Зашто стране инвестиције уништавају вољу народа и самосталност државе

Ова тема о страним инвестицијама заокупља пажњу многих мислећих људи. Скоро сам слушао једног национално опредељеног правника. Он се фокусирао на дилему, стране инвестиције или Косово. Његова централна мисао ослоњена је на чињеницу да су две трећине тих инвестиција родом из ЕУ. И баш те земље, најинтезивнији инвеститори, признају Косово и врше и најјачи притисак на институције Србије да се не противе клизећем признању државности Косова. Правник констатује да се то није смело дозволити. По њему је требало диверсификовати инвеститоре. Он других пропуста не види. Кабловске моталице и друге прљаве технологије, за њега не праве проблем. Не види себе на тим радним задацима.

Они други, назови мислећи људи, не виде ништа лоше ни у једном, нити у другом. По њима, сасвим је природно да инвеститори буду баш ти, и да се призна да Косово није наше. Држе се двеју премиса. Прва, ми смо оскудни са памећу па је сасвим уреду да то јавно признамо и дамо предност народима код којих је има на претек. Мајка им је Латинка Перовић. Друга премиса базира на једној поруци патријарха Павла. Он је Србима из сасвим другог разлога, служећи на КиМ, предиктивно спремио везану поруку о рађању и абортусу. Она је спрегнуто гласила да ће на крају важити правило: ”Чије овце, тога и ливада”.

Један историчар, родом из тих крајева, а и многи други, трагом личног дефетизма, свакодневно наступа на јавним сервисима и заговара да мањински народ (Срби) напусти Косово јер их Шиптари (већина) мрзе. Он уз то наводи, што и остали, слабу употребну вредност приштинског универзитета исељеног у северни део Косовске Митровице, и пита се каква је будућност младих Срба на Косову али и около њега.

И заиста, каква је? Очигледно да није ружичаста када су и они рођени на КиМ у стању да ”разумеју” мржњу Шиптара, и потребу Срба да не живе на њему.

Пре двадесет година упознао сам Србина који је као млад човек шездесетих година прошлога века напустио родну Метохију, бацио радну књижицу и пребегао у Италију, а одатле за Њујорк. И каже да је свему кумовало то што је хтео да студира, а није имао проходност. Дошавши у Њујорк, разочарао се у СПЦ јер му није помогла, па приступио некој америчкој цркви која му је нашла посао и жену. Скућио се у Њуџерсију. Није више жудио за образовањем. Научио енглески, уз жену те културе, изродио и однеговао, па потом у брак увео своју децу. Жена се упокојила, а он ће кућу продати и отићи негде на југ, највероватније у Каролину. Тамо, каже он, одлазе сви када остану сами. Причао је цео дан. Водио ме у Едисонов музеј. Питао водича на којој струји ради сијалица којом је осветљена планета. Водич је ћутао. Он га је учтиво, пред целом групом, подсетио да је то Теслина. Било је при њему и нешта националног, српског од поноса. Није га испрала бујица потрошачког. Једино о КиМ није зборио ништа. И то би било то.

Невероватно је да сам последњих четврт века увек говорио и писао о алтернативном путу живљења. Али то није нашло плодну њиву. Био је то модел аскетског, самосталног развоја одрживог еко система. Корак по корак, од хране, преко воде, до енергије, па даље. Као добар пример навео сам ПКБ корпорацију коју је синергијски разбијала изнутра психопатолошка памет грабљивица и добро осмишљена и координирана обавештајна (памет) са Запада споља. И то сам увек подвлачио да у ери стваралаштва, стваралац мора бити напред – први. За њим иде економска корист, а политичка служи једном и другом. Тога нема. Све је изокренуто наглавачке. И вероватно га неће ни бити. Док нам глумци и друге јавне личности објашњавају шта је добро, а шта лоше, миграције и емиграције узима ће данак. У Београду глуми и ”држи банку”. У Њујорку продаји бурек. Тако изгледа ”светско, а наше”.

И зато се не треба чудити што је Мила по мери интернационалне памети, сменио Јаков. Континуитета и комплекса ради. Данас Јаков. За коју деценију Давид. Важно је да ништа не буде по српској памети јер би сигурно погрешили. Тако ”мисле” две матичне струје у Срба, она национална и она друга. Треће нема. Али се нико не пита зашто нису на том Западу неког одшколовали да зна да створи део аутомобила, телефона или турбине, па га спремили и подржали да победи овде одакле је потекао? Свакако из добрих разлога. Помогли би конкуренцију коју ваља да убију још у зачећу. А мисле нам добро када нам спреме ове обдарене владаре? И воле их као своје. Када мало боље размислим, и јесу њихови. Тако је и у Србији. Зашто заборавити и на Српску?