мре­жу, бар­ску луку и железничку пругу од четрдесетак кило­ме­тара, а о по­зо­ришном животу, штампи и другим видовима ма­совног општења да не говоримо.

Како је у међувремену Црна Гора организовала стајаћу вој­ску, њој се дало да прва објави “балкански” рат Османском цар­ству, да се “иако неспремна за рат… солидарише са Србијом у Пр­вом свјетском рату”, те да, како се то пише на разним странама, “од октобра 1915. до јануара 1916. годи­не, њена војска омогући “безбједно повлачење српској вој­сци” према арбанашком приморју.

Без обзира на све то, чак и “на побједу (на Мојковцу – ИП) Краљевина Црна Гора није могла дуго одолијевати нападима, па су краљ Никола и дио владе морали напустити земљу”. За ово по­следње, извесни Мишко Вуковић, “врло важан” црногор­ствујући политичар, професор од нечега, окривљује Србе – “по про­фесији ратне зло­чинце” који су “у току Првог свјетског рата више пу­та по­ку­ша­ли атентат на краља Николу”, који “у знак захвалности што су их Црно­горци спасли 1915. годи­не, три година касније улазе у Цр­ну Го­ру као оку­патори, пријеварно, окупаторски дрско и на по­д­ли начин”, те су избеглом краљу Николи, “подземном коали­цијом са Фран­цуском онемогућили… да се победонос­но (као побегуља са бојнога поља – ИП) врати у Црну Гору”.

Нешто друкчији поглед на све то. Да ли са своје главе или по угледу на владику Рада, Пе­т­ра ИИ који се понашао као власник, господар, по­сед­ник “витешког имања” зва­но­г Црна Гора чијим је средствима, добрим делом из руске помоћи, плаћао и уби­ства својих стварних и на­водних по­ли­тичких непријатеља по Брди­ма и Црној Гори, и књаза Ни­колу водила је “неутољива жеђ за уни­ште­њем личних против­ника, противника и опозиционара њего­вог и личног и држав­ног схваћања и управљања”.

У то је утолико теже поверовати што је књаз Никола “у очима свега не­о­слобођеног Српства” био “легендарни јунак, иде­ал и месија – ослободилац”, што је “са заносом пјевао о Ко­сову и Ви­соким Де­чанима” и што су се таквој његовој мисли при­клонили и у његову службу ставили Љу­бомир Ненадовић, Лаза Костић, Симо Матавуљ “и чи­тава плеада политичара и народних бора­ца… После извјес­ног боравка у непосредној кња­жевој околи­ни… сви они – по­шли су из Црне Горе: и разочара­ни и озлоје­ђен­и, наоружани праведним гњевом”. Да не помињемо жалосну истину како су пали у Николину немилост и скончали у из­гнан­ству истински ствараоци слободне Црне Горе: војводе Мар­ко Миљанов Поповић, Пеко Павловић и Лука Вукаловић, али “и небро­јено других црногор­ских и херцеговачких јунака”.

А све то било је резултат онога што је Мићун Павићевић назвао “урођена самољубивост, до зла бога развијена пожуда за бо­гат­с­твом, лични сукоби с људима најoбичније вриједности; гру­би испади на јавним мјестима, присвајање цјелокупне државне вла­сти у своје руке; негирање судске независности… вршење чисте цензорске дужности над чиновништвом; исмијавање и се­љачко надмудривање; лозинка: завади па владај”.

Све те Николине особине долазиле су до изражаја нарочито у односу према Брђанима, припадницима србских племена из­ван Старе Црне Горе, који се све до Великог рата још увек ни у тер­и­торијалном погледу нису би­ли сви­кли на припадност Црној Го­ри (до 1905. године та се држава нази­вала Црна Гора и Брда).

Па је тако, године 1907, уочи избора, Никола позвао неко­ли­цину Куча и за­претио им: “Слушајте, Кучи, што ћу ви рећи! Ако ми у будуће будете слали за народне посланике цигане, као што је Михајло Ивановић (који му је раније у нечему против­речио – ИП), учи­њећу од вас оно исто што је учинио мој отац, војвода Мир­ко, 1856. године”, у геноцидној Црногорској похари Куча. Илија Божинин Петровић, виђен Куч (по коме је потписник ових редака и добио име), одгово­рио му је одмах: “Властан си, господару, па чини од нас што год хо­ћеш, али знај да ћемо бират Михајла Ивановића докле и ђевојке од нас траје”. Одговор довољан да нешто ка­сније, исте године, у оквиру Колашинског процеса, Илија Божинин буде осуђен на смрт и стрељан.

Или, на почетку Првог балканског рата, Никола је, сада као краљ, дочекивао срб­ске добровољце из Америке. Током једне смотре тек пристиг­лих добровољаца, испред двора, краљ се тру­дио да са сваким од њих проговори коју реч. Кад је стао испред једнога, запитао га је за име. На одговор “Кадић”, краљ је за­бе­зекнуто стао, да би од­мах, у неконтролисаном гневу, то­ме мом­ку развалио те­жак шамар пропраћајући га речима: “Ти си ми убио стрица” (књаза Данила кога је убио Тодор Кадић јер му је, под Острогом, на Тројичиндан 1854. године, обешчастио сестру Да­ницу-Вилајету удату за попа Пунишу Павићевића и потом при­нудно преудао за једнога свог перјаника).

Или, почетком 1913. године, преко “својих” официра пору­чио је бригадиру Авру Цемовићу који је у Првом балканс­ком рату командовао васојевићком војском у Рашкој и у Метохији, “да није ни Србин, ни човјек, ни јунак, но поган”. Кад је дошао на Цетиње да се са краљем “договори” ко је шта, и када му је краљ проклео “мој хљеб”, Авро је одговорио: “Ја не једем твој хљеб, но ти мој. Ја сам ти са мојим оцем и ђедом освојио по(ла) земље, па ти је дао да с њом управљаш и на њу живиш… Ти си проигра љубав Црногораца, и Турака, и Арбанаса, и прва пу­шка која пукне да се зарати, срушиће тебе… Немој, господару, да се свађа­мо, јер ако се станемо дијелит, виша (већа – ИП) ће моја држава бит од твоје, макар један чеперак (педаљ – ИП)”. Недуго иза тога, Ав­ро је умро, а народ је остао у уверењу да је отрован.

Ка Великом рат.у Многи се упиру да докажу како је тајна конвенција краља Ни­коле с Аустроугарском из 1907. године из­мишљена, али се ни­ко од тих “многих” ниједном није запитао ка­ко се могло де­сити да исти тај краљ Никола, после Сарајев­ског атентата (на Видовдан 1914), а уочи изби­јања Великог рата, буде одлучно про­тив манифе­сто­ва­ња јавног неза­довољства због масовног про­го­на срб­ског живља по целом аустроу­гар­ском царству “желе­ћи да тиме моћном сусједу ста­ви до зна­ња да је Цр­на Гора живо заинтересована за очу­вање мира и одржавање добрих односа са њим”, те да се “надао да ће срп­ска влада имати довољно увиђав­ности и да ће попустити у свим тачкама” оног аустроугарског ултиматума Краљевини Србији; ултиматума који је у ен­глеској дипломатији, нимало наклоњеној србској ствари, оце­њен као “на­јужаснији докумен­т који је једна држа­ва ика­да уручила некој другој држави”.

У непосредној вези са тим, аустроугарски војни аташе на Цетињу, ма­јор Густав Хуб­ка, сведочи како му је 13. јула 1914. године, Краљ рекао: “Ваш цар не би могао од мене само једно да изискује да се ја борим про­тиву Русије, јер сам ја овоме (ру­ском цару) по самој историји а исто тако услед породичних ве­за и од­носа обавезан; али у свим осталим питањима ја могу бити његов услужан прија­тељ. От­путујте одмах у Беч и обави­јестите о моме очајном положају”.

Што ће рећи: краљ Никола, “услужан при­јатељ” бечкога ће­са­ра”, биће пријатељ Бечу и у очекиваном рату, као оста­лом питању, против Кра­љевине Србије!

Само по себи, то је указивало да су од­но­си званичне Црне Го­ре с Аустроу­гар­ском (а “званична” Црна Гора, ван сваке сум­ње, био је краљ Никола) били толико бли­ски да је председник цр­ногорске владе и министар војни Јанко Вукотић мо­гао, у виду “војне тајне”, без икакво­г устезања саопштити мајору Хубки да необу­че­на и слабо наоружана црногорска војска није спрем­на за во­ђ­ење рата, те да “ми имамо неколико ми­ли­она метака, али само неколико хиљада исправних пушака, топов­ски мате­ри­јал је неу­по­требљив, муниција непоуз­да­на и оскуд­на; ми не­мамо средстава за живот, новца и кре­дита. Како мо­жемо ми да водимо рат”. То за Хубку и иначе није била нека новост, тако да је и сам мо­гао потврдити, и записати, да је “црногорска војска би­ла са­сви­м исцрпљена и… много неспрем­нија за рат него у вријеме анексионе кризе 1908. и 1909. и првог балканског ра­та 1912. го­дине”.

Толика блискост Беча и Цетиња била је саставни део црно­гор­ских и Ни­колиних “права и обавеза” стечених потписи­ва­њем тајне конвенције с Аустроугарском, о чему је најпре пи­са­о сло­бодарски београдски часопис Словенски југ, кон­вен­цијом “ко­јом је дата изразита корист католичанству”.

Неки аутори тврде да конвенције није било, али Никола Шке­ровић, учесник у оновременим збивањима и историчар ко­ји на више места пише о конвенцији као наводној, није пропу­стио да, са тим у вези, ука­же на из­весне недоумице србског пу­ков­ника Петра Пешића, начел­ника црногорске Врховне коман­де, који у једном извештају србској Врховној команди пише да је и сам сумњао у ту причу, али су му ен­г­лески и француски вој­ни изасланици категорички тврди­ли да Аустроугарска обећава Црној Гори “Спич са околином… Скадар и сву просторију до ре­ке Дрима и реке Маће”, те да “неће нападати Црну Гору”; све то уз црногорску обавезу да “неће предузимати озбиљну офанзиву про­тив А.-Угарске, већ ће демонстрирати”.

Мимо тога, Хубка је извештавао своје надре­ђе­не “да краљ и влада хоће неутралност, али с тим ако Аус­т­ро­-Угарска испуни обећања дата Црној Гори, о којима још нијесу били утврђени позитивни закључци”; тицало се то “по­дјеле српских обла­сти” јер се краљ Никола у разговору са Хуб­ком “дотакао и од­носа са Ср­би­јом и гово­рио о неправилној подјели области осло­бођених балкан­ским ратом на штету Црне Горе”.

Ипак, и за сваки случај, краљ Никола није на своје прего­воре с Аустроугарском и на могућу неутралност у очекиваном рату гледао једнострано; он се налазио пред крупним питањем да ли би више добио од аустроугарских уступака за црногор­ску не­утра­л­ност или би се, “касније, после успје­шно завршеног ра­та, могао по­гађати са савезницима о награ­ди за учешће у рату”. Ако и занемаримо истину да “мо­ра­л ко­ји се нада награди није морал, то је неморал”, не може се избећи ту­мачење историчара Нови­це Ракочеви­ћа да је “Народна скупшти­на 1. августа донијела одлуку о објави рата”, да је “краљ Ни­кола објавио рат тек пет да­на касније”, да је “чекао да прво уђу у рат Русија и Фран­цу­ска”, али и да се “није солидарисао са Ср­бијом а поготово не на самом почетку кризе; он се солида­рисао са си­лама Антанте, јер је у њима видио гаранцију инте­ре­са своје династије”.

Уза све то ваља знати да је указом краља Николе од 28. јула мобилисана “цјелокупна црногорска војска”, из чега је један ово­времени црногорствујући истори­чар израчунао да је “Црна Гора мобилисала цјелокупно располо­живо људство за војску (47.000 војника), тако да ће касније по­пу­њавање и проширење војних формација бити готово немогу­ће”. У томе, с укуп­но 35.000 мо­билисаних, Војна енциклопедија била је нешто скром­ни­ја, ма­да тачном треба сматрати цифру од 40.000 људи јер је њу, као званичну, саопштио пуковник Масаловић, “глав­ни” ин­тендант који би то морао најбоље знати. Од тога, употре­б­љено је за чува­ње границе 27.000 а за операције свега 13.000 људи.

Зна ли се кад је војска мобилисана, кад је донесена скуп­штин­ска одлука о уласку у рат и када је Краљ објавио рат, све то про­тивречи тврдњама многих “да је званична Црна Гора од првог дана стала непоколебљиво на страну Србије”, тако да је Ракоче­вић с разлогом констатовао, “да нема мјеста овој катего­ри­ч­ности”. Радило се, заправо, о труду и краља Николе и црногорске владе (која је понајпре исказивала Краљеве жеље) да из ново­на­сталих односа нешто извуку за Црну Гору. А то “нешто” зна­чило је да Црна Гора, уз владину и краљеву одлуку да задржи “строгу неутралност”, очекује бар две ствари:

Прво, “положај краља Николе и црногорске владе био би ве­ома појачан када би Аустро-Угарска дала изјаву да рат са Ср­бијом нема освајачки карактер”, и

Друго, да Аустроугарска гарантује Црној Гори територи­јално проширење “које би јој омогућило да даље остане само­стална у односу на остале балканске државе, у првом реду да буде потпуно независна од Србије”.

Та “потпуна независност” била је предмет врло живе ак­ти­вности бечке дипломатије, будући да “у Бечу ни послије обја­ве рата Србији нијесу губили наду да ће Црну Гору привољети да задржи неутралност и на тај начин је одвојити од Србије”. Из инструкција које је 31. јула аустроугарски министар спољ­них послова Леополд Берхтолд упутио посланику на Цетињу Едуарду Оту “види се да је војни аташе Хубка сматрао да ће цр­ногорска влада успјети да Народну скупштину приволи да доне­се одлуку о неутралности”, уколико Аустро-Угарска пру­жи Цр­ној Гори не само тражене гаранције него и “довољну фи­нансиј­ску помоћ”.

“Довољна помоћ” вредна 300.000 круна, уведена је у ди­пло­матску игру не би ли “аустроугарска влада покушала да ри­је­ши ин­ц­идент у вези с насилном евакуацијом црногорских поро­дица из Котора”. Новац је стигао у Котор, али је ту, наводно по од­луци локалних власти, которских, задржан, да би тек “по на­ре­ђењу из Беча (био) Црној Гори уручен… (како би се избег­ле) све мјере које би могле побудити ма какву сумњу у добро ра­сположење Аустро-Угарске према Црној Гори”.

О стварној намени тога новца и о његовом “путу” до крајњег корисника оставио је сведочанство пуковник Лазар Ра­шовић, у то време иследни судија црногорске војске:

“У данима, када се мала Србија ухватала у коштац са вели­ким сјеверним сусједом, спремао јој се иза леђа изненадан уда­рац. Аустро-Угарска је припремала буну у Албанији. Али, како је директна веза између Беча и Скадра, гдје се налазио аустро­-угарски конзул и други агенти, била прекинута, настале су тешкоће у извођењу овога плана. И ту је Цетиње узело улогу посредника. Аустро-угарски конзул у Скадру требао је за сво­је пропагандистичке сврхе новаца, а из Беча их није могао до­бити. Обратио се Цетињу. И ово се наравно одазвало одмах. Бла­гај­ник Црногорске Банке Ђурашковић однио је аустро-у­гар­ском конзулу у Скадар 300.000 круна у злату. Овај новац имао је да се баци међу вође арнаутских племена и да се помо­ћу њих дигне устанак у Албанији, који ће велики дио српске војске повући на југ и на тај начин ослабити сјеверни фронт”.

Прва ратна година. Кад је већ било извeсно да се рат не може избећи, црногорска влада затражила је од Србије да “прецизира однос… у погледу оче­киваних ратних операција, командовања, ра­спореда војних снага и исхране црногорске војске”. Како срб­ска Врховна коман­да није томе противречила, србска влада при­хватила је и цетињски подстицај “о садејству црногорске војске у предстојећем рату”, о чему је 26. јула 1914. године обавестила црногорску владу.

Пре одлуке о уласку у рат, а с обзиром на слабу оп­рем­ље­ност црногорске војске, ђенерал Јово Бећир, иза­сла­ник цр­но­горског краља код србске Врховне команде, затра­жио је 4. ав­гу­ста и “нешто” артиљеријских оруђа, као “привремену помоћ”.

Као одговор на све то, србско Министарство војно наложи­ло је својој Врховној команди “да на основу: фактичког броја стања црногорске војске и стоке; прописа о следовању принад­леж­но­сти по црногорским правилима и цена појединих арти­ка­ла у да­ном моменту, одређује за сваки десет дана унапред днев­ницу по вој­нику и грлу стоке… За оне артикле које црногорска ин­тендан­тура не би могла набавити већ би им ми морали давати у натури, делегат-интендант обраћаће се благовремено мини­стар­ству вој­ном (србском – ИП)”. Када се радило о “привре­меној помоћи”, цр­ногорској војсци уступљено је шест батерија пољских и брд­ских (уз њих и потребан број руковалаца), муни­ција за топове и хаубице, десет војно-телеграфских станица са припадајућом опре­мом, нешто санитетског материјала (иако је и србској војсци тога недостајало), као и тридесетак комплета војних карата раз­них размера (међу њима шест аустријских).

Говори ли се “о садејству црногорске војске у предстојећем рату”, ваља имати на уму да је Врховна команда црногорске вој­ске постојала само по називу; “врховно” је командовао сам краљ Никола са неколицином својих ађутаната, толико “квалифико­ва­но и компетентно” да ниједан од њих није располагао тачним по­дацима не само о распореду непријатељске војске, већ ни своје. А да је неко од “његових” нешто и знао, на краља Николу није се могло утицати, пошто је он, како то сведочи ђенерал Николај По­тапов, руски војно-дипломатски представник при црногорском дво­ру у периоду од 1903. до 1915. године, умео и да издаје наредбе само зарад наређивања. Тако је, примера ради, 24. августа По­тапову и ђенералу Божи Јанковићу, тада деле­гату србске Вр­хов­не команде у Црној Гори, образлагао неке своје две наредбе од претходне вечери и тога дана, обе послате сердару Јанку Ву­котићу: прво му је наредио да иде на Пљевља, а затим на Бијело Поље, па поново на Пљевља.

Биће да се Потапов није превише ни упуштао у Краљева об­разложења јер је само констатовао да је издавање таквих наред­би “типично за Црну Гору: ordre – contreorde – decordre”.

Или, по нашки, наредба – противнаредба – неред!

Кад је већ тако, онда је сасвим разумљив извештај србског посланства на Цетињу, с краја августа 1914. године, да “краљ Ни­кола остаје доследан својој старој политици: што више кори­сти из рата и што мање снаге уложити. Он држи много војске тамо где то није потребно, под разним изговорима, у намери да тежину опе­рација према непријатељу сноси Србија, а Црна Гора да има неди­р­нуту војску за окупацију Далмације а евентуално и Скадра. Он се увек нада да ће под заштитом енглеске флоте, фло­те француског одреда и француских топова на Ловћену мо­ћи учинити шта у Дал­мацији и не узимљући учешћа у уништењу главне непријатељске снаге у Босни и Херцеговини. Отуд је од 40.000 људи, колико Ср­бија издржава, било на Плевљу само не­ко­лико слабих батаљона који су се разбегли чим су се аустријске трупе појавиле. И ако Генерал Јанковић наваљује сад да тамо пошаље што више војске, Краљ чини све да то сведе на што мањи број”.

Иначе, Никола се током прве ратне године није ни удаља­вао од Цетиња; тек у привремено мирним условима (током лета 1915) почиње да обилази црногорске фронтове, па је батаљон­ским иза­сланицима Хер­цеговачког одреда, на Грахову, у “пат­ри­отском” говору поручио: “Немци су Русе присилили на повла­че­ње, али је силан Москов и његова ће бити победа. Него, Цр­ногор­ци, немој који истурити пушку на Аустријанце, да му очи не из­бијем. А ја вам дајем краљевску ријеч, да неће ни они на вас”.

Истом логиком водила се и краљевска влада (која је “влада­ла” по краљевој вољи) кад је “издавала наредбе обласним и пле­менским властима да се свуда по варошима и селима објаве на­редбе да се ни један Црногорац за живу главу не превари и ис­тури пушку на аустријске аероплане”.

Са таквим Николиним држањем може се у непосредну везу довести и запис Лазара Рашовића, тада ис­лед­ног судије у Суду Ловћенског одреда у Цетињу, о градњи пу­та од Пећи до Андри­јевице и шта је све на Цетињу чињено да се тај по­духват отежа и “тиме хотимично спреми катастрофа српске вој­ске”. Наиме, “чим је почео рат… настала је потреба да се између Србије и Цр­не Горе створи боља комуникациона ве­за. У ту сврху је српска влада одмах предузела све, да се радње на путу Митро­вица (Ко­совска)-Пећ-Андријевица одмах отпоч­ну. Са стране Ср­бије учи­ње­но је све, да се овај пут што прије доврши. Црног­орска влада, као извршилац воље краља Нико­ле, отезала је ово питање, из­го­варајући се сад на овај сад на онај начин… Градња је отпочела, али тако, да је свако могао лако ви­дјети, да се ту не ради озбиљно о градњи каквог пута. Све је могуће чињено да изгледа, како се изградња пута oзбиљно жели, али услед многих сметња не може се прије. У ствари такав је био план: да се на путу само мане­ври­ше, а озбиљна изградња одуго­влачи. Кад су из Србије поново ургирали грађење пута, и у ту сврху понудили материјал и радну снагу, црногорска влада је обуставила рад на цијелој прузи… Сва ратна спрема српске вој­ске уништена је због тога, што је не­ис­крена небратска поли­тика са Цетиња спријечила доврше­ње пута Пећ – Андријевица и тиме проузрочила ону страшну катастрофу и оне неописиве патње српске војске”.

Рашовићев навод потврђује и Стево Богдановић, посланик у краљевској скупштини, сведок и повремени учесник у неким од догађања, податком да је инжењер Смодлака покушавао да не­што уради (било је пробијено 23 километра), све док му бив­ши мини­стар Ристо Поповић, за ту прилику послат у Андри­јевицу, није рекао: “Видим да свој занат разумијеш, али пут не смије бити гот­ов за прелаз српске војске. Мислим да нас разуми­јеш”. Радови су, тако, прекинути.

У таквим краљевским условима, могло се књазу Мирку, дру­гом сину краља Николе, да живи “свој развратни живот у своме дворцу код Подгорице; вози се на аутомобилу са својим собари­ца­ма по Црној Гори и зауставља успут црногорске сеља­ке и сељан­ке, грди пред њима Србију и Русију, велича немачку снагу и хвали аустромађарску ‘политику’, тера аустрофилску пропаганду”.

И могло се кнегињици Ксенији, кћери краља Николе, да “пре­ко својих љубимаца и перјаника, води спољну политику несрећне Црне Горе, тако да од почетка рата енглески посланик на Це­тињу није хтео да има никаквих веза са цетињском владом”.

И могло се књазу Петру, трећем сину краља Николе, ко­ман­данту Ловћенског одреда са седиштем у Будви, под топов­ским це­вима аустријске флоте, да “приређује забаве и концерте на који­ма се свирају аустријске и бугарске химне; тражи по Па­штро­вићима и по Грбљу ‘великосрпску пропаганду’ и прогони и хапси честите Србе; држи телефонску везу између Будве и Ко­тора; приређује банкете аустријским официрима и прегова­ра са ауст­ри­ј­ским пуковником Хупком наочиглед црногорске војске и срп­ског грбаљског становништва; подржаје сталну, ди­ректну везу између Беча и Цетиња”.

Дипломата и историчар Слободан Јарчевић испричао је пот­писнику ових редака да је, док је радио на књизи Бивши Срби Црне Горе, Београд 2012, наишао на податак да је књаз Петар пружао прилику својим официрима да позову у посету сво­је же­не, па је мужеве “изненада” слао да оби­ђу положаје, а жене за­др­жавао и доводио аустријске официре да се са њима “друже”. Каже Јарчевић да га је срамота било да тај податак саопштава у својој књизи, али је касније, кад је ви­део каквим се средствима служе црногорствујући историчари у своме “рату” против Ср­бије, пока­јао што тај податак није објавио.

Уз повлачење србске војске. У ноћи између 13. и 14. окто­бра 1915. године, кад су Немачка и Аустрија већ увелико ратовале против Србије и Црне Горе, у рат улази и Бугарска. Србија и Црна Гора опирале су се колико су могле, али све је то било мало. За десет дана аустроугарске и немачке снаге узеле су Београд, Пожаре­вац, Смедерево и Голубац, после чега су кренуле у наступање пре­ма Крагујевцу. Недељу дана касније, 22. октобра, аустроу­гар­ска војска прешла је Дрину код Вишегра­да, а до тога дана Бу­гари су већ били у Куманову, Штипу, Скопљу и Велесу. Српска војска морала се повлачити према југу, а очеки­ване помоћи од француских и енглеских савезника, са солунског правца, није би­ло. За свега месец дана ратовања, непријатељ је био у Нишу и Краљеву, у Лесковцу и Крушевцу.

Србска Врховна команда покушала је тада да своје снаге при­купи у околини Приштине и да се преко Скопља пробије према Грчкој у сусрет савезницима. Тродневне тешке борбе ус­ме­рене на пролаз кроз Качаник показале су да је једина саобра­ћајница са југом била пресечена и да савезничку помоћ отуд не треба очеки­вати. Србској војсци само је преостало, уколико не жели да се преда, да покуша пробој преко Арбаније и Црне Го­ре и избије на море. После саветовања с командантима армија, 24. новембра 1915. године, њена Врховна команда такву је одлу­ку и донела. “Боље то, него можда бити заробљен или натеран на срамотну ка­питулацију”.

Кад је избио на Косово, фелдмаршал Макензен зауставио је напредовање и саопштио да “српска војска више не постоји, него постоје само њени бедни остаци, који су се разбегли у дивље ал­б­ан­ске и црногорске планине, где ће без хране и по овој зими, наћи своју смрт”.

На војводама Степи Степановићу и Живојину Мишићу и ђе­не­ралима Михаилу Живковићу и Павлу Јуришићу Штурму би­ло је да предузму потребне мере не би ли “остаци” србске војске (и избеглице уз њих) прегазили арбанашке и црногорске плани­не и савладали стварне опасности од глади и зиме: “Коњи да буду пре­творени у товарне за ношење хране, муниције и осталих потреба; на коњима понети и прибор теглећи и јахаћи. Сав оста­ли материјал: топове, каре и муницију уништити закопава­њем или демолира­њем, а затварачи и нишанске справе да се понесу. Кола да се спа­ле… читави покривачи да се употребе за покривање стоке… Сва стока, која се задржи, да се са послу­гом одмах упућује у одређе­ним правцима за повлачење. Сем ово­га да са трупама остане сва товарна и јахаћа стока, способна да издржи напоре, како она за ношење хране, тако и муниције и осталих потреба. Изнурену сто­ку оставити или побити”.

То и тако морало се предузети јер, због тога што је црногор­ска страна саботирала већ помињану изградњу пута од Пећи до Андријевице, није се могло рачунати на преношење “круп­није” војне опреме, али и на резерве прехрамбене робе. (Због оних који би се питали у чему се састоји црногорска кривица – Мето­хија је после Првога балканског рата припала Црној Гори).

Записано је о тој великој србској несрећи да су “у Будви ли­ковали, а кад се аустро-немачка војска састала са бугарском пре­ко Србије, у Будви су паљени ватромети. Кад су Бугари ушли у Ско­пље, музика кнеза Петра Петровића (Николина сина, а ко­ман­данта црногорске војске, са штабом смештеним у близини ратног непријатеља – ИП), свирала бугарску химну. Сведоци су сви они црногорски војници и бокељски добровољци који су се тога дана нашли у Будви, читаво становништво Боке”.

А код Лазара Рашовића читамо и да је србска војска у по­влачењу преко Црне Горе “потпуно остала без профијанта… без своје коморе, без спреме. Али она је ишла у братску Црну Гору, која ће (веровало се)… приредити све, да уморни борци нађу кро­ва и починка. Али какво грозно разочарање! Црногор­ска влада не само што није ништа предузела, да српска војска буде на путу кроз Црну Гору снабдјевена, већ је напротив све могуће чинила, да српску војску доведе у што тежи положај”. Надање србских војника да ће у Црној Гори “наћи окрепе и души и тијелу”, било је узалудно. “Што год су дубље улазили у Црну Гору, све је било теже. На цијелом путу од Пећи и Рожаја па све до Подгорице црногор­ска влада није подигла ни једне коморске станице… Насеља су у околини пута врло ријетка, а земљиште не­плодно. Сељаци ових крајева једва да су имали толико жи­вотних намирница, колико је најнужније за исхрану њихових по­родица. Али ипак, први одјели српских трупа могли су да добију мало хране. Имућнији сељаци сами су приправљали храну и зва­ли војнике по кућама… У Кучима су села сама бесплатно изно­сила на пут хране војницима. Међутим власти су то забраниле с мотивацијом, да ће се о њима држава по­бринути. А како се др­жава побринула видјело се… Глад је коси­ла војску… зима је све више стезала, преноћишта нигдје… И тако је Црна Гора, кри­ви­цом краља Николе и његове владе, постала тужном гробни­цом једног великог дијела српскога народа…

Они војници српски и избјеглице, који су прошли овај стра­ховити пут понијели су из Црне Горе најстраховитије утиске. Доц­није су се изражавали најпогрдније о Црногорцима. А то је по­грешно… За страдање српске војске и народа преко Црне Горе није крив сиромашни народ у Црној Гори, већ краљ Нико­ла и његова влада, који су све чинили, да пролаз српске војске кроз Цр­ну Гору отежају и да јој на тај начин припреме страшну ката­строфу”.

Понуда Николе Пашића. Док се србска војска (и држава!) повлачила према приморју, Ни­ко­ла Пашић је, из Скадра, најве­ро­ват­није 22. децембра 1915. годи­не, дошао на Цетиње и тамо о срб­ским и црногорским неприли­кама разговарао са краљем Ни­ко­лом; уверавао га је у нужност да би и Црна Гора требало да “ос­та­јући верна својој лепој и витешкој традицији, пође стопама Ср­бије… То је било логично и природно. Међутим је Цетиње… нагињало другом, сасвим супротном прав­цу… Цетиње је, као без главе, срљало у наручје Беча”.

Пашић је на Цетињу остао два дана, а о чему је разговарао са краљем Николом – може се разабрати из забелешке Краље­вог се­кретара Милоша Живковића, сачињене 24. децембра 1915. године:

“Г. Пашић, предсједник Српске владе, био је јуче код Кра­ља …разговараху о црној судбини која је задесила две српске кра­ље­ви­не и сав српски народ. Г. Пашић… велик је и убеђен оптимиста. Он тврдо вјерује у побједу, у коначан тријумф наше и савезничке пра­ведне ствари. Краљ му се, у току разговора, жалио да је Цр­но­гор­цима тешко да се боре с Аустријанцима, јер им је рђаво наоружање.

Г. Пашић је одговорио краљу, да Црногорци имају да вежу своју судбину са судбином Србије и да са њима, Србијанцима иду пут Албаније и да тамо чекају помоћ савезника.

Краљ му је рекао да и он тако мисли, али само он једини”.

Да ли је заиста он био једини који је тако мислио – не зна се посигурно, али је у Арбанију, са србском војском, “избегло из зам­ке” само десет црногорских официра, тринаест војника и чинов­ни­ка и студената мање од двеста. “Остало су добровољци: Бо­кељи, Херцеговци и Босанци”.

Ловћен је пао. Црногорско уверење да је Ловћен неосвојив, показало се по­гре­шним: аустријска војска заузела је Штировник 10. јануара, а на­редног дана овладала је готово целим Ловћеном. На питање како се то могло десити, Рашовић одговара да два сата пошто је почело бомбардовање, књаз Петар, командант Ловћенског одреда, одјед­ном је нестао из свога штаба у Наље­жићима, код Будве. Говорило се да је отишао да обиђе положаје, а заправо је отишао у Кртоле, на састанак са некадашњим ауст­ријским војним аташеом на Це­тињу. Када се после пуних седам сати вратио из те “пријатељске и куртоазне посете”, своје са­раднике “умирио” је речима да “ствар наша стоји добро” а сам се затворио у свом шатору. Већ је падао мрак када је, после једног телефонског разговора са својим Краљевским Оцем, на­редио да се одступа. Приговоре неких офи­цира на то наређење одбио је “поуком” да “тата боље зна од свију нас”, да је “десно крило потучено, па и ми морамо да одступимо”.

Чудно наређење, пошто је “десно крило стајало на свом мје­сту”, али је Књажево наређење морало бити извршено: “одсту­пи­ло је цијело лијево крило…, судбина Ловћена била је запеча­ће­на”, после чега је наређено и десном крилу да се повуче. “Пошто је Лов­ћен пао, знало је и мало дијете у Црној Гори, да је с одбраном Црне Горе свршено”

Када се све то издогађало, “краљ Никола шаље Кучко-Бра­тоношку бригаду на Ловћен, у центар фронта… – у клопку… да буде заробљена. Кад је ова бригада стигла на… главни положај, и отпочела борбу, непријатељ ју је већ био опколио са двије стра­не… (а) краљ је већ био напустио Цетиње и бјежао к Подго­рици. И он је ликовао: Кучи и Братоножићи ће бити заробљени на Ловћену а Санџачки Одред даје отпор на Мојковцу, и тако ће он несметано моћи да изврши свој план”. Али, десило се оно што није очекивао: “Благодарећи великој храбрости, бригада Кучко­-Братоношка није заробљена, већ борећи се постепено одсту­пала ка Подгорици. А то није требало да се деси. Ево за­што. Кучко-Братоношка бригада, као и Санџачка војска није­су смјеле ићи Подгорици док не буде заузет Скадар, док им да­кле буде пот­пуно пресјечена одступница… Тако вјештим мане­ври­сањем краљ је довео војску у један страшан положај. На одступање се више није могло ни мислити. Непријатељ је већ био на Бојани. Настала је страшна ситуација: или примити бор­бу на живот и смрт, или се предати. Ово последње значило је за Црногорце много више него смрт. И (краљ), познавајући добро менталитет црногорскога народа, јавља се као спасилац црно­горског оружја. Објављује ‘да је са Аустро-Угарском склопио уговор, по коме ће се аустро­-у­гарским трупама дозволити про­лаз кроз Црну Гору за Албанију, а Црногорци остају код својих кућа. Оружје ће се покупити и склонити у црногорске магазине. Влада и све власти црногорске остају на својим мјестима’… И код наивног народа су се одмах чу­ле похвале ‘мудре политике краљеве’ и ‘његових дипломатских способности’, истицало се његово старо пријатељство са царем Фрањом Јосифом и т. д.

Али на велико изненађење наивних, краљ је сјутра дан по­бје­гао, издајнички напустивши Црну Гору”.

Краљев покушај да се са својим министрима договори о час­ном разрешењу међусобног спора окончан је тако што је црно­гор­ска влада послала аустријској ову ноту:

“Краљевска Црногорска Влада тражи од Аустро-угарске Вла­де да са Црном Гором закључи мир. Она моли царско-к­ра­љевску Владу, да означи своје делегате, као и место, дан и час њихова састанка са црногорским делегатима. Црногорска Вла­да моли аустро-угарску Владу да изда наредбу о обустави непри­ја­тељ­става и да означи дан и час обуставе, како би црногорска Влада могла такву наредбу дати и својим трупама.

Црногорска Влада моли команданта да учини да Њ. В. Цару и Краљу буде послата депеша Њ. В. Краља Црне Горе”.

Краљев телеграм, о коме говори владина нота, написан је на француском језику, а на србском гласио је:

“Пошто су Ваше трупе данас заузеле престоницу, црногорс­ка Влада нашла се у нужди да се обрати царско-краљевској влади да би добила прекид непријатељства и мир са државама Вашега Величанства, молећи Вас да се заузмете за частан мир, доследан угледа једнога народа, који је некад уживао Ваше благоволење, уважавање и симпатију.

Ваше племенито и витешко срце, надам се, неће му нанети по­нижење које не заслужује.

Никола” .

Краљ се због овога телеграма врло оштро сукобио са бив­шим министром спољних послова Петром Пламенцем који је био “најотворенији и најогорченији противник тражења мира од Аус­трије, и уопште ма каквог мирења са непријатељем Савезника”; Пламенац је депешу назвао срамотом, лудошћу и мрљом на об­ра­зу Краљевом, а Краљ се бранио намером да за­до­вољи Владу која је претила оставком, после чега би у Црној Го­ри настао хаос.

Да у својој “господаревини” не би био доживотни сведок тој срамоти, краљ Никола је 19. јануара 1916. године “тајно из Под­горице побегао. Кад је био у Скадру, узвикнуо је: ‘Преварише ме Аустријанци’… У Бечу су јако жалили, што им умаче верни прија­тељ. Позитивно се зна, да су тамо намерни били да учине како су пре уговорили, али је у питању била српска армија, па су момен­тално заборавили на обећање и уговор с црногорским вла­дарем… Ми смо грдно погрешили, жалио се грчком посла­ни­ку на Цетињу фамозни Хупка, што смо пустили краља црно­горског да умакне”.

Аустријски услови за мир били су понижавајући: “црногор­ска војска имала је бити разоружана и делом интернирана; Аус­т­рија ће преко црногорског подручја водити даље рат; управу у зе­мљи вршиће Аустријанци, који ће посести пристаништа, же­лез­ни­цу и тврђаве”.

Црна Гора је 16. јануара 1916. године морала пристати на “безусловно полагање оружја цјелокупне црногорске оружане моћи”, а страна дипломатска представништва одмах су почела да напуштају Црну Гору.

За крај. Неколико речи о “величини” краља Николе испи­сао је ди­пло­мата и публициста Светолик М. Јакшић (1868-1928), пореклом из дурмиторскога краја:

“Никола Петровић је, од како је, био оличена смеша ненор­малне сујете и необичне себичности. Без школовања и без зна­ња он још од првих дана своје владавине нити је имао политичке рав­нотеже ни моралног мерила, ни програма шта да у својој земљи ради, ни како да свој народ напретку води. Она мера би­стрине, коју му је природа дала, њему се чинила и сувише довољна да буде први и најочитији у средини, без икаквог образовања а камо ли политичког и друштвеног искуства… Аутократизам му је давао сва разонођења, која су му била потребна и он је у њима заборављао и своју и свога народа културу.

Још кад је као младић дошао на престо, он је убрзо показао, да… мисли само о својој личности, па онда о држави, па онда о народу, па онда о Српству. Само ово троје није долазило готово никад на ред.

Та себичност је трагични конац, који се провлачи… кроз цео његов живот. У тој себичности гнездо је његове болесне сујете… Он је та два порока држао као два гвожђа у ватри, увек готова да се њима послужи. Кад год се тицало ма каквог његовог лич­ног до­бра, он је сујету умео да замени понизношћу. Ласкавац и понизан пред великима и богатима, он је био горд тамо где би срачунао да неће ништа штетовати… Један од најтрајнијих циљева његове сујете био је – престо у Србији. Пишући стихове без талента он је желео не само да надмаши владику Петра, него да њима прави себи политичку рекламу”.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: