Шта сад или како легализовати бунт против велеиздаје

Шта сад или како легализовати бунт против велеиздаје – Ко се са аждајом бије победити је може само ако је већа аждаја.

Ако очекујемо да ће јавни тужилац, под принудом, с пиштољем из друге руке на слепоочници, написати налог за хапшење Александра Вучића због кршења Устава Србије, као и по одређеним члановима кривичног закона који описује велеиздају, онда ништа нисмо урадили. Тај папир на својој правној ваљаности ће добити тек када се Александар Вучић нађе иза решетака, уз прикладно обезбеђење, непоткупљено новцем или уценама над главама породице, али и с приличном високим нивоом родољубља и смисла за правду и истину. Јер пут од тужбе па до привођења води кроз читав низ институција.

Исто тако ни 500.000 демонстраната на улицама Београда не могу самим својим присуством да издејствују оставку Александра Вучића, па тиме и његову аболицију пред кршењем Устава и велеиздаје. Под његовом контролом, тојест под западном контролом су све оружане и институционалне форме Србије, сви родови војске, сви видови полиције, који носе униформе, као и они у цивилним оделима. А ту је и све и једна телевизија са националном фреквенцијом одакле Александар Вучић може, синхорно, својим театралним хистерисањем, да много тога компромитујућег изговори против тих 500.000 демонстраната који су, упркос разним блокадама стигли на београдске улице. А онда ће сви они који у Александру Вучићу гледају Србију дигнути свој глас (а није их баш ни мали број). Дакле, и то је један сасвим неизвестан пут привођења Александра Вучића правди и истини.

Још мање да се нешто озбиљније може покренути у правцу одбране Устава Србије пред Александром Вучићем, разним трибинама, говоранцијама, анализама елегантно и на западни начин сроченог самоубиства Србије, под насловом некаквог споразума. Рођеним очима гледао сам масу људи, који могу послужити као узорак за целу Србију, како жедни истине и правде, ужарених очију, усхићени, понесени, слушају речи које позивају на отпор оном правцу власти која би, у лику Александра Вучића, да Косово и Метохију преда Шиптарима у власништво. Гледали су, гледали, ужарени и спремни да крену, али куда и с ким. Видех да траже вођу, оног који ће их усмерити према одређеним активностима, према сасвим реалном делању. Жар ватре која треба да букне лагано је подјарен. Али нема вође.

Српска академија наука и уметности, познатија под именом САНУ, нема снаге ни да народ позове на бесплатне кобасице и пиво у својим просторијама, а камоли нешто озбиљније и по Србију и Србе далекосежније. Као скуп у кошници без пчела, а на државном саћу, као трутови, који чак ни семе иза себе не остављају, уживају у лагодностима пуког крова своје фине зградице, на срамоту и бруку великана Срба који су ту некад бивали, и свеукупног рода српског где год да се данас расут по свету налази.

Пред лицем Србије о Српској православној цркви најцелисходније говориће, јер је до сада и говорио, а нема намеру ни да се умори, Драгослав Бокан. Па нек тако и остане. Да преко учтивог ћутања не помињемо неке архијереје који су заборавили далматинског владику Симеона Кончаревића, Светог Данила II, Светог Стефана Штиљановића, Светог ђакона Авакума, Светог игумана Пајсију, Светог Петра Зимоњића, Светог Петра Цетињског, и који су са само њима знаним осећањима заборавили блаженопочившег митрополита Амфилохија и владику Атанасија и њихово опело душама властодржаца у центру Београда пре неку годину.

Студентски бунт у време патријарха Павла имао је велику снагу, величанственост и узвишеност управо под пастирским старањем патријарха Павла. А данас, данас тешко да би пред студенте стао и ипођакон…

Дакле, где је та наша силна аждаја у нама самима, да се нађемо лицем у лице са аждајом и са њеним многобројним главама по целој Србији?
Знам и памтим када су се устаници 1804. у зиму, нашли у Марићевића јарузи, да изаберу вођу за устанак против Турака (тојест потурица), сви прозивани су одбијали ту дужност, обавезу и позив. Када су се обратили Карађорђу, он је нетеатрално, отсечно и штуро рекао, да сведем на своју реч: „Може, али ја сам прек, и знам да убијем, ако ко не слуша“. Скуп му је једногласно одговорио: „Такав нам и треба“.
Није ваљда да је тај карађорђевски дух изумро међу нама Србима.

Јован Боснић, мада се он ословљава и са Џон Боснић, на једној интернет телевизији до детаља је описао како се усатвобранитељски може спровести правда и истина, при том наводећи све законодавне инстанције на које се треба ослањати да би се ова самоубилачка власт по Србију привела решеткама, тојест правди и истини. Њему је узор био војна хунта у Грчкој која је Грчку спасила од суноврата. Боснић нам скреће пажњу да нису сви официри, од генерала до пуковника и потпоручника у служби западног фактора, односно Америке. И да они који су родољуби, по својој професионалној дужности, треба да спроведу оно на шта су се заклели примивши се свог позива – где обавезно стоји одбрана целовитости Србије и житеља Србије и да при том не жале и живот да дају. Јер њихови претпостављени не само да не показују намеру да испуњавају налоге свог позива, него и гуше сваки томе сродан наговештај. Док чекају да врховни командант изда наредбу коју он неће издати – јер он не служи Србима и житељима Србије, мада се буса у прса да је положио председничку заклетву.

На другој једној интернет телевизији гледао сам пробуђен дух Карађорђа из Марићевића јаруге. С веома прецизним изједначавањем потурица са свим елементима власти, разврстаних око Александра Вучића, од владе, министара и скупштинских посланика СНС странке, преко правосуђа, полиције, војске, СНС посланика по општинским органима власти, ЕПСА, саобраћаја, до чиновника на пијацама који наплаћују коришћење тезги, тај дух је указао на најважнију главу аждаје, Александра Вучића. Наравно да се све главе не могу поотсецати у једном замаху мача. За то је потребно јасно и доследно примењивање и Устава и закона. А почетак свега је главна глава аждаје. Њу, без свих осталих глава, према штосу победе Персеја над Медузом врло је применљив и веома сликовит. Наиме Персеј је од Хермеса, лопова над лоповима, добио капу која га је чинила невидљивим, крилате сандале и чудотворну торбу. Е та торба је главна. Иако је од Атене добио огледало, с не малом улогом у том подухвату. Иначе, Медуза, као велико зло по људски род, имала је ту одлику да с ким присно размени поглед, на мах га скамени, отприлике као и ова наша глава аждаје. Е када се Персеј нашао пред Медузом, уз помоћ огледала јој је отсекао главу и стрпао је у торбу, да онемогући ма какво даље ширење камене смрти, јер она је и даље од себе сасвим живахно сејала смрт.

Ако то из старогрчког света пренесемо на савремене околности у Србији, пред аждајом која све око себе доводи у стање без живота, тојест стање које не даје плода, односно не доноси општу корист, онда нам је јасно да и једна једина полицијска станица са територије Београда може да усече ту аждајину главу, односно да Александра Вучића приведе правди и истини. Пошто из хијерархиски претпостављених правосудних установа нико по службеној дужности не реагује на угрожавање државне целовитости, као што се чини већ десет година, што је и природно за низ споредних глава уз носећу главу аждаје, онда и претпоследња инстанција, ма која станица полиције, стиче право на битку против аждаје. И без командира те станице, шта год њихов интерни правилник налаже.

Нема ту врте-мрте, те је потписао, те није потписао, те усмено прихватио, те није усмено прихватио, па анекс овај, па анекс онај, па ЗСО па није ЗСО… Нема ту никакве високе и загонетне политике. Председник веома темељно слуђује народ и умртвљује му вољу, што је његов главни циљ да одстрани ма какву предузимљиву акцију ма које институције. То је његова висока политика, да у народу обезличи свест о његовим непочинствима.

Правни основ полицијске станице, са начелником или без њега, при интервенцији над главном главом аждаје, садржан је у Двадесетосмој глави Кривичног дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије, из Кривичног закона, од члана 305 до члана 309. Што се једино може разумети и оправдати као самосвесно уважење Устава и Закона.

Зар таква делатност и није иначе уобичајен поступак установљавања правде на Западу. Тако је Запад, вођен Америком, на основама лажи о правима Шиптара по фиктивном праву насрнуо на Србију 1999. године, па направио кобајаги државу од окупираног дела Србије. Оно јесте да смо од Запада куповали фрижидере, машине за прање веша, гардеробу, аутомобиле, па зашто не би преузели и њихов начин разумевања правде. Значи, прво бесправно приведемо кршитеља Устава, иако се позивамо на реалан закон, а онда напишемо кривичну пријаву, док је кршитељ на безбедном и тајном месту, односно у Хермесовој торби. Онда све остало може да се сасвим правно ваљано спроведе, уз помоћ Хермесових штосова са невидљивом капом, крилатим сандалама и огледалом. Затим део војске који је остао веран Србији, као и део полиције, са истим родољубивим и неприкривеним одликама за Србију, на сасвим правно ваљан начин приступа стварању привремених органа власти. И остало иде само по себи, до избора.

Ко ће бранити целовитост Србије ако то неће војска.

Онда нам је сасвим јасно зашто УСА, тојест Америка, из петиних жила жели да свој злочин над Србима законски оправда, тојест нашим вољним одрицањем од Косова и Метохије, чиме наша аждаја, Александар Вучић, постаје саучесник у том злочину, што се мора посебно правно санкционисати (као што су правоснажно у Београду осуђени сви политички вођи Запада у насртају на Србију). А ако се Косова и Метохије одрекнемо ми Срби од народа постајемо руља, хорда, група неугледних појединаца и врло корисних и јефтиних радних чинилаца у некој другој држави. Јер ће Србија тада за кратко време постати занемарљива историјска чињеница на мапи југоистока Европе, по Хитлеровој мапи света.

Срђан Воларевић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: