Миодраг М. Петровић: Положај и права побожног народа у Цркви, посебно при избору епископа

Питање положаја, права и обавеза лаика у Цркви старо је колико је стара и она сама. Још од оснивања Цркве, као установе Божје, лаици не само да су њени чланови, него уз свештенство чине и неодвојиви део ње као тела Христовог. И зато, колико је Црква незамислива без свештенства, исто толико је незамислива и без побожног народа као мирјана или световњака. Из редова световњака је Спаситељ изабрао достојна лица за Апостоле, а ови су себи за сараднике изабрали, уз учешће народа, епископе који су, такође у сагласју са народом, бирали свештенике и ђаконе.

Служба и положај свештенства и народа у Цркви нису истоветни, али се дубоко прожимају. Свештеници су дати као пастири чија је основна мисија свештенослужење, а народ представља словесно, тј разумно, стадо без којег се Црква не би могла назвати Црквом. У њој као јединственом телу чија је глава сам Христос, несливено и нераздељно су уткани свештенство и народ. Народ, дакле, не само да припада Цркви, него је њен саставни део, за шта изворну потврду имамо у Светом писму и богатој црквеноотачкој књижевности. Зато је народ, за разлику од свештенослужитеља који врше црквену службу, назван и „живим камењем“, „домом духовним“, „светим“ и својеврсним „свештенством“.[1] Кад апостол Павле пише верујућем народу у Коринту, веома упечатљиво истиче: „Не знате ли да сте храм Божији и да дух Божији обитава у вама? Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви“.[2]

Бог Отац је савечном Сину „дао власт над сваким тијелом… да им дарује живот вјечни. А ово је вјечни живот – да познају тебе јединога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа“.[3]

„Живот вјечни“ је подједнако намењен свештенству и народу. И за једне и за друге подједнако важе Христове речи, упућене Оцу: „Посвети их истином твојом: ријеч твоја јесте истина“.[4] Сав смисао живљења у цркви састоји се у исповедању истине, и управо у томе лежи тајна узајамне и нераскидиве упућености једних на друге – свештенства на народ и народа на свештенство. На сав састав, на све чланове у Цркви односе се Христове речи: „Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином“.[5]

Само у познању истине лежи предуслов за то – да у Цркви „сви једно буду“. Савршенство духовног јединства у Цркви Спаситељ нам дочарава речима упућеним Оцу: „И славу коју си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно“.[6]

У чему је смисао онога „да сви једно буду“? Свакако не у погрешном поимању које се, нарочито у последње време, развија, шири и намеће, а своди се на људско умовање о уједињењу православних, римокатолика, протестаната… Тај правац, изражен кроз нејеванђелско трагање за постизањем црквеног јединства, оличеног у екуменизму каквим се данас представља, води разбијању Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Јер, тражи се узајамно и равноправно признавање хришћанских цркава, а њих је много; и свака од њих проповеда да је управо она та која је права. Међутим, не може бити хришћанских цркава више од једне, јер је један њен оснивач и глава – Христос. Следствено томе, једно је стадо и један Пастир; једна је наука о правој вери; једно крштење, једно причешће…

Зато оно „да сви једно буду“ значи – да једно стадо једног пастира у јединомсилију исповеда веру у Бога онако како ап. Павле поручује: „…Јер што се раније написа за нашу се поуку написа, да кроз трпљење и утјехом Писма имамо наду. А Бог трпљења и утјехе нека вам да исто да мислите међу собом по Христу Исусу, да би једнодушно, једним устима славили Бога и Оца Господа нашега Исуса Христа“.[7] Кроз такво јединомислије у исповедању вере чланови Цркве дочаравају и подражавају јединство Свете Тројице.

Помоћу јединомислија у вери свих чланова Цркве Христове, свештенства и народа, постиже се јединомислије и у управљању њоме. После издајства и отпалог из апостолства Јуде, једанаесторица Апостола на упражњено место не бирају само новог апостола, иако су од Господа добили пуноћу јерархијске власти. За тај избор ап. Петар се у име осталих Апостола обраћа сабраном народу Јерусалимске цркве, којег у том часу на једном месту беше „на окупу око сто двадесет душа“[8], овим речима: „Људи браћо … треба, дакле, од ових људи који су били заједно са нама за ово вријеме откако међу нас дође и изиђе од нас Господ Исус… да један од ових буде са нама свједок његовог васкрсења, и поставише двојицу: Јосифа званог Варсава, који би назван Јуст, и Матију… и бацише коцке за њих, и паде коцка на Матију…“[9]

Посебно поучно у том чину избора није само то што са Апостолима суделује и народ Божји, него и то што се ап. Петар, управо ради јединомислија, црквене пуноће и анђелског поретка, обраћа свима присутнима речима – „људи браћо“. Не обраћа се као неко ко власт има да наређује, него као сабрат и слуга свих који су уткани у састав Цркве.

У Јерусалимској цркви, као мајци свих помесних православних цркава, после неког времена од избора Матије за Апостола, јавила се потреба за избором седам ђакона – служитеља ради служења „око трпезе“ уместо самих Апостола. У вези са тим, не Петар него „Дванаесторица, сазвавши мноштво ученика, рекоше: „Не доликује нама да оставивши ријеч Божију служимо око трпеза. Потражите, дакле браћо, између вас седам освједочених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити на ову службу. А ми ћемо у молитви и у служби ријечи приљежно остати. И ријеч ова би угодна свему народу…“[10] Целој Цркви, дакле, „свему народу“ верујућем Апостоли поверавају избор људи „пуних Духа Светога и мудрости“, што значи – не поступају наредбодавно и самовољно, него у духу како и приличи Цркви Христовој, као телу савршеног поретка, и најскупоценијем украсу читаве Васељене.

Освештани апостолски начин избора свештених лица, уз присуство и сагласност свег верујућег народа, није остао ненарушен. Разлога за то има много, више неоправданих него оправданих. То се у Цркви одражава посебно од доношења Миланског едикта 313. године. Број верника је од тада умногоме увећан. Следствено томе, увећан је и број црквене јерархије оличене у архипастирима, пастирима и ђаконима словесног стада. Слобода исповедања вере, коју омогућава Милански едикт, донела је одређене негативности, од којих су, на пример: чешћа појава јеретичких учења међу појединцима из редова јерархије; цепање верујућег народа због све учесталије појаве раскола; постепено сужавање права верника да на апостолски начин учествују у избору епископа и осталих свештенослужитеља; све чешћа пракса да се избор епископа обавља од стране митрополита и епископских сабора око њих[11], уз присуство градских или државних челника као представника народа.[12]

Црква се, у начелу, званично позивала на право световњака да својим мноштвом учествују у избору свештених лица која ће их паствовати, тј. духовно напасати, али на делу није било тако. Свештени канони васељенских и помесних сабора подједнако сузбијају злоупотребе, како оне настале са стране народа, тако и оне које настају у самој јерархији. Јер, Црква као јединствено и божаствено „тело Христово“ своју спасоносну мисију у свету врши целим својим саставом, као пуноћа. Лепих примера јединствености јерархије и свег народа при избору епископа, и уопште, има много из првих векова хришћанства. Упечатљив је избор Атанасија Великог, за кога Григорије Назијанзин бележи: „… избором свег народа … не галамом и тирански, него апостолски и духовно се узводи на Марков трон“[13], тј. на трон Александријске цркве коју је основао јеванђелист Марко. И наследник Атанасија Великог, Петар, изабран је у сагласју свих – „и јерархије…, а народ пак сав клицањем испољи задовољство“.[14]

Одступања од апостолског начина избора свештених лица, посебно епископа, подстакла су најмоћнијег и веома побожног византијског цара, Јустинијана I (527-565), да убрзо по ступању на царски трон законом пропише, између осталог: „Увек подржавајући свако старање најсветијих цркава на част и славу Свете, Чисте и Јединосуштне Тројице … следећи, пак, учењу Светих апостола о томе да беспрекорне треба хиротонисати у јереје … због тога овим законом прописујемо да сваки пут – ако се догоди да се у било којем граду упразни свештени трон – избор обаве мештани тога града над тројицом осведочених у правој вери, честитом животу и другим добрим (делима), тако – да се од таквих најспособнији хиротонише за епископа.[15]

Опширније о истом том питању цар Јустинијан I поновљено прописује двадесетак година касније (546) у 123. новели – све са намером да подсети и обавеже, између осталог: на услове који су потребни да би неко био предложен за епископа; на чин избора, од стране „свештенства и првака града“, једног од три предложена лица за то достојанство; на то да од предложене тројице онај један, најбољи, буде хиротонисан; на то да највећа одговорност у том чину пада на онога који хиротонише. Јер, како узакоњује, „ако се неко мимо поменутог назора рукополаже за епископа, заповедамо да се такав на сваки начин избаци из епископије; али и онај који се мимо тога (назора) дрзнуо да рукоположи, на једну годину да се одлучи од свештенослужења, и сва имовина његова, која је у било које време или (на било који) начин доспела у његово власништво, да се, због преступа који је починио, досуди у власништво цркве (епархије) чији је епископ.“[16]

Често потезање тог врло осетљивог црквеног питања у вези са начином избора онога ко је предложен за епископа, говори о томе да је било много одступања од изворних начела, исказаних у Светом писму, црквеним канонима и, уопште, у богатој светоотачкој књижевности, али и у црквенограђанском средњовековном праву. Узроци за таква одступања леже у злоупотребама било од стране епископа – кад хоће да се на несаборни и неканонски начин домогне епископства или епархије, какав је случај са Мелетијем и расколом који је изазвао у Египту, о чему се расправљало на Првом васељенском сабору (325), било од стране народа – кад у његово име „руља“ хоће да изабере некога за епископа.[17]

Главни предуслов за узвођење на епископско достојанство, али и на свештеничко, своди се на то – да не може бити рукоположен неко ко не зна добро догмате вере и православну еклисиологију; ко не живи побожним животом и не разуме језик Псалтира и, уопште, језик богослужбених књига.[18] У вези са тим Свети Сава нам у Законоправилу преноси тумачење: „Онај ко ће бити узведен на епископски степен треба сасвим Псалтир да зна, и да га тумачи, како би и свештенство које је под њим умео тако научити. А испитан да буде поуздано и од митрополита, да ли приљежно и добро може да чита Свештена правила и Свето јеванђеље, и божаственог (тј. светог) Апостола књиге, и цело Свето писмо; и ум његов да испита, те да разуме оно што је написано, јер суштина и богатство архијерејства јесте, према великом Дионисију, истинско познавање Божаствених писама. И ако има такво знање, рукоположити га за епископа, ако ли не зна нити разуме, не рукоположити га. Јер рече Бог преко пророка: „Ти си одбацио моје знање, а ја ћу одбацити тебе, да ми не будеш служитељ“[19] (Осија, 4, 5). „Јер – како каже цар Јустинијан I – онај који треба друге да поучава, не треба да се од стране других, после хиротоније, поучава“.[20]

А када је посебно реч о врлинама које треба да има епископ, о томе еп. Павле пише „правоме сину по заједничкој вјери“[21] Титу: „… Јер епископ као Божји домоуправитељ треба да је без мане, не самовољан, не гневљив, не пијаница, не убојица, не лихвар; него гостољубив, доброљубив, мудар, праведан, побожан, уздржљив; који се чврсто држи истините ријечи сагласне са учењем, да би био способан и поучавати у здравој науци и покарати оне који се противе.“[22]

Најпозванији за очување праве вере, узорног хришћанског живота и освештаног поретка у Цркви јесу епископи и свештенство. Испуњавање тих задатака највише угрожава опседнутост влашћу која често прераста у тиранију и утеривање, у сабраћу и вернике, људског страха, а не „страха Господњег“, који је „настава ка мудрости“.[23] Међутим, прави верници су пред таквима неустрашиви, јер се држе речи ап. Петра: „… ако и страдате правде ради, блажени сте, а страха се њихова не бојте, нити се плашите… јер је боље, ако хоће воља Божја, да страдате добро чинећи, неголи зло чинећи“.[24]

Да би беспоретка било мање у Цркви; да се не би испољавала самовоља и утеривање страха чињењима која су страна правом хришћанству, не смеју се пренебрегавати изворна црквена решења и о суделовању побожног народа при избору пастира који ће их духовно напасати. А какав треба да буде онај ко се бира за архипастира или пастира духовном стаду – том питању посебну пажњу посвећује ап. Павле. Зато у Посланици Тимотеју пише: „… ако ко епископство жели, добро дјело жели. Али епископ треба да је без мане, једне жене муж“[25], трезвен, мудар, поштен, гостољубив, кадар да поучава; не пијаница, не убојица, не лихвар, него кротак, мирољубив, не среброљубив; који својим домом добро управља, има послушну дјецу са сваком скромношћу; а ако неко не умије својим домом управљати, како ће се моћи старати за Цркву Божју? Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду ђавољу. А треба да има и добро свједочанство од оних који су напољу, да не би упао у срамоту и замку ђавољу. Тако и ђакони треба да буду честити, не дволични, не који много вина пију, не лакоми; који имају тајну вјере у чистој савјести…“[26] Свештенству је, преко епископа, од самога Господа и Светих апостола, дана, по основу апостолског прејемства, духовна власт која ништа заједничко нема са световном влашћу. Суштинску разлику између тих двеју власти препознајемо у ријечима ап. Петра: „Презвитере који су међу вама молим… чувајте стадо Божије, које вам је повјерено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца; нити да господарите насљедством Божијим; него будите углед стаду“.[27]

Основни предуслов за „духовну власт“ свештених лица јесте тај – да су испуњени Дугхом Светим, у складу са речима које је Христос, по васкрсењу, изговорио ученицима својим: „Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас… примите Дух Свети. Којима опростите гријехе, опрашатју им се; и којима задржите, задржани су“.[28] А на сам дан Педесетнице, по обећању, сви Апостоли, и Седамдесеторица, „испунише се Духа Светога“.[29] И управо испуњенима Духом Светим Христос каже: „Ко вас слуша мене слуша, и ко се вас одриче, одриче се Онога који је мене послао“.[30]

Може ли бити испуњен Духом Светим неко ко не извршава вољу Божју која се своди на служење у Цркви ради задобијања Царства небеског? Свакако не, зато што то двоје не могу заједно. Проповеђу која није у складу са сопственим животом по Јеванђељу, свештено лице обмањује и себе и друге. Узалудан је посао слушати или проповедати реч Божју, а не извршавати је: „Сваки који слуша ове ријечи моје – каже Спаситељ – и не извршује их, биће сличан човјеку луду који сазида кућу своју на пијеску“.[31]

Има нешто и страшније од неделатног, обичног слушања и неизвршавања воље Божје. А то је – завођење словесног стада јеретичком науком. Историја Хришћанске цркве сведочи о не малом броју архипастира и пастира који су наопако паствовали црквено стадо. Ево неколико таквих примера:

– Арије, учени александријски свештеник, својим јеретичким одрицањем Божанства Сина Божјег – Христа, завео је многе епископе, од којих је двадесеторица њих било на Првом васељенском сабору 325. године, а осудио их је побожни правоверни народ у својој свести;[32]

– Маркел, епископ анкирски, осуђен је на сабору у Цариграду 336. године због монархијанске јереси коју су заступали Савелије и Павле Самосатски;

– Аполинарије, епископ лаодикијски, у почетку пријатељ Атанасија Великог, Василија Великог и других правоверних црквених Отаца, касније је заступао јеретичко христолошко учење, осуђено на Другом васељенском сабору 381. године;

– Македоније, епископ цариградски, био је вођ јеретика духобораца, по његовом имену знани као македонијани, који су осуђени такође на Другом васељенском сабору;

– Јевсевије, епископ никомидијски, као аријанац, војевао је против Атанасија Великог због исповедања вере Отаца Првог васељенског сабора;

– Несторије, патријарх цариградски (428-431), познат и по томе што је Пресвету Дјеву јеретички називао Христородицом уместо Богородицом, због чега је осуђен на Трећем васељенском сабору 431. године;

– Диоскор Александријски и његови истомишљеници осуђени су на Четвртом васељенском сабору 451. године због јеретичког учења званог монофизитство;

– Сергије I, патријарх цариградски (610-638), кога су називали и „чедом монофизита“, исповедао је јерес звану монотелитизам, осуђену од стране Цркве на основу правоверног учења Софронија, патријарха јерусалимског (634-638), који је управо због исповедништва вере претрпео многа мучења по наредби јеретика цара Констаса II (641-648), упокојивши се у изгнанству 662. године.

Ондашње толико бујање јереси у хришћанству плод је Миланског едикта 313. године, јер је њиме омогућено слободно постојање различитих исповедања вере – све ради мира у држави. Али ништа није донело жељени мир, императори су се, по нужди, активно мешали у чисто црквена питања, сврставајући се час на једну – правоверну страну, час на другу – јеретичку страну. Такве појаве додатно су подстицале народ на будност у оцени човека који се бира и узводи на епископско достојанство. Много пута се на делу потврдило то – да је народ сачувао правоверје, тамо где су га кварили црквени предводници.

Најновије оживљавање духа Миланског едикта поново рађа немале муке у крилу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, увлачећи је, нејеванђелским екуменизмом, у токове „новог поретка ствари“ и глобализације света. У томе предводе поједини патријарси на челу са цариградским Вартоломејем. Екуменизам по људском умовању, на жалост, није једино зло у православном свету. Напоредо се јављају нечувене до сада јереси, каква је, на пример, она коју је писаном речју, и поновљено, исказао бивши епископ Српске православне цркве Атанасије Јевтић, тврдећи: „Доказујемо да Χριστός није име(ница) него придев”![33] Нико се пре њега није усудио да световно име Христос своди на придев.

Једнако штетна по Српску православну цркву је и нека нова еклисиологија жртвовањем ИСТИНЕ зарад притворне ЉУБАВИ која вештачки води ка некаквој унији са римокатолицима и онима који су од њих отпали. Али о томе сам недавно писао.[34]

За праве исповеднике хришћанске вере никакво изненађење није то што поједини архипастири постају слуге отпадника. Апостол Павле је видовито и пророчки упозорио архипастире словесног стада: „Пазите, дакле, на себе и на сво стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да надгледате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом. Јер ја знам то – да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стадо. И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике са собом.“![35]

О помањкању Духа Светога и о отпадништву у Цркви исти ап. Павле пише Тимотеју: „Дух изричито говори да ће у последња времена одступити неки од вјере слушајући духове преваре и науке демонске“.[36] Али Црква је непобедива установа Божја, чија је глава сам Христос.[37] Као таква, она не може остати без иједног правоверног архипастира; увек ће имати неког Максима Исповедника или Марка Ефеског, уз које ће правоверни народ здушно стати у јединомислију исповедања вере и очувања црквеног поретка, ако и као „мало стадо“[38], ако и као „подвојени“, али „постојани“. „Јер – како пише ап. Павле Коринћанима – треба и подвајања да буду међу вама, да се покаже који су постојани“.[39] У том смислу свети Јован Златоусти каже да „постоји слога на штету, али постоји и раздор на корист“.

Правоверни народ у Цркви представља чврст ослонац архипастирима и пастирима којима је очување вере и црквеног поретка најглавнији задатак; исти тај народ је, како је већ речено напред, непремостива брана свештенослужитељима који покушавају да га заведу некаквим новим „црквеним настојањима“ или екуменизмом на штету Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Свест побожног народа као бранитеља Цркве Божје, прожета је науком ап. Павла: „Браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом“.[40] Побожни народ има на уму ап. Павле када пише посланице: Римљанима, Коринћанима, Галатима, Ефесцима, Филипљанима, Колошанима, Солуњанима.

Стога посебан значај имају речи у „Одговору православних патријараха Истока папи Пију IX“ из 1848. године: „… Код нас, нити су патријарси нити синод икад могли да уводе новине зато што је бранитељ вере само тело Цркве, то јест сам народ који хоће да је његова вера непромењена и истоветна (вери) његових Отаца, јер су од (времена) раскола (то) на делу покушали – и многе папе, и латинофрони патријарси – ништа не успевши, док су у Западној цркви – како су (то) повремено чиниле папе, било лако или силом – новотарије проглашавали за правила, икономије ради, према ономе како су се наспрам наших Отаца правдали, иако цепајући тело Христово“.[41]

Такав одговор папи добија на тежини у прилог народа још више ако се има у виду да га је саставио лаик – богословствујући лекар, а источни патријарси допунили и потписали.

О положају и праву лаика у Цркви писали су многи – свештена лица и лаици.[42] Овде преносим на српски језик извод из предавања Ј. Кармириса, академика, одржаног у Академији наука у Атини 19. фебруара 1976. године, на тему: Место и служење лаика у Православној цркви:

„Међу великим проблемима, који последњих деценија озбиљно занимају хришћанске цркве, јесте и проблем места лаика у црквеном организму: служења и мисије њихове у Цркви и свету, на који се заиста гледа као на велики и болни еклисиолошки проблем. Јер, дубоке промене у друштвеном, културном и економском животу савременог технократског света и, услед тога, створене нове потребе Цркве – намећу пуније учешће лаика у црквеном послу, да би Црква Христова могла да превазиђе савремену општу кризу вредности и успешније ради за спасење људи, заједничком акцијом и сарадњом све њене благодатне деце. А са тим проблемом се у последње време баве не само инославне цркве, укључујући и клерократску Римокатоличку цркву, него и наша Правславна католичанска црква, која је преко свеправославних конференција, Прве 1961. г. и Четврте 1968. г. то уписала као тему за Припремни свети велики свеправославни сабор.

Јер данас: развој и стварање у свету нових облика живота и друштвених схватања, подизање образовног нивоа народа и ширење безбоштва, неверја и материјалистичког схватања живота, као и искрсавајуће, због тога, велике потребе и нови велики проблеми Цркве, а посебно опадање свештеничког призива, намеће Свеправославном сабору који ће се састати, да свестраније употреби лаике и, („што је остраг заборављам, а за онијем што је напријед сежем се“, Фил 3, 13) поврати им – на основу учења Новог завета, Апостолског предања и створених нових црквених услова и потреба – сва одузета права и дужности које су они упражњавали у Цркви до половине отприлике III в., када је почело ускраћивање и отуђивање истих и потцењивање уопште лаика. Они су на тај начин потиснути и постали неактивни и неупотребљиви, онемогућени да упражњавају сва своја права и извршавају многе своје дужности, па због тога су индиферентни према ономе што се у њиховом дому догађа; вене њихова верска ревност, или завршавају у непријатељству према њој, или у потпуном, понекад, безверју, под утицајем савремених антирелигиозних и атеистичких идеолошких система.

Али у овим нашим данима лаици су сами стекли свест да Црква припада не само клирицима, него и њима који су сачинилац Цркве, или су, пре, сама Црква. Зато оправдано имају свест о саодговорности са клирицима за стање своје Цркве, тражећи учешће у сваком доношењу, од стране клирика, одлука и акција и настојећи да постигну веће одговорно учешће у животу, акцији и управљању Црквом, нарочито у време новопојављене етичке и друштвене кризе, у једном свету који се налази у опасности самоуништења сопственом технологијом и науком. Заиста, савремене идеје, научни и технолошки напредак, схватања, упражњавање широких политичких права у демократским уређењима – покрећу их да траже и аналогна црквена права и захтевају реактивирање древног демократског уређења Цркве, у смислу учешћа у управи и, уопште, њеној функцији народа, тј. побожних лаика.

Овај захтев лаика базира се, историјски, на формираном у првим вековима хришћанства и тада важећем апостолском црквеном уређењу, а догматски – на тзв. „царском свештенству“ верника, разуме се, наравно, у православном а не протестантском смислу (1. Петр 2, 9; 2. Мојс 19, 6; 23, 22, уп. Јоил 2, 28-32; Ис 61, 6; Дап 2, 17-21; 1. Кор 3, 16-17). На основу овог последњег, лаици на неки начин аналогно учествују у тројном достојанству Христа Спаситеља, тј. пророчком, архијерејском и царском, а следствено томе и у одговарајућој тројној служби Цркве, тј. учитељској, култној и управној. Свети Јован Златоусти учи: „Ми не једно, него три превасходно достојанства имамо сада: оно царско предстоји нам да уживамо, а свештеници постајемо приносећи жртву – наша тела … са ова да и пророци постајемо, јер што око није видело и ухо није чуло, то нам је откривено; иначе и цареви постајемо ако умемо да обуздавамо неумесна схватања… Тако и ти постајеш цар и свештеник и пророк у крштењу: цар – одбацивањем свих лукавих дела и сасецањем грехова; свештеник – приношењем себе Богу и жртвовањем тела и целог себе; пророк – сазнањем онога што ће се збити, поставши богонадахнут и печатом потврђен“. Према томе, учествовање у тројном достајанству Христа свршава се већ крштењем, док миропомазањем Дух Свети помазује и печатом потврђује крштене, „то двоје заједно – дају пророке и свештенике и цареве“ (PG 61, 411, 417-418). Дакле, помоћу те две свете тајне и датих од Светога Духа благодатних дарова, и лаици постају живи и активни и саодговорни чланови тела Цркве, обавезни да организационо и енергично учествују у њеној мисији и делању, унутар и изван, али у различитом степену, аналогно призиву и различитим благодатним даровима њиховим, као и служби и функцији у коју је сваки од њих уврштен, а увек у тесној сарадњи и по упутству клирика. Јер као што клирици, исто тако и лаици представљају активан и неопходан и неодвојив саставни елемент Цркве, а сви се органски повезују и сачињавају једно неодвојиво јединство, једно мистично тело Христово, у којем је сваки лаик дужан да извршава своје дужности лично, с тим да постоје, разуме се, и одговарајућа права која проистичу из тих дужности.

Из предњег се закључује:

Прво, да лаици, учествујући у пророчком достојанству Христа, треба шире, активније и одговорније да учествују и у делу учења и мисионарења Цркве, те тако пруже свету сопствено сведочанство исповедања вере Богу у свакодневном животу, нарочито делом – својим верско-моралним животом; да сарађују са клирицима у мисионарској служби Цркве, свестрано помажући и употпуњујући ту службу. Таквом учешћу и служењу лаика у божанској мисији Цркве, а посебно у мисионарској, јасно нас учи Нови завет, где има сведочанстава да су они од Педесетнице почели, на мисионарски начин, да проповедају и шире хришћанску истину свету, учећи народе ( Јн 17, 20; Рм 1, 5; Еф 4,16; 1. Јн 2, 27; 5, 20). Јер, по св. Златоусту, заповест Спаситељева: „Идите и научите све народе крстећи…“ (Мт 28, 19-20), „није речено само њима, него и нама“ (PG 62, 498-500), верницима свих времена, „који би ваљало да су учитељи“ (Јевр 5, 12) и проповедници „јеванђеља благодати Божје“ (Дап 20, 24). Први хришћани су упражњавали ову своју мисију, а затим и лаици свих векова, самоодрицањем, самопожртвовањем и ревношћу, доспевајући много пута и до самог мучеништва. Проповедничко дело Цркве су на разне начине, из давнина, такође упражњавали са клирицима, или су га појачали многи познати лаици теолози и писци теолошких дела, од философа и мученика Јустина и Тертулијана па до Византинаца, укључујући и цареве; затим многи други, до данашњих многобројних лаика теолога који „каде пророчким тамјаном на сваком месту, приносећи Богу мирисни плод добродетељи теологије“, по Евсевију Кесаријском (PG 22, 92-93). Међутим, не само теолози, него и благочестиви философи, књижевници, уметници и научници уопште, треба увек да буду сведоци хришћанске истине тамо где се о њој не зна, или се полемише…

Достојно је посебног истицања сазнање о томе да шире упражњавање дужности проповедања лаика и њихових права у Цркви постаје апсолутно потребно и наметљиво у савременом свету безверја… Може се предвидети да ће та дужност и дело лаика постати неопходнији у непосредној будућности, када ће Црква бити принуђена да појача своје напоре… против неверја… Јавиће се потреба да се Црква ослони углавном на побожне лаике, који имају стручно научно образовање и способни су да воде једну такву духовну борбу.

Друго, учествовањем у архијерејском достојанству Христа лаици треба, следствено томе, потпуније и свесније да учествују у култном служењу и животу Цркве; да и они приносе, преко архијереја Христа, личне жртве славе и захвалности Богу кроз молитву, исповедање и доброчинство. Дакле, не жртве телесне, већ духовне, превасходно давањем себе Богу. Јер Господ „учини њих цареве и свештенике Богу“ (Откр 1, 6; 5, 10), тако су узидани „у кућу духовну, свештенство свето, да се приносе приноси духовни, који су Богу повољни, кроз Исуса Христа“ (1, Петр 2, 5). Уопште речено, задовољавајуће је учешће лаика у божанском култу како је то одредила Православна црква, али ту је потребна већа свест и дубље размишљање верника који учествују, а чији се број, на жалост, из дана у дан смањује. Дужност имају клирици да оба ова недостатка сузбију и успешно излече учењем и другим својим пастирским радом, имајући у виду да активно и свесно учешће лаика у поштовању Бога и, уопште, у освећујућем и спасоносном делу Цркве намећу: Свето писмо (1. Кор 11, 18 и даље; 14, 12 и даље; Дап 1, 14; 2, 42, 46 итд.) и Свето предање, у чему је и прворазредни услов спасења верника.

Треће, учествујући у царском достајнству Христа, лаици се позивају да наследе Царство небеско и могу се метафорички назвати царевима, јер су „против страдања понели царски венац победе“, по Арети Кесаријском (PG 106, 584), зато треба да учествују још више него што је то случај данас, у организацији, управи, друштвеној активности и животу Цркве уопште; да им се признају и врата сва права која су имали у апостолско време. Пошто имају право да сарађују са клирицима, вођени њима, на свим секторима управљања и активности Цркве у свету као заједничарског организма и установе спасења – онда таква њихова сарадња и учешће треба, наравно, да је репрезентативно и, у сваком случају, стварно, одговорно и свестрано; да се шири на управном, економском, законодавном, алтруистичком и, уопште, социјалном послу Цркве, као и у читавом њеном организму. Будући да је немогуће овде анализирати све то, бележимо само то да клирици треба у свему да траже сарадњу са лаицима – а првенствено са стручно образованим, побожним и морално чистим лаицима – подражавајући пример св. Златоустог, који је понављао: „Без вас (лаика) ништа не чиним“; зато је и „молио да не узимамо све нас (клирике), сматрајући себе да нисмо одговорни“ (PG 52, 446-448; и 62, 88).

Да би се избегло свако погрешно схватање напред изложеног, додајмо да враћање лаика у положај који су имали у апостолско и послеапостолско време у црквеном организму нимало не значи неко умањење доминантног места клирика у том организму, а посебно епископа, нити самовласно мешање лаика у права и надлежност клирика, која имају и упражњавају по божанском праву. Клирици и лаици имају посебна права и дужности што су им својствена и проистичу из божанског права, искључујући сваку збрку, или присвајање истих, или узајамно мешање у посебна права и дужности свакога, како се Црква не би одвела у многовлашће које је равно анархији, и како се не би укинуо у њој канонски поредак, хармонија, јединство, мир и љубав, што треба да влада у телу Цркве међу свим њеним члановима. Лаици, свесни свога нижег положаја наспрам оног који имају клирици, треба у свим црквеним активностима које им припадају да делују под вођством и по упутствима клирика, нарочито епископа, чије место у Православној цркви остаје, и даље треба да остане, увек онакво како је описано већ у посланицама св. Игњатија Антиохијског, а затим потврђено на Васељенским и Помесним саборима и вековним Предањима православља.

У закључку изражавамо наду да ће сазнање од стране клирика и лаика напред реченог – а на основу тога разматрање од стране будућег Свеправославног сабора значаја и места лаика у црквеном организму, као и враћање истих на своје одређено још од апостолских времена место у Цркви – донети неопходно здраво обновљење и новину Православној цркви; донеће ојачање и обогаћење њене стваралачке мисионарске снаге и активности, помоћу чега ће моћи да настоји да оствари дубљу и пунију евангелизацију и хришћанизацију савременог света који се све више удаљује од ње, као и преображај (света) у свим његовим доменима, ангажујући за то велику, драгоцену и неисцрпну снагу побожних лаика – њених чланова“.

*

У време када је о томе писао мој уважени професор Ј. Кармирис, академик, увелико се неговала идеја о плодотворности Свеправославних конференција као предуслова за припрему и одржавање Свеправославног сабора који би одлучивао о многим црквеним питањима, па и о питању места и положаја лаика у Цркви. Међутим, како су године и деценије пролазиле, све се више долазило до сазнања о томе да на путу сазива и одржавања Свеправославног сабора стоје многе препреке. Далеко се отишло са самовољним искорацима појединих архипастира и пастира кад се ради о међурелигијској сарадњи, међухришћанском дијалогу, екуменизму… Све је видније помањкање јединства у православној јерархији, и разилажење између ње и побожног народа који Цркву Христову неће да препусти људском умовању, ради глобализације света, него да остане у Духу Светоме. Суштински гледано, дакле, два основна предуслова су неопходна за одржавање Свеправославног сабора: први – да се постигне потпуно јединство међу помесним православним црквама што, с обзиром на данашње стање, нимало није једноставно; други – да се постигне потпуно јединство у верујућем народу наспрам одлука које би се донеле на таквом једном сабору, што такође нимало није једноставно. У противном, искрснуће поделе теже од оних које су изазване увођењем Новог календара, јер питање екуменизма, на пример, јесте суштинско догматско и еклисиолошко питање које је већ изазвало дубоке поделе не само међу јерарсима, него и међу побожним народом као провереним чуваром правоверја. Сем тога, озбиљну потешкоћу на путу сазива будућег Свеправославног сабора представљају многа друга питања, као на пример: Ко би сазвао такав сабор? Ко би на њему председавао? Какав би хијерархијски поредак био заступљен? У којој држави би се одржао, јер обично бива да онај ко даје, тај заснива права, а ко прима – прима и обавезе?

Данас смо више него икада раније далеко од основних предуслова са сазив Свеправославног сабора. Јединство у Православној цркви разбијено је, углавном, наметањем екуменизма, ради којег се умногоме одступа од изворног јеванђелског, апостолског, светоотачког и светопредањског учења. Екуменизам, оличење свејереси, и дијалог са јеретицима, унели су дубоке поделе не само у врховима црквене јерархије, него и међу православно верујуће лаике и свештенство уопште. Код таквог стања, све више долази до изражаја истина о томе да су лаици, својим исповедањем православне вере, највећи поборници Цркве Христове. Показује се да су већи чувари православља од многих челника свештеничког реда.

Читав последњи век, у разбијању јединства Православне цркве предњаче, на жалост, патријарси Цариградске цркве, почев од Мелетија IV Метаксакиса (1922-1923). Све њих у злу надмашује садашњи патријарх Вартоломеј који, опонашајући римског папу, јавно крши свештене каноне, следствено томе и догме, разбијајући вековно јединство и устројство помесних аутокефалних православних цркава. Врхунац његове антиканонске самовоље представља „Томос“ о оснивању „Украјинске православне цркве“, чиме је у Украјини изазвао веће црквенополитичке раздоре и крвопролиће.

Да није претходио тај и такав „Томос“ на штету Руске православне цркве, вероватно не би уследио ни штетни „Томос“ који је Српска православна црква доделила измишљеној цркви под називом „Македонска православна црква – Охридска архиепископија“. Више разлога има због којих је тај „Томос“ штетан и као такав неодржив. Не само зато што је заснован на скрпљеном и, историјски и номоканонски, непостојећем имену цркве, или зато што га неће прихватити све помесне аутокефалне православне цркве, него и зато што уводи противканонску и црквеном устројству страну новину која се састоји, како у самом „Томосу“ пише – да Српска православна црква „уступа на коришћење“ (!) своје историјско наслеђе новооснованој аутокефалној цркви. Као да се ради о „коришћењу“ њиве, пашњака или зграде. Из тога се рађа питање: До када се „уступа на коришћење“ то што се „уступа“, односно када ће то „своје историјско наслеђе“ Српска православна црква да поврати? Зато је то „уступање на коришћење“, у ствари, негација пуне аутокефалности. Свако довијање или правдање после почињене грешке није ништа друго до рађање нових грешака. Само неупућени и наивни могу да поверују таквим правдањима, каква су изложена, на пример, у Печату бр. 744 од 30. децембра 2022, стр. 12-14, аутора епископа бачког др Иринеја.

Таквим „Томосом“ отворена су врата за даље откидање саставних црквеноканонских области. На тај начин прекида се важна вековна улога Српске православне цркве – да све Србе, ма где били на овој планети, држи саборно сабране. Дај Боже да следећа штетна последица „Томоса Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“ не буде откидање од Српске православне цркве дела који је на вештачки створеној држави под именом Црна Гора. И не само ту, јер Америчка администрација тежи да разбијањем јединства православних помесних цркава раздроби и постојећу народносну свест сваког од православних народа понаособ.

До тако штетних и из политичких разлога наметнутих „томоса“ не би дошло да лаицима као чуварима вере (напоредо са свештенством) из прва три века хришћанства нису ускраћени: положај, права и дужности који им по јеванђелском, апостолском и светоотачком учењу припадају у Цркви Христовој.

Никакав Свеправославни сабор није потребан за решавање питања положаја и права лаика у цркви, јер она су утемељена, објашњена и у животу Цркве засведочена Светим писмом, Светим предањем, обимном светоотачком књижевношћу. Та права чине део Божанског права установљеног, и на делу примењеног, још у првом веку хришћанства.

Уз свештенојерархијски део Цркве као тела Христовог, побожни народ чини „духовно свештенство“ у складу са речима ап. Петра: „А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога кој вас дозва из таме на чудесну свјетлост своју“.[43] Као „духовно свештенство“, побожни народ се крштењем „обукао у Христа“[44], а миропомазањем добио дарове Духа Светога. Не да би свештенослужио уместо јерархије, него да са њом несливено и нераздељиво, како је већ речено напред, чини јединствено тело – Цркву, помажући у очувању јединства које се постиже исповедањем праве вере, као предуслова за очување богослужбеног и, уопште, црквеноканонског поретка. Јер, „различтии су дарови, али је Дух исти. И различете су службе, али је Господ исти. И различна су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима“.[45] Исти је Дух, дакле, али су „многи удови, а једно тијело“.[46] Сви ти удови у једном телу чине складну целину зато што се побожни народ добровољно покорава правоверним духовним пастирима који, управљајући не владају него служе. Плод такве узајамности јесте јединомислије у Цркви, изражено исповедањем истине у вери и пружањем нелицемерне хришћанске љубави.

У смислу јединства у Цркви ап. Павле тражи од верника: „Старајући се да очувате јединство Духа свезом мира: Једно тијело, један Дух, као што сте позвани у једну наду звања својега; Један Господ, једна вјера, једно крштење; један Бог и Отац свију, који је над свима, кроз све, и у свима нама. А свакоме се од нас даде благодат по мери дара Христова“.[47]

Када се све то има у виду, пун смисао добијају настојања црквених Отаца да јединство у Цркви треба имати по узору на јединство које постоји у Светој Тројици.[48] А јединство не може бити са онима који не поимају прави смисао догме: „Верујем… у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“. Последица тог непоимања јесте угроженост саборног устројства, без којег је живот у Цркви незамислив. Јер, саборност подразумева саборно учествовање делова од којих је састављено тело што Цркву чини Црквом.

Саборност је угрожена људским умовањем, а „тјелесно мудровање је непријатељство Богу, пошто се не покорава закону Божјем“.[49] Саборношћу и јединомислијем у Цркви треба да се подражава и дочарава, како је напред речено, јединство Свете Тројице.[50]

---

[1] 1. Петр 2, 5.

[2] 1. Кор 3,16-17.

[3] Јн 17, 2-3.

[4] Јн 17,17.

[5] Јн 17,19.

[6] Јн 17, 22.

[7] Рм 5, 4-6.

[8] Дап 1, 15.

[9] Дап 1, 16; 21-26.

[10] Дап 6, 2-5.

[11] Више о начину избору епископа в. Π.Η. Πουλίτσα, Σχέσεις Πολιτείας και Εκκλησίας, ίδια επί εκλογής επισκόπων, έν Αθήναις, 1946. стр. 274–326.

[12] О праву, злоупотреби и ограничавању права верујућем народу да учествује при избору и постављењу епископа в. каноне, на пример: 18. Анкирског сабора (314); 4, 6, 15. Првог васељенског сабора (325); 16, 18, 19. Антиохијског сабора (341); 12-13 Лаодикијског сабора (пре 381. године); 6. Сардичког сабора (343); 13, 49-50. Картагинског сабора (419).

[13] Migne PG 35, 1089.

[14] Migne PG 82, 1164.

[15] Cod. Iust. I, 3, 41 (у изд. Παντελή Τσιτσεκλή, Κώδιξ Ιουστινιανού, τόμος Α, έν Αθήναις 1911, 100).

[16] Iust. nov. 123, cap. 1.

[17] Видети каноне: 13. Лаодикијског сабора; 10. Сардичког сабора; 50. Картагинског сабора.

[18] Видети канон 2. Седмог васељенског сабора (787).

[19] М. М. Петровић, Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, 1, Манастир Жича 2004, стр. 476-477.

[20] Iust. nov. 123,  cap. 1

[21] Тит 1, 4.

[22] Тит 1, 7-9.

[23] Пр. Сол 15, 33.

[24] 1. Петр 3, 14-17.

[25] Апостолска установа о томе да је и епископ (не само презвитер и ђакон), „једне жене муж“ (в. Тит 1, 6) помиње се у 5. Апостолском канону. Безбрачност епископа установили су Оци Петошестог васељенског сабора (691) својим 12. каноном.

[26] 1. Тим 3, 1-9.

[27] 1. Петр 5, 1-4.

[28] Јн 20, 21-23; уп. Мт 18, 18.

[29] Дап 2, 4.

[30] Лк 10, 16.

[31] Мт 7, 26.

[32] Видети Β. Στεφανίδου, Εκκλησιαστική Ιστορία, Απ’ αρχής μέχρι σήμερον, Αθήναι, 1957, 177.

[33] О објављеним текстовима бившег епископа Атанасија Јевтића у вези са тим в. у мом одговору Христос и Христ, Београд 2004, стр. 17. и даље. Допуњено у: Одабрани радови у шест књига, Књига шеста, Неколика црквеноканонска, богослужбена и језикословна питања, Београд 2014. 137-188; в. Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, 2, Београд 2020, стр. LVII.

[34] М. М. Петровић, Неколике последице штетних чињења у Српској православној цркви, Свети кнез Лазар, Званично гласило Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу, Број 8(74), Београд 2013, стр. 37-65; Исти, Два црквена сабора у Србији 2013. године и 1700. годишњица Миланског едикта (313-2013), нав. часопис, Број 10(76), Београд 2013, стр. 23-37.

[35] Дап 20, 28-30.

[36] Тим 4, 1.

[37] Видети: Мт 16, 18; уп. Еф 1, 22-23; Кол 1, 18. и 24; Тим 3, 15.

[38] Лк 12, 32.

[39] 1. Кор 11, 19.

[40] 2 Сол 2, 15.

[41] Ιω. Καρμίρη. Τα δογματικά και συμβολικά μνημεία της Ορθοδόξου Καθολικής Εκκλησίας, τόμος II, έν Αθήναις, 1953, стр. 920.

[42] Видети са литературом, на пример: Παναγ. Τρεμπέλα, Η συμμετοχή του λαού εν τη εκλογή των επισκόπων, Αθήναι 1955; Радко Поптодоров, Мястото и ролята на миряните в устройството и управлението на Църквата през първите три века, т. I-VII, София 1959-1965; Π. Μπρατσιώτου, Περί τό Βασίλειον Ιεράτευμα, Πάνταινος, Αλεξάνδρεια 1955; Θεοφίλου N. Σιμοπούλου, αρχιμανδρίτου, Θέσης κλήρου και λαού εν τη Ορθόδοξω Εκκλησία, Αθήναι 1959.

[43] 1. Петр 2, 9.

[44] Гал 3, 27.

[45] 1. Кор 12, 4-6; в. даље.

[46] Еф 4, 3-7.

[47] Еф 4, 3-7.

[48] Видети Јн 17, 11. и 22.

[49] Рм 8,7.

[50] Видети 2. канон Картагинског сабора.

Стање ствари

БОНУС ВИДЕО: